BILTEN5_Layout 1 - Sterijino Pozorje

57. STERIJINO POZORJE NAŠI OČEVI www.pozorje.org.rs 

Danas na Pozorju 

11.00 časova / SNP, gornji foaje Scene 'Pera Dobrinović' 

Okrugli sto: Bunar 


Okrugli sto: Pisar Bartlbi 

13.00 časova / SNP, gornji foaje Scene "Pera Dobrinović" 

Promocija knjige 'Egon Savin' 

Prir. Dejan Penčić Poljanski, izd. Srpsko narodno pozorište 

Organizatori: Srpsko narodno pozorište i Sterijino pozorje 

14.00 časova / Sterijino pozorje 

Sastanak predstavnika visokih škola scenskih umetnosti 

Budućnost Pozorja mladih 

17.30 časova / Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Trg galerija 2 

Milenko Šerban i savremenici 

Otvaranje izložbe prvog Sterijinog laureata za scenografiju 

Organizator: Spomen-zbirka Pavla Beljanskog 

18.00 časova / Kulturni centar Novog Sada 

Pozorje mladih 

F. M. Dostojevski, M. Kundera, A. Dima, D. Mihailović 

STVARANJE LIKA 

Fakultet dramskih umetnosti Beograd 

II godina glume 

Šef klase: Dr Vladimir JEVTOVIĆ, red. prof. 

Saradnik: Srđan J. KARANOVIĆ, docent 

Igraju 

JOVANA GAVRILOVIĆ 

IVANA DUDIĆ 

JELISAVETA KARADŽIĆ 

IVA KEVRA 

BRANKICA SEBASTIJANOVIĆ 

ANITA STOJADINOVIĆ 

BOGDAN BOGDANOVIĆ 

MILOŠ ĐUROVIĆ 

DUŠAN MATEJIĆ 

STEFAN RADONJIĆ 


Dani knjige / Promocija pozorišnih izdanja 

Izdavaštvo Sterijinog pozorja 

Svetislav Jovanov: Junak i sudbina. Poetika nemačke romantičarske tragedije 

Govori Miki Radonjić 

Scena, 1–2/2012; Scena No 25/2012. 

Govore članovi redakcije 

Godišnjak pozorišta Srbije, sezona 2010–11. 

Govori Ljiljana Pešikan-Ljuštanović 

Urednik/moderator: Ljiljana Pešikan-Ljuštanović 

2 Bilten br. 5


20.00 časova / SNP, Scena 'Jovan Đorđević' (hinterbina) 

Selekcija nacionalne drame i pozorišta 

Boris Liješević i Jelena Kislovski-Liješević 

PLODNI DANI 

Pozorište Atelje 212 Beograd i Kulturni centar Pančeva 

Predstava traje 1 sat i 40 minuta 

Režija ...............................................Boris LIJEŠEVIĆ 

Dramaturzi......................................Branko DIMITRIJEVIĆ, Fedor ŠILI 

Kostimograf ....................................Mina ILIĆ 

Kompozitor, autor songova ..........Aleksandar KOSTIĆ 

Lektor ..............................................Ljiljana MRKIĆ POPOVIĆ 

Organizator.....................................Nevena VUČKOVIĆ 

Pomoćnik reditelja .........................Aleksandra JELIĆ 

Asistent reditelja ............................Filip SUBOTIĆ 

Saradnik na tekstu .........................Bogdan ŠPANJEVIĆ 

Igraju 

ISIDORA MINIĆ 

MILENA PREDIĆ 

RADMILA TOMOVIĆ 

BRANKA ŠELIĆ 

MILICA MIHAJLOVIĆ 

NEBOJŠA ILIĆ 

BOJAN ŽIROVIĆ 

22.00 časa / Pozorište mladih – mala scena 


Rejmon Keno, STILSKE VJEŽBE 

Akademija umjetnosti Banja Luka (BiH, Republika Srpska) 

Ispit II godine glume 

Klasa: Elena KOSTIĆ, docent, Velimir BLANIĆ, viši asistent 

Prevod .............................Danilo KIŠ 

Režija ...............................Elena KOSTIĆ, Velimir BLANIĆ 

Scenski pokret ................Renata AGOSTINI 

Scenski govor..................Radovan KNEŽEVIĆ 

Igraju 

Recenzija izdavača .........SINIŠA SUŠIĆ 

Otmeno............................IVAN PERKOVIĆ 

Italijanizmi......................NATAŠA RAČIĆ 

Animizam........................DANILO KERKEZ 

Probabilist.......................MARINA PIJETLOVIĆ 

Olfaktivno .......................SMILJANA MARINKOVIĆ 

Seljački ............................MARIJA ĐAJIĆ 

Precizno ...........................IVAN PERKOVIĆ 

Drugi subjektivni stav....NATAŠA RAČIĆ 

Logička analiza...............DANILO KERKEZ 

Prosto prošlo vreme .......MARINA PIJETLOVIĆ 

San ...................................SMILJANA MARINKOVIĆ 

Aleksandrinac .................MARIJA ĐAJIĆ 

Medicinski .......................SINIŠA SUŠIĆ 

Ja pa Ja ................IVAN PERKOVIĆ 

Građenje reči........NATAŠA RAČIĆ 

Šizički ...................MARINA PIJETLOVIĆ 

Apokope ...............SINIŠA SUŠIĆ 

Moderan stil.........MARIJA ĐAJIĆ 

Imperfekt .............IVAN PERKOVIĆ 

Ženski ...................NATAŠA RAČIĆ 

Neznanje ..............DANILO KERKEZ 

Reli-riječi..............MARIJA ĐAJIĆ 

Onda.....................SMILJANA MARINKOVIĆ 

Priča .....................MARINA PIJETLOVIĆ 

Priprosto ..............IVAN PERKOVIĆ 

Usklici...................NATAŠA RAČIĆ 

Gustativno ...........MARIJA ĐAJIĆ 

Upitnik .................DANILO KERKEZ 

SMILJANA MARINKOVIĆ 

Utorak, 29. maj 2012. 3


Ex libris 

...da mi je neko rekao da ću ja 

napravim internet sajt koji će 

se baviti ovim problemima... 

Ja mu ne bih verovao... 

Ja sam bio protiv toga. 

Samo da ne slušamo te priče, 

savete po internet forumima, 

da se ne razvlačimo po doktorima, 

da se opustimo i dogodiće se 

kad se i ne nadamo. 

A posle 5 godina svi u našem okruženju već imaju decu, 

A naš slučaj se vodi pod 

“NEPLODNOST“ 

Žena ima endometriozu, 

Ali ta bolest će da nestane u trudnoći. Jedini problem 

što kad imaš endometriozu do trudnoće ne može da 

dođe!!! 

Ako hoćeš dete, moraš da pustiš bolest da buja. 

A ako pustiš bolest da buja, nema trudnoće! 

A ja? Ja imam višak spermatozoida, čuo sam za manjak, 

ali za višak do tad nisam čuo. 

Kažu: To vam je kao u pozorištu kad 

Sva publika krene na jedan ulaz i zaglave se. 

E, tako i spermatozoidi prilikom oplodnje. 

Moja keva ima teoriju da su nas Ameri bombardovali pa 

da su stavili našto u bombe što izaziva probleme u začeću, 

pa sad 

Nebeski Srbi ne mogu da prave decu. 

Ja sam se mnogo šetkao dok je trajalo bombardovanje 

Nisam Avrama Izraela shvatao ozbiljno. 

Vozio sam bajs pored kineske ambasade 

Dan nakon što su je bombardovali. 

Da li zato imam previše spermatozoida? 

I što su baš meni svi danas krenuli u pozorište? 

Što neko nije ostao kod kuće... 

U svemu tome nije nas odrao 

samo onaj ko nas nije video. 

Svi ostali jesu. 

(Boris Liješević i Jelena Kislovski Liješević, Plodni dani) 


PLODNI DANI, tekst Boris Liješević i Jelena Kislovski 

Liješević, režija Boris Liješević, dramaturgija Branko 

Dimitrijević i Fedor Šili, Pozorište Atelje 212 Beograd 

i Kulturni centar Pančeva 

Dokumentarni obrazac zasnovan na ispovestima s internet-foruma 

predstavlja polazište emocionalne ali depatetizovane 

predstave, bazirane na jednoj sasvim privatnoj 

temi, ali i odmerenom odnosu ličnog i društvenog, ozbiljnog 

i komičnog... Na zanimljiv način Plodni dani tematski 

korespondiraju s većim delom selekcije: dok se u mnogim 

drugim predstavama tematizuju porodične strukture, odnosi 

roditelja i dece (posebno pojam oca), ovde je u fokusu 

interesovanja motiv priželjkivanog, (ne)ostvarenog 

roditeljstva. I ovde je nemoguće potpuno odvojiti privatno 

od političkog, lično od društvenog: jedna duboko intimna 

tema – pitanje roditeljstva, preciznije pokušaj ostvarenja 

roditeljstva putem veštačke oplodnje – nužno je vezana i 

za društvene, ekonomske, etičke odnose. 

Ksenija RADULOVIĆ 

Boris Liješević 

Izveštaj selektorke 

Autori 

Rođen u Beogradu 1976. Gimnaziju završio u Budvi. Godine 

1999. apsolvirao na Filozofskom fakultetu u Novom 

Sadu, na grupi za srpsku književnost i jezik, a 2004. diplomirao 

na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde radi 

kao asistent na Katedri za intermedijalnu režiju. 

Kao asistent režije radio na predstavama Jagoša Markovića, 

Bora Draškovića, Ljuboslava Majere, Omar Abu el 

Ruba i nekoliko godina sarađivao na predstavama Tomija 

Janežiča. Kao stipendista Gete instituta 2005. učestvovao 

na skupu “Forum junger Buhenangehoeriger” u sklopu 

festivala “Theatertreffen” u Berlinu. Trostruki stipendista 

Goethe instituta. Živi i radi između Beograda, Novog Sada 

i Budve. 

