Sterijino Pozorje

55. Sterijino pozorje 

Danas na Pozorju 

2. jun 2010. 

11.00 časova / Selekcija nacionalne drame i pozorišta 

Okrugli sto: Generalna proba samoubistva 


Okrugli sto: Banović Strahinja 

18.00 časova / Pozorište mladih, Velika scena 

Pozorje mladih 

Akademija umjetnosti Banja Luka (BiH, Republika Srpska) 

MALA STUDIJA LIKA – scenski kolaž 

Kolaž tekstova nastao u saradnji studenata II godine režije i glume 

Predstava traje 1 sat i 40 minuta 

Tekstovi: Ljubomir Simović, Aleksandar Popović, Duško Radović, Petar Kočić, Meša Selimović, 

Laza Lazarević, Ivo Andrić, Momo Kapor, August Strindberg, A. P. Čehov, Ljudmila Razumovska... 

Studenti II godine glume i režije 

Klasa: vanr. prof. Nenad BOJIĆ, asistent: Vladimir ĐORĐEVIĆ 

Studenti glume: BELINDA BOŽIČKOVIĆ, NEDA ŠEGRT, NATAŠA PERIĆ, JOVANA ĐORIĆ, 

MARIJA PIKIĆ, BOJAN KOLOPIĆ, STEVAN ŠERBEDŽIJA, VLADAN POPOVIĆ, RAJKO MARČETA, 

ROK RADIŠA 

Studenti režije: SLOBODAN PERIŠIĆ, SLOBODAN BRANKOVIĆ, IVAN JANKOVIĆ, 

BOJANA JELOVAC, VEDRAN MARČETA 

19.00 časova / Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház 

Selekcija nacionalne drame i pozorišta 

Maja Pelević 

POMORANDŽINA KORA 

Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház 


Prevod na mađarski..........Kata ĐARMATI / Gyarmati Kata 

Režija ................................Kokan MLADENOVIĆ 

Scena ................................Marija KALABIĆ 

Kostim ................................Marina SREMAC 

Muzika................................Irena POPOVIĆ 

Scenski pokret...................Andreja KULEŠEVIĆ 

Dramaturg .........................Kata ĐARMATI 

Asistent režije....................Judita FERENC / Ferenc Judit 

Podela 

On...................................ARON BALAŽ / Balázs Áron 

Ona.................................ANDREA JANKOVIČ / Jankovics Andrea 

Zrela ...............................LIVIJA BANKA / Banka Lívia 

Problematična...............EMINA ELOR / Elor Emina 

Medicinska sestra .........TEREZIJA FIGURA / Figura Terézia 

Trudnica.........................AGOTA FERENC / Ferenc Ágota 

Udovica..........................EDITA FARAGO / Faragó Edit 

Uplakana .......................GABRIJELA CRNKOVIĆ / Crnkovity Gabriella 

Barbika...........................ELVIRA GAL / Gál Elvira 

2 (bilten 8)


www.pozorje.org.rs 

19.00 časova / SNP, Scena 'Pera Dobrinović' 


BANOVIĆ STRAHINJA / Repriza 

Narodno pozorište/Narodno kazalište/Népszínház Subotica 


Reditelj..........................Andraš URBAN / Urbán András 

Dramaturg....................Olivera ĐORĐEVIĆ 

Scenograf .....................Marija KALABIĆ 

Kostimograf .................Dragica LAUŠEVIĆ 

Kompozitor ..................Feliks LAJKO / Lajkó Félix 

Korepetitor...................Geza KUČERA ml. / Kucsera Géza ifj. 

Lica 

Banović Strahinja ...............SRĐAN SEKULIĆ 

Majka...................................VESNA KLJAJIĆ-RISTOVIĆ 

Žena.....................................MINJA PEKOVIĆ 

Milutin, sluga............................MARKO MAKIVIĆ 

Vlah Alija.............................MILOŠ STANKOVIĆ 

Jug Bogdan.........................JOVAN RISTOVSKI 

Vojin Jugović ......................LJUBIŠA RISTOVIĆ 

Damjan Jugović..................VLADIMIR GRBIĆ 

Komnen Jugović ................BRANKO LUKAČ 

Boško Jugović ....................MILAN VEJNOVIĆ 

Sluga u kući Jugovića........ZORAN BUČEVAC 

21.30 časova / Poslovni centar NIS (Narodnog fronta 12) 


Ivor Martinić 

DRAMA O MIRJANI I OVIMA OKO NJE 

Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd 


Režija, jezička adaptacija .................Iva MILOŠEVIĆ 

Scena..................................................Gorčin STOJANOVIĆ 

Kostim................................................Maja MIRKOVIĆ 

Kompozitor .......................................Vladimir PEJKOVIĆ 

Asistent režije....................................Tea PUHARIĆ 

Asistent scenografa..........................Ivan KRNJIĆ 

Organizator .......................................Vladimir PERIŠIĆ 

Prevod na engleski ...........................Marija STOJANOVIĆ 

Lica 

Mirjana .........................MIRJANA KARANOVIĆ 

Veronika .......................JELENA PETROVIĆ 

Violeta ..........................BRANKA PETRIĆ 

Simon............................MARKO BAĆOVIĆ 

Grozdana ......................ANĐELIKA SIMIĆ 

Jakov.............................FEĐA STOJANOVIĆ 

Ankica ...........................CVIJETA MESIĆ 

Lucio..............................BOJAN LAZAROV 

(bilten 8) 

3


2. jun 2010. 

22.00 časa / Pozorište mladih, Velika scena 

Pozorje mladih 

Akademija lepih umetnosti Beograd 

Ežen Jonesko 

KAKAV KUPLERAJ 

Studenti IV godine glume 

Klasa: prof. Svetlana BOJKOVIĆ, Milica KRALJ 


Prevod............................Tatjana ŠOTRA 

Režija .............................Svetlana BOJKOVIĆ, Milica KRALJ 

Songovi..........................studenti (tekstovi), mr Marija SIMONOVIĆ (kompozicija) 

Koreograf ......................mr Vera OBRADOVIĆ 

Scenski govor................prof. Andrijana VIDENOVIĆ 

Kostimograf.......................Ivana MURIŠIĆ, student IV godine ALU, odsek Kostim, klasa prof. Dijana Mihajlović 

Scenske borbe...............Đorđe DRAGIĆEVIĆ, student 

Uloge 

MILOŠ MILIĆ, Lice 

NEVENA NEDIĆ, Gazda firme i restorana, Žena, Učiteljica 

TEODORA RISTIĆ, Lisjena, Starica 1, Ranjenikova majka 

ĐORĐE DRAGIĆEVIĆ, Žak Dipon, Rus, Starac, Policajac loš, Sin Žaka Dipona 

MIRJANA ŠTETIĆ, Blagajnica, Gazda kafane, Nepoznata 

IVAN RADINOVIĆ, Pjer Rambu, Muž gđe s psetancetom, Pobunjenik, Policajac dobar, Sin Pobunjenikov 

MINA MANOJLOVIĆ, Gospođa bivša vlasnica, Pobunjenica, Ranjenik, Majka Lica 

ANDREA FORCA, Gospođa s psetancetom, Starica 2, Štene psetanceta Gđe s psetancetom 

ANĐELA KRVAVAC, Nastojnica, Starica 3, Nastojničina ćerka 

ALEKSANDRA ĆOSIĆ, SANJA LAKUŠIĆ, Anjesa, Anjesina ćerka 

24.00 časa / Akademija umetnosti (Đure Jakšića 7) 

Off Pozorje mladih 

Akademija umetnosti Novi Sad 

ZALJUBLJENI ŠEKSPIR 

Studenati II godine glume i režije 

Klasa: prof. Nikita MILIVOJEVIĆ, asistenti: Marijana ARANĐELOVIĆ, Boris LIJEŠEVIĆ 

Studenti glume 

Puk .....................................................MIA RADOVANOVIĆ 

Vila .....................................................IVANA ADŽIĆ 

Oberon...............................................DEJAN KARLEČIK 

Titanija ...............................................ALISA LACKO 

Hermija / Titanijina pratilja.............DUBRAVKA TINTOR 

Feba / Titanijina pratilja / Drvo ......MINA MILOŠEVIĆ 

Vratilo / Drvo ....................................MILOŠ VOJNOVIĆ 

Demetar / Drvo.................................STEFAN JUANIN 

Helena................................................JELENA ĐULVEZAN 

Pastir / Drvo ......................................ALEKSANDAR MILKOVIĆ 

Lisander .............................................DANILO MILOVANOVIĆ 

Studenti režije: MIA KNEŽEVIĆ, LAMIJA AL-HASAN, DUŠAN MAMULA, MOMČILO MILJKOVIĆ 

4 (bilten 8)


Pomorandžina kora 

Izveštaj selektora 

Pisac 

Maja Pelević 



POMORANDŽINA KORA, tekst Maja Pelević, režija 

Kokan Mladenović, Novosadsko pozorište / Újvidéki 

színház 

Mladenovićevo čitanje Pomorandžine kore, kao i Mađelijev 

Barbelo, uključuje značajna dramaturška, strukturalna 

pomeranja u odnosu na tekst (i u odnosu na 

praizvedbu teksta, u režiji Gorana Markovića). Ponavljanje, 

kao određujuća forma dramaturško-rediteljskog 

postupka, scenski je delotvoran, simbolički potentan 

način da se iskaže bitnost problematike kojom se predstava 

bavi – opsesija telesnim izgledom, različiti strahovi 

od neuspeha u društvu, pucanje stabilnosti porodičnih 

odnosa, opšta usamljenost, otuđenje itd. Izvanredna 

preciznost, posvećenost i ogromna energija igre 

glumaca zaslužni su za potpunu uspešnost ove multimedijalne, 

radikalno stilizovane predstave. 

Ana Tasić 

Ex libris 

PROBLEMATIČNA: Ma o kakvoj ravnopravnosti pričaš?! 

Nikad u životu ne bih bila u telu nekog dlakavog 

znojavog muškarca. 

ZRELA: U pravu je i ONi imaju prostatu a mi ne! 

PROBLEMATIČNA: I srčane udare. 

ZRELA: Češće oboljevaju od raka. 

PROBLEMATIČNA: I smrde im noge. 

ONA: Ženi mora biti vraćeno ONo što joj je davno 

oduzeto! 

ZRELA: A to je? 

ONA: Pomorandžina kora! 

PROBLEMATIČNA: Fuj! Da li si ti normalna! 

ZRELA: Ja se ovde već dvadeset godina maltretiram sa 

raznim preparatima. 

PROBLEMATIČNA: Ja ih koristim duže od uložaka. 

ONA: Skinite elektrode sa nogu! 

ZRELA: Ne pada mi napamet. 

ONA: To će uskoro biti najnoviji krik. Pomorandžina 

kora! 

