СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

27.12.2014 Views

Столеће сигнализма 154 ЦРНИ КВАДРАТ Симбиоза човека и машине. Техника олакшава човеков живот, али самим тим, његове људске способности закржљавају. Добро нам је позната прича о дигитрону. Човеку је много лакше да укуца бројке и препусти да апарат одради остали посао, него да сам рачуна, а при томе можда и погреши. Међутим, све већим ослањањем на машину, мозак постаје лењи, а у једном тренутку и неспособан да обави посао који је некада могао. Човек постаје зависан од машине, то јест, долази до симбиозе између машине и биолошког организма. Прошло је три месеца од како ми се у сну јавио Франсис Бејкон са речима: „Људи верују да разум управља машинама. Али дешава се да машине окрећу своју снагу против разума.“ Упалио сам телевизор, пластични монструм је трепнуо пар пута расипајући сиви снег са својих трепавица. У том тренутку сам пожелео да гледам у било шта у још увек мрачној соби, макар у празнину зида, међутим, Mr. Philips ми није дозвољавао да скренем поглед са програма који се тобоже случајно упалио након што сам палцем притиснуо дугме Он. Он зна да сам свестан његовог антагонизма. Тако се гледасмо док један од нас није први потегао даљински управљач и пребацио на Маљевичев Црни квадрат.

Иван Штерлеман Мутне фигуре се крећу кроз маглу дуванског дима, тамбурање прераста у неартикулисане облаке пригушене буке из које се цеде капи ракије и вина. Све је број. Број је у свему. Број је у јединки. Пијанство је број. Тренутно је 2:43. Ротирам подлактицу јер сам уверен да сат на мојој левој руци не зна тачно време. Био сам у праву! У овом тренутку, ниједан часовник на кугли земаљској, није знао тачно време, осим ако није био покварен. Тик–так — освежава страх! Зар нисмо понекад љубоморни на те хладне металне створове који умиру без јаука Зар нисмо ухватили себе како их разбијамо у парампарчад само да би доказали да смо дуговечнији од њих А онда потиштени свешћу о технолошкој метемпсихози купујемо још један исти такав апарат јер ноћу немамо никакву корист од забијеног штапића у земљу. Ритам дигиталног часовника замењује ритам капљица кишнице из пробушеног олука. Музичари покушавају да се врате племенској егзотици имитацијама древних инструмената, али нажалост, већ дуже време ходамо другачије. Moog синтисајзери струје испод железничких надвожњака. Црв микрофоније формира интракранијалну спиралу која одржава уши наелектрисаним. На локомотиви велики графит СИГНАЛИЗАМ! Тог јутра смо видели никад виђено. Празна форма духа на форматираној меморијској картици. Дах празнине из потрошене батерије. Сабласти црног квадрата у белим мајицама кратких рукава. Буђави зидови подрума лавиринта. Нисмо више сигурни да смо сигурни. Сигурди убијају Змаја. Благо оном ко разуме. Ћутим и учим док ми се не позлати и последњи зуб. Шаљем mail–art парте на адресе свих наших противника. Побуна семафора почиње! ОБЈЕКТ ПОЕЗИЈА МИРОЉУБА ТОДОРОВИЋА Објект–песме су материјалне чињенице, које нас подстичу, иритирају, инспиришу својим визуелним, тактилним, просторно–временским, а каткад и употребним вредностима. Њихова функција, међутим, није симболска већ синтагматска. Мирољуб Тодоровић Песник одустаје од комуникације речима и прихвата комуникацију објектима. Да ли то има везе са поп–артом Не бих рекао. Да ли то има везе са објективним корелативом Можда, али Тодоровић не би рекао; подсетимо се: Њихова функција није симболска већ синтагматска. 155

Столеће сигнализма<br />

154<br />

ЦРНИ КВАДРАТ<br />

Симбиоза човека и машине. Техника олакшава човеков живот,<br />

али самим тим, његове људске способности закржљавају.<br />

Добро нам је позната прича о дигитрону. Човеку је много лакше<br />

да укуца бројке и препусти да апарат одради остали посао, него<br />

да сам рачуна, а при томе можда и погреши. Међутим, све већим<br />

ослањањем на машину, мозак постаје лењи, а у једном тренутку<br />

и неспособан да обави посао који је некада могао. Човек постаје<br />

зависан од машине, то јест, долази до симбиозе између машине<br />

и биолошког организма.<br />

Прошло је три месеца од како ми се у сну јавио Франсис<br />

Бејкон са речима: „Људи верују да разум управља машинама.<br />

Али дешава се да машине окрећу своју снагу против разума.“<br />

Упалио сам телевизор, пластични монструм је трепнуо пар пута<br />

расипајући сиви снег са својих трепавица. У том тренутку сам<br />

пожелео да гледам у било шта у још увек мрачној соби, макар<br />

у празнину зида, међутим, Mr. Philips ми није дозвољавао да<br />

скренем поглед са програма који се тобоже случајно упалио<br />

након што сам палцем притиснуо дугме Он. Он зна да сам свестан<br />

његовог антагонизма. Тако се гледасмо док један од нас није<br />

први потегао даљински управљач и пребацио на Маљевичев<br />

Црни квадрат.

Hooray! Your file is uploaded and ready to be published.

Saved successfully!

Ooh no, something went wrong!