СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM
Столеће сигнализма Сигнализам и „култур џеминг“ С овим у вези, може се сврсисходно поменути и тзв. „култур џеминг“. Овом савременом проблему је, иначе, часопис Градина посветио 33. број, 2009. године. Не само да уводни есеј Марка Дерија „Култур џеминг: У царству знакова“ у наслову садржи управо реч „знак“, који је еквивалент значењу речи signum (од кога је сигнализам добио име), већ објашњава да су, назови, уметничке интервенције „џемерса“ заправо скретање пажње на тумачење стварности, махом потрошачког друштва: слике колица за супермаркет натоварена смећем и блатом или нпр. герилска уметност прекрајања билборда (Дери 2009: 15). У за нас значајне текстове из овог „култур џеминг“ броја нишке Градине, могли бисмо уврстити и оглед „О комерцијализацији и фекализацији уметности“, Ђорђа ди Ђенове, који врло упечатљиво изводи генезу изједначавања гована и новца, дефинише дефекацију као први облик људског израза, подсећа да се лоша слика неретко именује као говнарија, истиче дихотомију између очију као неодвојивог дела тела и гована као одстрањивог дела тела, те помиње Пазолинијево виђење копрофагије у директној вези са канибализмом (ди Ђенова 2009: 153– 163). Како је ово, међутим, у вези са сигнализмом Посебно је важно у овом контексту поменути Тодоровићев циклус песама „Пуцањ у говно“ (1970), који је првобитно био поема „Говнарија“ или Ди Ђеновљевим језиком говорећи „лоша слика“, која интервенцијом пуцња постаје фрагментирана, разједињена, тј. потенцијално алегорична у бењаминовском смислу. Песме које чине овај циклус представљају фрагменте или делове једног колажа чији делови творе целину. Таква целина тек потенцијално престаје да буде „лоша слика“. Есеј Ђорђа ди Ђенове постаје значајнији у овом контексту када се упореди са мојом виђењем „Пуцња у говно“ који се предочава као „пуцањ у читаоца“ (Марићевић 2012: 472–479), а инспирисана је Стрејчијевом теоријом о читању као замени за једење гована (Луси 1999: 25). Дефекација је предочена као облик људског израза, писање је облик људског израза, дакле, дефекација се може поистоветити са писањем. И однос очију и измета о којем говори есеј „О комерцијализацији и фекализацији уметности“ поприма нов смисао када се постави у сигналистички контекст — очи (мислим и на мотив очију на сигналистичким визуелним песмама) постају синегдоха за читаоца, измет за уметничко дело. А када је, пак, реч о пазолинијевској визији канибализма и копрофагије, чини се да сигнализам Мирољуба Тодоровића има 24
Јелена Марићевић сопствену аналогност по питању те тематике. Посебно бих у том смислу издвојила песму „Говно с мозгом“: „замесити говно / али га не засладити // здробљени мозак / стављати / у расечено / говно“ (Тодоровић 2009: 193). Призма из које се дати проблем канибализма и копрофагије сагледава, ваља нагласити, јесте позиција ове песме и циклуса „Пуцањ у говно“ у контексту избора поезије Свиња је одличан пливач и друге песме (2009), будући да рачунамо и са песмама из „Чорбе од мозга“ и са визуелном песмом са 6. стране уз песму „Дипломирани асфалтер“ која представља располућену главу на постољу, па делује као да је биста, из које четири руке ваде мозак као из зделе за јело. Наравно, уз све треба рачунати и са поетиком историјске авангарде која кореспондира са Тодоровићевим песмама: Урмузовим текстом Algazy and Grummer (два јунака се попут марсељских змија узајамно прождиру до последње кости), те Пикабијевим „Дадаистичким људождерским манифестом“ из 1920. године (појести ближњег је најчистије средство да му се покаже љубав) и „Људождерским манифестом“ из 1928, изашлом у Бразилу као промоција свеопштег покоља. Не чуди, отуда, што и домаћи филм Сплав медузе (1980) у режији Карпа Године, носи управо наслов по истоименој слици Теодора Жерика (1819), која и рачуна са проблемом канибализма код бродоломника. Оштрица сигналистичке гиљотине Полазећи од тога да је мозак поједен, са закључком да тако нема ни главе, поставља се питање шта се налази на месту где је била глава и шта значи елиминисање глава. Да ли то значи и елиминисање свести и критичког промишљања или се тиме сигнализује апокалиптично време У есеју „Шатро сигнализација: Кино читање ‘Шатро прича’ и шатро романа ‘Боли ме блајбингер’, Мирољуба Тодоровића“ поменула сам да се у филмовима Мише Радивојевића — Квар (1978) и Дечко који обећава (1981), јављају кадрови без главе, касетофон уместо главе и најпосле, разбијање главе о огледало (http://www.rastko.rs/rastko/ delo/14768 5. јул 2013). Поред апокалиптичности, овакав вид обезглављености или смештањем машине на место главе, може се објаснити и запажањем Миклоша Саболчија по којем код „великих уметника техника и машине попримају људско обличје и јачају хуману димензију уметности, употпуњују слику о човеку и саме се хуманизују“ (1997: 91). Специфичан вид опредмећивања људске лобање може се запазити и у надреалистичким колажима Душана Матића 25