(Maja Pelević, Pomorandžina kora, 

13. 10 pravila za savršen celulit) 

Rođena 1981. u Beogradu. Diplomirala 

dramaturgiju na FDU u 

Beogradu, 2005. Student magistarskih 

studija „Teorija umetnosti 

i medija” na interdisciplinarnim 

studijama pri Univerzitetu 

umetnosti. Godine 2000/01. pohađala 

kurseve „Performans i ritual” 

kod Ričarda Šeknera, „Teorije 

avangarde” i „Savremeni američki teatar” na Tisch 

School of Arts u Njujorku (SAD). Godine 2005. učestvovala 

u Royal Court International Residency u Royal Court 

Theatre u Londonu. Sarađuje u projektima platforme 

Teorija koja Hoda (TkH) i TkH-centra za teoriju i praksu 

izvođačkih umetnosti u Beogradu, u okviru koga je učestvovala 

u nekoliko teorijskih performansa i predstava. 

Ko-direktor projekta NADA (NOVA DRAMA) za razvoj 

dramskog teksta u Narodnom pozorištu u Beogradu; 

selektorka Infanta 2006. u Novom Sadu. Od oktobra 

2005. član redakcije pozorišnog časopisa Scena. 

Izvedene drame: ESCape (Bitef teatar Beograd, 2004, 

r. Jelena Bogavac); Ler (NP Subotica, 2005, r. Slađana Kilibarda; 

MTM Mostar, 2006, r. Miloš Lazin); Fake Porno 

(Bitef teatar, 2005, r. Jelena Bogavac); Budite Lejdi na jedan 

dan (Bitef teatar, 2005, r. Ksenija Krnajski); Beograd- 

Berlin (Zvezdara teatar Beograd, 2005, r. Ksenija Krnajski); 

Belgrad-Berlin (Volksbühne Theater, Berlin, 2005, 

r. Predrag Kalaba); Operation emotional verbalisation 

(West Yorkshire Playhouse, Leeds, 2004); Pomorandžina 

kora (Atelje 212 Beograd, 2006, r. Goran Marković). 

Ja ili neko drugi (SNP Novi Sad, 2007, r. Kokan Mladenović; 

Skočiđevojka – Odneseni vetrom (po motivima 

Stefana Mitrova Ljubiše, Grad teatar Budva, SNP Novi 

Sad, 2007, r. Kokan Mladenović); Možda smo mi Miki 

Maus, nagrađeni tekst s prvog konkursa Sterijinog pozorja 

za savremeni dramski tekst (NP Beograd, Bunker 

Ljubljana /Slovenija/, Sterijino pozorje, 2009, r. Marko 

Manojlović). 

Teorijski radovi: „Izvođenje roda”, teorijski performans, 

Aprilski susreti, SKC, Beograd, 2002; „Uživanje u 

dekonstrukciji”, multimedijalni teorijski spektakl, Rektorat 

Univerziteta umetnosti, Beograd, 2002; „Uživanje 

u dekonstrukciji postsocijalističkih mitologija”, teorijski 

cirkus, Urban Fest, Ad Hoc 2, Zagreb, 2003; „Ekonomimezis 

2003 – Maska”, TkH, br. 6, Beograd, 2003. 

Objavljeni tekstovi: „Psihoza neartikulisanih fragmenata 

ili dramski kolaž o jednoj verbalnoj iluziji” – TkH 

4, decembar 2002; „Cyber chick vs real time”, TkH 7, jul 

2004; Manifest „So fucking what”, TkH 8, decembar 

2004; drame: Ler, "Scena", 4/2004; Out of Gear, "Scena", 

English Issue, 2005; Pomorandžina kora, Predsmrtna 

mladost/Antologija najnovije srpske drame 

(1995–2005), Sterijino pozorje, Novi Sad 2006; Možda 

smo mi Miki Maus, "Scena", 3–4/2007; Maybe we 

are Mickey Mouse, "Scena", English Issue, No 21, 

2008. 

(bilten 8) 

5


Pozorište 

Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház 

Mačja igra Ištvana Erkenja, premijerno izvedena 1974, 

bila je prva izvedena predstava Novosadskog pozorišta. 

Predstave se igraju na mađarskom jeziku i to na 

dve scene – velikoj i kamernoj. Sve predstave sa redovnog 

repertoara simultano se prevode na srpski. 

Uprava Novosadskog pozorišta uvek se trudila da unese 

što više raznolikosti u repertoar i zato je u svojim redovima 

uvek imala najbolje reditelje i glumce. Pozorište 

je s uspehom nastupalo na domaćim i regionalnim 

festivalima: Sterijino pozorje, Bitef, Festival profesionalnih 

pozorišta Vojvodine, sarajevski MESS, te festivalima 

u Užicu, Kišvardi, Pečuju, Segedinu, Sibiuu… 

Na repertoaru pozorišta su drame, vodvilji, operete, 

tragikomedije, mjuzikli… Postavljaju se klasici – mađarski, 

vojvođanski i svetski ali i savremeni dramski pisci. 

Najduže igrana predstava – više od deset godina - 

bila je Igra u dvorcu u režiji Ljubomira Draškića a najnagrađivanija 

je bila Play Strindberg u režiji Radoslava 

Zlatana Dorića. U najuspešnije predstave ubrajaju se i 

Pirandelovih Šest lica traže pisca u režiji Georgija Ivaškua 

i Pripitomljavanja Janoša Siverija u režiji Kinge 

Mezei. Najgledanije predstave su mjuzikli Starmejkers, 

Kosa, Čikago i Roki horor šou. 

Direktor Novosadskog pozorišta je Šandor Laslo, glumac, 

reditelj i profesor na Akademiji umetnosti u Novom 

Sadu a dramaturg je Kata Đarmati. 

Učešće na Pozorju: 1993: Atila Farago, Bogalj, r. Bela 

Mere; 2000: Janoš Siveri, Pripitomljavanje, r. Kinga Mezei 

(Sterijine nagrade: scenska muzika Silard Mezei; 

scenski pokret Krista Sorčik i Gabor Nađpal); 2001: 

Kosa/Hair, r. Viktor Nađ (u čast nagrađenih) i 2008: Roki 

horor šou, r. Viktor Nađ (Aron Balaž – Sterijina nagrada 

za glumačko ostvarenje, Eva Sendrenji – Sterijina 

nagrada za scenografiju, Ildiko Lavro-Đeneš – Sterijina 

nagrada za koreografiju). 

Izveštaj selektora 

Drama o Mirjani... 

2. jun 2010. 


DRAMA O MIRJANI I OVIMA OKO NJE, tekst Ivor 

Martinić, režija Iva Milošević, Jugoslovensko dramsko 

pozorište Beograd 

Drama o Mirjani zapravo je zbir sličica iz života jedne 

razvedene žene, sa kćerkom u pubertetu, i nekim ljudima 

iz okoline. Svakodnevica je to potpuno prazna, ali 

očišćena od banalnosti time što je pojačana do apsurda. 

Okolnosti njihovih života nisu ništa drugo do odsustvo 

ljubavi. Taj život bez ljubavi Mirjana deli sa svima 

oko sebe. Ko je kriv, mladi pisac ne propituje. Njegova 

priča podrazumeva da ljubavi u nekim godinama 

više ne može biti, što je donekle posledica njegove iznimne 

mladosti, odnekle i slike koju sam život pruža. 

Aleksandra Glovacki 

Ex libris 

ANKICA: A što ćeš ti Mirjana dalje? 

MIRJANA: Ja? Ja neću ništa. Ja ću samo živjeti. Kažu da 

je život dar, ali dar ti prije ili kasnije dosadi. Ne znaš više 

što ćeš s njim, spremiš ga u ormar... znaš kako se kaže... 

ANKICA: Treba stalno razvjetravati ormare. 

GROZDANA: Je. Svašta se tamo nađe. 

ANKICA: I moljaca. 

MIRJANA: Baš smo lijepo razgovarale. 

ANKICA: Da, baš lijepo. 

GROZDANA: Šteta, Ankice, što se ne znamo. 

ANKICA: Šteta, da. Baš si dobra. Kako si ono rekla da 

se zoveš? 

GROZDANA: Grozdana. 

ANKICA: Grozdana. Bilo mi je drago. 

Tišina. 

VIOLETA: Mirjana? 

MIRJANA: Što ti radiš tu? 

VIOLETA: Neću dugo. Došla sam ti samo reći da ću danas 

oko 6 umrjeti. 

(Ivor Martinić, Drama o Mirjani i ovima oko nje) 

6 (bilten 8)


Pisac 

Ivor Martinić 

Apsolvent na Odsjeku dramaturgije 

Akademije dramske 

umjetnosti u Zagrebu. Piše 

dramske tekstove, poeziju, prozu, 

scenarija za filmove. Tekstovi 

su mu prevedeni na francuski, 

engleski, španski, norveški i slovenački, 

a neki od prevoda su i 

objavljeni. Za dramu Jednostavno: 

(nesretni) nagrađen je III nagradom 

’Marin Držić’, a za dramu Ovdje piše naslov 

drame o Anti dobio je nagradu Fabriqué en Croatie 

društva REZ. Drama je izvedena na Hrvatskom radiju, 

prevedena je na francuski i engleski i predstavljena i na 

svetskom festivalu mladih dramskih pisaca World Interplay 

2007. u Australiji. Praizvedbu je imala na sceni 

Gradskog kazališta mladih u Splitu. Drama o Mirjani 

i ovima oko nje doživela je prvo premijeru na Hrvatskom 

radiju (2009), a učestvovala je i na 61. Prix Italia 

u Bolonji. Neposredno posle beogradske premijere 

Drama o Mirjani i ovima oko nje biće postavljena u 

Ljubljani. Ostale radio-drame: Časna sestra, Dječak i 

ostali prolaznici (2006), Prošlost, Povratak (obe iz 2007, 

s kojima je Hrvatski radio učestvovao na takmičenju 21. 

Pri Europa u Berlinu) i Bez naslova (2008). Kratka drama 

Just Because of the Umbrella uvrštena je u glavni 

program festivala Short&Sweet u Sidneju (2008). Sarađivao 

je kao dramaturg i radio dramatizacije za predstave 

u više hrvatskih pozorišta. 

Rediteljka 

Iva Milošević 

Diplomirala pozorišnu i radiorežiju 

na Fakultetu dramskih 

umetnosti u Beogradu. Režirala 

Magično popodne Volfganga 

Bauera (Bitef teatar), Shopping 

& Fucking Marka Rejvenhila 

(JDP, Beograd), Kazimir i Karolina 

Edena fon Horvata (Narodno 

pozorište Sombor), Razvaljivanje 

Nila Labjuta (JDP), Put do 

Nirvane Artura Kopita (Atelje 212), Mala Sirena H. K. 

