Presude osnova.qxd - Centar za ljudska prava Univerziteta u Sarajevu

484 PRAvo NA SuÐeNje u RAzuMNoM Roku – zbirka izabranih presuda
Vlada izražava žaljenje što je došlo do radnji koje su dovele do podnošenja ove
predstavke.”
U dopisu koji je Sud primio 8. septembra 2008. godine podnosilac predstavke je
izneo mišljenje da brisanje predmeta ne bi bilo opravdano.
Sud podseća da se članom 37 Konvencije predviđa da on može, u bilo kojoj fazi
postupka, odlučiti da skine predstavku sa svog spiska predmeta. Članom 37 stav 1 (v)
je posebno omogućeno Sudu da izbriše predmet sa svog spiska ako utvrdi da “više nije
opravdano da se nastavi sa razmatranjem predstavke”, auprošlosti je to činio na
osnovu određenih jednostranih deklaracija Vlada tuženih država, čak i kada su
podnosioci predstavke ostali kod svojih predstavki. U tom smislu, Sud će pažljivo
razmotriti deklaraciju koju je Vlada sačinila u konkretnom predmetu u svetlu načela
koja proizlaze iz njegove sudske prakse (vidi Tahsin Acar protiv Turske [VV], br.
26307/95, stavovi 75 - 77, ECHR 2003 - Vi). Sud primećuje da je u izvesnom broju
slučajeva utvrdio prirodu i visinu obaveza za državu ugovornicu prema članovima 6
i 13 Konvencije u vezi sa pravom na suđenje u razumnom roku (vidi, među mnogim
drugim slučajevima, Cocchiarella protiv Italije [VV] br. 64886/01, ECHR 2006, Kudla
protiv Poljske [VV], br. 30210/96, ECHR 2000-iX, Ilić protiv Srbije, br. 30132/04, 9.
oktobar 2007. godine). U slučajevima gde je utvrdio povredu ovih članova, Sud je
dodelio pravičnu nadoknadu, a njen iznos je zavisio od posebnih okolnosti slučaja.
S obzirom na prirodu ustupaka koji su sadržani u jednostranoj deklaraciji Vlade
u predmetnom slučaju, kao i na iznos predložene nadoknade (koji se može smatrati
razumnim u poređenju sa onim koje je Sud dodelio u sličnim slučajevima, kada se
uzme u obzir činjenica da su samo tri godine i jedanaest meseci predmetnog postupka
u nadležnosti Suda ratione temporis, pošto je Srbija ratifikovala Konvenciju 3. marta
2004. godine), Sud nalazi da više nije opravdano da se nastavi razmatranje ovog dela
predstavke (član 37 stav 1 (v) Konvencije; videti, za relavantna načela, Tahsin Acar,
citiran u gornjem tekstu; Haran protiv Turske, br. 25754/94, presuda od 26. marta
2002. godine).
Sud je, takođe, zadovoljan da poštovanje ljudskih prava koja su definisana
Konvencijom i Protokolima uz nju od njega više ne zahteva da nastavi razmatranje
ovog dela predstavke (član 37 stav 1 in fine). Shodno tome, treba ga skinuti s liste.
Pošto izgleda da predmetni postupak još traje, treba primetiti da odluka Suda o
njegovom brisanju ne prejudicira osnovanost potraživanja podnosioca predstavke
kod domaćeg suda niti, zapravo, ni njegovu mogućnost da dobije nadoknadu za
svako dodatno proceduralno zakašnjenje do kog može doći posle datuma ove
odluke. Sud, na kraju, podseća da je, u skladu s članom 46 stav 2 Konvencije,
Komitet ministara jedino nadležan da nadzire izvršenje pravosnažnih presuda. Ako,