СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Столеће сигнализма
запажање кореспондира како са сновима Јудите Шалго, тако и
донекле са сцијентизмом као првом фазом сигнализма.
Уз наведено, можемо рећи и да је човек (70 % воде) по свему
судећи једна посуда испуњена водом, па и његово здравље зависи
управо од устајалости те воде. Леп пример ове слике јесу
две песме Александра Ристовића, истог наслова — „Шекспирова
смрт“ 38 : „ ... Нека девојка уносила је и износила посуде:/ ону у
којој је чика Виљем мокрио,/ покривену платненом марамом,
и ону другу/ из које је пио заслађену водицу ... Најзад се посуда
по имену/ Виљем Шекспир сасвим распукла ...“; и „Док је умирао
Вилијем Шекспир,/ нека кокош пређе праг куће/ и загледа
се у самртника.// За то време извесна госпођа Дејк/ износила је
из собе и уносила у собу/ различито обојене посуде.// Оне у које
је чика Вилијем/ мокрио, и оне из којих је пио/ заслађену водицу
...“.
Поменули смо били болест скопчану са ратовима, те кишовски
проблем трагања за идентитетом и идентитетом Писца, који
је и Шалговој и Тодоровићу био пријемчив. Управо се кроз метафору
рака може огледати и та проблематика и дух времена
и то не само оног у коме су ови уметници писали дневнике, већ
и овај у коме живимо, а који је наставак тог. „Туберкулоза је
била болест у служби романтичарског погледа на свет ... За разлику
од туберкулозе, која, наводно, продуховљује човека, рак
је бесловесно. Оно које га надјачава и уништава. Туберкулоза
једе и оплемењује човека, своди га на његово право ‘ја’. Рак је
множење бесловесних (‘примитивних’, ‘ембрионских’, ‘атавистичких’)
ћелија: ‘не–ја’ замењује човеково ‘ја’. Имунолози
идентификују ћелије рака у човековом организму као ‘не–ја’“. 39
Отуда је и смрт мајке Јудите Шалго била она огромна тамна
мрља „не–ја“, која је потпуно прекрила последњи педаљ њеној
„ја“ и она је умрла, тј. нестала или се претворила у нешто Друго.
Код Мирољуба Тодоровића имамо Рембоа: „Ја, то је неко
Други“, 40 и како год схватили ову Рембоову мисао у контексту
његове поетике, она у сигналистичком контексту (цитатном
дијалогу), може пружити нову димензију смисла: борбе против
сваког облика „не–ја“ које тежи да прогута човеково „ја“, тиме
што се малигном заварава траг. Најпосле, треба разликовати
сигналистичке израслине — оне позитивне: амебоидне, које
38 Једна варијанта штампана је у књизи Празник луде, Просвета, Београд 1990,
42; а друга у књизи Хладна трава, Матица српска, Нови Сад 1994, 102.
39 С. Зонтаг, „Болест као метафора“, 69; 67.
40 М. Тодоровић, Дневник сигнализма (1979-1983), 169.
44