Andersena/Srđana Koljevića (Malo pozorište 'Duško 

Radović'), Zmijsko leglo Vasilija Sigareva (Atelje 212), 

Vuk i sedam jarića braće Grim/Ljubinke Stojanović (Pozorište 

lutaka 'Pinoko'), Fedrina ljubav Sare Kejn (JDP), 

Princeza i žabac H. K. Andersena/Igora Bojovića (Pozorište 

'Boško Buha'), Painkillers Nede Radulović (SNP 

Novi Sad), Proslava Tomasa Vinterberga i Mogensa 

Rukova (Atelje 212). 

Pozorište 

Jugoslovensko dramsko pozorište 

Beograd 


Osnovano je 1947. kao reprezentativno pozorište nove 

Jugoslavije a poznati reditelj Bojan Stupica postavljen 

je na čelo kuće kao umetnički rukovodilac. On i kritičar 

Eli Finci, postavili su temelje repertoarske orijentacije 

JDP-a kao pozorišta visokog literarnog nivoa. To će 

ostati kao osnovna orijentacija JDP-a do današnjeg 

dana, s tim da je, pored literarnog, element scenskog 

dobio ravnopravno mesto. Prve sezone prošle su u 

znaku prikazivanja svetske i domaće klasike: Čehov, 

Goldoni, Šeridan, Ostrovski, Lope de Vega, Gorki, Šo, 

Šekspir, Plaut, Rasin, Molijer, Ibzen, Lorka, a od domaćih 

klasika Cankar, Držić, Sterija, Jakšić i Nušić. Reditelji 

tog perioda su Bojan Stupica, Mata Milošević i Tomislav 

Tanhofer. Jovan Ćirilov je u četrnaest upravničkih 

sezona ustoličio JDP kao reprezentativno pozorište 

savremenog scenskog izraza u okvirima širim od 

bivše države. 

Zgrada pozorišta stradala je u požaru 1997. ali je iz temelja 

obnovljena i puštena u rad 2003. premijerom Rodoljubaca 

J. St. Popovića u režiji Dejana Mijača. Branko 

Cvejić (prvo kao zamenik direktora, a potom kao direktor 

kuće od 12. jula 2002) i Gorčin Stojanović (direktor 

od 2001. i umetnički direktor od 12. jula 2002) učinili 

su da Jugoslovensko dramsko pozorište nastavi 

svoju umetničku misiju: vrhunska izvođačka umetnost 

u sadejstvu sa otvorenošću, hrabrošću, ekskluzivnošću 

u izboru tema i materijala za svoje predstave. Klasika 

na nov način, domaća i strana, savremeni međašnji komadi, 

a uvek i na prvom mestu domaći tekstovi – to su 

stubovi na kojima, u skladu sa sopstvenom tradicijom, 

počiva duh, stil i ukus Jugoslovenskog dramskog 

pozorišta. 

(bilten 8) 

7


INTERVJU 

Nurulah Tundžer, režirao „Derviš i smrt“ i 

„Generalnu probu samoubistva“ 

Teatar budućnosti hraniće se s ovih 

prostora 

Zašto ste birali baš naše pisce, i 

to baš Selimovića i Kovačevića, 

da biste progovorili o turskoj 

stvarnosti i današnjem svetu? 

Zato što je to što su napisala ova 

dva pisca aktuelno i na globalnom 

nivou. Osim toga, mi imamo 

zajedničku istoriju. U dve 

predstave koje sam režirao, a izvedene 

su na Pozorju, mogu da se vide tragovi zajedničke 

istorije i kulture. Meša Selimović je svetski pisac, 

a Kovačević je za mene Čehov modernog vremena. Ironičan 

je kao Čehov, a komediju krije ispod svake reči. 

Njegova reč zanima ceo svet. Osim njih dvojice, na 

ovim prostorima ima vrlo dobrih pisaca i siguran sam 

da će se teatar budućnosti hraniti s ovih prostora. 

Zato što su to turbulentni prostori? 

Jugoslavija i sve države koje su joj pripadale prošle su 

kroz težak period, mislim da je svaka od tih država sada 

na svojim nogama, svaka ima svoju kreativnost, posebnost... 

Nije nimalo slučajno da su Kovačević ili Dejan 

Dukovski, na primer, koji su sada aktuelni, baš s ovih 

prostora, Balkana. 

Sinoć smo povodom „Bahantkinja“ dugo razgovarali o 

našem pogrešnom učitavanju simbola i pogrešnom čitanju 

mitova iz prošlosti... Jeste vi u Turskoj s tim raskrstili? 

O, ne, i mi smo u sličnoj situaciji, nismo raščistili sa svojom 

istorijom, i u svemu tražimo drugo značenje od 

onog koje je pravo. 

Turci kao i Srbi važe za narod pun strasti. Zašto mi, velike 

galamdžije i busatori u prsa, nemamo petlju da 

kažemo da je car go golcat? 

Možda zbog viška strasti i jubavi, i sentimentalnosti. 

Kovačević ima vrlo interesantnu ironiju, i iz toga mogu 

da pretpostavim koliko je on sentimentalan. 

2. jun 2010. 

Kovačević je jednom zgodom, baš na Pozorju, kad je gostovala 

francuska predstava po njegovom tekstu, rekao 

da je naš osnovni problem u tome što problemu nikad 

ozbiljno ne pristupimo, sprdamo se s njim, zbijamo 

šale... Ovde i danas mnogi tvrde da su se najbolje zabavljali 

tokom bombardovanja... 

Na ovo pitane odgovoriću vam kratko, jednom turskom 

izrekom: „Smejemo se našoj situaciji koja je za 

plakanje.“ 

Merilo uspeha u našoj stvarnosti je stepen manipulacije... 

I pozorište nastaje zahvaljući reditelju koji je, na neki 

način, i sam manipulator, ali s dobrim namerama. Kad 

će političari imati dobre namere? 

Kada postanu umetnici. Ali samo možda. Umetnici 

mogu da se bave politikom ali političari ne mogu 

umetnošću. 

Jeste se sreli s Kovačevićem? 

Ne. Sutra ćemo. U Beogradu, u Narodnom pozorištu. 

Doći će da nas gleda. 

Razgovarala Snežana MILETIĆ 

Bora Sečkin, Samoubica i Samoubičin brat 

u „Generalnoj probi samoubistva“ 

Naći pravu meru za ironiju 

Kakav je bio prvi susret s Kovačevićevim 

tekstom? Da li vas je zasmejao, 

zabrinuo, doveo do 

suza... 

Tekst mi je bio vrlo blizak, umnogome 

zahvaljujući sjajnom 

prevodu Bilge Emin. Prevod nas 

je odmah uvukao u priču. 

Znate li neke druge Kovačevićeve drame? 

„Profesionalca“. 

Šta vas posebno intrigira u ovom komadu? 

Humor, pre svega, pogled na situaciju i ironija; to da, 

uprkos svemu, moramo živeti, naći nadu i ići dalje, čak 

i u tragičnoj situaciji naći slamku ljubavi i volje za život. 

Sve kod Kovačevića pleni, sve je napisano s dozom ne- 

Mi ovde godinama živimo generalnu probu samoubistva 

koje nikako da se ili desi, ili da konačno od njega 

odustanemo. Šta će na kraju prevagnuti? 

Dok postoji čovek, postoji i nada. Ovaj tekst govori o 

tome: ako ne budemo bili ovce koje pasu i ako ne dopustimo 

da nas popasu vukovi, naći ćemo rešenje. 

Da li je preterano reći da je pozoriše jedno od mesta rešenja? 

Sigurno, jer osnova u teatru je sam čovek. 

8 (bilten 8)


verovatne simpatije. Ne možemo da krivimo ljude, 

nego situaciju, vreme, sistem... 

Kakva je situacija u pozorištu u Turskoj? 

Ah, kakva... Mi smo među prvima na udaru krize, ali 

znamo da nosimo dogovornost posla kojim se bavimo... 

Koliko je manipulacije u pozorištu? Jesu li i kod vas politika 

i pozorište u neprirodnoj ljubavnoj vezi? 

Naravno da utiču jedno na drugo. Postoji manipulacija 

na svim stranama, ne zaboravimo to, i na svim nivoima, 

mi smo tu da je na sceni raskrinkamo, da stalno 

ponavljamo da je prisutna, možda onda neko odustane 

od nje. Nažalost, ekonomija vuče ljude na dno, a u 

istom pravcu ide i pozorište. Negativno dolazi na prvo 

mesto. To je postala naša kolotečina. 

Kakva je publika bila večeras? Igrali ste domaći tekst 

pred domaćom publikom! Kako vam se učinilo, je li 

bilo poena u gostima? 

Meni je bilo super! Znamo da su kod titlova rekacije 

uvek malo zakasnele, ali upoznali smo se večeras i mislim 

da je bilo dobro. Na kraju sam osetio da publika 

ima poštovanje za nas. Nije važno da li je veliki ili mali 

aplauz, ali osetio sam toplinu, poverovao sam da smo 

vam na pravi način preneli ovaj tekst. 



Balkanske drame nisu zastupljene 

u Turskoj, to sam prvo primetila, 

od bugarske do rumunske 

i srpske, zapravo, bio je zastupljen 

samo Hristo Bojčev i 

Matija Višnjik i to samo dramom 

Rat i mir. Pomislila sam da bi bilo 

dobro da se čitaju, jer, slični su 

nam problemi, teme, istorije su 

nam turbulentne, slične dileme, 

što se ne bismo spojili posredstvom savremene drame. 

Prvo sam prevela Dejana Dukovskog i njegovo Bure 

baruta, posle toga Hasanaginicu Ljubomira Simovića, 

potom adaptacije Nebojše Bradića Tvrđave i Derviša i 

smrti. Prevela sam Profesionalca i Generalnu probu samoubistva 

Dušana Kovačevića. A pisca sam upoznala 

kad smo gostovali s predstavom Derviš i smrt, prošle 

godine u NP u Beogradu. Tako sam dobila njegovu poslednju 

dramu i već kod kuće, kad sam je čitala reditelju 

današnje predstave, koji je, inače, moj suprug, rekao 

je da je to nešto za sadašnje vreme, da to mora biti 

na repertoaru. 

Kako publika prima ovdašnje pisce? 

Jako dobro i to raznolika publika – stare gospođe koje 

jako dugo idu u pozorište, sasvim mlada publika, intelektualci 

i ovi novi bogataši. 

Šta mislite zašto su svi nepodeljeni u reakcijama? 

Zato što ta dela kritikuju sistem, a svima je on došao 

do guše. I zato što naša situacija nije nimalo bajna. 

Mogu da kažem da je u Turskoj politička situacija takva 

kakva je kod vas bila pre raspada Jugoslavije. Dođe 

neko da promeni nešto, a niko ništa ne promeni, samo 

sebe promeni. Meni je jako zanimljivo kako puno rečenica 

iz tih dela ostaje da odzvanja u svakodnevnom 

životu... 


