СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Столеће сигнализма
нападном шминком, у чину једног порнолингвистичког артизма.
Јер, Бакићеви романи заиста јесу банални наративи са још баналнијим
јунацима, али су зато, у исто време, на силу украшени
нападном језичком инвенцијом која је истовремено и потпуно
беспотребна, и савршено одговарајућа у свом опонашању имагинарне
вавилонске збрке друштвеног дна једног кибер–града.
Бакић успешно препознаје да је киберпанкизам жив као
„идеологија“ (неофеудализма, интернет–доба, постмодерне културе
итд), али да је управо због тога и мртав као жанровска актуелност:
писање „традиционалних“ киберпанковских романа
у 21. веку или је архаично, или је чин самосвесне ироније. Илија
Бакић чини ово потоње, пишући један раздрагани епитаф киберпанку,
чиме се у пуном смислу остварује — заиста истинита
— она претпоставка са задње корице о Бакићевим романима
као нечему што долази после (пост!) киберпанка. На самом
крају, можда Лед и На сателлиту представљају и прикривену
иронију сигнализма, будући да Бакић у свом „покушају“ да
створи киберпанковски еквивалент „планетарном“ језику створио,
заправо, ружну и читаоцу понекад тешко разумљиву химеру,
учинивши притом своје романе апсолутно непреводивим
на било који страни језик без, наравно, озбиљних мењања поруке,
сензибилитета, интенције и значења. Што је, можда, и
панчлајн ове Бакићеве шале на тему киберпанка.
176
Слободан Павићевић — Мејл–арт