СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Милош Јоцић
у технолошки истоветно развијеном свету, и у свету у којем
подједнако интензивно доминирају омнипотентне информационе
технологије и подједнако омнипотентне Корпорације;
односно, и даље обитавају у свету који носи исте друштвене и
цивилизацијске проблеме. Све је исто „само њега нема“. Нема
само, дакле, оног иронијског, контракултурног односа према
свету који није баш „дистопичан“, већ радије „неофеудалан“,
чиме се долази до једног парадоксалног тренутка. Нови аутори,
свесни чињенице да крајем 20. и почетком 21. века „старе“ киберпанк
романе читају не као дела субверзивне, шпекулативне
фикције (која је, како ће се испоставити, била у потпуности
пророчка) већ просто као још један стилско–визуелно занимљив
поджанр научне фантастике, стварају стилску формацију који
је ништа до style over substance: жанр који од свог претходника
узима само изазовни светоназор „блискобудуће“ технологије,
превласти интернационалних корпорација и светске умрежености,
али који остаје слеп за неофеудалне проблеме културе
„касног корпоративизма“ тиме што ствара јунаке који су органски
део, а не подривајући талог таквог света. Пратећи такву
логику, романи попут Пинчоновог Bleeding Edge или Владушићевог
Forwarda могу бити, заправо, прави примери нечега
што можемо назвати „посткиберпанком“, будући да они технодруштвену
фантастику „историјског“ киберпанка прихватају
као технодруштвену стварност сопственог доба, причајући
приче које су утемељене у садашњости, а не у некој имагинарној
блиској будућности. Такви писци препознају да киберпанк
није више шпекулативни поджанр научне фантастике, него
Стварност, и можда се баш ту крије исправни, нови начин дефинисања
посткиберпанка — као жанра који признаје да је
његов претходник истовремено (парадоксално!) и стилско–
жанровски архаизам, и технолошко–културолошка реалност.
Киберпанкизам
Но, ако на страну ставимо проблематичност „традиционалне“
дефиниције посткиберпанка, да ли се Лед и На сателлиту заиста
уклапају у њу Ако загледамо испод најочигледније особености
ових романа — чињенице да су написани ауторским галиматијасом
српског, енглеског и немачког језика — видећемо
да у питању свакако јесте нешто опипљиво киберпанковско.
Чини се чак да Бакић директно црпи инспирацију из синтаксе
Вилијама Гибсона: реченице су бритке, сурове, визуелно просветљујуће.
Памтимо почетак Неуроманта и чувено поређење у
171