Emin Bilge, prevodilac dela Dušana Kovačevića 

na turski 

Reči balkanskih pisaca odzvanjaju 

Evropom 

Bilge Emin otkrila je turskoj pozorišnoj publici našeg 

Dušana Kovačevića. Poreklom iz Skoplja, Bilge se školovala 

u Ankari, tamo je završila novinarstvo, danas 

radi kao koordinator u Istanbulskom gradskom pozorištu, 

kao asistent reditelju i kao prevodilac dramskih 

dela sa srpskog i još nekoliko jezika... 

Kako ste došli na ideju da prevodite balkanske pisce? 

Koji vas je pisac prvo na to ponukao? 

(bilten 8) 

9


Minja Peković, Žena u "Banović Strahinji" 

Nije lako biti neverna ljuba 

Ona nije pre svega simbol slobode, već konkretna 

žena s „takvom i takvom“ biografijom. Jako je značajno 

da se danas postavi ovaj Mihizov komad iz 1963, i 

to baš u ovakvoj vrsti tumačenja, jer naša aktuelnost 

potpuno odgovara Urbanovoj ideji. Nije lako biti žena 

14. veka, ni te 1963. godine, ali ni 2010... 

U predstavi su, zapravo, tri ženska 

lika: Vi i dve majke, jedna vidljiva 

druga nevidljiva, “veliki 

mozak“. 

Majka Banović Strahinje je simbol 

ljubavi, a one koje nema, a 

uvek je tu, sveprisutna je, ona 

je naš usud i naša neminovnost, 

politički mozak koji presuđuje i 

veliki manipulator koji u šaci drži naše male živote. 

Od velike majke ne možemo pobeći i svi joj, pre ili kasnije, 

ponizno, na kolenima, prilazimo. Banović Strahinja 

je razapet između te tri žene. Mogli bismo da raspravljamo 

da li su to ženski ili muški principi i ko su 

njihovi nosioci u predstavi. 

I mogli bismo da raspravljamo koliko je ona „neverna“ 

i kome. Čini mi se da je samo sebi verna. 

Ona je principijelna, drži do časti i reči, i zbog tih principa 

udaje se za Banovića, zbog date reči čuva njegov 

dom i majku. Čak i kad se podaje Aliji, ne prodaje čast, 

već to čini delimično zbog vernosti datom obećanju. 

Ona je žena koja donosi odluke uvek svesna mogućih 

posledica. 

I ona je Jugovićka. Svi iz njenog plemena kunu se u čast, 

ali svako kreće iz druge perspektive. 

2. jun 2010. 

Ona nije samo "Jugovićka" nego i kćerka tiranske svevideće 

majke i nemoćnog, u suštini nežnog oca. U njoj 

se bore dva principa, muški i ženski. Ona je potpuno i 

uvek svesna svoje situacije i svog položaja, bilo da je 

na turniru ilitrahinjinoj gde je stranac, ili kad joj sude 

u rođenoj kući, ali i kad je s Alijom. 

U toj sceni s Alijom ima neke, skoro animalističke, sile 

privlačnosti između njih dvoje. 

To je scena do koje mi je najviše stalo i od te scene u 

predstavi sve mnogo zavisi. Traži punu koncentraciju, 

jak partnerski odnos i poverenje, jer tu se susreću svetovi, 

tako daleki, susreću se dva bića koja kao da su došla 

s druge planete, iz različitih društvenih miljea, vaspitanja, 

običaja, ali pronalaze se, namirišu što je zajedničko 

u biću i naprave taj neverovatni spoj. 

Šta pomislite kada odete sa scene. 

Znam kako će ostatak predstave proći i zahvaljujem Urbanu 

na sceni. 

Razgovarala Smiljka SELJIN 

Srđan Sekulić, Banović Strahinja u 

istoimenoj predstavi 

Strahinje su smetnja u današnjem 

životu 

Kakvo je bilo „drugi put s Andrašem 

na jutrenje“? 

Drugačije nego prvi put sa Sabirnim 

centrom. Meni je mnogo 

zanimljivije sada. Urban je majstor 

za rad s glumcima... 

Šta to znači, hajde pojasni malo 

nama, publici? Tera vas da više 

radite? U čemu je kvaka 22? 

On je reditelj s malo reči, ne govori mnogo, jednu-dve 

rečenice, ali negde te začne tom rečenicom, prozorljiv 

je, dobro vidi ljude, dobro ih sagledava, svakom ume 

da priđe na različit način da bi dobio ono što hoće, što 

je za predstavu potrebno. Nekad se postavi vrlo zaštitnički 

prema glumcu, a nekad se potpuno povuče i 

ostavi te samog. To radi na smenu, kako je potrebno. 

To je pravi redeteljski dril i nemam ništa protiv jer verujem 

da može podariti razultate. 

Urban nije imao stah ni strahopoštovanje prema srpskim 

mitovima i nije umro od straha pred ovom dramom 

i Mihizom. Je li mu onda bilo lakše da radi? 

Prepričavali smo anegdotu koju smo čuli na ulici u 

Subotici, pričala su dva starčića šetajući: "Zamisli", kaže 

jedan, "Ovi u Narodnom rade Banović Strahinju i, zamisli, 

Mađar režira!“ Za ljude je bilo šokantno da taj 

tekst zanima Urbana. Bili su u čudu kako ga to uopšte 

može zanimati. Mnogi kažu da je neopterećen ušao u 

sve, ali, izvinjavam se što govorim u njegovo ime, on 

kaže da je ušao sa još većim opterećenjem jer to nije 

mitologija njegovog naroda, njegovog u etničkom 

10 (bilten 8)



U pitanju su ko zna kakve frustracije, porodične možda, 

čovek valjda ne nauči da nađe bolji način da se bori... 

Neću da budem demagog, ali stvarno treba videti koliko 

sistem diskretno podržava takve obrasce ponašanja 

i grupe koje to čine, i šta uopšte čini da to iskoreni, 

da sankcioniše. Ima toga svuda, ali kod nas, posle 

svih tih ratova, kad se nije desila posebna katarza, vaskrsenje 

duha i tela, odjedom su valjda ljudi besni i 

agresvini... Ne znam gde treba tražiti izlaz. Ja sam u pozorištu, 

tu tražim izlaz, čini mi se da smo tu malo zaštićeniji 

od ostalih. 

Živiš u dvojezičnoj ili višejezičnoj Subotici. Jesi li, radeći 

s Urbanom, naučio neku mađarsku reč? 

Jesam, jesam... 

smislu. Ali baš je dobro što je imao odstojanje, to je jedini 

mogući način da se danas radi Banović Strahinja. 

Ovo vreme nudi takav pristup u tretiranju mita, njegove 

zloupotrebe, busanju u prsa koje nam je donelo dosta 

nedaća u prethodnih dvadeset i kusur godina, počevši 

od Gazimestana. Ovo je pravi način da se pristupi 

tekstu i ne bih se baš složio da nije ispoštovao pisca, 

imam utisak da zaista jeste... 

A ne, nisam to rekla, već da Andraš nije imao stahopoštovanja 

prema tom delu, ne poštovanja! Nije slepo 

igrao svako slovo... 

Da, umesto dva Jugovića – Vojina i Boška, broj je uvostručen, 

ovde je napravljena horda mladih nasilnika. 

Andraš poznaje tu problematiku, to sam zaključio iz 

naših razgovora. Probe s Minjom Peković i sa mnom 

često su pritocale samo u razgovaru o politici, Srbiji, 

odnosu muškarca i žene, folkloru, mentalitetu, stvarima 

koje te pokrenu na razmišljanje. 

Ima li danas Banović Strahinja? Znaš li ikog ko ume da 

se izdigne iznad haosa i da oprosti? 

Ima situacija u kojima mnogi od nas to čine... 

Umeš li i ti? 

Ja se nadam da umem, ne uvek, naravno. Treba se pripaziti, 

jer mi ljudi teški smo licemeri. Kad čitamo dramu, 

gledamo predstavu, obično smo jako empatični sa 

Strahinjinim herojstvom, identifikujemo se s njim ali, 

plašim se da, zapravo, Strahinje u životu smetaju. Često 

smo skloni da mu odobravamo, da se divimo kad 

ga gledamo na sceni, da nam se njegovo ponašanje 

čini prihvatljivo ali Strahinje danas ne prolaze baš najbolje. 

Mislim da je dobro da se svi zapitamo kako bismo 

se odnosili prema nekom Strahinji oko nas, nekom 

ko hoće nešto drugačije od onog kako mi mislimo da 

treba. Odmah smo neprijateljski raspoloženi. Čim je 

nešto drugačije od onog što smo očekivali. I, zato, nije 

lako Strahinjama danas... 

Nije, jer se budi nova netrpeljivost, nova agresivnost 

prema svemu drugačijem... Najnetolerantniji su možda 

baš oni koji se busaju u tolerantna prsa. Otkud ta nova 

agresija, zar nije već svima dosta devedesetih? I Jugovići 

pre Kosova polja bacaju jednu loptu na male golove... 

Je li fudbal za sve krv:) 

Nisu psovke:) 

Čuo sam da je mađarski čuven po tome, kažu da su 

psovke sočnije od srpskih, što je neverovatno, ali kažu. 

Naučio sam neke lepe reči, pozdrave, na primer, da se 

zahvalim i to ne toliko radeći s njim, koliko živeći u Subotici. 

Ti si Subotičanin? 

Ne. Bosanac, iz Kozarske Dubice, studirao sam u Novom 

Sadu, kod Miše Janketića i Jace Đuričić, 2007. zaposlio 

sam se u Subotici. 


Miloš Stanković, Vlah Alija u 

"Banović Strahinji" 

Bez megdana 

Zlikovac najgori od najgorih, ali 

bar iskren, za razliku od čestitih 

Jugovića! 

Surovost je način njegovog života. 

On izdaje naredbu da se svi 

zarobljenici pokolju, čak i deca, 

svi osim žena. Valjda pravi svoj 

harem. U sam se rodio, kao pas 

sam se vukao“, tražio sam opravdanje 

za lik. On je čestit u svom kodeksu, u vrsti loših, 

nagorih momaka. Ja sam ga instinktivno doživeo i već 

od prvih proba lik mi je bio jasan. Bezbolno je to sve 

došlo i brzo. 

Postoji izmedu Vas i Žene zadivljujuća scena divlje požude 

i prepoznavanja. Kako ste došli do nje? 

Doživljavam je kao predstavu u predstavi. Ona traje desetak 

minuta i zahteva mnogo energije i agresivnosti, 

iscrpljujuća je ali za Minju i mene svaki minut je dragocen 

jer smo kao glumci imali veliku šansu, zahvalan 

sam Urbanu na toj sceni. Između njih dolazi do prepoznavanja 

i nemogućeg spoja. A spaja ih ta divlja 

potreba za slobodom. Oni to prepoznaju jedan u drugome. 

