Miroslav Samardžić Tranzicija i manjine u Vojvodini Autonomna ...

Autor dalje konstatuje da je ″stopedesetogodišnji proces rasrbljavanja srpskog
štokavskog jezika otpočeo odstupanjem od Vukovih jezičkih i nacionalnih ideja, a prihvatanjem
ideja jezičkog zajedništva, čiji je strateg bio Vatroslav Jagić, a koji se svodi na napuštanje
izvornohrvatskog čakavskog i kajkavsog jezika i prihvatanje srpskog štokavskog. Tim činom
stvoreni su uslovi da se najpre preko jezičko-kulturnog, a potom i preko državnog zajedništva,
ostvari hrvatski velikodržavni san o stvaranju hrvatske države i razbijanju srpskog nacionalnog
korpusa. Taj san ne bi mogao biti ostvaren bez lakoverne saradnje Srba, počev od \ure
Daničića nadalje, što traje i do današnjih dana, evo, i u nazivu Akademijinog rečnika″.
Rosić tvrdi da su Hrvati prihvatili srpski štokavski jezik kao što je engleski prihvaćen u
Americi, Indiji, ili, pak, u Australiji, španski i portugalski u Latinskoj Americi, da je Krleža, kad
nije pisao na hrvatskom kajkavskom, pisao na srpskom štokavskom i sl.
U broju od 24.5. 2002. god. Politika je objavila napis dr Srbislava Bukumirovića i Vojina
Kerlete (″Veliki promašaj RTS-a″) u kome oni iskazuju veliko razočarenje zbog novog latiničnog
sajta RTS. ″Time je pogazila ustav i zakon, ali je pogazila i principe i uputstva za audiovizuelnu
politiku Evropske unije, u digitalnoj eri″. Autori dalje navode da je još 1996. Evropska unija
donela Program za promociju jezičke različitosti u Evropi u informacionom društvu i da nema
nikakvog objašnjivog razloga da se ne informišemo na svom jeziku i pismu.
U tekstu ″]irilica nikad ugroženija″ 32 M. Karadžić izveštava sa okruglog stola održanog
u Novom Sadu juna 2002.sa temom ″]irilica u srpskom jeziku danas i sutra″. Pozdravljajući
skup, predsednik Matice srpske Božidar Kovaček naglasio je da u vremenu zauzimanja za
multikulturalnost i globalizaciju, svaki narod svojom kulturom postaje segment svetskih
tendencija. ″Latinicu smatramo za srpski kulturni dezaus. Naša prvina, tako je istorija rekla,
jeste ćirilica. Uzimamo i ono što nije izvorno srpsko, kao svoju prednost. Dobro je da naša deca
znaju i latinicu. Zašto ne? Bogatiji smo″, poručio je dr Kovaček.
Dr Ljiljana ^olić, koja je skup pozdravila u ime predsednika SRJ Vojislava Koštunice,
rekla je da je ćirilica danas ugroženija nego ikad i za to je okrivila vlast. Ona je, kako navodi
izveštač, iskazala žaljenje što politička moć nije u rukama onih ljudi koji hoće da ožive ćirilicusvedoka
naše duhovnosti.
U uvodnom izlaganju potpredsednik Udruženja za zaštitu ćirilice Dragoljub Zbiljić
ustvrdio je da su Srbi u izgrađivanje svog jezika ušli sa onim čijoj većini srpski (štokavski) nije
bio maternji jezik. Zbog toga u srpskom jeziku u XIX i XX veku bilo je lomova od kojih se ni
danas, u XXI veku, nismo oporavili, i optužio državne institucije ″koje u vezi sa očiglednom
katastrofom za srpsko pismo ne samo da ne čine ništa da bi se ona zaustavila nego, najpre
nečinjenjem, a onda povremeno i pogrešnim činjenjem, doprinose njenom dovršetku! Katastrofa
ne može biti prejaka reč kada se zna da je u svemu što u Beogradu danas piše ćirilica
zastupljena samo 31,8, u Novom Sadu jedva 18,5, u Bačkoj Palanci 16, Zrenjaninu 14, Kikindi
12 odsto″.
Zbiljić se založio za jedno pismo jednog jezika, pa nastavlja: ″ Ako se sa srpskom
ćirilicom otrežnjenje kod nas Srba ne izdejstvuje, ako državni organi nastave da se ponašaju
kao da slede uredbu o zabrani i ukoliko se nastavi izgon srpskog pisma iz našeg jezika, onda
ćemo vrlo brzo ostati bez svoje ćirilice. Gledaćemo je samo u muzejima, na nadgrobnim
spomenicima i u starim knjigama″.
Mr Branislav Brborić izrazio je žaljenje što se Savezno ministarstvo nacionalnih i
etničkih zajednica, objavljujući kao zasebnu publikaciju Zakon o zaštiti prava i sloboda
nacionalnih manjina na jedanaest jezika, što se može samo pozdraviti, povelo za lošom
inercijom kada je u pitanju predstavljanje srpskog jezika. Negodovao je što je je tekst na
srpskom jeziku, koji je s razlogom prvi naveden, dat samo na latinici, što je, dakle, predstavljen
sekundarnim a ne primarnim pismom. Naglasio je da bi bilo razborito i pravedno da matični
narod Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, te njihovi manjinski ogranci izvan tih teritorija koji
baštine ćirilicu hiljadu godina-uživaju ista prava kao i drugi narodi u regionalnim i evropskim
okvirima.
U Politikinom tekstu ″Mnogi ne znaju ćirilicu″ (20.6.2002) navodi se kako se profesori
srpskog jezika žale da ih učenici prvog razreda srednje škole mole da prvi pismeni zadatak pišu
latinicom jer ne znaju ćirilicu, što se, navodno, pokazalo i na klasifikacionim ispitima za upis u
srednje škole.
U listu Glas javnosti objavljeno je više tekstova sa ovom temom. U broju od 11.12.2001.
god. pod naslovom ″ Traže ćirilični nedeljnik ″ piše o inicijativi Udruženja za zaštitu ćirilice iz
32 Politika, 8.6.2002
18