Režije: Nikolaj Jevrejinov, U kulisama duše, Kristofer Fraj, 

Feniks, Teatar 'Promena', Akademija umetnosti Novi Sad; 

V. Šekspir, Dva viteza iz Verone, Amatersko pozorište 

'Zmaj' Irig; B. Nušić, Opštinsko dete, Narodno pozorište 

Kikinda; Fedor Šili, Beograd– London (u okviru projekta 

Beogradske priče 04), SKC Beograd; Dejvid Harover, Prisustvo, 

Atelje 212 Beograd; L. Hibner, Greta stranica 89, Srpsko 

narodno pozorište Novi Sad; Milena Bogavac, Dragi 

tata, Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd; Džon 

4 Bilten br. 5


Ozborn, Osvrni se u gnevu, Narodno pozorište Beograd i 

Kulturni centar Pančevo; Dušan Spasojević, Zverinjak, SNP 

Novi Sad; Jurij Poljakov, Jare u mleku, Pozorište mladih 

Novi Sad; Miloš Jakovljević, Projekcija, Narodno pozorište 

Sombor; Boris Liješević i Branko Dimitrijević, Čekaonica, 

Atelje 212, Beograd i Kulturni centar Pančevo; Igor Štiks, 

Elijahova stolica, JDP, Beograd i Festival Mess, Sarajevo; 

Povodom Galeba (autorski projekt inspirisan Galebom A. 

P. Čehova) Pozorište mladih, Novi Sad. 

Nagrade: Čekaonica – Sterijina nagrada za autorski projekat, 

2010; „Ardalion“ za istraživački rad, 2010; Godišnja 

nagrada Ateljea 212 za režiju, 2010; Nagrada „Ljubomir 

Muci Draškić“ za režiju, 2011; najbolja predstava na festivalu 

„Teatar u jednom dejstvu“ Mladenovac, 2011; Elijahova 

stolica – Godišnja nagrada Jugoslovenskog dramskog 

pozorišta, 2011; Nagrada „Ljubomir Muci Draškić“ 

za režiju, 2011; Gran pri „Mira Trailović“, 45. Bitef, 2011; 

Projekcija – nagrada za najbolju predstavu na Festivalu 

monodrama i malih scena u Istočnom Sarajevu, 2010; Greta 

str. 89 – najbolja predstava na Festivalu glumca u Nikšiću, 

2010. i na Festivalu monodrama i malih scena u 

Istočnom Sarajevu, 2011; Povodom Galeba – najbolja 

predstava i nagrada za režiju, Festival "Vršačka jesen", 

2011; Specijalna nagrada za ukupan autorski rad, 62. festival 

vojvođanskih pozorišta, Kikinda, 2012; 

Jelena 

Kislovski-Liješević 

Rođena u Novom Sadu 1978. Diplomirala arhitekturu na 

Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, 2005. Bavi se 

urbanističkim projektovanjem. Radila je na izradi više planova 

detaljne regulacije za gradske opštine Beograda i 

opština Autonomne Pokrajine Vojvodine. 

Za potrebe predstave Projekcija Miloša Jakovljevića, u režiji 

Borisa Liješevića u Narodnom pozorištu u Somboru izradila 

projekat bioskopa u AutoCad formatu. Koautorka projekta 

Plodni dani. 

Troje glumaca i reditelj – 

6 Sterijinih nagrada 

Isidora Minić: 1998 – Nadežda, Porodične priče B. Srbljanović, 

rd. Jagoš Marković, Atelje 212 Beograd; 2001 – Elektra, 

Elektra Danila Kiša, rd. Egon Savin, CNP Podgorica; 

2006 – Nadežda, Skakavci B. Srbljanović, rd. Dejan Mijač, 

JDP Beograd. 

Branka Šelić: 1995 – Katica Kirić, Fiškal galantom Jakova 

Ignjatovića, rd. Dušan Petrović, NP Sombor. 

Nebojša Ilić (uloga) i Boris Liješević, Specijalna Sterijina 

nagrada za autorski projekat Čekaonica, 2010. godina, 

Atelje 212. 

Koproducenti 

Pozorište Atelje 212 Be o grad 

Kratka šetnja kroz repertoar Pozorja 

Godine 1958. Atelje 212 debituje tekstom Melvila Albaharija 

Bližnji svoj u režiji Mate Miloševića; 1966. i 1967. u 

znaku su Ace Popovića (Kr me ći kas, režija Nebojša Komadina 

i Raz voj ni put Bo re šnaj de ra, režija Branko Pleša). Legendarna 

predstava Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji 

Bore Ćosića, u režiji Ljubomira Draškića, najavljuje 

osmu deceniju prošlog veka kao izuzetno plodnu – B ori - 

slav Pe kić, Na lu dom be lom ka me nu, Du šan Ko va če vić, 

Ma ra ton ci tr če po ča sni krug, Lju bo mir Si mo vić, Ču do u 

Šar ga nu, Mi li ca Nov ko vić, Ka men za pod gla vu, Bo ri slav 

Pe kić–Borislav Mihajlović, Ko re špo den ci ja. Savremenu dramu 

reprezentuju Goran Marković (Tur ne ja), Bi lja na Sr blja - 

no vić (Po ro dič ne pri če, Amerika, drugi deo) a mlađu generaciju 

spisatelja i reditelja Dimitrije Vojnov, Velika bela 

zavera, Filip Vujošević, Halflajf, Dušan Spasojević, Odumiranje, 

Milena Marković, Šuma blista i Čekaonica Borisa Liješevića 

/ Branka Dimitrijevića kao prvi primer verbatim 

dramaturgije. 

Kulturni centar Pančeva 

Istorijat Kulturnog centra neraskidivo je vezan za pozorišni 

život u Pančevu. Prikazivanje predstava na srpskom jeziku 

vezuje se za „oca srpskog pozorišta”, Joakima Vujića, koji 

je u Pančevu boravio i radio od 1824. Do sloma monarhije 

(1918), na ovoj sceni nastupaju putujući teatri s predstavama 

na srpskom, mađarskom i nemačkom jeziku. Početkom 

1945. profesionalno pozorište koje radi u Pančevu 

postaje sekcija Vojvođanskog pozorišta u Novom Sadu. 

Godine 1947. završena je pozorišna zgrada, danas Kulturni 

centar Pančeva. Godine 1956. ukida se Narodno pozorište 

i pretvara u Dom kulture – Centar za kulturu „Olga Petrov”. 

Pozorišni život se odvija usporeno, retka gostovanja drugih 

pozorišta trebalo je da stvore utisak o kulturnoj ponudi. 

Osamdesetih godina prošlog veka kulturni život dobija 

nov podsticaj. Otvaraju se dečja scena, putujuća lutkarska 

trupa i Dečje pozorište „Trubač” pri Centru. Devedeste 

godine prošlog veka Centar dočekuje u novom 

ruhu, rekonstrukcijom zgrade i menja naziv u Centar za 

kulturu Pančeva. Od 2006, još jednom se menja naziv u 

Kulturni centar Pančeva. Od tada Centar dinamičnije posluje, 

ima bogat, raznovrstan i kvalitetan program, pojačava 

se investiciona aktivnost, i kao rezultat toga krajem 

2006. gradi se nova zgrada. Stvara se sopstvena produkcija, 

pre svega na planu pozorišta, osnivanjem dečje scene 

„Pođi tuda...”. 

Kulturni centar Pančeva pojavio se na Sterijinom pozorju 

2010, kao koproducent s Ateljeom 212, na projektu Borisa 

Liješevića Čekaonica. 

Utorak, 29. maj 2012. 5


Radmila Smiljanić, 

autorka drame "Bunar" 

Intervju 

Bunar nemogućnosti 

Da li je tekst bio naručen ili je čekao u fioci da ga nekom 

ponudite. Kako je nastajao? Ima mnogo asocijacija, prepoznatljivih 

motiva iz narodne književnosti, pali su mi na 

pamet i Omer i Merima, na primer. 

U razgovorima o saradnji Egonu i meni polazište je bila 

Bura Ostrovskog. Kasnije, priča je otišla potpuno u drugom 

pravcu. Nisam, naravno, pravila priču, repliku na 

Omera i Merimu, ali stvaralac svesno i na nesvesnom planu 

poseže za baštinom, i domaćom i svetskom. Mislim da svi 

koji se bave ovim poslom moraju da imaju svest o tome 

šta je neko uradio pre tebe i šta ti pokušavaš da uradiš. 

Sin pokušava nešto da uradi, ali tu je Majka na braniku sebične 

ljubavi, manipulativna i monstruozna u svom htenju 

da ga zadrži uza se. 

Taj sin je moja generacija, pripada onima koji su u ranim 

godinama prošli puno toga, koji imaju želju za novim životom, 

ali nemaju ni pravu ideju kako da ga ostvare, niti 

životni potencijal i životnu energiju to da realizuju. Mislim 

da svako od njih ima najbolju nameru i najbolju želju, ali 

kad se one ukrste, jer su oprečne, ishod neminovno mora 

da bude tragičan. Majka želi produžetak porodice, potomstvo. 

Ona vidi da njen sin ne funkcioniše ni kada je uz 

nju, svesna je njegove nemoći i malog životnog potencijala. 

Sve što je kilometar daleko od porodičnog gnezda 

za nju je beli svet i ona se boji da će sin propasti. 

Zar ga u tom svetu ne bi podupirala emancipovana i života 

svesna Jasmina. Odlaskom, oni bi dobili slobodu, ostvarili 

pravo na izbor? 

Ovde branim majku. Oni nemaju uslove da ostvare slobodu. 

Imaju samo potrebu da se izmeste od majke i okova. 

Nemaju pravu, tačnu i konstruktivnu ideju o tome šta 

će raditi u Srajevu i oslanjaju se na nekog rođaka s kojim 

jedva da govore. Oni su očajnici koji se hvataju za slamku. 

Ideja o prodaji dedovine, bunara, katalizator je za odnose 

u kući koji su već poremećeni. Slamka spasa, ali veoma 

krhka. Sin nema snagu da živi život i njegovo samoubistvo 

je dokaz. To nije herojski čin, već beg. 

Kao pisac, čini se da ste više na strani Majke. Ona sinu podmeće 

tuđe, nerođeno dete, nalazi mu ženu. 

Rođena sam u Bosni, videla sam i živela te stvari. Imati 

potomstvo, pri tom muško, to je svetinja, svi to žele. Žena 

koja dolazi u kuću rađa samo mušku decu i neka je dete 

i tuđe, u kući je, nastaviće ognjište. U to se ne dira. I to je, 

možda, primitivno i arhetipsko, ali je tako, iskonsko. 

Lik iscelitelja, hohštaplera, samo dodaje osećanju mučnine, 

neobrazovanosti i primitivnog miljea u kojima likovi žive. 

Svi smo prošli devedesete i dan-danas brojni ljudi u svojoj 

nevolji traže pomoć takvih iscelitelja. Svi oni koji žive vrlo 

mučan i depresivan život, tražeći nadu, daju mukom stečeni 

novac za par reči kojima im neko prorokuje bolju budućnost 

ili im, pomoću čajeva, leči male i velike bolesti. 

To jeste smešteno u taj milje ali, nažalost, egzistira u svim, 

pa i visoko urbanim sredinama. 