Nezavisnost, potrebu da see bez korena, ona s 

dubokim korenima u kojima joj je tesno. Od rođenja je 

(bilten 8) 

11


samo svoja. Oni su dve zverčice koje se onjuše i prepoznaju 

od koje su vrste. Ne znam da li ću skoro u karijeri 

imati priliku da igram nešto tako snažno. 

Scenu borbe izmeđue i Vlah Alije ne vidimo, samo slušamo 

o njoj. 

I meni je žao što je nema, možda bi bilo dobro da se 

Strahinja i ja pogledamo u oči i podelimo taj megdan 

pred publikom. To sam predložio Urbanu kad smo 

već sklopili predstavu. Inače jako smo lako radili, brzo, 

poznavali smo Urbana još od kad smo radili Sabirni 

centar. Sve je bilo zadovoljstvo jer on je reditelj koji razume 

glumcem, ima sluha za ono sto glumac kaze, voli 

ljude, hoće da sedne s glumcima posle probe, sve to 

jako je važno za jedan proces. 

Sada idete po festivalima. 

S najvećim zadovoljstvom. Osvajamo i upoznajemo 

nove prostore i dobijamo bitke. Pobedili smo na Vojvođanskim 

susretima, na Joakimfestu, sve to prija. 

Lepo je da izađeš iz svog atara i da razmenjuješ energiju 

s drugim ljudima, da se upoznaješ. Uživam. 

Razgovarala Smiljka SELJIN 

JUČE NA POZORJU 

Okrugli sto "Bahantkinje" 

Srpsko-švedska kombinacija 

antičke tragedije 

Okruglom stolu o predstavi Bahantkinje Euripida, 

u izvođenju Narodnog pozorišta Beograd, prisustvovali 

su: reditelj Stafan Valdemar Holm, dramaturg 

Slavko Milanović, muzički aranžer Vladimir 

Petričević i glumci Nenad Stojmenović (Dionis), 

Tanasije Uzunović (Kadmo), Slobodan Beštić (Glasnik), 

Radmila Živković (Agava), Stela Ćetković 

(Alfa), Nela Mihailović (Beta), Jelena Helc (Gama) 

i Daniela Kuzmanović (Delta). 

2. jun 2010. 

stola Ksenija Radulović pokrenula je pitanje saradnje 

švedskog reditelja i ansambla Narodnog pozorišta. 

Dramaturg Slavko Milanović je odgovorio da su Bahantkinje 

u Narodno pozorište najpre stigle kao prevod 

Aleksandra Gatalice, i da je ova predstava lep primer 

kontinuiteta rada u pozorištu, jer su se tokom nastajanja 

predstave smenile nekolike uprave i direkcije, 

počev od prve ideje, priprema pa do vremena njene 

realizacije. Bakantkinje su izabrane zbog prevoda, svežeg, 

koji je leksički i sintaksični blizak savremenom 

dobu; u njemu je učinjen i korak napred – da i postavka 

bude savremena, da ne postoji lingvistička prepreka 

između teksta koji je i vremenski veoma udaljen od 

nas i njegovog razumevanja u sadašnjem trenutku. Za 

Pozorište je bilo bitno što se rada prihvatio Šveđanin 

Stafan Valdemar Holm, reditelj koji se i inače bavi klasničnom 

literaturom i poseduje paletu rediteljskih alata 

za klasike, tako da je gotovo cela lista klasičnih dela 

prisutna u njegovom radu. Karakteristično za ovog reditelja, 

ističe Milanović, jeste da klasično delo približi 

publici i savremenom trenutku. 

Kada se rade klasici, kako ih je Radulovićeva nazvala, 

tzv. teški ili ljuti klasici, pitala je reditelja da li su mu bila 

dostupna neka prethodna, relevantna tumačenja insceniranja 

ili neke značajne teorijske rasprave vezane 

za to delo, i kakav je odnos imao prema Bahantkinjama. 

Rekavši da mu je drago što je u Novom Sadu, Stafan 

Valdemar Holm je naveo da su ga u predstavi najviše 

zanimale kombinacija lepote, humora i apsolutnog 

nasilja. Još jedna klasična predstava kojom se bavio bio 

je Hamlet, koji takođe govori o pozorištu kao takvom. 

I Bahantkinje imaju isti taj kvalitet u kojima bog ljubavi 

i seksa igra rukomet na sceni, u predstavi u kojoj ima 

lepote, ali sve je začinjeno apsolutnim nasiljem. To je 

ona prava enigma teatra i prosto može da se kaže da 

Bahantkinje govore o bogu teatra i o njegovim posledicama. 

Ova priča je za njega kao priča o dečjoj igri 

koja se pretvara u potpuni užas, kao što je prevodilac 

teksta rekao da je dve trećine komada zapravo komedija, 

a jedna trećina je tragedija. 

Holm kaže da Bahantkinje režira onoj publici koja nije 

u obavezi da u pozorište dođe s predznanjem iz oblasti 

antičke tragedije, mitologije, istorije, pa i religije. Radulovićeva 

je upitala da li je bilo bitnih dramaturških 

intervencija, na šta je Slavko Milanović istakao da je 

Konstatujući da prevod Euripidovih Bahantkinja na srpskom 

jeziku nije postojao, da ova tragedija do sada 

nije igrana u srpskom pozorištu, voditeljka Okruglog 

12 (bilten 8)


reditelj skraćivao delove teksta koji podrazumevaju 

poznavanje mitologije, a sve zarad dramske radnje. 

To ne znači da na probamana nije bilo rasprave i korišćenja 

literature poput Ničeovog Apolonizijskog i dionizijskog 

principa itd. Milanović navodi da je u jednoj 

kritici naišao na pitanje zašto su Dionis i Pentej tako 

krajnje suprotstavljeni i pojednostavljeni u predstavi – 

kad bi uopšte mogli da se približe jedan drugome, 

smatra Milanović – onda tragedije ne bi bilo. Tragedija 

je, po njemu, upravo u tome što se svaki pokušaj pomirenja 

ta dva principa (dionizijski i apolonski) završava 

tragično, a u ovoj predstavi tragične strukture nema 

vremena za psihologiju i karakterisanje likova. 

Holm napominje da u današnje vremene ne može da 

se pravi pozorišna predstava samo za viskoobrazovanu 

publiku, to naprosto nije savremeno. Morate da pridobijete 

publiku, a u ovoj predstavi brutalna pobeda 

Dionisa jeste zapravo razlog da je i gledamo. Kao i u 

Hamletu, u kojem ga fascinira preživljavanje Horacija, 

kada mu Hamlet kaže da mora da ostane živ da bi 

ispričao priču jer svi ostali su mrtvi, zapravo, smatra 

Holm, to njegovo preživljavanje jeste simbolika preživljavanja 

same naracije, samog pripovedanja. I u ovoj 

predstavi imamo jedno političko igralište... U procesu 

saradnje s divnim glumcima i glumicama, glumicama 

pre svega, Holm navodi da ova predstava naglašava i 

sam čin glumljenja, tj. igranje igre, i misli da to prilično 

utiče na glumce. 

Radulovićeva je upitala Holma u kakvoj su vezi bog 

Dionisije, s jedne, i rokenrol, s druge strane? 

Uz konstataciju da večeras samo on odgovara na pitanja, 

Holm kaže da je zanimljivo čitati ovo delo, i to 

ne jedan na jedan, nego imati negde u pozadini i primisao 

na šezdesete godine. Setimo se Vudstoka, dece 

cveća i svega što se dešavalo tada, a setimo se čime se 

sve završava – završava se Mensonovim ubistvom i 

Vijetnamom. Muzika koja pratila sva ta dešavanja, sve 

vreme je ista, delovalo je da je bilo jako lako baciti napalm 

na Vijetnam, ali ne uz muziku Vagnera, kako je to 

izmislio Kopola, nego uz muziku koja je nama bliža (Bič 

Bojsi). 

Na pitanje šta donosi jedna ovaka saradnja s rediteljem 

koji nije iz naših krajeva, šta se novo dobija u toj vrsti 

procesa i saradnje, šta je specifičnost toga rada, Radmila 

Živković kaže da se pre nekoliko godina, kad su 

s predstavom Gospođa ministarska gostovali u Stokholmu, 

saznalo da je moguća ovakva saradnja, da Stafan 

režira u Beogradu. Navodi zadovoljstvo kad su 

saznali za saradnju. Njihovo dvomesečno druženje, 

kaže Živkovićeva, najlepše je što je u životu radila, uz 

bliskost, obostrano razumevanje, bez ekscesnih situacija. 

Misli da se ta suštinska ljubav prema pozorištu negde 

zagubila i da se glumci ne raduju radeći svoj posao. 

E to im je, kako kaže, Holm vratio, i posle svake 

odigrane predstave sledilo je druženje. 

Za jednostavnost u scenografiji i kostimima Radulovićeva 

je imala tri pitanja, koja nisu, kako je istakla, nikakve 

primedbe, već pokušaj da proveri samu sebe. 

Zašto je izabrana jesenja boja za scenografiju, zašto je 

Beta jedina bila u crnom i koja je precizna simbolika 


klatna koje se ljulja levo-desno. 

Holm ističe da je scenografiju i kostime radila njegova 

supruga, koja je trenutno u Moskvi na premijeri, i 

može da kaže da ih je radila tipično. Ljudi s kojima sarađuje, 

u tom delu posla, najbolji su u Skandinaviji, jer 

veoma dobro umeju da čitaju, što je mnogo važnije od 

samog vizuelnog elementa. Da bi scenografija mogla 

da bude funkcionalna, mora biti prostora da se glumci 

izraze, jer upravo tajna izražaja glumca jeste ono što 

je vredno. Čitav dizajn, po njemu, pomalo je dosadan 

da bi gluma mogla da bude u prvom planu. Klatno 

nema nikakvu simboliku. Sam ne zastupa takvu simboliku 

– ako glumac popije času mleka na sceni, popio je 

mleko, a ne čašu nevinosti. 

Radulovićeva je rekla da je na jednom blogu pročitala 

tekst i kritiku gde se kaže da bi ovaj Dionis mogao 

da bude nalik na 'kobejnoliko-feminiziranog muškarca“ 

(na Kurta Kobejna se misli) i pitala je Nenada Stojmenovića 

kako mu sve to deluje. 

Nenad Stojmenović (Dionis) odgovara da to nije čitao 

a da vrlo zanimljivo zvuči. U prvom planu jeste to 

što se među njima desilo, neka interakcija, igra u najlepšem 

smislu reči, i to je za njega je primarno. Privatno 

voli rokenrol, ali misli da se u samom procesu nastajanja 

dešavao 'neki rokenrol', neka hemija. Možda 

suviše emotivno gleda na sve, bez distance. Ocenjuje 

da je ovo bilo najbolje igranje, dobro prilagođavanje 

sceni, koja je potpuno drugačija od njihove, pod nekim 

drugim je utiscima i neka lepa energija ga još 

uvek nosi. 

