Presude osnova.qxd - Centar za ljudska prava Univerziteta u Sarajevu

Izvršni postupak
kačapor i druge protiv Srbije
425
A. Prihvatljivost
1. Iscrpljenost domaćih pravnih sredstava
85. Vlada se pozvala na odluku Suda u slučaju Mota (videti Tomé Mota protiv
Portugalije (odluka), br. 32082/96, ECHR 1999-iX) i navela da podnositeljke
predstavki nisu iscrpele sva delotvorna pravna sredstva. Naročito, one su propustile
da se žale zbog spornog zakašnjenja predsednicima sudova o kojima je reč, i nisu
iskoristile mogućnost da pokrenu poseban parnični postupak prema članovima 154,
172, 199 i 200 Zakona o obligacionim odnosima ili članu 19 Zakona o stečajnom
postupku (videti stavove 69 i 81 u gornjem tekstu).
86. Podnositeljke predstavki su osporile delotvornost ovih pravnih sredstava.
87. Sud je već utvrdio da se gore navedena pravna sredstva ne mogu smatrati
delotvornim u smislu njegove utvrđene prakse prema članu 35 stav 1 Konvencije
(videti predmet V. A. M. protiv Srbije, citiran u gornjem tekstu, stavovi 85-86, 13. mart
2007. godine i, takođe, Horvat protiv Hrvatske, br. 51585/99, stavovi 47 i 48, ECHR
2001-Viii). On ne nalazi razlog da odstupi od ovog stava u konkretnom predmetu i
zaključuje, prema tome, da se primedbe Vlade moraju odbaciti.
2. Kompatibilnost ratione personae (“status žrtve”podnosilaca predstavke)
88. Vlada je navela da je država prihvatila zahteve podnositeljki predstavki za isplatu
doprinosa za socijalno osiguranje u skladu sa Zakonom o penzijskom i invalidskom
osiguranju za pojedine kategorije zaposlenih (u daljem tekstu “ZPiO”, videti stavove
77-80 u gornjem tekstu). Podnositeljke predstavki prema tome više nisu “žrtve”, u
smislu člana 34 Konvencije.
89. Podnositeljke predstavki su navele da je ZPiO trebalo da se prvenstveno bavi
penzionim pravima, zbog čega njihovi doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje
ne bi bili isplaćeni pre njihovog penzionisanja. U svakom slučaju, ovaj zakon nije
predviđao nikakvu naknadu zbog nedostatka pokrića za socijalno osiguranje
podnositeljki predstavki u prošlosti.
90. Pošto se sporno neizvršenje tiče mesečne naknade za vreme plaćenog odsustva,
kao i navedenih doprinosa za socijalno osiguranje, i zbog činjenice da i jedni i drugi
tek treba da se isplate, jasno je da podnositeljke predstavki nisu dobile, zapravo,
nikakvu značajnu naknadu niti pak sveobuhvatnu potvrdu navodno pretrpljenih
povreda (videti Dalban protiv Rumunije [VV], br. 28114/95, stav 44, ECHR 1999-Vi).
91. Sud stoga nalazi da su podnositeljke predstavki zadržale status žrtve i odbija
primedbu Vlade s tim u vezi.