UF - 03.pdf

UPRAVLJANJE FINANSIJAMA
Predmetni nastavnik : Dr MARKO IVANIŠ, docent
Nedelja 3 – Finansijska politika preduzeća
i pravila finansiranja
1

1. FINANSIJSKA POLITIKA
PREDUZEĆA
• Polazeći od opšteg stava da je politika nauka o veštini upravljanja, pri
čemu upravljanje uvek teži ostvarivanju određenih ciljeva, proizlazi da
se politika može shvatiti kao nauka o ciljevima i načelima kao
osnovnim izvorima saznanja koja se primenjuju da bi se ostvarili
ciljevi.
• Svaka politika mora da ima definisan cilj i mora da izabere ona načela
po kojima će se raditi da bi se ostvario cilj. Pri tome, postoji
korelaciona veza između cilja i načela.
• Finansijska politika kao politika finansijske funkcije preduzeća ima
svoj cilj i načela kao osnovne izvore saznanja po kojima se radi da bi
se ostvario cilj.
• Analogno rečenom, finansijska politika ima za cilj postizanje i
održavanje finansijske snage preduzeća pomoću utvrđenih načela kojih
se pridržava u izvršavanju svojih zadataka.
2

• Finansijska politika je teorijska i praktična disciplina čiju suštinu čini
traženje i donošenje odluka o osnovnim ciljevima preduzeća, kao i
usmeravanje preduzeća prema tim ciljevima.
• Finansijska politika se mora posmatrati u sklopu integralne poslovne
politike preduzeća, jer čini njen deo. U kompleksu globalne poslovne
politike preduzeća, finansijska politika pokriva tzv. finansijski aspekt
koji se odnosi na osnovne finansijske ciljeve preduzeća. Stoga,
finansijska politika čini novčani izraz ukupne poslovne politike.
• Mada u literaturi postoje brojne definicije, finansijsku politiku je ipak
teško precizno definisati. Najčešće se prihvata sledeća definicija :
“Finansijska politika predstavlja aktivnost preduzeća na iznalaženju
najpovoljnijih finansijskih rešenja u cilju postizanja maksimalnih
finansijskih rezultata u ukupnom poslovanju preduzeća”.
3

• Problematika finansijske politike je veoma složena, što nameće
potrebu utvrđivanja brojnih parcijalnih finansijskih politika, koje se
kvantitativno i kvalitativno konsoliduju u jedinstvenu finansijsku
politiku preduzeća. Uži parcijalni segmente finansijske politike su :
1) Politika pribavljanja finansijskih sredstava
2) Politika finansiranja tokova reprodukcije
3) Politika plasmana viška finansijskih sredstava
4) Politika finansiranja investicija
5) Politika zajedničkih ulaganja
6) Politika likvidnosti i stvaranja finansijskih rezervi
7) Politika finansijske stabilnosti i raspodele ukupne dobiti
• Sve navedene parcijalne finansijske politike čine delove integralne
(ukupne) finansijske politike, pri čemu, između njih deluje tzv. “zakon
povratne sprege” (feed back).
4

KLASIFIKACIJA FINANSIJSKE
POLITIKE
• U stručnoj literaturi postoje brojni modeli klasifikacije finansijske
politike preduzeća, u zavisnosti od brojnih kriterijuma i različitih
aspekata posmatranja. Međutim, najprihvatljivija je klasifikacija
finansijske politike sa dinamičkog aspekta koja izgleda ovako :
1. OSNOVNA (KONSTITUTIVNA) FINANSIJSKA POLITIKA
1.1. Politika osnovnih načela finansijskog poslovanja
1.2. Politika finansijske snage preduzeća
1.3. Politika upravljanja finansijskim sredstvima
2. POSLOVNA (TEKUĆA) FINANSIJSKA POLITIKA
2.1. Tekuća politika finansiranja
2.2. Politika raspolaganja finansijskim sredstvima
2.3. Politika likvidnosti preduzeća
2.4. Politika sticanja prihoda, dobiti i njihove raspodele
5

3. RAZVOJNA (STRATEŠKA) FINANSIJSKA POLITIKA
3.1. Politika akumuliranja i mobilizacije finansijskih sredstava
3.2. Politika finansiranja tržišnog razvoja preduzeća
3.3. Politika finansiranja tehničkog razvoja preduzeća
3.4. Politika finansiranja kadrovskog razvoja preduzeća
3.5. Politika finansijskih ulaganja preduzeća
• Takođe, moguće je klasifikovati finansijsku politiku preduzeća i sa
aspekta tzv. “problemskog područja”, gde se izdvaja sledeće :
(1) Politika pribavljanja finansijskih sredstava
(2) Politika korišćenja (plasmana) finansijskih sredstava
(3) Politika likvidnosti preduzeća
• Pri klasifikaciji finansijske politike, većina modela uvažava osnovne
principe i načela koncipiranja zdrave finansijske politike preduzeća.
6