Radulovićeva je zamolila Nelu Mihailović da prokomentariše 

kako su rađene tipizacije neurotičnih, mehaničkih 

pokreta sve četiri horistkinje. Nela Mihailović 

(Beta) ističe da je najuzbudljivije što su horistkinje dobile 

imena: Alfa, Beta, Gama i Delta, pri tome nisu bile 

klasični hor, a imena su dobile na početku, jer tako im 

se reditelj obraćao dok nije zapamtio njihova imena. 

Njih četiri 32 dana radile su svakodnevno. Bila je šokirana 

kad je saznala da sa scene neće izaći tokom cele 

predstave. Reditelj ih je formirao kao jedan lik, što hor 

i nalaže, i vodio identično. Smatra da je reditelj pristupom 

horistkinjama stvorio čaroliju, s tim da se svaka 

individualno izrazi a ostanu celina. U radu se desila ma- 

(bilten 8) 

13


gija, koju ona oseća u svom radu i dok igra, i nada se 

da je prenose i publici. Reditelj je sve lepo upakovao, 

od prvog dana znao je kako će svaka od četiri horistkinje 

izgledati i šta će na sceni dati. 

Radulovićeva je zamolila kompozitora da objasni kako 

su nastajale tzv. amblemske pesme rokenrola, da li je 

dolazio na probe ili je bio izolovan. 

Vladimir Petričević ističe da je od početka bio uključen 

u ceo proces. Reditelj je prilikom svog prvog dolaska 

znao koje numere želi u predstavi, pošto je jedan 

od nivoa ovog komada i teksta – manipulacija. Podseća 

da ceo princip Dionisa govori o opijenosti i onome 

što nas čeka u trenutku otrežnjenja. Neko u životu ima 

priliku, kako kaže, da bude otrežnjen više ili manje 

tragično. Sam proces rada tiče, po njemu, bio je neponovljiv 

doživljaj, naizgled jednostavan, a suštinski veoma 

precizan, jer je reditelj vrlo jasno i decidirano znao 

šta hoće. Kroz sve to su prošli bez jedne ponovljene 

stvari, numere i sve ideje su negde prihvaćene. 

Iz publike se za reč javila studentkinja dramaturgije Jelena 

Todorović rekavši da glumci koji su glumili Dionisa 

i Penteja to nisu uradili dovoljno dobro, pošto se 

nije doživeo onaj utisak koji je reditelj hteo, iako se, 

kako kaže, stiče utisak da je tako. Njoj, koja predstavu 

gleda prvi put, čini se da nije urađeno kako treba. 

Maja PAVLICA 

Akademija unetnosti Novi Sad 

(klasa na mađarskom jeziku) 

Denis Keli: SLEPA ULICA 

Studenti III godine glume u klasi prof. Šandora Lasla 

i asistenta Arona Balaža 

After The End 

POZORJE MLADIH 

Predstava Slepa ulica (u originalu After The End) po 

tekstu Denisa Kelija, jednog od vodećih savremenih 

britanskih pisaca srednje generacije, iako zamišljena i 

realizovana kao autorski projekat Gabora Ponge i 

Agneš Rafai, pre svega s namerom da pokaže svrsishodnost 

njihovog studiranja umetnosti glume na 

Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu, u 

klasi prof. Šandora Lasla i asistenta Arona Balaža, slično 

kao i nakon praizvedbe u Londonu, 2005, i nakon 

premijere, 2009, odmah zatim prenete na repertoar 

Novosadskog pozorišta, scena na mađarskom, stekla 

je status kultne predstave kojoj se publika rado vraća. 

Razlog je vrlo jednostavan – tekst Denisa Kelija zavodljivo-šarmantnim 

jezikom razobličava i uobličava muško-ženske 

odnose i tematizuje čitav niz umetničkih i 

izvanumetničkih pitanja. 

Postmodernizam i njegova udarna pesnica dekonstrukcija, 

svojom kritikom ''metafizike prisustva'' proklamovali 

su ''nestanak autora'', ukazujući na taj način 

na samostalnost teksta. Istovremeno, otkrili su i da 

tekst kao ''otvoreno delo'' daje mogućnost iščitavanja 

2. jun 2010. 

neograničenog broja kodova kojima se jedan tekst 

može tumačiti. Iz ovog se nekako došlo i do svojevrsnog 

nestanka grupe čitaoca, pa i samog čitaoca. Tekst 

je sveden na materijalno postojanje, gotovo bez 

ikakavog značenja i značaja. 

Naravno da ovakvo uopštavanje i svođenje teorija kulturne 

inicijative postmodernizma sadrži veliki broj 

manjkavosti, ipak kritika koju je Umberto Eko uputio 

ovim teorijama u Granicama tumačenja, pozivajući se 

na Persov dinamički objekat koji negde jeste bio, kao 

svojevrsni mimezis neposrednog objekta o kojem govori, 

daje nam (još jednu) šansu da svaki tekst posmatramo 

u kontekstu praktičke primenljivosti, ali i formalno-strukturalističkog 

čitanja. U kontekstu pozorišta, 

pre svega kao tekstualnog predloška za scensko izvođenje. 

Istovremeno, u nameri da ukažem na neke osobenosti 

dramaturškog postupka Denisa Kelija u jednočinki 

Slepa ulica, odnosno na neke od elemenata ove studentske 

predstave, podsetiću na činjenicu da je svaki 

pisac deo jednog lanca pisaca pre njega i kao takvog 

moguće ga je kontekstualizovati. Odavno je, naime, 

potvrđeno da je svako stvaralaštvo svojevrsni mimezis 

s greškom, uneobičavanje iskustava tradicije. 

Na kojim iskustvim stvara Denis Keli? Koji se prepoznatljivi 

motivi kriju u fabularno-sižejnom toku? Koje 

teme se nameću u njegovoj drami? Na koji način je ova 

drama inscenirana? 

Najkraće rečeno, Denis Keli stvara na iskustvima francuske 

kasnomodernističke drame, čiji su najpoznatiji 

predstavnici Beket, Jonesko i Adams, maglovito prepoznate 

kao neposredna preteča jednoj od naracija 

postmodernističke ideologije, poetike, estetike i etike. 

U njegovom dramaturškom postupku, naime, postmodernistička 

sumnja u postojanje subjekta, u postojanje 

referenta, u postojanje totalne naracije, ostvaruje 

se modernističkim postupkom iznalaženja dubinskih, 

arhetipskih motiva ulančanih u čvrst fabulativnosižejni 

tok. 

Organizujući fabulu iz motiva ljubavi između Marka i 

Luiz, Denis Keli motiv ljubavi postavlja kao pokretačku 

silu čitavog niza egzistencijalnih, institucionalnih i metafizičkih 

pitanja. 

U fabulativnom smislu, Mark i Luiz postoje kao odnos 

u vremenu, nasilno približen do neposredne telesne 

bliskosti iznenadnim terorističkim nuklearnim napadom, 

i zbog toga njihovim ulaskom u svet skloništa. 

Sklonište je Mark opremio u dvorištu svoje kuće mnogo 

pre ovog napada praćen podsmehom svojih prijatelja. 

Krugu prijatelja pripada i Luiz, u koju je Mark 

odavno zaljubljen, ali njoj se dopada Markov prijatelj 

Frensis, koji se iz uslovnosti scenske nevidljivosti pokreće 

u, ovako zadatu, scensku realnost, dodatno stvarajući 

napetost. 

Početak scenske prezentacije pomeren je u vreme koje 

započinje neposredno nakon ovih događaja, nekoliko 

sati nakon nuklearnog napada. Ovim napadom spoljni 

svet je spržen. Mark je spasao Luiz, dovodeći je u 

sklonište onesvešćenu. Ne preostaje im ništa drugo do 

da čekaju da se radioaktivnost ublaži ili da neko dođe 

14 (bilten 8)


i spase ih. Ovim datostima Denis Keli koncipira dihotomiju 

spoljni svet – sklonište iz Markove vizure, može 

se slobodno reći, nepouzdanog naratora. Publika kao 

i Luiz prinuđena je da veruje u Markove iskaze o katastrofi 

koja je zadesila svet kojem likovi drame pripadaju. 

Na ovaj način, od samog početka stvara se osećaj 

klaustrofobične manijakalnosti, dodatno potenciran 

igranjem predstave na Maloj sceni Novosadskog pozorišta, 

na kojoj publika i glumci opstaju kao deo jedinstvenog 

prostora skloništa. Iz ovog osećaja kasnije 

se raspršavaju linije sukoba između Marka i Luiz. Taj 

odnos jednostavno je podeljen na Ja i Ti, u kojem Ja i 

Ti egzistiraju kao materijalna (scenska) datost, često se 

mešajući i pretapajući u naracijskim tokovima likova. 

Preciznom igrom između dva kreveta s mandracima, 


Svaka od slika zapravo je tematski ekvivalent motiva 

ljubavi i jasna oznaka dezintegracije vremena i prostora 

i dezorijentisanosti lika/ova. Istovremeno, oni su 

element deautomatizacije percepcije. U ostvarivanju 

eksterijerizicije unutrašnjih psiholoških volumena likova 

koje predstavljaju, glumačko-rediteljski par znalački 

koristi koncentrisano svetlo, koje, kako dodatno 

definiše lik i predmet, tako i preseca monotoniju i neinventivnost 

difuznog svetla, stvarajući više nego zanimljivu 

likovno-svetlosnu orkestraciju. Istovremeno, 

ona im služi kao odlično sredstvo za uspostavljanje 

ubrzanog ritma predstave. 

Iskustvo izvanumetničkog referenta u predstavi Slepa 

ulica raspada se, razlaže, raščlanjava u tolikoj meri da 

prelazi u irealno. Međutim, ona nije svojevrsno postmodernističko 

izbegavanje tzv. realnosti i svođenje na 

monološku igru rečima. Kao što sam rekao, njena realnost 

krije se u arhetipu odnosa tanatosa i erosa, u 

iskustvima rađanja, iskustvu početka, nevinosti i gubljenja 

nevinosti. 

Mr Spasoje Ž. MILOVANOVIĆ 

Akademija umetnosti Novi Sad 

(klasa na mađarskom jeziku) 

Peter Miler: TUŽNA NEDELJA 

Studenti III godine glume u klasi prof. Đerđa Hernjaka 

i asistenta Ervina Palfija 

(Ne)Razumljivo 

Gabor Pongo (Mark) i Agneš Rafai (Luiz) scenski afirmišu 

ovako prepoznate tematsko-motivske celine. 

