Столеће сигнализма књижевне вредности. Инсистирајући управо на тој комуникационој природи, Тодоровић своју збирку уређује фракталним информатичким дизајном — „Васионски хијероглифи“, визуелна компонента збирке Киборг, она која користи неколико пута узастопно реплицирану Пионирову златне плоче, настала је заправо као колажни, визуелни пројекат више од деценије пре него што јој је придодата вербална компонента названа „Киборг“, а представља вишеструку, репетативну модификацију не саме поруке госпође Саган, већ чланка у Политици који је, под истим именом („Васионски хијероглифи“) о њој писао, говорећи о чуду модерне технологије која, у предворју хиперинформатичког доба, један од својих бескрајних сигнала шаље и у свемир. Тодоровићев Киборг, дакле, представља поруку 166
Милош Јоцић унутар поруке унутар поруке, неоавангардну операцију на тексту који, попут поштара, путем новинарског дискурса, Земљанима преноси вест о Пиониру 10. То јесте једна неоавангардна, а не интертекстуална операција, јер Мирољуб Тодоровић не чини никакве интервенције на тексту новинског чланка, већ само на његовом облику, на његовој слици. У седамнаест различитих графичких варијација исте новинске странице, Тодоровић преврће, боји, квари, брише, ружи и улепшава. Поступак је сличан неоавангардним типографским шкрабањима по новинама које су чинили Емилио Изгра, а потом Матјаж Ханжек, Звонимир Мркоњић, а онда и Славко Матковић и остали припадници суботичке групе Bosch + Bosch. Намера је свима била иста — како Суботичанима, који су интервенисали на насумичним дневним издањима, тако и „космичком“ Тодоровићу, који је изнова исцртавао увек исту страницу — извртање Истинитости новинарског дискурса наопачке, естетизовање његовог крутог типографског изгледа намењеног искључиво прегледности, а не Лепоти (традиционалној или авангардној). Мирољуб Тодоровић, додуше, можда има и једну додатну интенцију. Песник је можда мислио да се идентитет људске расе, у чисто научно–физичко–хемијско–геометријском смислу, може свести на један детаљан дијаграм Линде Саган. Међутим, слабо би та сцијентистички сажета порука рекла штогод о људском духу, и његовој песничкој души! Из тог разлога, можда, у част бескрајној спиритуалној разноликости људства, Тодоровић изнова и изнова интервенише на истој новинарској страници, која увек говори о истој ствари, покушавајући да мултипликацијом опонаша бесконачност Човека. Линије којима црта некад су математички прецизне, а некад брауновски лутајуће; песник једном приликом цензурише, а другом намерно издваја неке речи у први план. Негде се ту крије лепа антрополошка метафора. Златна плоча Линде Саган можда јесте сцијентистичка Мона Лиза, али онда су Тодоровићева колажирања Политикиног чланка сигналистичка доцртавања бркова на њеном лицу (Мона Лизи, не Линди Саган), као што је то једном приликом урадио и Дишан. Тодоровић одлази и корак даље од својих визуелних редимејдова — као што је споменуто, деценију након „Васионских хијероглифа“, песник им додаје вербалну компоненту, полузбирку семантичке поезије под именом Киборг која настоји да даље мистификује ту човечју поруку (која језди свемиром) кратким и опскурним песмама, амалгамима сна, историје, маште, Мита, секса и смрти. Стихови песме „Кроз спирале свемира“ тако гласе: 167
Change language