Presude osnova.qxd - Centar za ljudska prava Univerziteta u Sarajevu

Parnični postupak
v.a.m. protiv srbije
227
166. Konačno, Sud naglašava da su se, prema članu 46. Konvencije, visoke strane
ugovornice obavezale da će se povinovati pravosnažnim presudama Suda u svakom
predmetu u kome učestvuju kao stranke, a da izvršenje presuda nadgleda Komitet
ministara. Iz toga, između ostalog sledi da presuda u kojoj Sud utvrdi da je došlo do
kršenja Konvencije nameće tuženoj državi pravnu obavezu ne samo da isplati
dosuđeni iznos na ime pravičnog zadovoljenja, već i da izabere, pod nadzorom
Komiteta ministara, opšte i/ili, ako je to primereno, pojedinačne mere koje treba da
budu usvojene u njenom unutrašnjem pravnom poretku kako bi se okončalo kršenje
koje je Sud utvrdio i kako bi se, koliko je god to moguće, ispravile posledice tog
kršenja (videti predmet Skocari i Đunta protiv Italije [GC], br. 39221/98 i 41963/98,
stav 249, ECHR 2000-8). Država će stoga, odgovarajućim sredstvima, izvršiti
privremenu meru za pristup od 23. jula 1999. godine, i privesti kraju, s posebnom
pažnjom, građanskopravni postupak koji je u toku (videti, mutatis mutandis, Mužević
protiv Hrvatske, br. 39299/02, stav 91, 16. novembar 2006).
B. Sudski i ostali troškovi
167. Podnositeljka predstavke je takođe zahtevala da joj se isplati 2.590 evra na ime
sudskih i ostalih troškova koje je podnela pred domaćim sudovima i 6.300 evra na ime
sudskih i ostalih troškova pred Sudom. Podnela je detaljni obračun svih troškova, po
stavkama.
168. Država je osporila taj zahtev, ali je prepustila Sudu da po sopstvenom nahođenju
donese odluku ako zaključi da je bilo prekršeno i jedno pravo zajemčeno
Konvencijom.
169. Prema jurisprudenciji Suda, podnositeljka predstavke ima pravo na nadoknadu
sudskih i ostalih troškova samo u meri u kojoj je dokazano da su ti troškovi stvarno
i nužno podneti i da su razumni u pogledu iznosa (videti, na primer, Jatridis protiv
Grčke (pravično zadovoljenje) [GC], br. 31107/96, stav 54, ECHR 2000-11).
170. U ovom slučaju, Sud smatra da su iznosi koje traži podnositeljka predstavke
prekomerni. obrativši pažnju na sve informacije koje poseduje i na navedene
kriterijume, Sud, međutim, smatra da je razumno da podnositeljki predstavke dosudi
iznos od 1.350 evra za troškove koje je snosila pred domaćim sudskim organima,
posebno one koje je snosila u nastojanju da ubrza postupak zbog koga se žalila (videti,
mutatis mutandis, Le Kont, Van Leven i De Mejer protiv Belgije, presuda od 18.
oktobra 1982. (član 50), serija A br. 54, stav 17; videti, takođe, argumentum a
kontrario, O’Rajli i ostali protiv Irske, br. 54725/00, stav 44, 29. jul 2004) i još 3.000
evra na ime troškova koje je snosila u postupku pred ovim Sudom.