СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Столеће сигнализма
реченици која отвара роман: „The sky above the port was the color
of television, tuned to a dead channel“. У питању је упечатљива
песничка слика, која језиком технокомпарације не само да дочарава
јесење небо над индустријско–тамним центром јапанског
Чиба Ситија, већ посредно, комуникационим краком, говори
штогод и о поетици главног јунака, физички отрованог хакера
лишеног могућности качења на Светску мрежу. Илија Бакић
ће, подједнако опчињавајуће, често описивати диско–велеграфију
светлости на облакодерима — које визуелно опијају, али
и означавају нешто дубоко тамно у поетици индустрије конзумеризма:
172
Dab posmatra smenu picturesa na reklamnim monitorima,
leđima okrenut peronu. Zabavlja ga manekenka koja nude pliva
po kristall wasseru bazena negde u skandinavskim šumama.
Voda je zapravo otopljeni glečer star 100.000 jahre, šapne
reklama. Najčistiji wasser na svetu.
Светлошћу се, уосталом, архетипски и отвара роман, онда
када Бакић буде написао да „Green neon light prolazi kroz roletne
visokog fenstera, buši dark zimmera kosim hodnicima u kojima igra
dust i udara u naspramni wall“. Још један пример артифицијелне
светлости, као у оној Гибсоновој реченици, која опонаша „артифицијелност“
сопствене епохе. Ипак, упркос шареноликости
таквих светлосних извора, Лед и На сатетллиту су чисти и
брутални ноар романи, најобичнији крими–трилери лишени,
попут Гибсонових раних романа, егзалтираних наратива и великих
јунака, сведени само на релативно кратка описивања
gigova ситних лопова и плаћеника. У питању је свет који је чак
и сировији, мање фантастичнији од Гибсоновог. Код Бакића
нема, као на крају Неуроманта, боговски моћне Вештачке Интелигенције
способне да комуницира са алфакентауријанским
ванземаљцима, а његов „киберсвет“ представља само моћни и
практични систем комуникације, а не, као код Гибсона, визуелно
дојмљив 3D свет, бескрајни симулакрум у којем антивируси и
сајтови имају своје физичке манифестације, а који је насељен
вуду необоговима. Бакићев свет је панкерски попут Сида Вишиза:
свет јаких социјалних разлика, алтернативних субкултура,
свет неофеудалне урбане анатомије у којем се градови
јасно архитектонски деле према друштвеним слојевима сопствених
грађана. Романи Илије јесу смештени у очигледну будућност,
или у макар ретрофутуристичну, аналогну, жанровски
фантастичну визију „блиске будућности“ из перспективе оних