СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Столеће сигнализма
који је, попут енглеског, свеприсутан у свету, као што су то
шпански или кинески (у далекој будућности научнофантастичне
серије „Firefly“ људи ће, на пример, говорити енглеским
језиком прошараним одређеним кинеским речима и идиомима),
али слика Немаца — „прецизних“, „тачних“, аријевски снажних
— као скоро бајковитих инжењера уврежена је у поп–култури.
Са друге стране, њихов шуштави, моторично звучећи језик
заиста наликује језику машина: колико би, уосталом, била
популарна група Рамштајн да свој МТВ–ијевски пријемчљив
„индустријски метал“ пева на неком другом језиком, а не на
машиноликом немачком Коришћење немачког језика као тихог
деноминатора аналогне 2 , индустријске технологизације киберпанковског
света још је јасније из перспективе Бакићевог
матерњег језика, у којем су још од почетка 20. века тврде немачке
позајмљенице биле у огромној мери свезане са општим
налетом индустријализације. Већина аутомеханичарских, или
уопштено инжењерских термина, рецимо, и даље носи искључиво
немачка имена: дуршлаг, ауспух, фртајлер, шраф, килер,
штеловати, радапцигер, центиплех итд. Наизглед хаотична вавилонска
збрка Бакићевих романа поседује, дакле, извесну врсту
прецизне одређености: српски, као језик етно–друштвеног
талога мрачне представе (пост) Европе; 3 енглески, као маркер
глобалног (постгеографског) светског споразумевања; и немачки,
импликатор оног „кибера“ у киберпанку, односно његове
прљаве но развијене технологије.
Упркос прецизној поетици сва три лингвистичка дискурса,
њихова употреба је скоро насумична. Користећи српску синтаксу
као основу, Бакић ће насумице убацивати именице и глаголе
једног језика и мешати их са другим. Иако семантика таквог
дискурса на крају остаје истоветна „монолингвалном“ писању
(када бисмо у глави превели Бакићев тројезик на нормалан
српски, стил би, као што је речено, уобичајено подсећао на Гибсонове
или ноар–детективске романе), звучна завеса која настаје
таквим сигналистичким експериментом језика одаје читаоцу
2 Разлог зашто се „кибер“ технологија писаца попут Гибсона често назива
ретрофутуризмом лежи у томе што је таква технологија можда подједнако
ефектна као она коју данас поседујемо, али је тромија, робуснија; анахроно
аналогна наспрам нашег дигитализованог света. Насупрот данашњим машина
ма (нарочито оних који се тичу информационих технологија) које су минималистичке,
глатке и крхке, киберпанковске машине често су дебеле, масовних
каблова, бројних дугмади и пикселираних, једнобојних терминала.
3 Чини се да и сам писац прихвата раскалашно играње термином „пост-“: „Zar te
mutter nije učila da se ne stidiš svoje domovine Koja je, a Neka od onih usranih postpost-communist
država koja se kao preobratila samo alle još ljube crvenaće pre sleepa“.
174