СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Милош Јоцић
У основи сигнализма — или у једној од његових бројних основа
— налази се, разумљиво, сигнал, порука, communicatio; у
једној другој основи, налази се футуризам. Сигнализам говори
о једној врсти племенитог информационог трансхуманизма; за
разлику од традиционалних трансхуманистичких поставки које
проповедају биолошку надградњу човека путем нових технолошких
достигнућа (поткожних импланата, кибернетичких
удова итд.) која би, потом, водила до његовог интелектуалног и
психолошког уздигнућа; футурологија сигнализма наговештава
елевацију људског духа и песничког језика путем концепта планетарне
комуникације, путем уграђивања човека и песника у
узусе сопствене информационе цивилизације. Свеци заштитници
сигналистичког покрета (који је у подједнакој мери и уметнички,
и филозофски, и културолошки) тако могу бити Хермес,
или можда племићи немачке куће Турна и Таксиса, прве и некада
најмоћније приватне поштарске компаније.
Чини се да би управо због тих разлога „мејл–арт“ могао бити
један од флегшипова сигналистичког покрета, имајући у виду да
је у питању уметнички правац који концепт сигнала и комуникације
претвара у естетски допадљив перформанс. Мејл–арт јесте
визуелно–песничка уметност поезије и разгледница, дакле уметност
ограничене, микроформе, која својом природом подсећа на
концепт нађене поезије, пошто је таква врста стварања често
подразумева интервенцију на постојећем материјалу (куповним
разгледницама или обрасцима за писма). Мејл–арт представља
и буквализацију древне (или можда сасвим постмодерне!) тврдње
о уметности као „комуникацији“ између читаоца и ствараоца;
са напоменом да, за разлику од епистоларне књижевности
у којој је порука такође уметничко дело, у мејл–арту је на ниво
уметности уздигнут сам чин комуникације, као и редимејдовско
коришћење писама и разгледница као самодовољних естетских
артефакта. Темељним ослањањем на феномен узајамне размене
информација, мејл–арт јесте и занимљив имаголошки случај.
Како једном приликом примећује Деспотов, то је једна храмска,
„врло затворена“ комуникација између једног и другог мејлартисте,
између двојице визуелних експериментатора, интимни
ритуал њиховог узајамног стварања и тумачења, где један другом
представљају и Ја и Друго. Та комуникација, међутим, касније
се шири када се њихови поштански пројекти, као на изложби,
презентују Публици. Деспотов је видео један температурни раскорак
у овом чину: топла, лична размена двојице аутора одједном
се, попут туђег телефонског разговора, воајерски отвара пред
„туђом публиком“, као чиста и изазовна, али на крају хладна
163