СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
Столеће сигнализма<br />
52<br />
ИМЕЛА<br />
Скривена је анатомија овог врта! Сметају ми мириси!<br />
Овде је већ сувише топло. Листови не могу сакрити зрак.<br />
Проклето звоно! Да ли ово пристаниште уопште има своје координате<br />
...А где се сакрила Некакве тачке... Не! Црв! И црв<br />
без вида није гусеница. Паразити...<br />
Улази... Не могу да га зауставим док нагриза кору. Нико га<br />
неће заштитити, мада ми се чини да истински ужива. Зашто<br />
гледам све ово Осећам да нешто одвајају од мене... Очи су ми<br />
и сувише напрегнуте. Направила је сенку. Нечији поглед...<br />
Имела постаје круг, мрља која подсећа на нечије зенице. Излечиће<br />
стерилитет. Постаје све већа. Сисаљке грубо продиру кроз<br />
кору и сишу хранљиве сокове дајући космичко семе. Чудно је то<br />
што му је учинила. Немам снаге да је погледам... Подела светлости<br />
на два дела... Хоћу тамо. Нисам га довољно нахранила.<br />
Зашто ми се чини да је ипак прогледао А шта уопште значи<br />
круг<br />
Дрво не може победити имелу. Чини ми се да она води некакву<br />
еротску борбу са њим. Тешко је описати је. Она се зове<br />
другачије. Оставља тачке. Хоћу да јој се обратим. Далеко је од<br />
мене. Прстима ћу јој по ваздуху написати реч...<br />
Не могу да поднесем тај пиштави звук звона. Зашто је такав<br />
ТО жели да живи. Изродиће се вибрација. Осећам његову жељу.<br />
Ја сам самој себи драго Ја — лице до пола зелено до пола<br />
тамно. Само сам сада, овде таква...<br />
Зашто ме стеже овако ...Постала је јединка. Сетих се како<br />
кунту постаје мунту.<br />
Ја не могу горе... на ову непознату страну. Ноге се крећу<br />
синхронизовано. Покушавам да дозовем некога. Само не знам<br />
зашто тепам. Трчим око њега, хоћу да се попнем... Круг ме мами,<br />
а добро знам да се не могу вратити назад. Зажмурићу! Шта ја<br />
то уопште радим Нахранила сам се.... Проклето звоно!<br />
Видим сенку виталног листа. Не!!! Ово су руке. Мокре су.<br />
Прст је уперен на мене. Знам да желе да ме додирну... Грли ме.<br />
Дозвала сам је. Спуштам руке. Нећу пропустити ову слаткоћу.<br />
Само не знам да ли је то ОНА или пак ОН ...<br />
Само је црн, никако другачије... некакве мрље по њему... Не<br />
видим добро...<br />
Зашто је и он овде Зашто се не окрене<br />
…Хладно је...Овде никога нема. Пропадам у сивило сама.<br />
Осећам да ми тело постаје некаква тајна вера. Постајем ткиво...<br />
Нека је проклет онај који ми звони на вратима!
Change language