2. NAČELA FINANSIJSKE
POLITIKE PREDUZEĆA
• Načela ili principi finansijske politike preduzeća predstavljaju ključnu
osnovu vezano za saznanja koja determinišu načine rada u cilju
ostvarivanja osnovnih ciljeva preduzeća (njegova finansijska snaga).
• Zajednička karakteristika svih načela finansijske politike jeste da se
ona nalaze u međusobnoj sprezi, jer su inteaktivno povezana.
• Osnovni zadatak finansijske politike sastoji se u potrebi optimalnog
usaglašavanja svih načela (principa) finansijske politike, gde spada :
(a) Načelo finansijske stabilnosti
(b) Načelo likvidnosti
(c) Načelo rentabilnosti
(d) Načelo finansijske elastičnosti
(e) Načelo finansijske nezavisnosti
(f) Načelo finansijske snage
7

(a) Načelo finansijske stabilnosti
• Ovo načelo polazi od odnosa između dugoročno vezanih sredstava i
sopstvenog kapitala uvećanog za dugoročno pozajmljeni kapital. Ovaj
odnos treba da iznosi maksimalno 1, ili da je manji od 1.
• Ako njihov međusobni odnos iznosi 1, onda su dugoročno vezana
sredstva pokrivena sopstvenim i pozajmljenim kapitalom, što znači da
je prisutna dugoročna finansijska ravnoteža, odnosno :
DVS : (SK + DPK) = 1
• Ako je njihov međusobni odnos manji od 1, onda su dugoročno vezana
sredstva manja od sopstvenog i pozajmljenog kapitala, što znači da se
dugoročna finansijska ravnoteža pomera prema izvorima sredstava.
• Odnos sopstvenog i dugoročno pozajmljenog kapitala treba u
preduzeću definisati tako da sopstveni kapital ostvaruje dominantan
uticaj u izvorima sredstava preduzeća, je je on trajno raspoloživ.
8

(b) Načelo likvidnosti
• Ovo načelo definiše se kao sposobnost preduzeća da u svakom
trenutku može izmiriti svoje dospele obaveze.
• Osim likvidnosti preduzeća, postoji i izraz “likvidnost sredstava”.
Likvidna sredstva su novac, a ostali oblici sredstava se kategorizuju u
različite grupe prema brzini njihovog pretvaranja u novac, i to :
- Primarna likvidnost (unovčivost je trenutna – odmah)
- Sekundarna likvidnost (unovčivost je do 30 dana)
- Tercijalna likvidnost (unovčivost je duže od 30 dana)
• Brzina pretvaranja imobilisanih sredstava u novac zavisi od roka u
kome su sredstva imobilisana (vezana), kao i od rizika njihovog
pretvaranja u novac (bez gubitka).
9

(c) Načelo rentabilnosti
• Ovo načelo u osnovi znači zarađivačku snagu preduzeća i pokazuje
koliko svaki dinar angažovanih sredstava donosi zarade preduzeću.
• Rentabilnost predstavlja težnju preduzeća da ostvari što povoljniji
rezultat poslovanja (dobit) u odnosu na angažovana sredstva. Pri tome,
što je odnos dobiti prema angažovanim sredstvima veći, to je i
rentabilnost veća, i obrnuto.
• Rentabilnost se utvrđuje odnosom dobiti i angažovanih sredstava,
budući da dobit u suštini predstavlja zaradu preduzeća.
• Pokazatelji rentabilnosti preduzeća mogu biti parcijalni i globalni.
• Parcijalni pokazatelji rentabilnosti - utvrđuju se samo iz bilansa
uspeha, to su : (a) stopa poslovnog dobitka, i (b) stopa neto dobitka.
• Globalni ili sintetički pokazatelji rentabilnosti - utvrđuju se na osnovu
podataka oba bilansa (bilansa stanja i bilansa uspeha). To su različite
stope prinosa : (a) stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i (b)
stopa prinosa na sopstvena sredstva.
10

