Dame i gospodo, dragi gosti, dragi prijatelji, - Sterijino Pozorje

Reč na otvaranju 54. pozorja
Dame i gospodo, dragi gosti, dragi prijatelji,
S najvećim uvažavanjem stupam pred vas da otvorim ovogodišnje Sterijino pozorje koje je, po
mom skromnom mišljenju, mnogo više od pozorišnog festivala; ono je – neka mi bude dozvoljeno
da se tako izrazim – scena naše duševne istorije, kriptogram naših bezazlenih osećanja te
plemenitih ili zlih strasti.
S ove scene govorili su klasici, da nas podsete koliko je plemenito pozvanje biti savremenik
jednoga doba. S ovog mesta obraćali su nam se i naši savremenici, glumice i glumci, pisci i
reditelji, scenografi i kostimografi, kompozitori i majstori svetla, da nas upozore na to koliko je
teško biti savremenik.
Jer pozorište je veliki zavodnik, snagom i čarolijom svoje umetnosti, znacima i simbolima,
gestovima i rečima otkriva pred nama, i u nama, plemenitost i zlo. Teško je reći koliko je to
zavođenje uspešno, ali dovoljno je već ako u nama, savremenicima Sterijinog pozorja, probudi
svest o tome da nismo samo dobri, nego da smo i zli. A kad je koja sila u nama prevladala,
ostavimo budućnosti da odluči. Toliko ipak znamo da smo, upirući pogled u zbivanja na ovoj sceni,
žudeli za obećanom zemljom, tu smo prvi put osetili da zemlja podrhtava pod našim nogama, dok
o tome napolju, u životu, nismo hteli da znamo. Ovde smo osetili hladni dah provalije, dok napolju,
u životu, nismo hteli da primetimo ništa, samo mlake povetarce. Pozorište nas je upozorilo da
ćemo propasti, budemo li obmanjivali sebe da smo pobedili.
I danas smo izloženi svakovrsnim iskušenjima. Raspao se sistem vrednosti u kojem smo živeli, u
kojem smo odrasli, a novo se još uvek, u mukama, rađa. Čitav svet strepi, opaža opasnosti koje,
privremeno, nazivamo ekonomska kriza. Nikad još nije bilo veće potrebe za kulturom i pozorištem
kao danas, kad slutimo da je Bog daleko, i da se skriva, a da su teškoće blizu i divljački atakuju na
nas. Svuda oko nas sevaju munje, i u blesku munja potrebno je da u ruci držimo žižak – plamen
tog žiška orijentir je za našu dušu.
Plamen tog žiška je pozorište. Prepustimo se pozorištu, njegovoj zavodljivosti, kao da čitav naš
život samo od toga zavisi – i ovom rečenicom, u ovom trenu, proglašavam da je Pedeset četvrto
Sterijino pozorje otvoreno...
Laslo VEGEL

Laslo VEGEL / Végel László
esejist, dramski pisac, kritičar
Rođen 1941. u Srbobranu (Vojvodina), školovao se i živi u Novom Sadu. Dugogodišnji je urednik književnog
dodatka dnevnog lista Mađar So, urednik Dramske redakcije TV Novi Sad, koju je napustio u čistki
nepodobnih novinara 1991. Najtragičniju deceniju u novijoj istoriji provešće na mestu koordinatora
novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo, s koga podržava nezavisne medije, brojne izdavačke i
druge projekte koji se ne uklapaju u sliku društva željnog obračuna sa svetom.
Književnu karijeru započeo je 1965. objavljujući kritičke tekstove u kultnom časopisu Új Symposion. Od tada
je intenzivno prisutan u književnosti vojvođanskih Mađara, ali i tadašnje Jugoslavije, odnosno Srbije.
Sarađuje u svim značajnim književnim časopisima ove sredine. Nakon društvenih promena 1989. knjige
publikuje i u Mađarskoj, sarađuje u ondašnjim značajnim časopisima. Godine 2005. u Budimpešti je
objavljena i mala monografija o Vegelovom opusu, Végel-Symposion, s izabranim kritikama delâ Lasla Vegela
iz pera mađarskih, srpskih, hrvatskih i slovenačkih kritičara. Priređivač knjige Zoltán Virág konstatuje da je
književno delo Lasla Vegela značajno i po tome što sintetizuje tradicije i narativne impulse mađarske
književnosti i književnih diskursa s prostora bivše Jugoslavije. U tom smislu, Vegel podjednako pripada i
mađarskoj književnosti, a jedan je od malobrojnih manjinskih pisaca koji su trajno ušli u krvotok srpske
književnosti. Kako je pisao Aleksandar Tišma, Vegel je prozaist moderne, urbane vokacije, i po tome je,
smatra Péter Esterházy, preteča moderne mađarske proze.
Vegel je i značajan dramski pisac. Njegove drame izvođene su u pozorištima ondašnje Jugoslavije, u viđenju
značajnih reditelja poput Dušana Jovanovića, Ljubiše Ristića, Ljubiše Georgijevskog.
Romani: Memoari jednog makroa (1967), Kurs strasti (1969), Dupla ekspozicija (1984), Novosadska trilogija
- Memoari jednog makroa, Dupla ekspozicija, Ekhartov prsten (1993), Velika srednjo-istočna-evropska gozba
stupa u pikarski roman (1996), Exterritorium (2000), Pareneza (2003).
Novela: Psujemo, a oči su nam pune suza (zbirka, 1969).
Eseji: Izazov pesme (1975), Odricanje i opstajanje (1986), Abrahamov nož (pozorišni eseji, studije, 1987),
Život na rubu (1992), Vitgenštajnov razboj (dnevnički eseji, 1994), Bezdomni eseji (2002), Ispisivanje
vremena, u međuvremenu (dnevničke beleške, 2003).
Drame: Judita i druge drame (2005) - Šoferi, Judita, Preko sedam mora, Medeja...
Nagrade: Mladost, Ady Endre, Slobodna štampa, Déry Tibor, Jelenkor, Zlatna povelja za celokupan književni
rad, koju mu je uručio predsednik Republike Mađarske (2000), Knjiga godine u Mađarskoj (Exterritorium,
dnevnički zapisi iz vremena bomardovanja, 2001), Milán Füst za prozu Mađarske akademije nauka (2003),
regionalna Pulicerova nagrada Mađarske (2005), Nagrada "Košut", najviše mađarsko priznanje za umetničku
delatnost (2009).
Vegel je bio član Žirija Sterijinog pozorja 1990. i 1991, selektor za predstave iz Vojvodine.