СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Столеће сигнализма
Наша реалност, Подне у ОКЦ Абрашевић). Аутор гаји нескривену
склоност вивисекцијском фетишизму. Његово је изругивање
првенствено усмјерено према учмалости и ругоби лилипоетског
синекуризма и његових олигархијских ротација (свако
толико жари на граници актуалистичког осврта). А ившићевски
минимализам, и северовски осјећај за тварност ријечи, овјерени
овећим животним искуством, атестирају завидну учинковитост
такве накане.
Особито је занимљив начин на који Бушићев протагонист
доживљава други спол. Дакле, у СЕКРЕТУ ПРОТУКОНКЛАВА
жена је језичава нимфета, хистерична алкохоличарка, стјуардеса
уникатна клиториса, јогунаста дјевојчура, квазифеминистица,
пичка солипсистица..и сл. Лако је запазити да сви уприхођени
фетиши сполне и родне самосвијести одишу управо
узорним ратоборјем. Заправо, није претјерано устврдити да нас
у пандемонију капиларне политичке бестидности још само те
несломљиве пичке подсјећају да смо некоћ били ратници.
Свијет у којему већма равнодушно таворимо је филозофски
искварен, душобрижнички потхрањен, политички оскрвнут,
економски брутално искориштен — и самоубилачки настројен.
Наплављује нас тврдокорна различитост људских мотивација
саблажњиво ниске експозиције: прозебла очекивања, кратконоге
интриге, агресивна кењажа тврдоукоричена паламуђења,
расточене приповијести о властиту идентитету. Постоје чврсти
докази да улазимо у раздобље још већих напетости и засљепљења:
утваре управљају шумом / толико усамљене / изгладњеле
/ шапатом ме призивају / глух сам на урлике (Утваре).
Све је Ново, а опет тако Исто у технички (пре)окупираном
свијету фриволних сензација без меморије. Сустиже нас проклетство
тврда срца. Апологија новог индивидуализма трансмутира
его у апсолутну вриједност. Све је заустављено на корак
од стварности. Ријетки су они који желе мислити уникатном
главом, а некмоли се себедаривати за особно и заједничко добро.
Они витални субполитички импулси суставно се обезглављују
и комодифицирају: / ни palach се не би више palachao / за
незахвалну младеж / пуну мадежа / и Незнања о падежима (Еволуција
револуције). У свијету модернизиране преваре пуно је
лакше остати по страни (капсулирани у своје приватне тјескобе),
и таворити у опскурним електронским кавезима: / имагинарни
пријатељи / имагинарни непријатељи / виртуална дјевојка /
и недопуштени минус на рачуну (У–у–у ја не постојим). Та „хипертрофија
апарата за комуникацију и аутистичне игре“ (В.
Жмегач) зорно оцртава магнитуду свеназочне алијенације.
92