(d) Načelo finansijske
elastičnosti
• Ovo načelo u osnovi znači sposobnost preduzeća da pribavi jeftine
izvore finansiranja (tuđa sredstva) i to u pravo vreme i u potrebnom
obimu, kao i njegovu sposobnost da izvrši povraćaj tih sredstava
kreditorima i to bez kratkoročnih i dugoročnih posledica na likvidnost
preduzeća i njegovo kontinuirano poslovanje.
• Mogućnost preduzeća da pribavi dopunske izvore finansiranja zavisi
od dva ključna faktora : (1) Stanja ponude i tražnje kapitala na
finansijskom tržištu, i (2) Kreditne sposobnosti preduzeća.
• U uslovima kada je na finansijskom tržištu veća ponuda od tražnje za
kapitalom, onda cena (kamata) kapitala pada i obrnuto.
• Ocena kreditne sposobnosti preduzeća nalazi se u domenu interesa
davaoca kredita (banke) i ona direktno zavisi od finansijskog položaja
preduzeća, rentabilnosti, buduće likvidnosti preduezća, i njegove
konkurentnosti sa sličnim preduzećima u istoj grani.
11

(e) Načelo finansijske
nezavisnosti
• Ovo načelo polazi od zahteva da preduzeće treba da bude u što većoj
meri nezavisno od poverilaca preduzeća. S tim u vezi, dužnička
zavisnost preduzeća uglavnom zavisi od sledećih faktora:
(a) Načina dobijanja kredita i instrumenata njegovog obezbeđenja;
(b) Ukupnih obaveza prema dobavljačima i broja dobavljača;
(c) Veličine neto dobitka i rentabilnosti poslovanja preduzeća.
• Ako preduzeće izvore finansiranja pribavlja uz hipoteku, onda ono
neće imati slobodu u raspolaganja svoje založene imovine i obrnuto.
• Ako preduzeće ima veći broj dobavljača - onda je manja njegova
zavisnost od istih. Takođe, važi i obrnuto, ako preduzeće ima manji
broj dobavljača – onda je veća njegova zavisnost od istih.
• Nedostatak neto dobitka i rentabilnosti poslovanja povećava dužničku
zavisnost preduzeća od poverilaca i smanjuje kapital firme.
12

(f) Načelo finansijske snage
• Ovo načelo finansijske politike predueća podrazumeva određeni skup
više načela koja se mogu grupisati na sledeći način :
(1) Načelo racionalnog finansiranja
(2) Načelo likvidnosti
(3) Načelo sigurnosti
(4) Načelo rentabilnosti
(5) Načelo finansijalnosti
(6) Načelo akumulacije i mobilizacije finansijskih sredstava
• Sva navedena načela međusobno su povezana, tako da u svojoj
interaktivnoj povezanosti čine “načelo finansijske snage preduzeća”.
• Finansijska snaga preduzeća može se posmatrati u dvostrukom smislu :
kvantitativno i kvalitativno. Primat pripada kvalitativnom aspektu
finansijske snage preduzeća.
13

3. FAKTORI FINANSIJSKE
POLITIKE PREDUZEĆA
• Svi relevantni faktori finansijske politike preduzeća najčešće se
klasifikuju u dve osnovne grupe : (1) Eksterni, i (2) Interni.
• Eksterni (spoljni) faktori – objektivnog su karaktera i na njih se ne
može uticati. Oni su veoma brojni, a najznačajniji među njima su :
1) Privredno-finansijski sistem, i
2) Tržišni uslovi privređivanja.
• Interni (unutrašnji) faktori – odnose se na sva ona dejstva koja su
izazvana u okviru samog preduzeća, te se na njih može uticati,
odnosno preduzeće o njima može po pravilu samostalno odlučivati.
• Interni faktori finansijske politike preduzeća su veoma brojni, ali se oni
najčešćće grupišu u dve velike grupe, i to :
• (a) Faktori koji proizlaze iz poslovnih planova preduzeća, i
• (b) Faktori koji proizlaze iz organizacione strukture preduzeća.
14

