СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Душан Стојковић
максимално искошеног угла, износи неколике тезе које размрдавају
и, помало учмалу и када је о тумачењу сигнализма реч,
теоријску мисао. Издвајамо неколике: „Треба јасно рећи да авангарда
не припада идеји уметности, као друштвеној, цивилизацијској
надградњи“; „Претходница истражује непознато. Она
при томе залази и у непознато и саопштава своје налазе главној
ордији“; „Потреба за променом, ослобађањем од стега, услов је
настанка авангарде. Међутим, често се тај напор своди на свађалачку
расправу с припадницима етаблиране, традиционалне
културе, при чему се леђа окрећу просторима који чекају да буду
осветљени“; „Сигнализам није просто одбацио традицију. Он ју
је критички просејао и задржао оно вредно, додајући том садржају
нове чланове стварности, али је и одбацио некритички метод
имитације старих мајстора“; „Сигнализам не трпи и не дозвољава
понављање“; „Сигналистички систем–свет је динамички
свемир. Сила која га твори је знање.“ Ако је сазрео тренутак да
се напише, после Живковићеве и Павловићеве, историја сигнализма,
убеђени смо како је Шкеровић најпозванији да то учини.
Уз Мирољуба Тодоровића и Слободана Шкеровића, најактивнији
сигналист је Илија Бакић. Жанровску разноврсност
свог сигналистичког деловања он у зборнику покрива песмом
„Не или да или можда (Маларме)“, двема експерименталним
причама — „(на скелама)“ и „Велика представа“ и приказима
песничких збирки Симетрија, спонтано нарушена Дарка Доневског
и Вирус. Језгро. Икона Оливера Милијића и теоријске
књиге Химера или Борг Слободана Шкеровића. У последњем
приказу, одајући заслужено признање Шкеровићевом теоријском
умећу и авангардности, пише, између осталог, и следеће:
„Шкеровић се у својим есејима представља као двоструки
бунтовник. Он не зазире да се позове и цитира прокажене мислиоце,
да оштро засече у проблем и без много околишања ишчупа
његово (ружно) срце. С друге стране он се не држи принципа
који су својствени есеју, дакле методичности и темељности
јер слободно поставља поједине тезе и закључке и не труди се
да их поткрепи и доказује пошто су они, по његовом осећају,
само степенице према следећем нивоу стварности који га много
више интересује и којим намерава да се дубље бави“; „На моменте
се Шкеровићеви текстови о реалном и виртуелном, поезији
и прози, токовима политике и економије, издижу изнад
окриља есеја и достижу висине поезије.“
Један од писаца најприсутнијих у зборнику је Милош Јоцић.
Поред две експерименталне приче, твитер–проза „Упадсигнал“
и „Квест и космос“, ту су и ванредан есеј „Снови Љубише
185