- Page 1 and 2: СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА
- Page 3 and 4: Столеће сигнализма
- Page 5: Овај зборник објав
- Page 9 and 10: Драшко Ређеп СИГНА
- Page 11 and 12: Драшко Ређеп од без
- Page 13 and 14: Драшко Ређеп без од
- Page 15 and 16: Јелена Марићевић Т
- Page 17 and 18: Јелена Марићевић Ч
- Page 19 and 20: Јелена Марићевић Ј
- Page 21 and 22: Јелена Марићевић Dad
- Page 23: Јелена Марићевић с
- Page 27 and 28: Јелена Марићевић ш
- Page 29 and 30: Јелена Марићевић Л
- Page 31 and 32: Јелена Марићевић П
- Page 33 and 34: Јелена Марићевић н
- Page 35 and 36: Јелена Марићевић Sum
- Page 37 and 38: Јелена Марићевић н
- Page 39 and 40: Јелена Марићевић М
- Page 41 and 42: Јелена Марићевић и
- Page 43 and 44: Јелена Марићевић У
- Page 45 and 46: Јелена Марићевић п
- Page 47 and 48: Снежана Савкић Цик
- Page 49 and 50: Снежана Савкић бил
- Page 51 and 52: Снежана Савкић Ана
- Page 53 and 54: Јелена Марићевић и
- Page 55 and 56: Јелена Марићевић и
- Page 57 and 58: Јелена Марићевић и
- Page 59 and 60: Јелена Марићевић и
- Page 61 and 62: Јелена Марићевић и
- Page 63 and 64: Јелена Марићевић и
- Page 65 and 66: Јелена Марићевић и
- Page 67 and 68: Јелена Марићевић и
- Page 69 and 70: Мирољуб Тодоровић
- Page 71 and 72: Мирољуб Тодоровић
- Page 73 and 74: САОБРАЋАЈКА Мирољу
Столеће сигнализма<br />
Сигнализам и „култур џеминг“<br />
С овим у вези, може се сврсисходно поменути и тзв. „култур<br />
џеминг“. Овом савременом проблему је, иначе, часопис Градина<br />
посветио 33. број, 2009. године. Не само да уводни есеј Марка<br />
Дерија „Култур џеминг: У царству знакова“ у наслову садржи<br />
управо реч „знак“, који је еквивалент значењу речи signum (од<br />
кога је сигнализам добио име), већ објашњава да су, назови,<br />
уметничке интервенције „џемерса“ заправо скретање пажње на<br />
тумачење стварности, махом потрошачког друштва: слике колица<br />
за супермаркет натоварена смећем и блатом или нпр. герилска<br />
уметност прекрајања билборда (Дери 2009: 15).<br />
У за нас значајне текстове из овог „култур џеминг“ броја<br />
нишке Градине, могли бисмо уврстити и оглед „О комерцијализацији<br />
и фекализацији уметности“, Ђорђа ди Ђенове, који врло<br />
упечатљиво изводи генезу изједначавања гована и новца, дефинише<br />
дефекацију као први облик људског израза, подсећа<br />
да се лоша слика неретко именује као говнарија, истиче дихотомију<br />
између очију као неодвојивог дела тела и гована као одстрањивог<br />
дела тела, те помиње Пазолинијево виђење копрофагије<br />
у директној вези са канибализмом (ди Ђенова 2009: 153–<br />
163). Како је ово, међутим, у вези са сигнализмом Посебно је<br />
важно у овом контексту поменути Тодоровићев циклус песама<br />
„Пуцањ у говно“ (1970), који је првобитно био поема „Говнарија“<br />
или Ди Ђеновљевим језиком говорећи „лоша слика“, која интервенцијом<br />
пуцња постаје фрагментирана, разједињена, тј.<br />
потенцијално алегорична у бењаминовском смислу. Песме које<br />
чине овај циклус представљају фрагменте или делове једног<br />
колажа чији делови творе целину. Таква целина тек потенцијално<br />
престаје да буде „лоша слика“. Есеј Ђорђа ди Ђенове<br />
постаје значајнији у овом контексту када се упореди са мојом<br />
виђењем „Пуцња у говно“ који се предочава као „пуцањ у читаоца“<br />
(Марићевић 2012: 472–479), а инспирисана је Стрејчијевом<br />
теоријом о читању као замени за једење гована (Луси 1999:<br />
25). Дефекација је предочена као облик људског израза, писање<br />
је облик људског израза, дакле, дефекација се може поистоветити<br />
са писањем. И однос очију и измета о којем говори есеј „О<br />
комерцијализацији и фекализацији уметности“ поприма нов<br />
смисао када се постави у сигналистички контекст — очи (мислим<br />
и на мотив очију на сигналистичким визуелним песмама)<br />
постају синегдоха за читаоца, измет за уметничко дело. А када<br />
је, пак, реч о пазолинијевској визији канибализма и копрофагије,<br />
чини се да сигнализам Мирољуба Тодоровића има<br />
24
Change language