Mark Gabora Ponga u početku je nespretan, neprikladnog 

humora, ali neodoljivo simpatičan. Vremenom 

njegova privlačnost dobija zlokoban prizvuk. Luiz 

se od samog početka pojavljuje kao Ti, svojevrsni alterego 

Ja, savest Ja, koji tokom sižea postaje suparnik, 

sudija, tužitelj i branitelj Ja, da bi na kraju opstao kao 

prijatelj i prerastao u Ja u nagoveštenoj budućnosti da 

će izaći iz skloništa i doneti makar cigarete Marku, zarobljeno 

rezigniranom u ovom zatvorenom prostoru. 

Agneš Rafai igra Luiz razarajućom uverljivošću devojke 

koja pronalazi sebe usred noćne more, neprestano 

pokušavajući da ostane u samokontroli, pokušavajući 

da ostane u kontaktu s realnošću. 

Iako po spoljašnjim, formalnim oznakama drama Slepa 

ulica opstaje kao jednočinka, motiv ljubavi razvija 

se u dvadeset različitih verbalnih i neverbalnih slika. 

Četvrtog dana Pozorja mladih održane su dve predstave 

Akademije umetnosti Novi Sad, klasa na mađarskom 

jeziku, obe na Maloj sceni Novosadskog pozorišta: 

Slepa Ulica i Tužna nedelja. Za razliku od prve, 

koja je imala prevod na srpski jezik, publika koja ne 

poznaje mađarski jezik drugom predstavom ostala je 

uskraćena za razumevanje priče i uživanja u poetičnosti 

rečenica Petera Milera, pisca drame Tužna nedelja. 

Nažalost, ovo se odnosi i na pisca ovih redova, pa će 

potencijalni čitaoci Biltena, No. 8, ostati uskraćeni za 

moguću stvarnu kritiku. 

Istovremeno, samo poznavanje teksta, jednostavno 

prepričanog kao „biografija poznatog mađarskog muzikanta 

Režea Šereša, čija je pesma Gloomy Sunday 

osvojila ceo svet“, uz vrlo razumljivu i znalački doziranu 

ekspresiju, modulaciju glasova, kretnju, položaje 

tela, pokret, glumaca/studenata III godine glume Akademije 

umetnosti u Novom sadu, u klasi prof. Đerđa 

Hernjaka i asistenta Ervina Palfija: Endre Mačai, Atila 

Barat, Tamaš Hajdu (Reže Šereš), Čila Pamer (Helena), 

Atila Barat (Doktor Majzon), Tamaš Hajdu (Oto 

Klemperer), u minucioznoj režiji Petera Hustija, omogućavalo 

je da se prepoznaju razvojne faze života Režea 

Šereša i uspostave odnosi između likova. 


(bilten 8) 

15


Fakultet dramskih umetnosti Beograd 

Branislav Nušić: OŽALOŠĆENA PORODICA 

Studenti II godine glume u klasi red. prof mr Gordane 

Marić 

Čini se da nema ni jednog studenta ili ni jedne studentkinje 

bilo koje državne ili privatne akademije 

umetnosti koje su se pojavile na ovogodišnjem Pozorju 

mladih, a da barem u nekom trenutku života nije pomislio 

da upiše studije glume na Fakultetu dramskih 

umetnosti u Beogradu. Otuda je sasvim razumljiva činjenica 

da je predstava Ožalošćena porodica studenata 

II godine glume Fakulteta dramskih umetnosti u 

Beogradu, u klasi red. prof. mr Gordane Marić, koja i 

potpisuje adaptaciju i režiju ove, možda i najbolje, komedije 

Branislava Nušića, bila izuzetno dobra posećena. 

Tačnije rečeno, bila je dobro posećena na samom 

početku. Već nakon petnaestak minuta izvestan... pa, 

popriličan broj gledalaca napustio je predstavu. Zašto? 

– pitate se vi... Pa... izneverena očekivanja – kažem ja. 

Da parafraziram Milana Grola i njegov čuveni početak 

kritike Sveta Branislava Nušića: predstava počinje dosadno, 

razvija se dosadno i završava se dosadno. 

Naravno, kao i u slučaju predstave bijeljinskih studenata, 

ovde nije reč radi o greškama studenata, već o 

greškama vaspitno-naučnog kadra. A, opet, za razliku 

od bijeljinskog vaspitno-naučnog kadra, koji je, i pored 

ogromnog scenskog iskustva i neospornog glumačkog 

kvaliteta, izabrao (naručio) loš tekst i isti loše 

uprizorio, vaspitno-naučni kadar oličen u red. prof. mr 

Gordani Marić, jednostavno rečeno, nije dorastao svojim 

rediteljskim konceptom tekstualnom predlošku. 

„Turska režija“, gde se sve i svako vidi po cenu smisla, 

nevešto pokretanje u osnovnoj želji dobijanja nasledstva 

jedinstvene grupe „ožalošćene porodice“, često na 

granici guranja, dovoljni su razlozi da o rediteljskom 

koceptu govorimo kao o nedovoljno dobrom. 

Da li se, otuda, može govoriti o kvalitetu glume u takvim 

okolnostima i u ovakvoj predstavi? Bez ikakve 

sumnje može, ali uvek uz činjenicu da je moglo mnogo 

bolje. 

Kostim, šminka, pokret, mimika, delovi scenografije 

(stolovi, stolice, kanabe – naravno pozajmljeni iz fundusa 

Pozorišta mladih), dakle svi scenski znakovi koji 

2. jun 2010. 

implicitno karakterišu lik, dati su besprekornom tačnošću 

u realističkom maniru. 

Držeći se stilskog jedinstva, likovi su koncipirani kao 

realistični, mogući stvarni likovi koji se susreću svakodnevno 

na ulici. Naravno – reći će svako ko iole poznaje 

Nušićeve komedije. Ali, za razliku od Nušića, gde je taj 

realizam često potisnut verbalnom komikom, slepstik 

razmišljanjima, čime se daje komička razigranost njegovim 

komadima, u ovoj studentskoj predstavi/vežbi 

ostali smo uskraćeni upravo za taj komički deo. Tek na 

trenutak tekst se otme od glumaca/studenata i zaigra 

nezavisno od njih. 

Da to nije bio koncept predstave, pokazao je izvrsnim 

glumačkim sredstvima (glasovni valeri, držanje) Nikola 

Ranđelović igrajući Miću Stanimirovića, bonvivana 

i lezilebovića, u bezuspešnom pokušaju zavođenja Danice 

(Sara Joksimović). Ostali glumci: Miloš Lalević 

(Agaton), Dejan Dedić (Tanasije), Marko Mak Pantelić 

(Proka), Lazar Đukić (dr Petrović), Milica Janković 

(Simka), Marijana Pejatović (Vida, Tanasijeva žena), 

Maja Lukić (Gina), Milica Janketić (Sarka), Marijana 

Pejatović (Tetka), uglavnom su se gušili težinom svojih 

likova, tek katkad blistajući u svom glumačkom potencijalu. 

U ovom kontekstu posebno se izdvaja Miloš 

Lalević završnom izmišljotinom Agatona da je on otac 

advokata dr Petrovića. Zabunjivanje sebe i drugih na 

trenutak je podsetilo na maestralno uprizorenu neprijatnost 

Pavla Vujisića kao Paje, iskusnog vozača kamiona 

u malenoj školskoj skamiji, u seriji i filmu Kamiondžije. 

Nesavršeno kao i ono što modeluje, predstava Ožalošćena 

porodica studenta II godine glume Fakulteta 

dramskih umetnosti u Beogradu, makar i da nije ni celo 

ni lepo, ostavlja prostor da se još jedanput postavi pitanje: 

može li publika da postoji bez pozorišne predstave? 


JUČE NA POZORJU 

Drugi Dan knjige 

Drugi Dan knjige bio je posvećen predstavljanju pozorišnih 

publikacija. Moderatorka prof. dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanović 

prvo je pokazala nekoliko primeraka 

ljubljanskog časopisa "Maska", i izrazila nadu da će se 

o ovom časopisu govoriti sledeće godine u okviru 

programa Dani knjige. 

Knjigu Ane Tasić, Otvorene rane – telo u neobrutalističkoj 

drami i pozorištu (FDU, Institut za pozorište, 

film, radio i televiziju, Beograd 2009), predstavio je 

Milivoje Mlađenović. Velika je privilegija govoriti o 

knjizi koja posmatra pojavu brutalizma u modernom 

teatru kao jedan internacionalni proces, a to je prva 

knjiga ovakve vrste kod nas. Ana Tasić fenomen novog 

brutalizma opisuje kao društveni kontekst u kome se 

oblikuje ovaj dramaturški talas, u čijem središtu su 

eksplicitne scene nasilja. Predmet analize su teme naših 

dramskih tekstova, ali drugih predstavnika ovog ta- 

16 (bilten 8)


lasa koji insistiraju na telu i telesnosti. Tasićeva zapaža 

da su medijske reakacije na pojavu dramaturgije 

"krvi i sperme" u Velikoj Britaniji bile žešće nego drugde 

u Evropi. Autorka uočava da mladi dramatičari pišu 

postideološki, da su zatočenici svoje ontološke konfuzije 

i da su autori naglašenog ideološkog skepticizma. 

Mlađenović je primetio da Tasićeva, kada govori o formi 

kao opštoj karakteristici, potvrđuje da pisci neobrutalizma 

revidiraju tradicionalnu dramu forme. 


Branka Jakšić-Provči govorila je o knjizi Ljiljane Pešikan-Ljuštanović, 

Kad je bila kneževa večera? s 

podnaslovom Usmena književnost i tradicionalna kultura 

u srpskoj drami 20. veka (Pozorišni muzej Vojvodine, 

Novi Sad 2009). Knjiga obuhvata 12 dramskih 

dela u širokom rasponu, od početka do kraja XX veka, 

tj. od Stankovićeve Koštane do Bojovićeve Ženidbe 

kralja Vukašina. Ogledi su rezultat autorkinih dosadašnji 

interesovanja i izučavanja i pokazuju vrsnog znalca 

usmene tradicije i velikog ljubitelja i poznavaoca pozorišne 

umetnosti. Naslov knjige korelira sa dramskim 

ostvarenjem Vide Ognjenović Je li bilo knježeve večere?, 

čiju dramu autorka predstavlja kao snažan satirični 

izboj koji je zasnovan na proslavi petstote godišnjice 

Kosovskog boja. Autorka dramsko delo Vide Ognjenović 

posmatra i tumači u svetlu parodije i ironočnosatirične 

destrukcije tradicionalnih vrednosti. Između 

ostalih, u knjizi su zastupljeni Aleksandar Popović i resemantizacija 

folklornih formi u njegovim ranim farsama, 

transpozicija usmene balade u Simovićevoj Hasanaginici, 

priča o životu i predanju o čudesnom izlečenju 

u Čudu u Šarganu Ljubomira Simovića, kazivanje i 

prikazivanje u Profesionalcu Dušana Kovačevića... 