Završili ste glumačku školu Mire Banjac. Koliko je jaka bila 

glumica u vama kada ste pisali komad i oblikovali likove? 

Ta dva zanata prepliću se unutar mene i mislim da pomažu 

jedan drugom. Moja replika nije opterećujuća i teška, ona 

je glumačka, a pišem na jekavici zato što je volim i što dobro 

poznajem taj jezik. Sedamnaest godina sam ga istraživala. 

Glumica u meni je ponekad jača od dramaturga. 

Primetila sam da niste bili u gledalištu, ali bila je Vaša profesorka 

Mira Banjac. Šta Vam je rekla? 

Nismo se još videle. Ali ona prati moj rad i pruža mi podršku. 

Razgovarala Smiljka SELJIN 

Radmila Živković, 

Majka u predstavi "Bunar" 

Primarni instinkti 

Velike su nevolje majke koja zna da njen sin nema vitalnost 

i primarni instinkt opstanka. 

Ona nije neprirodna i zla, već puna ljubavi i brižna jer je 

svesna da njen sin nema kvalitet da bi mogao nešto da 

napravi u životu. Želja da proda dedovinu i nastavi život 

u Sarajevu nije njegova, on nije siguran u to. On je uvučen 

u emotivnu zamku svoje žene, ljubavi svog života, ali nije 

od onih koji imaju rešenje i koji bi uzeli svoju ljubav za 

ruku i otišli ne u Sarajevo, nego na pusto ostrvo. Polemika 

među nama dok smo radili predstavu bila je o tome da li 

je Majka toliko crna i egoistična da gleda samo svoj interes. 

Ja je branim, ona se hvata za slamku jer je svesna njegovih 

sposobnosti, odnosno nesposobnosti, i hoće da ga 

zaštiti. Zato ona ide primarnim instinktima, hvata na bolest, 

na samilost, budi u njemu grižu savesti, nudi mu drugu 

i još trudnu ženu. Ona je duboko svesna da njen sin 

nije sposoban da bilo gde uradi nešto u životu. 

Možda bi ga žena koju voli poduprla i dala mu snagu? 

6 Bilten br. 5


Iz vizure majke, oni nisu par te vrste. Tu snahu ništa ne zanima, 

ona je duhom već otišla iz te kuće. Vreme provodi 

ne u radu, nego u prevrtanju starih časopisa. Sin je nadničar 

i njegov domet je da očuva samo ono što ima, a 

ne i da stvori novu vrednost. Svesna je majka i da je on 

jalov. Zatim, sve se to dešava posle rata i nije slučajno što 

je to sve tako, neobrazovano, zaostalo. Neobrazovanje je 

strašna bolest i ova tema, ova priča, moguća je bilo gde 

u svetu, u američkim pustarama, na primer. Čovek mora 

prvo prema sebi da učini božji i ljudski zadatak, da se očoveči, 

da zna šta mu je uporište. Ovakvi ljudi o kojima mi 

govorimo u predstavi, prijemčivi su na lažnu nadu, na olako 

dato obećanje. Nažalost, i mi kao narod skloni smo 

tako da se ponašamo. Da verujemo nekom Klausu ili lokalnom 

iscelitelju, a ne sebi i svojim instinktima. Ubede 

nas lako da ćemo pomoću "vodice" ozdraviti, ili da tamo 

negde čeka obećana zemlja u kojoj teku med i mleko. 

Da li je pozorište Vaša obećana zemlja? „Glumac je mrtav 

– živeo glumac!“, tema je ovogodišnjeg Simpozijuma pozorišnih 

kritičara i teatrologa... 

Ma, pustite me razgovora o netalentovanim ljudima koji 

se svete talentima. Šta bi značila floskula “Slikar je mrtav 

– živeo slikar“. Ili umeš ili ne umeš da nacrtaš i konja i 

šumu, i zatim odeš u apstrakciju. To su lagodne teme koje 

dokoni i netalentovani vrte u svojoj beskorisnosti i jalovosti. 

Teoretska misao potrebna je isto kao i praksa, nema razloga 

da se na to ljutimo. Od antičke drame je prisutna. 

Naravo da se slažem da je potrebna, ali ne na način na 

koji se dešava na festivalčićima. To je novogovor, želja da 

se po svaku cenu bude moderan. Ubiše nam pozorište 

tom „modernošću“. Biti moderan znači biti stvaran, autentičan, 

živeti na sceni, stvarati živo pozorište. Negiraju 

sve, a baš bih volela da vidim te teatrologe da stvore jedno 

delo. Neki od njih reče, “nije potrebno da znaš da sneseš 

jaje da bi ga jeo“. Ma nemoj, molim te, lako je mešati babe 

i žabe. 

Možemo li se složiti da bez glumca nema pozorišta, da je 

on karika primarne pozorišne vitalnosti? 

Tu nema dileme. Volela bih da vidim sve te pametne reditelje, 

konceptualiste i moderniste da naprave pozorište 

bez glumaca. Neće imati publiku, stvaraće sami za sebe. 

Nek im mame i tate ostave novac i nek naprave ta nova 

pozorišta, ta pojavna mesta, livade i nebesa, i nek se igraju 

i iživljavaju i zaglupljuju. Toliko je teško stvoriti umetnost, 

oni bi da je se domognu, ali ne mogu. Njihovi “moderni 

koncepti“, tih reditelja koji slede jalove teoretičare, isterali 

su publiku iz pozorišta, isterali su strast sa scene. Dovoljni 

su sami sebi, preslikavaju se i umnožavaju te netalente. 

Sele se iz jedne selekcije u drugu, uzimaju honorare, smatraju 

i smaraju, savršeno se međusobno pokrivaju, stavaju 

festivalčiće. 

Pozorje baš i nije festivalčić, samo njegovo trajanje govori 

da je reč o ozbiljnom skupu teatarskih poslenika. 

Ne, ne diram u Pozorje ali, nažalost, udaraju i na Pozorje, 

odavno. To je nevaspitano, bahato, alavo. Stavljati sebe za 

vrhovnog sudiju, nema tu finoće i gospodstva, plemenitih 

namera prema pozorištu. Da se radi suptilno i pametno, 

možda bi vremenom taj proces bio prirodan da se "snese" 

neko jaje i da svi degustiramo moderno pozorište, da ga 

prihvatimo. Znate, kada je ta njihova igra pročitana, onda 

to više nije igra, to je brutalno i primitivno ponašanje. 

Ispada da postoji organizovana zavera protiv ustaljene pozorišne 

prakse, takoreći rat! 

Znate šta, mladi glumci više ne znaju ni da govore. Uče 

ih o tome da su nevažni i da ne moraju da govore, važan 

je pokret, pojava, to su novi zahtevi, a reč je u zapećku. 

Sve su to silovanja. Nisam ja protiv istraživanja i raznolikosti 

scenskog izražavanja, ali sam protiv tog nasilnog nametanja, 

diktata da se igra ovako ili onako. Ima fantastičnih 

stvari koje te pomere, Bob Vilson me je pomerio pre 

trideset godina, rastočio me je, ali to je sve bilo prirodno. 

Jedna normalna predstava kod tih teatrologa kao Bunar, 

na primer, izazvaće pitanje “šta je sad to, gde smo se mi 

vratili“. Nismo se nigde vratili, mi postojimo, igramo pozorište 

koje publika razume, koje dobacuje do te publike. 

Postoji različita publika i različiti zahtevi. 

Govorim o publici željnoj pozorišta. I govorim o etici u 

pozorištu za koju se borim. Onomad bahato i bezobrazno 

isprozivaše glumce, divne talentovane glumce koji nisu 

hteli da igraju u jednoj predstavi, skoro bljuvotini od predstave. 

To je žigosanje ljudi koji imaju svoju misao i svoj 

stav i njihovo je legitimno pravo da odbiju ulogu. Ništa 

novo u pozorištu. Niko nema pravo da ljude koji su dokazani 

u svojoj profesiji tako žigoše i proziva. Ako neko 

hoće slobodu za svoju koncepciju – neka poštuje tuđ izbor 

da u tome ne učestvuje. 

Razgovarala Smiljka SELJIN 

Utorak, 29. maj 2012. 7


Miloš Lolić, reditelj predstave "Pisar Bartlbi" 

Radije ne bih… 

Dobijamo nove generacije glumaca koji glumu upisuju 

zbog televizije, serija, možda čak i reklama, pre nego pozorišta. 

Kako s njima da se radi, recimo, ovakva predstava 

u kojoj se traže suptilna sredstva, gde je ukinuto i nešto iza 

čega možeš da se kriješ i svi rediteljski efekti, gde si usredsređen 

isključivo na glumca… 

Kako nastaje predstava iz ne-dramskog teksta? Kako glumci 

prihvataju ideju da se radi i kako da se radi? 

Baš to je bilo moje pitanje dugo pre no što sam počeo da 

radim, a onda smo, i u procesu rada, postavljali isto pitanje 

želeći da ostanemo pošteni i prema tome kako je napisano 

i da to nije drama. Imali smo sve vreme misao da ne 

radimo dramsko delo i da možda treba naći način koji nije 

očekivano dramski. To je bilo konstantno pitanje koje nas 

je vodilo kroz proces. Proces je počeo tako što smo se 

Igor i ja sreli i razgovarali. Prvobitna ideja bila je monodrama, 

da bude suštinski ispovest naratora, a kasnije smo 

uključivali ostale glumce, ostale pojave na sceni. Mogu da 

kažem kako sam imao sreće što je Igor, kojem sam prvo 

ponudio da igra, oberučke prihvatio, doduše, nakon sedmodnevnog 

promišljanja, ali kasnije je priznao da je odmah 

bio oduševljen tekstom. Ovo je jedna od najvrednijih 

kratkih priča koje sam pročitao u životu. 

Kad si se sreo s njom? 

Kao srednjoškolac, a setio sam ga se ponovo kad mi je 

Ivica Buljan, umetnički direktor Mini-teatra, prepričavao 

repertoar. Tada je spomenuo nešto što imaju jednom u 

šest meseci – pozovu određene ljubljanske glumce da 

odaberu omiljenu priču ili roman, koje onda čitaju pred 

publikom. Nisam to nikada gledao, ali navelo me je da 

pomislim kako ne moram da predložim dramu, jer smo 

se dvoumili koju dramu da izaberemo, inače zvali su me 

da radim nakon što smo u Rijeci gostovali sa Sanjarima. 

