СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Снежана Савкић
биле рубрике нових политичких ситуација, изгубљених мечева
и морбидних убистава супружника, улепљена џемом, машћу,
воском и увек са истим речима на свакој страници које је неуморно
исписивао маркером боје индијских ораха: Dapatkam
dalam gambar. Нико у крају није знао значење тих речи, али оне
су, на неки начин постале његов знак, део суштине који је остао
неизгубљен, угуран у међусродство Френка и његовог детињства,
Френка и његове старости… Френка и Френка. Често је говорио
да иде мокрим улицама облепљен рубрикама из новина само да
би показао како и најмања капљица хладне јутарње кише може
нагризати речи, како је лако спрати сваку изговорену мисао са
људског образа на који се она сакрила упорно бежући са усана.
И тако, идући уским улицама осећао је како се црна боја полако
слива са хартије и боји његове руке. Тада би чуо како се враћа…
није знао где, али био је то Повратак. Губио је кожу и могао видети
како му свака артерија неуморно пулсира, како се кида, а
онда поново веже у сплет мртвих и дечијих чворова, формирајући
некакав рукопис, слова на непознатом писму и језику,
која није могао протумачити, али их је могао претворити у
слику….
…У позоришту је било мрачно….. Дечак је грчио своје руке
које се нису могле загрејати у огромној Сали ехова, која већ
одавно није била у функцији. Још увек су се могле видети старе
прашњаве лутке, статуе, костими и поцепане завесе, слике некадашњих
власника купљене на аукцијама и по антикварницама,
али и фотографије на којим су се увек налазила два лика.
Чинило му се да један од њих припада управо њему. Зато је увек
волео сатима седети испред фотографије на којој је могао посматрати
Игру дечака и непознатог човека без лика. Покушавао
је затворити очи и уцртати своје дечије црте лица у његово наличје,
али безуспешно. Његово лице увек је остајало бледо, избрисаних
очију, преломљених обрва, са некаквим ситним назнакама
усана и браде. И овај пут осетио је сву насладу беспомоћности.
Клонувши телом, лежао је, попут фетуса, згрчен на
хладном поду бине, покушавајући жмурећи да дозове нешто
изгубљено, да поново споји пертле које , срамећи се, није научио
везати ни у својој десетој години. И заиста, у пробуђеним
мислима, осећао је како, спајајући се у хармонију облика, и
звуци и речи изједначавају своја значења формирајући глас.
Његово тело постајало је све мокрије, и сам је постајао вода која
се уливала у чвор, црна попут катрана тек разливеног по друмовима.
49