O knjizi Ivane Ignjatov-Popović, Likovi u srpskoj 

ekspresionističkoj drami u traganju za identitetom 

(Pozorišni muzej Vojvodine, 2009) govorila je prof. dr 

Ljiljana Pešikan-Ljuštanović. Autorka je ovu knjigu 

oblikovala prema svom magistarskom radu, koji se 

bavio ženskim likovima u ekspresionističkoj drami, i s 

jednom vrstom pravog i strasnog interpretatorskog 

nerva, ona je još tada uvidela da se likovi ne mogu posmatrati 

drugačije osim u međusobnoj interakciji, s 

obzirom na radnju i na kompoziciju dela. Ocenjuje da 

se ova knjiga okreće srpskoj ekspresionističkoj drami, 

fokusira se na likove, ali govori i o svim važnim književnim 

aspektima. Teatrološku dimenziju knjiga ima i po 

specifičnom i analitičkom pristupu, autorka ove tekstove 

čita onako kako ih čita neko ko se sprema da ih postavi 

na scenu. 

O knjizi Radivoja Dinulovića, Arhitektura pozorišta 

XX veka govorila je Jelena Atanacković-Jeličić, autorova 

koleginica i saradnica. Ocenila je da se knjiga 

mnogo više bavi današnjom kulturom uopšte nego 

pozorištem ili arhitekturom, pre svega zato što je istorijski 

pregled arhitektonskih objekata ili istorijski pregled 

objekata izgrađenih u 20. veku samo deo, ili gotovo 

uvod, u mnogo širu temu. Međusobni odnos pozorišne 

arhitekture bez koje se prostor za odvijanje pozorišnog 

procesa ne može percipirati, obrađen je pomoću 

najizraženijih pojavnih oblika, pri čemu su pojedina 

istraživanja pionirski poduhvat. Poseban kvalitet 

je svestranost sagledavanja nekoliko problema kao 

što su razvoj ideja o pozorišnom prostoru, tipologija 

pozorišnog prostora i kritička analiza objekata savremene 

pozorišne arhitekture. Tu se može naći ono što 

je antičko, rimsko i elizabetansko pozorište, pozorište 

u modernom dobu ali, pre svega, može se naći vrlo jasan 

stav šta pozorište može da bude ili bi trebalo da 

bude danas. Autor u posebnom poglavlju upoznaje čitaoce 

sa reformatorima koji predstavljaju ključnu kariku 

u razvoju mišljenja o pozorišnoj arhitekturi. 

Maja PAVLICA 

IZ DRUGOG UGLA 

Maja Pelević, autorka "Pomorandžine kore" 

Pozorje na Petrovaradin, Exit u SNP! 

Ko sam ja danas, kuda idem, zašto postojim, šta su 

moje želje, jesu li moj htenja u skladu s mojim željama, 

jesam li srećan čovek... Ovo je dajdžest verzija onoga 

što je o sebi otkrila Maja Pelević... 

Kako pamtiš vreme kada si pisala „Pomorandžinu koru“? 

Kao prilično bezbrižno. Tek sad zapravo živim tu dramu 

i nije mi lako. 

Šta te je navelo da napišeš ovaj komad? 

Strah od neostvarenosti, starosti i neminovnog propadanja. 

U čemu je razlika između Maje Pelević koja je pisala 

„Pomorandžu“ i one koja je pisala „Mikija Mausa“? 

Ova druga bila je na tragu da izađe iz zakasnelog puberteta 

i da se oslobodi frustracija iz rane mladosti. 

Prva je bila prilično mlada. Treća je zbunjena. 

Imaš li sada više razumevanja za svet ili ipak više gorčine 

zbog njega? 

Svet je uvek bio i uvek će biti dosadan u svojoj nepopravljivosti. 

Svi pokušaji dokazivanja suprotnog čisto su 

gubljenje vremena. 

Ima li danas išta važnije u našoj kulturi od topljenja celulita 

na butinama? 

(bilten 8) 

17


Ima. Tri E. Elfride Jelinek, Erland Lu i Eurosong. 

Da li je strašnije imati celulit na butinama ili na mozgu? 

Da li je, kad ga imaš na mozgu, lakše doći do „onog 

pravog“? 

Na oba utiču genetika, način života i ishrana. Ne znam 

ko je tu “onaj pravi”. Još uvek ga nisam pronašla. 

Je li istina da ga muškarci imaju na mozgu i da zato 

uvek završe u nekoj pogrešnoj čorbi? 

Muškarci ga imaju u čorbi i zato uvek završe u nekom 

pogrešnom mozgu. 

2. jun 2010. 

Šta bi promenila na Pozorju, a važno je za njegovu budućnost? 

Premestila bih ga na Petrovaradin, a Exit u SNP. 

Je li istina da je od Miškovićevog lobija u Srbiji jači jedino 

ženski spisateljki lobi? 

Zanimljiv koncept. 

Kud ste, bre, navalile:) Pa ceo vas region igra! 

Sanjam dan kad će nas igrati na nekim toplim morima. 

Zabeležila Snežana MILETIĆ 

Da li je površnost suštinski problem današnjih nesporazuma 

između muškaraca i žena? 

Ne. Fudbal je. 

Ako je vera opijum za narod, jesu li ženski časopisi opijum 

za ženu? 

Ženski časopisi su loša droga s kratkim efektom. Nešto 

poput popersa. 

Po toj logici, da li su dnevni listovi opijum za muškarca? 

Žena čita roman, treba joj jedno, trajnije zadovoljstvo, 

a muškarac čita gomilu vesti, njemu treba više 

malih, kratkih uzbuđenja... 

Poznajem žene koje čitaju dnevnu štampu. 

Treba li uopšte verovati predrasudama o muškarcima i 

ženama? 

Ponekad, radi zabave i opšteg veselja. 

Da li bi dajdžest verzija „Pomorandže“ mogla da bude 

da je to „Cosmo“ s mozgom? 

Sve je moguće. 

Je li istina da su sve drame koje pisac napiše njegova 

deca, ima li nedonoščadi ili možda pastoraka? 

Majka ne može da ne voli svoje dete. 

Da li je istina da su se sve pametne žene ofarbale u plavo, 

da bi muškarci imali alibi da ih ne ostave? 

Ovo je previše komlikovano pitanje za mene i moju 

kosu. 

Šta pišeš? 

Poeziju za decu. 

Šta čitaš? 

Bernharda. 

Koga/šta gledaš? 

Donji Dorćol i belu orhideju. 

Šta te veže za Pozorje? 

Prijatelji i poznanici. 

Rahim Burhan, reditelj 

Samo skorojevići ruše tradiciju 

Večerašnji muzički program / Klub "Trema", SNP 

Félix Lajkó 

Gde ste bili? Odakle dolazite? Šta ste tamo radili? 

Dolazim iz Temišvara gde sam u Nacionalnom teatru 

radio Romea i Juliju. Premijera je bila 30. maja. 

Šta se zbiva u pozorišnoj Nemačkoj? Je li kolabirala 

pred finansijskom krizom:) 

Budući da sam dosta dugo bio u Rumuniji, imam malo 

konkretnih svežih informacija, pa ipak izdvojio bih 

jednu značajnu predstavu koju je režirao cenjeni reditelj 

Peter Štajn. On je radio Idiota Dostojevskog. Predstava 

traje 12 sati. S velikom radošću ću pokušati da je 

odgledam na prvom gostovanju u blizini mog grada. 

Je li istina da ćete uskoro raditi u Novom Sadu? 

Jeste. U dogovorima sam, ali mislim da još nije za 

javnost. U svakom slučaju, radujem se mogućnosti 

rada, to će mi biti prvi put da radim tu. 

Šta prvo pomislite kad čujete reč Sterijino pozorje? 

Na neke sjajne prestave koje sam u mladosti gledao i 

na zajedno kulturološko življenje jedne zajednice od 20 

miliona ljudi. 

Dajte neki dobar savet Pozorju? 

Neka se koncept ne menja svake dve-tri godine. Neka 

ostane jedan koncept koji će kao staro vino da sazreva. 

Tradicija se neguje i čuva, ne ruši se svake dve godine. 

Onda nema tradicije. To rade samo skorojevći. 

Zabeležila Snežana MILETIĆ 

Draga Dušana, 

Sada kada je sve iza nas, kada smo se vratili u Zagreb, 

htjela bih Vama, i svima sa Festivala zahvaliti na odličnoj 

organizaciji i ljubaznosti. Pozdravite sve u Tehnici, 

zahvalite i Goranu i Ivani na velikoj pomoći, pozdravite 

ekipu Treme! 

Srdačan pozdrav, 

Martina MATOTA, odnosi s javnošću GDK "Gavella" 

18 (bilten 8)



PRIJATELJI 55. STERIJINOG POZORJA 

Zlatni sponzor 

Pokrovitelj 

Medijski pokrovitelj 

Poslatičarnica 

ŠEHEREZADA 

(bilten 8) 

19


2. jun 2010. 

Sutra na Pozorju 

Četvrtak, 3. jun 


Okrugli sto: Pomorandžina kora 


Okrugli sto: Drama o Mirjani i ovima oko nje 

19.00 časova / SNP, Scena 'Pera Dobrinović' 

Međunarodna selekcija 'Drugo vi' 

DOM BERNARDE ALBE 

Tekst: Federiko Garsija Lorka 

Režija: Diego de Brea 

Slovensko ljudsko gledališče Celje (Slovenija) 

21.30 časova / Poslovni centar NIS (Narodnog fronta 12) 


NORA ILI LUTKINA KUĆA 

Tekst: Henrik Ibzen 

Adaptacija, režija: Predrag Štrbac 

Narodno pozorište Sombor 

24.00 časa / Selekcija nacionalne drame i pozorišta 

Okrugli sto: Nora 

BILTEN 55. STERIJINOG POZORJA 

Za izdavača: Milivoje Mlađenović, v. d. direktora ☺ Redakcija: Vesna Grginčević (odgovorna urednica), Aleksandra 

Kolarić, Snežana Miletić, Spasoje Ž. Milovanović, Maja Pavlica, Smiljka Seljin ☺ Fotograf: Branislav 

Lučić ☺ Dizajn korica: Darko Vuković ☺ Prelom: Robert Jenei ☺ Tiraž 400 ☺ Umnožavanje: Digital Copy 

Centar INDEX 

Telefoni: (021) 6612-485 (redakcija Biltena); 451-273, 426-366 (Direkcija); 426-517, 523-255 (Festivalski centar); 

523-161 (Centar za pozorišnu dokumentaciju); 527-387 (Računovodstvo); faks 6615-976 

http://www.pozorje.org.rs 

E-mail: scena@pozorje.org.rs 

office@pozorje.org.rs 

20 (bilten 8)

Sterijino Pozorje

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?