Tako sam počeo da razmišljam i o tekstovima koji nisu 

dramski. Moram da priznam da je rad na Bartlbiju u Ljubljani 

drugačiji nego što bi bio u Beogradu ili u drugom 

gradu… 

U kom smislu? Saradnje sa glumcima ili njegovog značenja 

u dotičnoj sredini? 

U svakom smislu, pogotovo šta tekst znači tamo. Na primer, 

kada sam u Beogradu govorio da radim Bartlbija, 

skoro svi su pitali šta je to, a u Ljubljani većina je reagovala 

sa “ooo..., jesi li čitao taj tekst o Bartlbiju, jesi li čuo da je 

taj i taj pisao o Bartlbiju…” E, sad, zašto je tako? Oni u Sloveniji 

imaju ozbiljnu ekipu filozofa, sa Slavojem Žižekom 

na čelu, tu su i Alenka Zupančič, Mladen Dolar, Rastko 

Močnik... upravo je Mladen Dolar 2003. objavio zbirku ozbiljnih 

tekstova o Bartlbiju, što je bilo vrlo važno i značilo 

je Ljubljančanima. U toj knjizi su tekstovi Žila Deleza, Žaka 

Deride, Đorđa Agambena, Žaka Ransijera, teoretičara i filozofa 

XX veka. Shvatio sam da sam u klopci, da sam Ljubljani 

predložio nešto što ona dobro poznaje, to je meni 

bilo važna vodilja u procesu rada. Mladen Dolar je prisustvovao 

premijeri, i bio je oduševljen. 

Radio si s različitim glumcima, i u smislu godina, senzibiliteta, 

pa i prostora. U kontekstu festivalskog Simpozijuma, 

kakva su tvoja iskustva u tom radu? Kakvi su glumci kada 

se od njih zahteva i druga vrsta angažmana koji ne traži 

skrivanje iza dramskih likova? 

Zavisi od teritorije. Prošle i ove godine imao sam iskustvo 

u Austriji i Nemačkoj, gde sam radio s mladim i starim 

glumcima. Mladi su me iznenadili do koje mere su posvećeni 

pozorištu. S jedne strane, njihov sistem je teži da se 

probiju, moraju da budu koncentrisani, da se dokažu kako 

bi opstali. Oni su u glumu ušli prvenstveno zbog pozorišta, 

a primetio sam da ovde dobijamo nove generacije glumaca 

koji glumu upisuju zbog televizije, serija, možda čak 

i reklama, pre nego pozorišta. Kako s njima raditi, recimo, 

ovakvu predstavu u kojoj se traže suptilna sredstva, gde 

je ukinuto i nešto iza čega možeš da se kriješ i svi rediteljski 

efekti, gde si usredsređen isključivo na glumca... 

Nove generacije, mnogi od njih, ne upisuju glumu da bi 

igrali Šekspira. Verovatno se dešava i u Nemačkoj, ali pošto 

je sistem tamo daleko ozbiljniji, ne prolazi. Radio sam 

sa glumcima starije generacije, Goricom Popović, Igorom 

Samoborom koji su bili željni ovakve vrste rada i pozorišta. 

Ali da ne generalizujem, sve zavisi od motiva glumaca zašto 

se bave pozorištem, što se otvorilo – pretpostavljam 

– i na premijeri Zorana Đinđića. I to je tema kojom ćemo 

se tek baviti. 

Redefinisanje, rekonstruisanje prošlosti, pamćenje, lična i 

kolektivna memorija, mi se stalno koprcamo u tome, u pokušaju 

faktografije stvarnosti, samih sebe i drugih, od banalnih 

do suštinskih pitanja… Kako ovakva vrsta pozorišta 

može da pokrene ljude – dobro, ne mogu baš svi da budu 

Slavoj Žižek, ali mogu makar da upale vatru strasti za radoznalošću, 

budnošću, za preispitivanjem, odgovornošću, 

upitanošću? Da krenu za onima koji imaju harizmu, živu 

vatru i pokretačku snagu? I nema ih nešto, je l' da? 

Da, i nema ih... 

Ponegde izleti neko, a onda ga svi samo ignorišu, kao da 

se nije desio, kao da se nije ni čuo… 

Da, da, baš tako… 

O tome govori i onaj otužni i sramni aplauz na “Đinđiću”, 

na kraju predstave… 

To je stvarno bilo porazno… Tako završava i Anđina predstava, 

rečenicom “Da umrem, samo da mi deca ne žive u 

ovoj državi”… Ja se malo povlačim i u tom smislu imam 

veliko poštovanje prema radu Olivera Frljića i ljudi koji po- 

8 Bilten br. 5


kušavaju drskim i beskompromisnim radom u pozorištu 

da nateraju ljude na promišljanje, pitanja, reakcije. Povlačim 

se u intimističko pozorište. Verujem da ću s te strane 

dopreti do ljudi, pomalo i gubim nadu da pozorište ima 

moć da menja… Glumci odlaze u druge medije gde ima 

više novca, a ti mediji su toliko jači od pozorišta i sumnjam 

da možemo da popravimo to što oni pokvare. Ne verujem 

da će ova predstava promeniti ljude, možda će uticati na 

neke mlade da požele da gledaju i neko drugo pozorište, 

da ga razumeju, istraže ili na neke starije da se osveže novim 

pričama ali suštinski, nije ni pravljenja da bi menjala, 

osim nasitno, iznutra… Svakako neće promeniti nikog u 

glasačkom telu. Bartlbi je ozbiljna tema i o tome “radije 

bih da ne” treba svi duboko da razmislimo, gde je to i 

kada sve trebalo da izgovorimo, a nismo… Evo, opet pričamo 

o izborima… 

Ali to je naš život, moramo… 

Tako da, radije bih da ne... Zato, kažem, imam veliko poštovanje 

kada vidim da drugi imaju snage da se bore u 

tom smislu. Ne kažem da se i meni to neće desiti, ako naiđem 

na tekst, nešto što traži angažovanost, pretpostavljam 

da ću to i sam otvoriti. 

Razgovarala Snežana MILETIĆ 

Igor Samobor, 

glumac u „Pisaru Bartlbiju“ 

Podsetnik da 

zastanemo i 

pogledamo oko sebe 

Suština ovog teksta je u tome da sagledaš svoje potrebe, svoj 

smisao, svoju suštinu, da razmislimo o tome šta nam je uistinu 

potrebno, a potrebni smo jedni drugima, ne ovakvi kakvi 

smo sada, otuđeni, ne znamo šta se zbiva tu, blizu nas. 

Kada vidimo ovakvu vrstu predstava uvek nas zanima kako 

one nastaju, šta je ključna reč koju reditelj kaže glumcima 

da ih ubedi da rade ovako? 

Nismo radili na klasičan način, nismo raščlanjivali tekst, 

mesec dana smo ga samo čitali i upoznavali smo se. I to 

je bilo posebno stanje i doživljaj. Nikada ranije nisam radio 

na taj način, govorili smo o puno toga, onako filozofski, 

jer taj tekst sam po sebi traži da o njemu razgovaraš na 

poseban način. Zajedno smo iznašli i način i sistem kako 

ćemo to da izvedemo. Za mene to je jedno od boljih sećanja 

na rad na nekom tekstu. Šta god da smo govorili 

Miloš i ja u tih mesec dana, uvek je imalo neke veze sa 

tekstom, uvek se nadovezivalo na tekst koji je neverovatno 

podatan za sve ideje. Svaka ideja tu je plodonosna. Taj 

Bartlbi i „radije ne bih“, to je rečenica-formula, moto, koji 

bi, zapravo, tebalo više puta da koristimo, i u stvarnom 

životu i na svim nivoima egzistencije. Na neki zabavan način 

koristio sam ga i u banalnim stvarima, recimo, u supermarketu, 

napunim korpu i onda pogledam i kažem – 

radije bih da ne... pola toga ti ne treba... Suština ovog teksta 

je u tome da sagledaš svoje potrebe, smisao, svoju suštinu, 

da razmislimo šta nam je zaista potrebno, a potrebni 

smo jedni drugima, ne ovakvi kakvi smo sada, otuđeni, 

ne znamo šta se zbiva tu, blizu nas, koje su potrebe možda 

nekog ko nema baš ništa, a u blizini je. Bezosećajni smo... 

Sve to je poruka ove predstave... Zadivljujuće je da je to 

napisano pre 150 godina, 30 godina pre Kafke, a zapravo 

je isto, potpuno, to je neko novo preispitivanje koje ide 

do toga šta je Hrist, ko je on, je li ovde, ima li ga, jesmo li 

uopšte sposobni da ga vidimo, imamo li neke „antene“ 

za to, a na kraju, kako živimo, ispostavlja se da nemamo 

te antene... 

Kako se glumac preispituje u tom smislu? Možda ljudi danas 

i ne znaju šta znači preispitivanje, možda im treba objasniti? 

Lično, posle svake predstave stanem. Trudim se da razmislim 

i vidim šta su taj rad, to igranje, ti susreti značili za 

mene kao glumca i čoveka. Ako to ne posložim i ne razumem 

i ne rezimiram, onda neće imati smisla ni ono što 

dolazi. Čini mi se da je bitno da se to uvek radi, u životu i 

u svakoj vrsti bavljenja umetnosti, čak i kad slušaš muziku, 

to negde slažeš, moraš da posložiš u svom sistemu vrednosti, 

značenja, značaja... Uvek iz svega toga uzimaš nešto 

s čime krećeš dalje i to zauvek ostaje ugrađeno u tebe kao 

čoveka i širi vidike. Ova predstava u tom smislu dala mi je 

mnogo ideja, misli o životu, o stanju, o (z)bivanju... Za mene 

je to bio veliki rad. 

Ako smo se toliko otuđili od sebe i drugih, je li uopšte moguće 

rekonstruisati i sve popraviti ili je to uzaludan posao? 

U celom svetu je tako, niko nije ozbiljno u stanju, moguće 

bi bilo da to uradimo na ličnom, sitnom planu, ali nećemo 

da vidimo sami sebe realno, nego uvek malo popravljamo, 

pravimo, da naizgled budemo malo bolji nego što jesmo... 

Šminkamo? 

Da, baš to, da se ne bismo osećali slabo i loše. 

Ne živimo, nego se ponašamo da živimo? 

Baš tako. 

Razgovarala Snežana MILETIĆ 

Utorak, 29. maj 2012. 9


53. izložba dečjih radova 

Juče na Pozorju 

Scena, maska, kostim, lutka 

Centar za likovno vaspitanje dece i omladine 

Vojvodine i Sterijino pozorje 

Na konkurs Centra pristiglo je 3200 radova iz 65 ustanova 

širom zemlje. Za izlaganje odabrana su 172 rada. 

