СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Столеће сигнализма
помиње „малог читаоца“ који је „креативнији и емотивно супериорнији
прималац од сваког другог“ и који негује „модел игре
духа и маште“. „Суперчиталац“ се заправо никада није одрекао
„малог читаоца“ у себи, и управо он га чини супериорним у односу
на оног који га је у себи потиснуо. 3
О „отворености“ сигналистичког стваралаштва одвећ је у
књижевној критици афирмативно говорено (уп. Живковић 1985:
120, Павловић 2002). И шире, неоавангардно (и постмодернистичко)
дело заправо и битно одређује тзв. „теорија opera aperta“,
теорија „двозначног“ отвореног дела које се домишља и значење
стиче уз помоћ публике. О томе је подробније писао Миклош
Саболчи у студији Авангарда и неоавангарда (1997: 102). Међутим,
ваља указати и на један парадокс. Ради се, наиме, о јазу
између авангардног ствараоца, коме уме да буде основна намера
да шокира, и реципијента који остаје немоћан пред авангардним
делом. Парадоксално је утолико што је (нео)авангардном
ствараоцу потребан читалац, тј. „суперчиталац“ јер његово дело
постоји као целина само када га довршава „суперчиталац“. У
противном оно је само фрагмент, тј. „алегорија“, како је дефинише
Валтер Бењамин (Биргер 1998: 105). Бењаминово искуство
са авангардним делима је омогућило и развијање ове категорије.
Алегорија је по њему суштински фрагмент и због тога је супротстављена
органском симболу. У пољу алегоријске интуиције
слика је одломак, руина. Лажни привид тоталитета нестаје. Дело
се више не ствара као органска целина, него се монтира од
фрагмената (Биргер 1998: 109). Отуда Бењамин, говорећи о ауратичном
типу повезаности између дела и реципијента, види
порекло ауре у култном ритуалу, али за њега ауратичан начин
рецепције остаје карактеристичан за уметност од ренесансе и
аура није више сакрална (Биргер 1998: 41). Најпосле, будући да
уметност ступа на место религије, ауратична уметност и индивидуална
рецепција (утопљеност у предмет) иду заједно. Само
за уметност која је постала аутономна, нипошто за сакралну
уметност Средњег века. Ауратичност се, потенцијално, може
јавити као аутономност, тј. као својеврсна целина, настала у
садејству аутора и читаоца, кроз смисао који се „појављује кроз
3 неизмерно ме је, сходно наведеном, обрадовало и то када сам у Дневнику 1985,
наишла на рецензију књиге И онда цветић почне да има ноге, четворогодишњег
Виктора Тодоровића (Тодоровић 2012а: 282). То је разгалило „малог читаоца“
у мени и схватила сам сву меланхолију своје песме „Човек из саксије“ која је
заправо сигнум затворености, ограничености и немоћи. И најпосле — рецепција
сигнализма ствар је субјективних доживљаја најразличитијих видова
сигнализације, отуда су наведена аутобиографска присећања заправо
илустрација једног вида аутосигнализма.
22