СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Јелена Марићевић
сопствену аналогност по питању те тематике. Посебно бих у том
смислу издвојила песму „Говно с мозгом“: „замесити говно / али
га не засладити // здробљени мозак / стављати / у расечено /
говно“ (Тодоровић 2009: 193). Призма из које се дати проблем
канибализма и копрофагије сагледава, ваља нагласити, јесте
позиција ове песме и циклуса „Пуцањ у говно“ у контексту избора
поезије Свиња је одличан пливач и друге песме (2009), будући
да рачунамо и са песмама из „Чорбе од мозга“ и са визуелном
песмом са 6. стране уз песму „Дипломирани асфалтер“
која представља располућену главу на постољу, па делује као
да је биста, из које четири руке ваде мозак као из зделе за јело.
Наравно, уз све треба рачунати и са поетиком историјске авангарде
која кореспондира са Тодоровићевим песмама: Урмузовим
текстом Algazy and Grummer (два јунака се попут марсељских
змија узајамно прождиру до последње кости), те Пикабијевим
„Дадаистичким људождерским манифестом“ из 1920. године
(појести ближњег је најчистије средство да му се покаже љубав)
и „Људождерским манифестом“ из 1928, изашлом у Бразилу
као промоција свеопштег покоља. Не чуди, отуда, што и домаћи
филм Сплав медузе (1980) у режији Карпа Године, носи управо
наслов по истоименој слици Теодора Жерика (1819), која и рачуна
са проблемом канибализма код бродоломника.
Оштрица сигналистичке гиљотине
Полазећи од тога да је мозак поједен, са закључком да тако нема
ни главе, поставља се питање шта се налази на месту где је била
глава и шта значи елиминисање глава. Да ли то значи и елиминисање
свести и критичког промишљања или се тиме сигнализује
апокалиптично време У есеју „Шатро сигнализација:
Кино читање ‘Шатро прича’ и шатро романа ‘Боли ме блајбингер’,
Мирољуба Тодоровића“ поменула сам да се у филмовима
Мише Радивојевића — Квар (1978) и Дечко који обећава (1981),
јављају кадрови без главе, касетофон уместо главе и најпосле,
разбијање главе о огледало (http://www.rastko.rs/rastko/
delo/14768 5. јул 2013). Поред апокалиптичности, овакав вид
обезглављености или смештањем машине на место главе, може
се објаснити и запажањем Миклоша Саболчија по којем код
„великих уметника техника и машине попримају људско обличје
и јачају хуману димензију уметности, употпуњују слику
о човеку и саме се хуманизују“ (1997: 91).
Специфичан вид опредмећивања људске лобање може се
запазити и у надреалистичким колажима Душана Матића
25