4. PRAVILA FINANSIRANJA
• Pod pravilima finansiranja podrazumevaju se kriterijumi za izbor sredstava
finansiranja, odnosno norme za pribavljanje kapitala.
• Osnovna svrha pravila finansiranja jeste da preduzećima posluže kao
osnovne smernice za donošenje valjanih odluka o finansiranju.
• Pravila finansiranja poslovnih sredstava preduzeća nastala su kao rezultat
pokušaja finansijske teorije i prakse da identifikuju i postave “univerzalne
norme” koje bi važile za sve privredne subjekte i za sve uslove
privređivanja (klasična ili tradicionalna pravila finansiranja).
• Pravila finansiranja u kvantitativnom smislu određuju sledeće :
• (a) Strukturu izvora sredstava prema poreklu i roku rasploživosti, što čini
tzv. “vertikalna pravila finansiranja”, i
(b) Relacije (odnose) pojedinih delova sredstava posmatranih po roku
imobilizacije i pojedinih delova izvora sredstava posmatranih po roku
raspoloživosti, što čini tzv. “horizontalna pravila finansiranja”
15

Značaj aj pravila
finansiranja
• Vertikalna pravila finansiranja – polaze od pretpostavke da se kroz
strukturu izvora sredstava obezbedi sigurnost dužnika i poverioca,
rentabilnost uloženih sredstava i autonomija dužnika.
• Horizontalna pravila finansiranja – polaze od pretpostavke da se kroz
relacije (odnose) pojedinih delova sredstava obezbedi likvidnost
preduzeća.
• Ovako postavljena pravila finansiranja imaju višestruki značaj :
(1) Svako preduzeće unapred zna kako treba da oblikuje strukturu
izvora sredstava i kako da postave relacije (odnose) između pojedinih
delova sredstava i izvor asredstava;
(2) Pravila finansiranja imaju ulogu normale, pra se stvarno stanje
upoređuje sa normalom, u smislu merenja stepena odstupanja.
• (3) Pri oceni kreditne sposobnosti dužnika, pravila finansiranja imaju
ulogu kriterijuma za kvalifikaciju dužnika kao kreditnog sposobnog. 16

(a) Vertikalna pravila
finansiranja
• Vertikalna pravila finansiranja tiču se sastava kapitala preduzeća, i to
prema poreklu i ročnosti. Ova pravila se odnose na pasivu bilansa
stanja i pojavljuju se u vidu sledećih zahteva - pojedinačnih pravila:
1) Pravilo za odnos sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu;
2) Pravilo za odnos rezervi prema nominalnom kapitalu;
3) Pravilo za odnos dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu.
(1) Pravilo za odnos sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu – javlja se
u dvostrukoj formi:
(a) kao fiksni odnos između sopstvenog i pozajmljenog kapitala (gde se
optimalnim smatra odnos 2:1 ili 3:1 sopstvenog i tuđeg kapitala);
(b) kao donji limit ili minimalni zahtev u pogledu odnosa sopstvenog i
pozajmljenog kapitala, gde se najčešće kao donja granica uzima
jednakost sopstvenog i pozajmljenog kapitala, odnosno 50% : 50%.
17

(2) Pravilo za odnos rezervi prema nominalnom kapitalu – polazi od
zahteva da preduzeće, u skladu sa načelom sigurnosti, treba da obrazuje
odgovarajuće rezrve za obezbeđenje nominalnog kapitala.
• U finansijskoj teoriji preovladava shvatanje da rezerve treba da iznose 50%
od sopstvenog kapitala, odnosno 25% od ukupnog kapitala (naravno,
respektujući pravilo o jednakosti sopstvenog i pozajmljenog kapitala
preduzeća - u smislu 50% : 50%).
• Mada je činjenica da postojanje rezervi za preduzeće uvek znači dodatnu
sigurnost, ipak se može reći da ovo pravilo finansiranja nije u praksi naišlo
na širu primenu.
• Osnovni razlog tome, jeste potrebno vreme za formiranje rezervi, i stim u
vezi, okolnosti u kojima bi se našla novo-formirana preduzeća, u slučaju da
se ovo pravilo potpuno i striktno primenjuje.
18

(3) Pravilo za odnos dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu – nije
postavljeno u formi fiksnih relacija ili normi, budući da je ovo pravilo
veoma različito za pojedina preduzeća.
• Naime, odnos dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu uslovljen je
strukturom imovine (odnos stalne i obrtne imovine) koja se razlikuje od
preduzeća do preduzeća.
• Iz tih razloga, nije bilo pokušaja da se fiksiraju odnosi dugoročnog prema
kratkoročnom kapitalu preduzeća, već se preporučuje da taj odnos bude
takav da odgovara potrebama konkretnog preduzeća.
• Sigurnost preduzeća se povećava većim učešćem dugoročnog u ukupnom
kapitalu. Kratkoročni kapital se vraća u kratkim rokovima, pa zbog toga
preduzeće dolazi u poziciju manje sigurnosti.
• Odnos između dugoročnog i kratkoročnog kapitala treba da se kreće ispod
kritične tačke na kojoj davaoci kratkoročnih kredita mogu da ugrožavaju
kontinuitet poslovanja i nezavisnost preduzeća.
19

