Dejan Stojiljkovic, Duge noci i crne zastave.pdf - Magazin

Dejan
Stojiljković,
književno čedo
broj 2
94
www.onamagazin.com
Duge noći
U
Dejan Stojiljković,
autor bestselera
„Konstantinovo
raskršće“, izdao je
novi roman „Duge
noći i crne zastave“
„Laguni“ je upravo izašla nova knjiga
Dejana Stojiljkovića, „Duge noći i crne zastave“,
u prestižnoj ediciji „Meridijan“, koju
uređuje Igor Marojević. Njegova gotovo
filmska naracija, koju je „klesao“ tri godine,
odvešće čitaoca pravo u srednji vek, u 1386.
godinu, nimalo idilično predvečerje trogodišnjeg
srpsko-turskog rata, gde će on biti
svedok spektakularnih bitaka, uzbudljivih
potera i dvoboja na život i smrt.
Šta je Konstantinovo, a šta vaše raskršće
Konstantinovo raskršće je metafora. Metafora
koja može predstavljati mnoge stvari
- Balkan, moj rodni grad Niš, Konstantina i
njegovo kolebanje između paganizma i hrišćanstva,
dualizam čovekove ličnosti koji
je stalno na razdelnici između dobra i
zla... Svako u životu dođe do raskršća i
na tim raskršćima se ustvari najbolje
vidi kakvi smo ljudi.
U bestseleru „Konstantinovo
raskršće“ rakija je lajtmotiv skoro
svakog poglavlja
Mogu slobodno da kažem da
sam odrastao uz rakijski kazan. Od
i crne zastave
najranijeg detinjstva, jedan od najlepših
perioda godine bila je jesen
kada se brao vinograd, otakalo
vino i pekla rakija. Moj deda Vojislav
je od toga pravio prelep ritual
u kome smo mi deca takođe uživali.
Ipak, prvu rakiju sam popio
dosta kasno, tek posle srednje
škole. Volim dobru lozu, ali i
rakije od voća, za čije pečenje
treba pravo majstorstvo.
Ispijanje rakije je takođe posebna
priča i mi Južnjaci u
nju unosimo prepoznatljiv
merak. U Nišu postoji takozvani
„komplet“: čokanj
Rokenrol, strip i rodni grad Niš
Dejan Stojiljković, poznat kao Deksa Pantelejski, rođen je u Nišu, 1976. Objavio
je zbirku urbane proze „Leva strana druma“ (SKC, Niš 2007) kao i zbirku priča
„Low Life“ (NKC Niš, edicija „Tragači“, 2008) koju je posvetio mančesterskoj rokenrol
legendi Toniju Vilsonu. Za svoj prvi roman „Konstantinovo raskršće“ (Laguna,
2009) dobio je nagrade „Miloš Crnjanski“ i „Svetosavski pečat“. Napisao je
nekoliko strip scenarija i prvi je laureat nagrade za strip teoriju „Nikola Mitrović
Kokan“. Živi u Nišu gde radi kao glavni urednik portala www.niscafe.com. Član
je književne grupe P-70. Navija za OFK „Niš“ i „Arsenal“. Idejni je tvorac i jedan od
osnivača „Treš festa“, festivala andergraund književnosti koji se održava u Nišu.
rakije, kafa, ratluk i čaša hladne vode.
Odakle potiče vaše interesovanje za istorijske
priče
Još iz detinjstva. Ja sam odrastao u jednom
malo drugačijem vremenu i jednoj drugačijoj
zemlji. Na televiziji smo gledali Robin Huda i
Ajvanhoa, u školi slušali o Stefanu Nemanji i
Drugom svetskom ratu, na kraju krajeva, živeli
smo jedno vreme koje je sada istorija. Neke
moje kolege tvrde kako pisac treba da piše o
aktuelnim događanjima, dnevnoj politici, ali to
za mene nije književnost. Veći izazov vidim u
zagledanosti u prošlo ili buduće vreme.
Da li „Duge noći i crne zastave“ donose i
novo čitanje istorije
U priličnoj meri - da. Svi znamo kako se završila
ta velika priča - na Vidovdan 1389. godine.
Ali da li znamo kako je počela Moj roman
govori upravo o tome. O početku trogodišnjeg
Srpsko-turskog rata, poznatim, epskim i istorijskim
junacima koje svi znamo ali na koje
sam ja bacio novo svetlo. Bilo je to vreme kada
se odlučivala sudbina ne samo srpske države,
nego i same Evrope. Kosovska bitka nije bila
pobeda ni za Srbe ni za Turke, najviše je od nje
profitirala Evropa. Ovo je bacanje svetla na jedan
ne toliko obrađivan istorijski period i prikazivanje
kosovskih junaka u potpuno novom
ključu, prilagođenom savremenom čitaocu, a
opet, faktografski potkovano. Volim da kažem
da je ovaj roman ustvari nadogradnja kosovskog
mita, i da bi taj mit tako izgledao da ga je
režirao Džejms Kameron.
