СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Андрија Црнковић
популарност међу екранлијама Нове гађетаније. У том је смислу
Бушић млад пјесник, у данашњој технотронској визури стар
тек неодмаклих 27 година.
Бушићево читање и дешифрирање свагдашњице саткано је
од прекарнохрвалачких и скатолошко–колоквијалних мотива,
а егзистенцијални хибрис се непрекидно упризорује обиљем
водопропусних ситуација и опожарених слика у ћудоредно карамболираном
свијету „организиране неодговорности“ (U.
Beck), у којем ништа није свето, и све се тржи, а неокућен људски
живот вриједи мање од једног тартуфа. Инициран у примордијалну
снагу језика, као пунокрван пјеснички глас с прве
црте трећемиленијске какофоније, аутор пише папреном тинтом,
вазда интимизиран с експериментом. Притом оштро брани
свој кутак духовности, своју пјесничку супстанцију. Уосталом,
умјетничка егзистенција је крешево које пламти сваки дан, у
сваком тренутку присутности, и кроз бијелу бјелцату ноћ, читав
низ „малих смрти“ на путу ослобађања од ускоће и искључивости
властитога ега (пријелаз од психолошке према духовној
разини). Ову прождрљиву и свеугрожавајућу аномију пјесник
подноси слијеђењем себе сама; шестарењем око властите ране:
излазе из мора безглава тијела / и кличу ти рукама (Бијег од
страхова). Међутим, та брзогорећа сумња у храмонични дух
цјелине, срећом, не увире у глибожедни естуариј негативне
(мета)поетике и брзогризну корозију пјесничке имагинације.
Дапаче, у осебујном начину организације текста, вербално–лудичком
ритму и звуковним вриједностима прометејске творбе,
Бушић о(п)стаје (кано) сасма свој, ријечју: саможив пехарник
култа дионизијске емфазе.
Франко Бушић је у свему свестран и осебујан умјетник чији
су стихови уједно и сугестивне шифре отпора плутократској
мекдоналдизацији културе, која се тејлористички вјешто амбалажира
на нултој точки емоционалне интелигенције. Осим тога,
и још јасније, његов умјетнички профил крајње је неподесан за
улогу бонусоидног запосленика мјесеца. А то је развидно већ из
саме теметско–мотивске језгре ове стихозбирке: тијело (већма
потхрањено), симпатија/антипатија, еротика, борба међу споловилима,
беспоштедна критика биготно постојећег. У таквој
авантури, приватни правопис се подразумијева. Тако, чест ритам
брзалице распламсава говорну енергију. Дакако, ту су и
сраслице, већма подсмјешљиве калибрације, које такођер представљају
важан интерпретацијски сигнал. Док нешто дуље пјесме
у овој збирци имају пак наративних, анегдотских и дискурзивних
сазвучја (Гади ми се мој радни стол, Пјесма из inboxa,
91