) Horizontalna pravila
finansiranja
• Horizontalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da se kroz
relacije (odnos) pojedinih delova sredstava i pojedinih delova izvora
sredstavaobezbeđuje likvidnost preduzeća.
• Horizontalna pravila finansiranja se odnose i na aktivu i na pasivu
bilansa stanja, a izražavaju se u vidu sledećih zahteva, odnosno
pojedinačnih pravila finansiranja :
1) Zlatno bankarsko pravilo finansiranja
2) Zlatna bilansna pravila finansiranja
3) Ostala pravila finansiranja
1) Zlatno bankarsko pravilo finansiranja – u osnovi se zasniva na
težnji banaka da u svakom trenutku održe svoju likvidnost, što se
postiže podudarnošću aktivnih i pasivnih kreditnih poslova banaka.
20

• Shodno ovom pravilu – banke ne bi smele primljeni tuđi kapital
(pasivni kreditni poslovi) da koriste i plasiraju (aktivni kreditni poslovi)
pod znatno povoljnijim vremenskim uslovima od onih pod kojima j
ekapital dobijen.
• Mora postojati jednakost kvantiteta i kvaliteta primljenih i plasiranih
kredita banke, što de facto znači : “kratkoročno dobijena novčana
sredstva treba da budu uložena kratkoročno, a dugoročno dobijena
novčana sredstva treba da budu uložena dugoročno”.
• Primenjeno na privredna preduzeća, bankarsko pravilo finansiranja
znači u suštini zahtev da se likvidnost preduzeća obezbeđuje
usaglašavanjem vremena imobilizacije imovinskih delova i rokova
dospeća kapitala uloženog za nabavku pojedinih imovinskih delova.
• Drugim rečima, mora postojati podudarnost između vremena
angažovanja (ročnosti) poslovnih sredstava preduzeća i trajanja
rspoloživosti (dospelosti) pozajmljenog kapitala preduzeća.
21

2) Zlatna bilansna pravila finansiranja – predstavljaju aplikaciju i
adaptaciju bankarskog pravila finansiranja na privredna preduzeća.
• Prema svojim zahtevima i idejama na kojima se zasnivaju izvučena su
dva osnovna bilansna pravila finansiranja, to su :
(a) Bilansno pravilo u užem smislu, i
(b) Bilansno pravilo u širem smislu
• Bilansno pravilo u užem smislu – zahteva da stalna imovina bude
finansirana iz dugoročnih izvora, a obrtna imovina da bude finansirana
iz kratkoorčnih izvora. Međutim, primena osnovnih postulata samo
ovog pravila ne obezbeđuje likvidnost preduzeća.
• Bilansno pravilo u širem smislu – zahteva da pored stalne imovine i
deo obrtne imovine bude finansiran iz dugoročnih izvora. Ovo
proširenje bilansnog pravila i na deo obrtne imovine bazira se na stavu
da jedan deo obrtnih sredstava ima karakter stalno imobilisanih
sredstava, kao i stalna imovina (tzv. “gvozdene zalihe”).
22

3) Ostala pravila finansiranja – razvijena su od strane američke
bankarske prakse, a najčešće se odnose na dva osnovna pravila :
(a) Pravilo finansiranja 1 : 1 (“acid test), i
(b) Pravilo finansiranja 2 : 1 (“current ratio”).
• Pravilo finansiranja 1 : 1 - poznato je pod nazivom “acid test” i po
svojoj suštini predstavlja rigorozniji zahtev od bilansnog pravila u
širem smislu, jer traži pokrivenost ukupnih zaliha (ne samo
“gvozdenih”) dugoročnim izvorima finansiranja.
• Pravilo finansiranja 2 : 1 - poznato je pod nazivom “current ratio”, i
po svojoj suštini sadrži zahtev za likvidnošću preduzeća. Ovo pravilo
zahteva da odnos ukupne obrtne imovine i kratkoročnih obaveza iznosi
najmanje 2:1, kao uslov koji obezbeđuje likvidnost preduzeća.
• Pravilo 2 : 1, u suštini glasi : “platežna sposobnost (likvidnost)
preduzeća je postignuta ako je polovina obrtnih sredstava preduzeća
pokrivena kratkoročnim obavezama”.
23