СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Драшко Ређеп
СИГНАЛИЗАМ ТРАЈЕ ДУГО*
Признања саопштена од прве у многоме олакшавају дијалог.
У мом конкретном читачком доживљају, па још непрекидно
оперваженом страхом од миопије, то јест крајње неправедне
околности, да ћу се, не дај Боже, мимоићи у мом двадесетом
столећу са судбинама и промишљањима која су била непосредно
крај мене. У мом завичају једна је од најтежих негација која
говори како не маримо неког или нешто.
У случају сигнализма и бескрајно довитљиво откривених
све двојника Мирољуба Тодоровића, дуго сам се мимоилазио
са њиховом пресудном и веома утицајном разноликошћу. Чак
ни јавне и тајне апологије мог професора слободе Душана Матића,
као ни — попут бројаница — непрекинуте натукнице
мојих пријатеља Слободана Павићевића и Миливоја Павловића,
већ увелико затрављених комбинацијама и тумачењима,
нису помогле да покушам да се пажљивије разазнам у шуми
свакојаких дилема и поништених конвенција сигнализма. Једноставно,
нешто се није примало, унапред, свакако у категорији
оних предрасуда којима не знамо ни порекло, нити задњу
намеру.
Онда, наједном, канда у позним осамдесетим, десио ми се
сигнализам. И одмах потом реченица која је безмало постала
крилатица, о јединственом, а заправо једином оригиналном нашем
стваралачком настројењу које је постајало, а унеколико и
освојило до дна, високу планетарну актуелност. Тада ми је већ
сасвим друкчије изгледала напомена Матића о томе како баш
сигналистичка поезија побеђује, у сарадњи са електронском
машином, на знаменитом саборовању врхунских европских интелектуалаца,
у Женеви, на тесту атрактивности, глатко је победила
— Елијара.
9