СТОЛЕЋЕ СИГНАЛИЗМА THE CENTURY OF SIGNALISM

Илија Бакић
следичном приповедању са евентуалним паузама за потребна
појашњења (која ће читаоцу помоћи да се снађе у непознатом
свету), Шкеровић заузима потпуно другачији, нетипични став
који, рекосмо, ставља под знак питања све жанровске стандарде.
Пре свега, поглавља романа подељена су на кратке епизоде
(често са тзв „ударном реченицом“ на крају); оваква конструкција
дозвољава мањи или већи дисконтинуитет приче,
њено разбијање и фокусирање на сегменте из који се гради целина.
Таква је фракталност потцртана хуморно–циничним одмаком
и опаскама (анти)јунака, њиховим „разбијеном“, флексибилном
психологијом и, коначно, повременим филозофским
дијалозима који су одушак трезвености и учености, есејистичке
запитаности над дилемама постојања и опстајања човечанства.
Дифузност и дисконтинуитет заплета, потпомогнута бројним
вињетама на (без)бројне теме, повремено досежу тачку у којој
је нејасно шта се у роману заиста дешава — али то, парадоксално
али истинито, не умањује његову заводљивост и убедљивост.
Устрану одмакнута приповедачка визура дозвољава да се о
великим, пресудним дешавањима (која би у стандардној научној
фантастици била тежишта заплета) говори узгред, посредно,
без афектација и декламовања круцијалних истина и судова.
Аутор тиме сугерише (али на томе не инсистира) да је глобализовање
света разбило његове дотадашње системе (какви год они
били) вредновања, осећај за битно и судбоносно, дозвољавајући
да се на позорници јавности дешава неизбројиво мноштво прича
које, све до једне, претендују да буду најважније (или, обрнуто,
једнаке са другима у битности). Таква поставка отвара врата за
рушење свих приоритета и императива, за наступајући етички
и естетички нихилизам, што свакако није савршена комбинација
али није ни мање ваљана од тренутно потенцираних/наметнутих
које ће, како пише на почетку романа, крахирати када
експеримент у ЦЕРН–у доживи фијаско. Све надаље биће „живот
у невољи“ пред којим „руди зора новог доба“ — „Доба
Кванта“. А у невољама и новим временима, као ванредним ситуацијама,
свако се сналази како (не)зна и (не)уме док доследност
јесте или може бити погубна.
Пошто се поиграо канонима жанра, аутор наставља даље у
својим литерарним субверзијама ослобађајући актере приче
сивих зона дилема и несвесности, дарујући им способности самопосматрања
и самодефинисања, вербалне флуентности, извођења
каламбура и свакојаких враголанских неподопштина.
103