СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Столеће сигнализма
И док надреализам рачуна са (ипак) прерушавањима, претходном
мером, раним навикама, а богме и ритуалима смисла
(„полуаутоматски диктандо“), самозатајним синдромом свог
сентименталног грађанског васпитања, дотле свестраност дојаве
о бродолому или привиду среће, у зони разобрученог сигналистичког
поимања несвета а и нигдине, рачуна и са крхотинама,
контејнерским благом, заветним оним тајнама којима нас плаше
такорећи од рођења. Није случајно, уосталом, што су се, истина
остарели надреалисти (ипак) белетристиком опседнути, препирали
наглас по новинским ступцима са госпођом Ањели: ко је
први, у детињству, носио она алватна, морнарска одела. И то на
нашој њиви, све у знаку исте помаме: панонски синдром море
као Јадран.
Затим, гест високооднеговане, ристићевске дистингвираности,
презира препун, у односу на неуредност и на здравичарство
боеме, као атрибут елитизма, такође је посве далеко од
рапсодичног захвата сигнализма. Он може да има као синоним
и цунами.
Није само тоталитет у питању. Сигнализам је свестраност
немогућег. Избор не постоји: нема ни доброг ни лошег сигнала.
Интимно сам уверен да се сваком кога је окрзнуо сигналистички
пламен не допуштајући ковертиране тајне, буквално ужасава
над феноменом гета који безумно, из дана у дан, нуде наши речници
скаредних фраза, и свега онога што је наводно изнад разине
уљудног збора и писма. И док недужне речи попут топлеса
или танге деценијама чекају да уђу на једва отшкринута врата
такозваних званичних речника, у међувремену се, решеткама
и мерама, затворима и школама упркос, ваља легендарна
унапред река доскочица, шифри, сигнала опасности, исповести
вршњака који самују и којима баш те мере обичаја и закона
сметају. Слобода је идентификована са сигнализмом. Стег
крајње огољености остаје.
Говор тела је исто вишезначан.
У већ реченој Матићевој књизи Прошлост дуго траје, заснованој
махом на епистолама које је — из Аранђеловца, Париза
или београдске улице Војводе Добрњца — песник писао мени,
има и призор када наги младић, изненада, ваљда из високе шуме
кукуруза, скаче, обесно и нимало самоубилачки, пред спору
локомотиву једне од шумадијских пруга оних давних дана.
Са конвенцијама су увек биле у рату слободне, храбре личности.
Зашто већ једном да се не запише како је Јоцић, сигналиста
и пре сигнализма, на својим „пријемима“ сачекивао госте,
12