Pratite i romansu između Miloša Obilića
i Olivere Lazarević. Da li je moguća
ljubav u vrtlogu takvih istorijskih previranja,
u vreme ugovorenih brakova Ili je
to samo piščeva mašta
Naravno da je ljubav moguća, bilo kad,
bilo gde i pod bilo kojim okolnostima. Pa
zar velika umetnička dela ne govore upravo
o nemogućoj ljubavi Od Parisa i Helene,
preko Romea i Julije do Ane Karenjine i Grofa
Vronskog. Velike ljubavi nastaju upravo u
najtežim okolnostima i uvek su predstavljale
veliku temu u književnosti. Naravno, nikad
nijedan pisac nije do kraja uspeo da opiše veliku
ljubav, ona mora da se doživi. Hteo sam
da ljubav Miloša i Olivere prikažem kao neku
našu verziju legende o Tristanu i Izoldi, ta
knjiga je bila neka vrsta srednjevekovnog bestselera,
čitala se i na srpskom dvoru.
Finale romana rezervisano je za bitku
Ona

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić, fotografije: Milan Nikolić i Bogdan Đokić
Prvi trejler za srpski roman
Dejan Stojiljković: „Sajt za roman „Konstantinovo raskršće“ bio
je prvi takve vrste u srpskom izdavaštvu. Sada idemo korak dalje,
trejler koji je urađen za „Duge noći i crne zastave“ takođe je nešto
što do sada niko nije uradio i po kvalitetu izrade može da stane
uz one koji se rade u svetu. Trejler možete pogledati na www.
youtube.com, ako ukucate naziv romana. Muziku je uradio Saša
Trajković – Big Sale – učesnik ovogodišnjeg takmičenja „Ja imam
talenat“. Numera pod naslovom „Slava svedržitelju“ biće na sajtu
romana www.dugenociicrnezastave.rs, dostupna za besplatno
preuzimanje u vokalnoj i instrumentalnoj verziji “.
za Pirotsku tvrđavu, koju nazivate srpskim
Termopilom. Šta je sa Stefanom Musićem
i njegovim vitezovima
Odlučio sam da Stefana Musića prikažem
kao žestokog tipa, strogog ali pravednog, pomalo
ludog i veoma besnog, pravog ratnika. On
u stvari najviše liči na spartanskog kralja Leonidu
kako ga je u filmu „300“ odigrao Džerard
Batler. Dakle, neko sa kim se nije pametno kačiti.
Na kraju krajeva, istorijska činjenica je da
je on još pre Kutuzova izmislio taktiku spaljene
zemlje koja je prilično osujetila turski pohod.
I ovoga puta vaša interpretacija istorijskog
romana ima fantastičnu pozadinu, pa
tako suprostavljate crne zastave elitne janjičarske
jedinice „Ifritova garda“ našem bratstvu
vitezova „Čuvari koplja Svetog Đorđa“,
koje se negde pominje i kao Zmajev red
Ja ne pišem klasične istorijske romane. Volim
priču da začinim sa malo fantastike, kako
to rade neki moji omiljeni pisci poput Dena
Simonsa, Nila Gejmena ili, u ovom slučaju,
Džordža Martina. Priča o Redu Zmaja je veoma
intrigantna i na granici je istorije i fantastike.
S druge strane, knjige ovakve vrste moraju
da imaju jake antagoniste. Zato sam ja i izmislio
Ifritovo bratstvo, kao kontratežu Zmajevima,
njihove nemezise. Ifrit je inače vrhovni
demon u islamskoj mitologiji.
Pribojavate li se da će biti i onih kojima
se to neće dopasti
Moje iskustvo sa prethodnim romanom
govori da će se knjiga najmanje dopasti onima
koji je neće uopšte ni pročitati. Neće se dopasti
ni ljudima koji razmišljaju ekstremistički i čije
rasuđivanje su pomutili ostrašćenost i ideologija.
Nema veze, ja svoje knjige ionako ne pišem
za njih. Zato me apsolutno nije briga da
li će im se dopasti ili ne. Kad bolje, rasmislim,
zabrinuo bih se kad bi im se knjiga dopala.
U jednom intervjuu ste izjavili da je potrošena
ideja srpskog patriotizma Šta za
vas, uopšte, znači reč patriotizam
Patriotizam je stvar kućnog vaspitanja. Nećete
da rušite kuću u kojoj živite niti da ružno
govorite o sopstvenoj porodici. Ja sam rođen
sedamdesetih i do svoje petnaeste godine sam
bio vaspitavan u jugoslovenskom duhu. Mnogo
smo voleli tu lepu zemlju koje, nažalost, više
nema. Ljubav prema njoj je bila i neka vrsta
dužnosti. Ni ona nije bila idealna ali niko nije
pravio karijeru od toga što će se potruditi da je
popljuje gde god stigne. Stvari su se promenile
i sada se ta otadžbina zove Srbija. Zašto nju ne
bih voleo onako kako sam vaspitavan da volim
Jugoslaviju Problem je, naravno, opet, sa ljudima
koji robuju predrasudama i čiji mozgovi
su isprani ideologijom. Imamo autošoviniste,
koji mrze sve što je srpsko i ekstremne nacionaliste
koji mrze sve što nije. Pravi put treba
pronaći između ta dva esktrema.