Žiri u sastavu: Jovana Despić, Sanja Kojić Mladenov, Viktoria 

Čikoš i Eva Fedi selektirao je radove i doneo odluku 

o nagradama. 

U donjem foajeu Scene 'Pera Dobrinović', izložbu je otvorio 

dr Milivoje Mlađenović, direktor Sterijinog pozorja. 

"Pozorje pripada vama, vi ste njegova budućnost. Vaši radovi 

su prava mala umetnička dela i nema pozorišta koje 

vas ne bi poželelo za saradnike" naglasio je Mlađenović i 

dodao kako očekuje da najmlađi nastave ovu vrstu rada i 

jednog dana postanu gospodari Sterijinog pozorja. 

Nagrade 

Scena: Isidora Kapor, OŠ 'Jelena Ćetković' Beograd, lik. 

pedagog Slavica Marković; Lucija Smiljanić, Nemanja Guberić, 

Oleg Vuletin, PU 'Radosno detinjstvo', Vrtić 'Cvrčak' 

Petrovaradin, vasp. Verica Mandić, Jasmina Kolarić; Dominik 

Zambo, OŠ 'Đuro Salaj', Subotica, uč. Hedvig Šoš; Kolektivni 

rad, TŠ 'Mileva Marić Ajnštajn' Novi Sad, prof. Nataša 

Trajković. 

'Cvrčak' Srpski Miletić, vasp. Katalin Mladenović; Kolektivni 

rad, TŠ 'Mileva Marić Ajnštajn' Novi Sad, prof. Jovana Despić. 

Lutka: Tijana Mijailović, Jovana Čolić, OŠ 'Stojan Novaković' 

Šabac, pedagog Slavka Jakovljević; Strahinja Vukić, OŠ 

'Filip Višnjić' Morović, pedagog Sretenka Vuković. 

Pozorišni rekvizit: Ivana Pantelić, OŠ 'Slavko Rodić' Bački 

Jarak, pedagog Svetlana Matović; Konstantin Stoičkov, OŠ 

'Zaga Malivuk' Beograd, pedagog Zvezdana Maslar Milošević; 

Galina Tašin, Likovna radionica 'Čarolija' Novi Sad, 

metori Viktoria Čikoš, Mirjana Čikoš; Kolektivni rad, PU 

'Radosno detinjstvo', Vrtić 'Bubica' Novi Sad, vasp. Olivera 

Kulešević. 

Plakat: Kolektivni rad, PU 'Radosno detinjstvo', Vrtić 'Mrvica'Novi 

Sad. 

Nagrade časopisa 'Maštalica': Jelena Stefanović, Una 

Urošević, Vrtić 'Maja', PU '11. april' Beograd, pedagog Tatjana 

Ivanišević Radojković; Ilić Jelena, Vrtić 'Zvezdica', PU 

'Ljuba Stanković' Čerević, vasp. Dušica Dimšić, Ankica Milošević; 

Scena Vašar u Topoli, Kolektivni rad, PU 'Radosno 

detinjstvo', Vrtić 'Detelina sa četiri lista' Novi Sad, vasp. 

Svetlana Brzak, Slavica Ninkov-Gregorin; Kolektivni rad, 

Vrtić 'Cvrčak' Bačko Dobro Polje, vasp. Čedislavka Popović. 

Nagrade likovnim pedagozima za kolekcije radova: 

Nataša Trajković, Jovana Despić, TŠ 'Mileva Marić Ajnštajn' 

Novi Sad; Tatjana Šašić, OŠ 'Sveti Sava' Stajićevo. 

Međunarodna tribina 

Status pozorišne kritike u regionu 

Kritika u krizi 

Maska: Milica Mikić, OŠ 'Miroslav Antić' Futog, pedagog 

Anita Petković; Aleksandra Bogdanić, OŠ ''J. J. Zmaj'' Đurđevo, 

pedagog Tatjana Perović; Kristina Kakotović, OŠ 

'Branko Radičević' Novi Sad, pedagog Miomira Blagojević; 

Saša Dajević, OŠ 'Aleksa Šantić' Sečanj, pedagog Olivera 

Marjanović; Nemanja Manojlović, OŠ 'Petefi Šandor' Novi 

Sad, pedagog Marta Buterer Kiš; Milica Jović, OŠ '20. oktobar' 

Sivac. 

Kostim: Kolektivni rad, PU 'Dečji dani', Vrtić 'Leptirić' Beograd, 

Likovna radionica dece, vasp. Jagoda Pešić, Nataša 

Dabić; Bojana Stanić, Ivana Sekulić, Dejana Mihajlački, Andrijana 

Mišić, OŠ 'Sveti Sava' Stajićevo, pedagog Tatjana 

Šašić; Vladimir Mihić, ŠOSO 'Milan Petrović' Novi Sad, pedagog 

Jasmina Vilić; Bojana Milić, PU 'Poletarac', Vrtić 

Tribina koja se bavila problemima i statusom pozorišne 

kritike u regionu održana je juče u gornjem foajeu Scene 

"Pera Dobrinović" SNP. Prema rečima moderatora prof. 

dr Ivana Medenice, cilj Tribine je razgovor o svim aktuelnim 

problemima u pozorišnoj kritici i pronalaženje 

njihovih rešenja. Učesnici: Aleksandar Milosavljević, 

pozorišni kritičar i upravnik SNP-a, Igor Ružić, kritičar 

(Zagreb), Antonija Letinić, koordinatorka projekta „Criticize 

This!“ (Zagreb), Darinka Nikolić, urednica časopisa 

Scena, Sanja Nikčević, kritičarka i teatrološkinja (Zagreb/Osijek), 

Olga Dimitrijević, dramska spisateljica i 

kritičarka (Beograd) i Una Bauer, kritičarka pozorišta i 

plesa (Zagreb). 

Prvo je usledila promocija knjige Kazališna kritika ili neizbježni 

suputnik Sanje Nikčević, a zatim je predstavljen 

projekat „Criticize This!“. Kako je napomenuo Ivan Medenica, 

o knjizi Sanje Nikčević govorimo kao o pionirskom 

poduhvatu jer je reč o prvoj, i do sada jedinoj knjizi u regionu 

koja se bavi teoretskim i praktičnim problemima 

pozorišne kritike. Predstavljajući uglednu učesnicu iz Osijeka, 

Medenica je napomenuo da je Sanja Nikčević duži 

niz godina objavljivala pozorišnu kritiku u Večernjem listu, 

da je predsednica Hrvatske nacionalne asocijacije pozorišnih 

kritičara i teatrologa, teatrološkinja koja istražuje 

10 Bilten br. 5


pedagoške modele izučavanja pozorišne kritike. Prema 

njegovim rečima, knjiga je pisana u duhu teorijskog diskursa, 

pitkim i jednostavnim stilom. 

– Knjiga Kazališna kritika ili neizbježni suputnik je teorijska 

studija o pozorišnoj kritici, prva takve vrste kod 

nas, namenjena kričarima, profesorima i pedagozima, rekla 

je autorka Sanja Nikčević. – Ideju da napišem knjigu 

dobila sam zato što u celom svetu ne postoje udžbenici, 

knjige, čak ni priručnici o pozorišnoj kritici. Neverovatno 

ali istinito, bez obzira što je pozorišna kritika kao žanr 

Aleksandar Milosavljević ukazao je na odnos pozorišne 

kritike prema pozorišnoj produkciji iz vizure upravnika 

SNP-a. Po njegovim rečima, SNP kao jednu od najuspešnijih 

pozorišnih kuća, pozorišna kritika u beogradskim 

medijima gotovo i ne spominje. 

– Nove uređivačke politike u medijima marginalizovale su 

prostor namenjen kulturi. Broj relevantnih pozorišnih kritičara 

je smanjen. U zemljama tranzicije pozorište prestaje 

da bude važno, a ono mora i treba da edukuje publiku, 

rekao je Milosavljević. 

Govorilo se i o odnosu evropske tj. umetničke i aglosaksonske 

pozorišne kritike koja sve više dominira u medijima, 

o edukaciji i obrazovanju pozorišnih kritičara, o odnosu 

medija bez kojih kritika ne može da postoji i o pronalaženju 

novih načina života pozorišne kritike: internet 

portali, sajtovi ili blogovi. 

Vojislav ALIMPIĆ 

Održana prezentacija NETA 

utemeljena još u XVIII veku. Ova knjiga nije udžbenik jer 

se udžbenici temelje na egzaktnim empirijskim faktima 

koji ne postoje kada je reč o pozorišnoj kritici, rekla je 

Sanja Nikčević i naglasila da je veliki problem što ne postoji 

definicija pozorišne kritike. – Postoje tzv. definicije 

koje pretpostavljaju šta bi pozorišna kritika trebalo da 

bude. Ni u tačnim i preciznim nemačkim leksikonima 

nema definicije. Smatram da definicja pozorišne kritike 

sadrži četiri dela: informacije o predstavi, opis predstave, 

njeno vrednovanje i obrazloženje vrednovanja. Definicija 

bi trebalo da podrazumeva i obim tj. dužinu teksta kritike 

– tri do četiri stranice ili oko 1000 reči. Knjiga se završava 

autobiografskim prilogom koji opisuje autorkin profesionalni 

put od kritičara do teatrologa, zamišljen kao svojevrsna 

pomoć budućim kritičarima u svim „nedaćama“ 

na koje će nailaziti. 

Pozorišni kritičar Igor Ružić naglasio je pojam autorstva 

koji bi trebalo da bude u definiciji pozorišne kritike. 

– To je važno jer pozorišna kritika je lični stav, a ne osuda. 

Kritičar ne bi trebalo da bude odgovoran za svaku neprodatu 

kartu pozorišne predstave. Kritika bi trebalo da bude 

afirmativna u službi pozorišta, ali tu se postavlja pitanje 

kako i na koji način, budući da je aktuelna pozorišna kritika 

spustila kriterijume zbog lošeg kvaliteta pozorišnih predstava 

koje su mahom populističke. U svakom slučaju, pozorišna 

kritika piše se iz ljubavi prema pozorištu, rekao je 

Ružić. 

Projekat „Criticize This!“ predstavila je Antonija Letinić. 

– Pokrenulo ga je pet nevladinih i neprofitnih organizacija 

iz Srbije, Hrvatske i Crne Gore s ciljem da se edukuju kritičari 

u oblasti književnosti, pozorišta i savremene umetnosti. 

Učesnike obučavaju dva mentora iz dve različite sredine. 

Njihovi radovi objavljuju se u listovima Danas, Pobjeda 

i Novosti kao i na internet portalima. 

