Miroslav Samardžić Tranzicija i manjine u Vojvodini Autonomna ...

znatno su redukovani standardi koji su važili u SAP Vojvodini do Miloševićevog dolaska na
vlast, ali ni Miloševićevi pravni propisi nisu bitno zaostajali za važećim međunarodnim u ovoj
oblasti. Nevolja je bila što zakonske odredbe veoma često nisu poštovane. Iako krajnje
agresivan, Miloševićev režim nije u potpunosti razorio potencijale za etničku toleranciju u
Vojvodini, u kojoj i dalje postoje procesi etničkog povezivanja.
Prilikom donošenja novih propisa, pored zaštite nacionalnih zajednica i njihovih
pripadnika, valja voditi računa i o potrebi transetničkih formi društvene integracije. Demografske,
kulturne i političke prilike u Vojvodini ne zahtevaju drastična rešenja po kojima je etničko
razdvajanje jedini način za etničku koegzistenciju. Nacionalne zajednice u Vojvodini pokazuju
dovoljno otvorenosti i trpeljivosti, pa bi, po našem mišljenju, bilo prerano, pa i opasno, odbaciti
zajedničke institucije kao navodno nepodesne za ostvarivanje manjinskih prava. Naravno,
nužno je da one budu organizovane tako da svakoj zajednici i pojedincu omoguće u najvećoj
mogućoj meri priznavanje posebnosti. Institucije bi trebalo organizovati polazeći od principa
etničke pripadnosti kao ličnog izbora tako da svaki pojedinac može slobodno da bira da li će
ispoljavati svoju etničku posebnost ili neće, da li će koristiti zajedničke ustanove ili zasebne,
etničke. Ne smeju se građani prisiljavati putem institucionalnih aranžmana da preko svoje volje
prihvataju neki etno-kulturni identitet. Pravo prisilnog nametanja identiteta nema ni većinska ni
manjinska zajednica. Pored ravnopravnosti pripadnika manjina i ostvarivanja njihovih prava,
neophodno je ohrabrivati i podsticati i interkulturalnu komunikaciju.
Zaštita manjina ne sme ići nauštrb postizanja drugih društvenih ciljeva, a prilikom
usvajanja novih rešenja valja voditi računa da institucionalni aranžmani odgovaraju stvarnim
potrebama manjisnkih zajednica a ne interesima etničkih oligarhija, koje često užegrupne
interese nameću kao opšte. Osim toga, mnoge delatnosti nemaju u Vojvodini etničku dimenzijuj
pa se i ne mogu rešavati posebno, po etničkim grupama.
Liberalnija atmosfera posle Miloševićevog pada dovela je i do slobodnijeg ispoljavanja
manjinskih nacionalizama. Ovi nacionalizmi od dominantnog srpskog ne razlikuju se bitno u
osnovnoj postavci da pojedinac treba da bude podređen zajednici kaja se reprodukuje
nametanjem tradicionalnih vrednosti i narodne kulture. Ovakav konzervativni multikulturalizam
veoma je uticajan u Vojvodini i u značajnoj meri odgovaran je za neka rešenja u oblasti zaštite
manjina.
Na etničke odnose u Vojvodini utiču i postupci tzv. matičnih država, a mađarski
statusni zakon u tom pogledu najizrazitiji je primer. Posledica primene ovog zakona je jačanje
mađarskg nacionalizma u Vojvodini. 76 Zaštita manjina efikasnije se ostvaruje u uslovima kada
se stimuliše tolerancija i integracija nego kada se razvijaju nacionalni barjaci, dele nacionalne
legitimacije i podstiče podela društva po etničkim linijama.
U periodu od početka sedamdesetih do dolaska Miloševića na vlast u Vojvodini je
nacionalna ravnopravnost bila na zavidnom nivou. Iako je u rečenom periodu autonomaški
režim bio autoritaran, u ideološkom pogledu konzervativan i prilično netrpeljiv prema
individualnim ljudskim pravima, u oblasti etničkih odnosa postignuti su značajni rezultati.
Raspadom Jugoslavije posle pola veka etničkog mira nastupila je decenija krvavih obračuna.
Iako je Vojvodina bila pošteđena najgorih etničkih sukoba, raspadom Jugoslavije definitivno je
izmenjen društveni i politički kontekst u kome se uobličavaju etnički odnosi. Velika
nadnacionalna država SFRJ bila je neuporedivo povoljniji prostor za praktikovanje etničke
tolerancije od malih, siromašnih država bez značajnih privrednih potencijala i kapaciteta za šire
evropske integracije. Postojanje nadnacionalne države omogućavalo je građanima da
ispoljavaju svoj nacionalni identitet ili da se opredele kao Jugosloveni, tj. da stiču novi koji nije
utemeljen u pripadnosti etničkoj grupi, već aktuelnoj političkoj zajednici. I za pripadnike manjina
to je bio povoljniji kontekst jer optiranje za etničku manjinu ili većinu nije bila jedina mogućnost.
Sekulić, Massey i Hodson ukazuju da su osobe manjinske nacionalne pripadnosti mogle da
prihvate jugoslovenski identitet i tako se odbrane od pritisaka većine da se asimiluju u lokalni
nacionalni identitet, ali i da izbegnu nametanje manjinske pozicije. 77
Ovakvih mogućnosti ″trećeg puta″ više nema; vladavina radikalnijih ili umerenijih
nacionalističkih režima izvesna je barem u bliskoj budućnosti u svim državama u okruženju.
Otuda se ne treba nadati da će se etnička koegzistencija u Vojvodini vratiti na standarde koji su
76 O sadržaju ovog zakona vidi u tekstu Tatijane Pavlović Križanić u ovoj knjizi.
77 V: Dusko Sekulic, Gorth Massey, Randy Hodson, Who were the Yugoslavs? Faild Sorces of a Common
Identity in the Former Yugoslavia, American Sociological Review, Vol.59,No1, February 1994
46