Član ste književne grupe P-70 koja se
zalaže za otklon od ideologije u književnosti.
Može li se savremena srpska književnost
zamisliti bez nje
Teško. Ideologija i dnevna politika ušli su u
svaku poru ovog društva pa ni srpska književnost
nije imuna na to. Sada imamo tri tabora, u
jednom su autošovinisti koji su iz plišanih jaslica
stranih fondera posle 5. oktobra prešli u fotelje
državnih činovnika. Drugi tabor čini stara
garda bivših komunista koji su devedesetih otkrili
srpstvo. Mi smo neka treća opcija koja ne
želi ni sa jednima ni sa drugima, hoćemo samo
da pišemo knjige a to ne može, nije, kako kažu,
„društveno odgovorno“, pa nas tako i ovi nazovi-evropejci
i ovi nazovi-patriote podjednako
ne vole. Ali, to je put koji smo odabrali. Zato se
i zovemo Proza na putu, a naša autostrada nosi
oznaku P-70 jer smo svi rođeni sedamdesetih.
Ko su pisci vaše mladosti
U početku sam voleo pisce objavljivane
u čuvenoj ediciji „Plava ptica“: Valtera Skota,
Ponišavlje:
inspiracija
piscu Dejanu
Stojiljkoviću
INTERVJU
s povodom
Emilija Salgarija, Karla Maja... U srednjoj
sam čitao knjige raznih žanrova: Čarlsa
Bukovskog, Stivena Kinga, Reja Bredberija,
Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog, Momu
Kapora, Borislava Pekića, Dragoslava Mihailovića.
Na fakultetu sam se okrenuo ozbiljnijoj
literaturi: Margerit Jursenar, Umberto
Eko, Žoze Saramago, Franc Kafka...
A strip junaci
Počeo sam kao i svi u bivšoj SFRJ, sa Diznijevim
junacima, pa nastavio sa Bonelijem: Zagor,
Veliki Blek, Marti Misterija... Uz njih sam
voleo i Konana, Alana Forda, Asteriksa, Spajdermena,
Betmena, Supermena, Srebrnog letača...
A onda je u leto 1987. izašao prvi broj
Dilana Doga i ja sam skroz odlepio za tim junakom.
To ludilo me drži i danas, imam jednu
od jačih kolekcija Dilana Doga u Srbiji. Sanjam
o tome da pišem scenarije za ovaj strip.
„Konstantinovo raskrše“ uskoro treba da
se pojavi u formatu stripa. Da li je to vaš dug
mladalačkoj ljubavi
U neku ruku jeste. Ja sam u stvari oduvek
želeo da pišem stripove a ne romane. Međutim,
to u našim prilikama nije baš isplativ posao.
Sa izdavačem System Comics iz Beograda
i crtačem Draganom Paunovićem privodimo
kraju prvi tom stripa, tj. grafičkog romana
kako se to sad moderno zove, izlazi na proleće i
zvaće se „Kraljevstvo krvi“. Strip je rađen kombinovanom
tehnikom, delovi koji se događaju
u rimskom carstvu su rađeni u boji dok je linija
priče iz Drugog svetskog rata crtana crno-belom
tehnikom. Kuriozitet vezan za ovo izdanje
biće u tome što će u njemu postojati delovi
radnje kojih nema u knjizi, tačnije, svaki tom,
a biće ih tri, počinjaće pričom u kojoj je glavni
junak Konstantin Veliki lično.
Da li i Miloša Obilića, Ivana Kosančića i
Milana Toplicu možete da zamislite kao junake
stripa Ili neke popularne PC igrice
Naravno, oni se uopšte ne razlikuju od junaka
kao što su Kralj Artur i vitezovi okruglog
stola, Robin Hud ili Spartak... Oni u sebi nose
taj kod superherojštine koji je iskonski, od kad
je sveta i veka, i koji je prepoznatljiv na svim
delovima planete jer svaki narod ima nekog
svog Obilića i Kosančića. Voleo bih da vidim
strip po romanu „Duge noći i crne zastave“,
mislim da bi bio dosta dobar, i ako mogu da biram,
voleo bih da ga uradi neki naš majstor. Na
kraju krajeva, vinjete i ilustracije za knjigu je
uradio strip genijalac Milorad Vicanović Maza
koji je Kosančića nacrtao po uzoru na engleskog
glumca Džozefa Gordona Luita. Treba to
da vidite, izgleda fenomenalno. Ona
Ona svakog 20. na kioscima
95