U prostorijama Sterijinog pozorja, juče je održana prezentacija 

NETA (Nova evropska teatarska akcija) u koju 

je umreženo 30 pozorišnih festivala iz 30 evropskih zemalja. 

Kako je rečeno, NETA postoji devet godina s ciljem 

da se u kulturološkom, umetničkom i istorijskom 

smislu ponovo povežu države nekadašnje SFRJ, ali i srednje 

Evrope. 

– Iako nije naš član, Sterijino pozorje podržava NETU i saradnja 

sa ovim festivalom je odlična, ocenio je predsednik 

NETE Blagoje Stefanovski. Govoreći o radu udruženja, 

napomenuo je da NETA svake godine ima nekoliko svojih 

pozorišnih produkcija, da su redovni učesnici međunarodnih 

pozorišnih festivala u regionu i izrazio želju da se 

i Sterijino pozorje uključi u rad, budući da pozorišta i predstave 

govore zajedničkim jezikom. 

Sastanku su prisustvovali Damir Domitrović, sekretar i 

direktor festivala Ex ponto (Ljubljana), Lejla Hasanbegović, 

MESS (Sarajevo), Janko Ljumović, direktor CNP (Podgorica), 

Ljiljana Mazova, pozorišna kritičarka (Skoplje), 

Primož Bebler, reditelj (Trst), Milan Vračar, Kulturanova 

(Novi Sad), Ljupčo Georgievski, Narodni teatar (Bitolj). 

V. A. 

Utorak, 29. maj 2012. 11


„Bunar” 

Okrugli sto 

Majčinska ljubav kao kastracija 

Okruglom stolu posvećenom predstavi Bunar, projektu Ustanove 

kulture „Vuk Karadžić”, Scena KULT, Radionice Integracije 

i Fonda „Krug” iz Beograda, po tekstu Radmile Smiljanić 

i režiji Egona Savina, prisustvovali su: spisateljica, reditelj, 

glumci Radmila Živković (Majka), Jovo Maksić (Miloš), Mariana 

Aranđelović (Jasmina), Novak Bilbija (Vrač) (samo na 

početku) i Ivana Šćepanović (Smilja), kao i Miki Manojlović 

Uz konstataciju da je ovo prvi izvedeni tekst spisateljice Radmile 

Smiljanić, voditelj Okruglog stola Svetislav Jovanov zamolio 

ju je da nešto više kaže o svojoj drami i asocijacijama 

koje se naslućuju već iz samog naslova. Radmila Smiljanić 

je rekla da svaki od njenih likova u komadu ima najbolje želje, 

ali kada se tone međusobno isprepliću dolazi do najgoreg 

mogućeg kraja, gubitka života. Jovanov je podsetio da se u 

Bunaru govori o novom vodovodu i starom bunaru, a kako 

priča teče, sve više i o čišćenju i zagađivanju. Pitao je spisateljicu 

šta je sve zagađeno sem prošlosti i da li je ovo samo 

porodična drama. Smiljanićeva je odgovorila da se kroz atmosferu 

jedne porodice stiče slika društva, tj. da lokalna slika 

daje verodostojnu globalnu sliku. Rekla je takođe da je prošlo 

mnogo godina od početka rata i potpisivanja Dejtonskog 

sporazuma o Bosni, ali da se stvari, nažalost, nisu mnogo 

promenile. Zanimljivo je da je u ovu porodicu došla žena muslimanske 

veroipovesti pre rata, da je to bilo u redu i prihvaćeno, 

a da sada, kada u tu porodicu stiže ponuda za prodaju 

bunara, što je zapravo neka vrsta katalizatora za odnose unutar 

porodice, ljudi počinju da se vezuju za nacion i nacionalnost 

postaje problematična. 

Reč da nešto više kaže o aspektima ove zanimljive produkcije 

dobio je Miki Manojlović (Radionica Integracije), ali on najpre 

ističe nešto što smatra veoma važnim, a to je osećaj za 

stvarnost, potreba da se društvo u kome jesi kaže na direktan 

način, da se kaže kakvo je to društvo i kakvo bi moglo da 

bude. To je zapravo ono što nazivamo društvena odgovornost, 

a danas je tako malo ljudi koji imaju društvenu odgovornost. 

Što se pak produkcije tiče, istakao je samo da je ovaj 

projekat zahvaljujući, pre svega, ideji teksta dobio podršku 

EU da bude realizovan. 

O rediteljskoj odgovornosti govorio je potom Egon Savin. 

Rekao je da Bosna nije lokalitet, ona je naš univerzum. Nije 

ni slika samo ovog trenutka, već i naše prošlosti, ali i univerzum 

naše budućnosti. Bavio se svim tim kao što se čovek 

bavi samim sobom, tako uostalom uvek i radi pozorište. Najviše 

ga dira teskobna usamljenost svakog pojedinog čoveka 

u surovom univerzumu. Tako i ljudi iz ove male porodice, svi 

oni su zapravo usamljeni, i što su teskobniji u svojoj usamljenosti 

tim veće zlo i bol nanose drugima ne bi li se iskobeljali 

iz sopstvenog beznađa. Smatra da Bunar jeste nešto što 

bi moglo svih nas da se tiče, on se gradi na izvoru žive vode, 

on je nešto iz čega su pili naši preci, pa bi to trebalo da čine 

i naši potomci. Dešava se takva kritična situacija da se bunari 

rasprodaju iz nekakvog prkosa, iz samomržnje, iz nekakve 

destrukcije i potrebe da se zatre sopstveni kraj i ode nekud 

daleko. Sve rečeno motiv je na kome je reditelj gradio ovu 

predstavu. Jovanov je podsetio da na kraju teksta sin završava 

u nekoj vrsti paralize, a reditelj u predstavi vodi ga ka 

samoubistvu, pa je zamolio Savina da to malo pojasni. Savin 

je rekao da je to ishodište svake teskobe. Postoji puno stvari 

koje čoveka do tog ishodišta vode. Ponekad se ka tome hrli 

i tada je to neumitnost dramske radnje. Sin u predstavi nepogrešivo 

radi u korist svoje štete i svakim je trenom sve bliži 

svome kraju. Postoje razne okolnosti koje tome vode, ali njega 

kao reditelja najviše zanimaju one najintimnije. 

Igor Burić se uključio u razgovor rekavši da bi jedna od asocijacija 

na Bunar bila da se tu nije reč o vodi i izvoru, već o 

suši. Naime, istakao je, javlja se motiv jalovosti koji se iz porodičnog 

kruga može prebaciti na širi kontekst bosanskog ili 

srpskog sela, svejedno. Podsetio je publiku da je reditelj i pre 

nekoliko godina pokazao interes za slične teme, konkretno 

u predstavi Odumiranje. Zamolio je Savina da nešto više o 

tome kaže. Egon Savin je odgovorio da selo nije jalovo, već 

da ga nema. Naše je selo kao i naše pozorište, a pozorište 

se danas ukida. Smatra da nije reč o prolaznoj krizi, već o 

tome da se nalazimo u jednom procesu koji ide do samoukidanja, 

i to se vidi u svim sferama života. Mi smo sve uži i 

sve zatvoreniji, isključiviji i neki će završiti tako što će ukinuti 

druge, a neki sami sebe. To je proces koji su kroz istoriju prošli 

mnogo veći narodi nego što je ovaj naš, pa ih više nema. Potrebno 

bi bilo učiti na narodima koji su opstali, u čemu je tajna 

njihovog opstanka. To je knjiga znanja, nauke i umetnosti, 

sve drugo laž i izmišljotina. Posvećenost knjizi, umetnosti i 

nauci, to je nešto što naše selo nema. Ljudi u selu su na ivici 

opstanka, u blatu. Smatra da je reč o neprosvećenosti. Burića 

je interesovalo i kako bi mogla da se definiše ciljna grupa 

kojoj se obraća ova predstava, da li bi bilo katarzičnih momenata 

kada bi mogli da je gledaju i ljudi sa sela. Savin je 

odgovorio da pravi pozorište isključivo za prostodušne, obične 

ljude i nijedno drugo pozorište koje je nepristupačno 

običnom, normalnom svetu ga ne zanima. 

O tragičnom usudu majke koja od prevelike ljubavi uništi na 

kraju svoga sina govorila je glumica Radmila Živković. Ona 

je rekla da u svim ljudima postoji instinkt za održanjem, tj. 

samoodržanjem, za produžetkom vrste, on je imanentan. 

12 Bilten br. 5


Niko od nas nije rođen da bude pisac, glumac, doktor, inženjer..., 

veruje da smo stvoreni na ovoj čudesnoj planeti da bismo 

produžili vrstu iz ko zna kojih razloga. Kada se govori o 

primitivizmu i učmalosti na selu, i neobrazovanje se vrti negde 

oko sela, ona kao jedini izbor koji se u odnosu na to 

nudi ljudima vidi malograđanštinu, sve ostalo se zdušno na 

raznorazne načine satire. Majke uvek imaju predosećaje i 

uvek fantastično sve znaju, to je apsolutna konstanta. Majka 

se u predstavi bori da održi ono što smatra da je neophodno, 

a u svemu tome ima pola istine da je neophodno, a pola istine 

da bi se moglo promeniti nešto. Bez obzira na činjenicu 

što je neobrazovana, ona fantastično uviđa količinu nenapredovanja 

svog sina u odnosu na nju. Da li je majka kriva 

za samoubistvo? Živkovićeva smatra da o tome može da se 

razmisli i postoji opcija da možda i nije kriva ona, već žena 

koja njenog sina obožava i voli, a na kraju ga ipak napušta, 

umesto da ga veže i povede sa sobom. Radi se o poremećenim 

odnosima, sve je poremećeno, ne daje se prava osnova 

mladom naraštaju. Onog trenutka kada roditelj spozna strašnu 

istinu da njegovo dete ne ide napred, u čovečnosti ne 

ide napred, to je za njega najveće nezadovoljstvo, jer bi upravo 

trebalo da bude suprotno. 

