СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Јелена Марићевић
наметнуо. Мојим осамљеностима одговарале су Осамљености
Василија Розанова, лек за осамљеност су Мушкарци, Виктора
Јерофејева, све док не дође Ђаво, Алфонса ди Ноле, кога побија
једино Заљубљени ђаво, Жака Казота. Међутим, други Ђаволи
долазе, Миодрага Булатовића, те је потребно да се поведу Разговори
са ђаволом, Лешека Колаковског. Кроз разговоре долазимо
до Сатаниног дневника, Леонида Андрејева, да бисмо га
побили Дневником заводника, Серена Кјеркегора. Онда нам
избија Радни дневник (1967–1996), Јудите Шалго, на шта монументални
печат синтезе ставља Дневник сигнализма (1979–
1983), Мирољуба Тодоровића.
Слика бр. 1
Дневник сигнализма (1979–1983) у себи синтетише овај поредак.
Василија Розанова (1856–1919) читамо на 412. страни:
„Моја кухињска књига (прихода и расхода) вреди исто колико
и ‘писма која је Тургењев писао Вијардоу›. То је ‘друго’, али то
је иста таква осовина света и у суштини исто таква поезија“,
као и на 413. страни: „Читав мој живот је био тежак. У мени грехови.
Споља несреће. Писање ми је било једина утеха. Зато сам
стално писао“. По речима Вита Марковића, Осамљености су
песничка суштина душе 2 , а за њом је дневнички трагао и Мирољуб
Тодоровић: „Чини ми се, у појединим тренуцима, да бих
желео читав да се унесем у овај Дневник и материјално и духовно
да се отиснем на његовим страницама; да он постане сав
2 Василиј Розанов, Осамљености, прев. Лидија Суботин, Графос, Београд 1983, 95.
37