СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
Милош Јоцић<br />
који су живели у последњим деценијама 20. века, али ако игноришемо<br />
ретке призоре супернапредне технологије, попут могућности<br />
комуницирања са мртвим/замрзнутим људима у Леду<br />
(за коју нисмо сигурни ни да ли изистински функционише!),<br />
романи На сателлиту и Лед као да су смештени у исту ону 2010.<br />
годину када су и написани, лишени било какве фантастичне<br />
мистификације: интернет имамо, криминалце унајмљиване за<br />
корпоративну шпијунажу имамо, а социјалистички монолитне<br />
радничке блокове супротстављене concrete–glass–mirror бизнис<br />
четвртима виђамо у градовима од Пекама до Урала. Неименовани<br />
сајберполис Илије Бакића у којем не само да пратимо ликове<br />
с дна друштвене лествице, него и константно, захваљујући<br />
пишчевој прозној камери, обраћамо пажњу на дистопичну социјалну<br />
слику (испуњену психички и физички руинираним радницима,<br />
насилним бандама и бизарним ловцима на унутрашње<br />
органе, такозваним herz hunter–има) говори нам да Бакићеви<br />
романи никако не могу бити део колико–толико уврежне поставке<br />
посткиберпанка као правца који покушава да изнивелише<br />
друштвену апокалипсу свог жанровског претходника. Лед<br />
и На сателлиту су суморни и мрачни текстови, а можда чак и,<br />
попут још једног пишчевог кратког романа, Унезверијаде (који<br />
припада жанровском родослову „стимпанка“, што је још један<br />
делић киберпанковске номенклатурне загонетке), намерно<br />
ружни, без белине и свежине ПостКиб Манифеста.<br />
Сигнализам<br />
Међутим, унутар Бакићевог сасвим анти–посткиберпанковског<br />
дискурса (гледано из перспективе његове „традиционалне“, гореописане<br />
представе) куца једно полиритмијско, неоавангардно<br />
срце. Језик, дакле, овога романа његова је најупечатљивија одлика,<br />
и најчудноватија, она која ван сумње дефинише перцепцију<br />
читаоца. Бакић је дуороман Лед/На сателлиту писао интимним<br />
конструктом српског, енглеског и немачког језика. У<br />
таквој расподели улога, српски заузима условно речено повлашћену<br />
улогу, будући да српска синтакса представља костур<br />
Бакићевог језика на који се остала два само надовезују, што ће<br />
повремено водити до лингвистички комичних алтерација масних<br />
српских жаргонизама попут оног „Koji će mi prick“ ili „Idemo u<br />
life“. Комуникативна улога енглеског, језика који је и у време<br />
„првог таласа“ киберпанка био lingua franca и незванични „први<br />
други језик на свету“ сасвим је јасна, али занимљива је, у овој<br />
једначни, улога немачког језика. Немачки, наравно, није језик<br />
173
Change language