Iz publike se za reč javio Ivan Medenica koji je uspostavio 

paralelu ove rediteljske predstave s predstavom Svinjski otac, 

ističući u prvi plan temu patrijarhalnosti u oba komada. I to 

patrijarhalnosti koju ostvaruje figura majke povlačeći iz pozadine 

konce, i to tako što onemogućava, frustrira i na kraju 

uništava svoga sina. Zamolio je reditelja da nešto više kaže 

o toj temi. Egon Savin je potvrdio da ga ova tema interesuje, 

rekavši da je u Bunaru majka sinovljev dželat. Ta ljubav je 

strašno posesivna i sebična koliko je i jaka. U tome leži izvanredan 

dramski paradoks da takva mera ljubavi može postati 

mera zla, nešto što ima najužasnije posledice. Te majke 

koje zapravo stvaraju jedan muški militantni mentalitet koji 

onemogućava muškarca da seksualno i emotivno sazri, to je 

za Savina veoma zanimljiva psihoanalitička tema i taj ga motiv 

izuzetno zanima. Rekao je da se u komadu Bunar to javilo 

kao živi motiv koji pulsira od scene do scene. Nemogućnost 

da ovaj par realizuje svoj normalan seksualni i ljubavni odnos 

u kući, ta kastrantnost majčinske ljubavi, to je ozbiljna tema 

za, kako je rekao, Kurosavin film. 

Istakavši da je glumac Jovo Maksić verodostojno ostvario lik 

Miloša, koji u jednom trenutku "neće ni kako on hoće", Igor 

Burić je glumca zamolio da protumači tu vrstu neodlučnosti, 

razapetost između dveju žena. Jovo Maksić rekao je da njegova 

odlučnost proističe iz pijanstva, ali čak i tada on nije 

odlučan. U sredini iz koje potiče ovaj lik, a kako smo čuli, i 

sam glumac, postoji vrlo skrivena dominacija majke u odnosu 

na sina, pogotovo kad sin nema oca. Takva vrsta odrastanja 

je nezdrava, jer mlad čovek jednostavno ne zna kako da se 

izbori s majkom, jer šta god da učini oseća da je povređuje, 

a to mu nije namera. Ona pak igra na te najniže emocije. Miloš 

u predstavi bi u suštini voleo da živi sa ženom koju voli, 

ali nikako to ne uspeva zbog majčine dominacije. To je njegova 

nesreća, sam sebi je na poslednjem mestu. Kad misli 

na sebe, misli na suživot sa ženom koju voli i misli na majku 

koju voli i zaključuje da je tu, nažalost, nemoguće izaći kao 

pobednik. Po Maksiću, ovakvi odnosi mogu se naći i u najurbanijim 

mestima, selo možda o svemu tome samo daje čistiju 

sliku, jer su emocije ljudi sa sela čiste, oni kad vole vole, 

a kad mrze mrze. 

O odnosu među trima ženama pričale su glumice Mariana 

Aranđelović i Ivana Šćepanović. Mariana Aranđelovićeva 

je rekla da postoji ono nešto što se zove žensko oružje i 

ide od osobe do osobe. Njen lik nije ništa drugačiji od ostalih 

ženskih likova u predstavi. Ona na kraju poseže za oružjem 

koje možda baš i nije njeno, ali ipak to čini smatrajući 

da je to jedini način na koji može da se odbrani i samim 

tim postaje ista kao ženski likovi koji je okružuju. Ivana 

Šćepanović ne misli da je baš dobro kada su tri žene ovakvom 

situacijom, kao u predstavi, spojene. Za nju je to previše 

ženske energije, u tom trouglu ženske energije muškarac 

može samo da strada. 

Silvija ČAMBER 

Tri loša ubiše... 

Criticize This! 

Radmila Smiljanić, Bunar, Ustanova kulture "Vuk Karadžić", 

Radionica Integracije, Fond "Krug" – Beograd 

Manipulirajući binarnim oprekama sela i grada, zemlje i asfalta, 

vode i suše, Boga i Allaha, života i smrti, na čemu Radmila 

Smiljanić gradi svoj dramski tekst Bunar, i vezavši ih s 

problemima postratne ruralne Bosne koja u XXI stoljeću živi 

neko svoje, paralelno vrijeme, Egon Savin na Sterijino pozorje 

donosi slabu predstavu, neuspjeli pokušaj reprezentacije stereotipa 

o zaostalim krajevima i njegovim ljudima, pojedinačnu 

priču koja, ni pod kojim uvjetima, ne može govoriti za 

zajednicu u cjelini, a koja za cilj postavlja upravo to. 

Moderni svijet stiže u malo bosansko selo u kojemu Miloš 

(Jovo Maksić) živi sa ženom Jasminom (Mariana Aranđelović) 

i posesivnom i manipulativnom majkom (Radmila Živković), 

koja Miloševu odluku da proda bunar u zamjenu za vodovod 

shvaća kao izravni napad na svoju obitelj i patrijarhalne narative, 

unutar kojih je konstruirala obiteljski život. Dekonstrukcija 

tog svijeta započela je Miloševom ženidbom za (jalovu 

i stariju) muslimanku, a potpuni raspad prijeti mogućim 

Miloševim odlaskom u Sarajevo sa Jasminom, koja će tako 

majci sina oduzeti dvaput (udajom za njega i odvođenjem 

od kuće). U bezizlaznoj situaciji, majka započinje igru na sve 

ili ništa, igru koja završava dovođenjem u kuću trudne seoske 

udovice i bludnice Smilje, Jasmininim odlaskom i Miloševim 

samoubojstvom. 

Nastranu problem Bunara kao priče koja u svom zaleđu ima 

specifičan sociokulturni kontekst kojim ne da se odbija baviti 

nego ga naivno u njegovoj reprezentaciji svodi na floskule i 

manirizme manipulativnog lika majke („Srbin u Sarajevu ko 

prase u Teheranu“, „Ne daj da ti žena život kroji“, „I ti ćeš se 

moliti Allahu“ itd.). Pravi problem Bunara leži u onome temeljnome 

– priči; aktantski jednostavno koncipirana, u svome 

oživljavanju na kazališnim daskama prokazuje sve slabosti 

Smiljanićkina teksta i Savinove potpune režiserske rezignacije 

nad njima, svjesne ili nesvjesne. Tu dominiraju dinamika odnosa 

likova koju potpuno umrtvljuje disfunkcionalna mizan- 

Utorak, 29. maj 2012. 13


scena, nedosljednost prilikom karakterizacije likova njihovom 

samoreprezentacijom kroz govor, forsiranje i nepotrebni pokušaji 

komičnog kroz ponavljanje, geg i doskočicu (posebno 

kod majke), nezgrapna upotreba orijentalnog prizvuka u 

soundtracku kod ukazivanja na pathos likova i težinu dramske 

situacije, odustajanje od simboličkog prostora bunara koji u 

kršnim krajevima znači život i čovjeku i zemlji, jedini vid prosperiteta 

kojega selo može prostorno podnijeti (vodovod kao 

urbanizacija u malome), a koje i kod Ramile Smiljanić i kod 

Savina postaje tek mjesto traume (samoubojstvo Miloševa 

oca) i nove tragedije (okidač za Miloševo samoubojstvo). 

Bunar ne spašava ni glumačka izvedba – ograničena je na 

govor i potpuno zanemarivanje tijela, koje je jedino sposobno 

proizvesti kakvu-takvu reakciju gledatelja (Miloševo preklinjanje 

Jasmine da ga ne ostavi). Maksić je mehaničan, Živkovićka 

stihijska i nerazumljiva, tek na trenutke Mariana Aranđelović 

budi svojom zaigranošću iz ove bunarske katatonije. 

Savinov Bunar, neuspjela priča postratne Bosne, mogao je 

profunkcionirati kao vid suvremenog obračuna s posljednjim 

patrijarhalnim utvrdama, njihov kritički komentar i korektiv. 

No, dramaturški nemaštovit, nemoćan i bojažljiv (!) prikaz 

obiteljske tragedije ostaje tek podsjetnik da povijest zajednice 

i njenih različitosti nije idealan dramaturški resurs ako 

se njime raspolaže kao arhivom koji će biti sam sebi svrhom, 

a ne kao interpretativnim modelom, kazališnim tumačem 

vremena kojeg više nema, a koje stalno živimo. 

Marija ANDRIJAŠEVIĆ 

„Pisar Bartlbi” 

Okrugli sto 

Koncertno izvođenje glumaca 

Okruglom stolu posvećenom predstavi Pisar Bartlbi u Međunarodnom 

programu Krugovi, u režiji Miloša Lolića, a po 

tekstu Hermana Melvila i u izvođenju ansambla Mini-teatra 

Ljubljana (Slovenija), prisustvovali su reditelj, koji potpisuje i 

koncept predstave, glumac Igor Samobor, a pridružio im se 

i Luka Ivanović, zadužen za zvučnu ilustraciju. 

Na početku sesije voditelj Igor Burić rekao je da je Miloš Lolić 

reditelj koji ima specifičan jezik i gaji specifičan izraz. Po 

njegovom mišljenju, u predstavi je jasno vidljiva jaka želja da 

se konceptualizuje pozorišno iskustvo i da se na specifičan 

način u njemu ujedine zvuk, slika i tekst. Zamolio je reditelja 

da prokomentariše svoj pristup. Miloš Lolić je rekao da je 

jedini saradnik zadužen za zvučnu ilustraciju bio Luka Ivanović. 

Mini teatar izgledao je kao pogodno tlo za istraživanje 

svega navedenog, za razliku od drugih teatara gde to nije 

bilo moguće. Ista situacija je i sa tekstovima. Naime, ovaj 

tekst pokazao se prikladan za zvučno istraživanje. Rad na 

ovoj predstavi bio je promišljanje kako se na scenu postavlja 

nešto što u osnovi nije dramski tekst, što nije ni pisano da bi 

se izvodilo na sceni, a što, po negovom mišljenju i po mišljenju 

Luke Ivanovića, ima potrebu da bude izgovoreno, tj. na 

neki način traži da se dogodi i putem glasa. Dosta brzo shvatili 

su i znali da će se koristiti zvukom kao osnovnim sredstvom 

slikanja. 

Burić je dalje rekao da tumačeći zvukove u predstavi, odnosno 

zvukove koji dolaze sa svih kaseta koje se neprekidno 

vrte, shvatio da je ceo kontekst onoga što se u tekstu događa 

jedan civilizacijski šum. Zbog tog hermetičnog aspekta u 

predstavi mislio je da bi bilo zanimljivo da reditelj pojasni 

kakvi su tonski zapisi i šta je njihova funkcija. 

Lolić je izjavio da je dosta rano znao da će odustati od scenografije 

i kostima u ovoj predstavi i da će se fokusirati na 

tekst, glumce i zvuk. Već u prvim razgovorima o tome tražilo 

se najbolje rešenje za produkciju zvuka, od LP-a do kaseta i 

sl. Tragajući za nekom vrstom tople intime iz prošlosti, došlo 

se do kaseta. Takođe su shvatili da treba da ostvare više nivoa 

zvukova i zato postoji više različitih zvučnih izvora. Korišćeni 

zvučni materijal ide u rasponu od neke vrste istorijske avangarde 

XX veka (Džon Kejdž i sl.), pa do konkretnog materijala 

snimanog tokom proba, npr. zvuka Igorovog pranja zuba. 

Ova predstava zapravo je ozbiljno razvijanje zvučne slike pred 

publikom. 

Voditelj Okruglog stola Svetislav Jovanov rekao je da Pisara 

Bartlbija smatraju remek-delom, prvenstveno Amerikanci, 

napisan je jer se Melvil trudio da zaradi neki dinar 

pošto je bio potpuno propao kao romansijer, a to je bilo 

1853, godinu dana posle Gogoljeve smrti. Naveo je Šinjel 

kao savršen evropski pandan ovom delu. U kontekstu rečenog 

pitao je reditelja kako je išlo njegovo opredeljenje 

ne za otuđenog junaka Gogoljevog Šinjela, nego za ovog 

drugog. 

Lolić je rekao da je Pisar Bartbli priča koju on obožava od 

srednje škole i lično je krenuo u sve to. Međutim, kada je 

predstavu ponudio ekipi koja vodi Mini teatar, to je prihvaćeno 

s oduševljenjem, ali tek tada je shvatio da gura sebe u 

klopku. U Ljubljani to je mnogo veća klopka nego bilo gde 

drugde, jer je, kako nam je pojasnio, u tom slovenačkom gradu 

2003. ili 2004. grupa vrlo uticajnih filozofa objavila je zbornik 

radova o Bartlbiju. 

Insistirajući i dalje na zvuku, Igor Burić je zamolio Luku Ivanovića 

da nešto kaže o nastanku zvučne matrice. Čuli smo 

od Ivanovića da Miloš Lolić već duže vreme pokušava da 

ostvari koncertno izvođenje glumaca. Burića je interesovalo 

14 Bilten br. 5


da li je monotono u organskoj vezi s monotonijom koja izaziva 

i Melvila da možda napiše nešto o svemu tome. Ivanović 

je rekao da, ako se izuzme predstava, zaista se dešava zvučni 

nastup i to mu je nekoliko ljudi iz publike i potvrdilo. Iako ga 

izvode glumci, smatra da je taj zvučni nastup ipak potpuno 

autonoman. 

Data je reč i glumcu Igoru Samoboru čiji je glumački posao, 

po Burićevim rečima, veoma kompleksan u predstavi, iako 

se možda na prvi pogled čini da on i ne glumi. Reč je o glumačkom 

mikronivou građenja uloge. Interesovalo ga je koliko 

je sve to zahtevno za glumca. 

Samobor je rekao da mu je bila veoma zanimljiva zvučna 

asocijativnost koja je bila sprovedena u predstavi. Zvuk je za 

njega u nekim momentima bio sećanje. Često je razmišljao 

o tome koliko zvukovi mogu da dozovu određene asocijacije, 

u zavisnosti od situacije u kojoj se čovek nalazi. Znamo da 

slike proizvode određene asocijacije, ali kao da smo pomalo 

zaboravili da i zvukovi čine isto. Tri meseca pre nego što su 

počele probe, vođeni su razgovori kako će se Pisar Bartlbi 

realizovati. Tada je i prvi put pročitao novelu, za koju ranije 

nije znao, i bio je potpuno zadivljen, jer mu se činilo da je 

sreo Kafku. I rečenica koju Bartlbi stalno izgovara („Radije ne 

bih...”) i njegov stav, sve mu je to baš „leglo” da preispita vlastiti 

vrednosni sistem. 

Criticize This! 

Ah Bartlbi, ah čovečanstvo! 

Silvija ČAMBER 

Bartlbi, kratka priča Hermana Melvila – uprkos kultnom statusu 

teško da asocira na savremeno pozorište: pisar Bartlbi 

u jednom trenutku odbija da uradi sve što se od njega traži. 

To čini koristeći sintagmu Radije ne bih. Međutim, ono što 

čini ovaj tekst i predstavu više nego relevantnom, leži upravo 

u prirodi otpora koju pruža Bartlbi. Iako je Bartlbijev otpor, 

uslovno rečeno, pasivan – njegova nekomunikativnost i kategoričko 

odbijanje čine ga neperceptivnim, čak subverzivnim. 

Nemoguće je prići Bartlbijevoj konstrukciji s bilo kakvim 

argumentom, jer u tom odgovoru nema nikakvog prostora 

za raspravu. Potencijal pasivnog otpora je veliki i u njemu 

leži odgovor na pitanje da li je Bartlbi značajan za savremenu 

književnost/pozorište, u trenutku kada se lako polemiše sa 

svakom vrstom otpora i kada se otpor diskredituje na razne 

načine. 

Režija Miloša Lolića u produkciji Mini-teatra Ljubljana, smešta 

trojicu glumaca iza stola, koji će u formi čitajuće probe (sa 

povremenim izletima) izvesti Melvilov tekst. Scenografije 

nema, pored pomenutog stola i stolica za kojim sede glumci. 

Ono što izgleda kao čitajuća proba polako se pretvara u metikulozno 

razrađenu rediteljsku postavku koja se ostvaruje 

minimalnim sredstvima. Može se reći da je izvođenje precizno 

geometrijski promišljeno, s malo prostora unutar kog se 

može kretati, ali unutar kog se glumci osećaju sigurno. Rediteljske 

intervencije dešavaju se na mikroplanu, ali rad je 

uočljiv. Ritam je mahom uslovljen pripovedanjem naratora 

koji na sebe preuzima najveći deo zadatka. Igor Samobor 

kao narator radi sjajan glumački posao. Čitajući i upisujući 

vreme dolaska svojih zaposlenika, popisujući ljude na svom 

platnom spisku itd., u naratoru je oličen poslodavac koji se 

suštinski nije promenio od Melvila naovamo. 

Audio mapu predstave je nemoguće svesti. Trojica glumaca 

za stolom, svaki koristi sopstveni kasetofon da bi uticao na 

atmosferu, kao što ga koristi i četvrti, nemi posmatrač, takođe 

zaposlenik u kancelariji, koji tek treba da dođe do pozicije 

(zvučnu ilustraciju potpisuje Luka Ivanović). Može se zameriti 

jedino što u predstavi nije ostavljeno dovoljno prostora za 

sviranje ponuđenim instrumentima i što glumci najverovatnije 

kasetofonima ne improvizuju. Naprotiv, kasetofon/muzika 

sa kasetofona, u uvodnom izlaganju naratora koristi se 

kao sredstvo kojim se artificijelno može postići željeni efekat 

(pohvalno je što tišinu na traci glumac tretira kao integralni 

deo kompozicije). Tekst izgovoren uživo, tekstovi, zvukovi i 

muzika koja dolazi sa kasetofona i diktafona, pojačavaju utisak 

stroge kompozicije predstave. Pojačavaju i otklon od humanizma 

oličen u naratoru. 

Kada narator prepozna da s Bartlbijem nešto nije u redu, tj. 

da Bartlbi odbija da učestvuje, on to počinje da gaji. Stvar 

ga začuđuje, a u isto vreme i dira. Narator (poslodavac) dozvoljava 

jednom zaposlenom da ne radi ništa, misleći da time 

pere ruke od odgovornosti eksploatatorske pozicije koju 

obavlja. On se stalno pita o Bartlbijevoj prošlosti o kojoj ne 

zna ništa, ali u ovako postavljenom tekstu nema mesta za 

Bartlbijev individualni istorijat. Bartlbi kao individua nije važan 

– važan je samo njegov otpor, i to je jedino što on sebi dozvoljava. 

Nikola SKOČAJIĆ 


NOVA akademija umetnosti, Beograd 

Zapisi iz podzemlja: Logika + Kiseonik 

I, II, III godina glume i režije 

Klasa: Ljubiša Ristić, asistent: Filip Gajić 

Živim i dilujem na Voždovcu 

Nema Velikog bez Malog pozorja, onog koje akademci kreiraju 

kako za svoje kolege iz regiona tako i za sve ostale koji 

se pretplaćuju na posebnu vrstu uzbuđenja i dinamike koju 

Pozorje mladih tradicionalno donosi. Svojim su predstavama, 

različitim a ipak usklađenim unutar smislom objedinjene celine, 

studenti glume prve, druge i treće godine NOVE akademije 

umetnosti u Beogradu otvorili ovaj forum za studentsku 

igru. 

Na koliko načina možemo da razgovaramo o beznađu? 

Dostojevski i njegovi Zapisi iz podzemlja bili su prvi deo 

triptiha o temama otuđenosti, beznadežnog života(renja) i 

društva koje meri proticanje vremena padanjem snega, prljavog 

i žutog, zadali su pravac i ton večeri. Iako u odnosu 

na druga dva dela ovog nastupa tradicionalniji, u Zapisima 

Utorak, 29. maj 2012. 15


svakako su se videli i primeri eksperimentalnijeg pozorišta. 

S obzirom na surovu tematiku teksta za koju se činilo da će 

nas sve „pojesti“, reditelj drugog dela novele Dostojevskog 

Periša Armuš zadržao je i naratora, koji je svojim, često duhovitim 

opaskama i probijanjem četvrtog zida ironizovao, a 

često i banalizovao događaje na sceni i služio kao filter. Uhodanom 

igrom, glumci su nas, možda i protiv naše volje, uspešno 

uvukli u svet kakav se uglavnom trudimo da izbegnemo, 

svet sirotinje koji se čini toliko dubok da se mnogi njime i 

ponose jer drugi ne poznaju. S druge strane, podsetili su nas 

i da je htenje „glavni izraz čovekovog života“, te da i u trenucima 

materijalne nemoći možemo da žudimo i nade uperimo 

ka drugima. 

Drugi deo nastupa, komad Logika koji su napisale i režirale 

Nina Čakić i Vanja Vodeničarević, transponovao je mračne 

misli u naše doba i na našu teritoriju, razrešavajući nas svake 

nade. Čuli smo četiri različite ispovesti mladih ljudi, Crne i 

Bele Jelene, Erosa i Tanatosa, ne sasvim različite i od čuvene 

berlinske, sa stanice Zoo, koju je zabeležila Kristijana F. I ovde 

se terminologija kretala u registrima oružja i droge, a tinejdžeri 

su bili preopterećeni crninom svojih života. Poezijom, 

čitanom rečju, čak i striptizom, realizovana je vizija Čakićeve 

i Vodeničarevićeve, nažalost bez razrešenja. Sve se činilo beznadežno, 

blisko i očajno, a kao krajnji rezultat imali smo predstavu 

kao otelotvorenje modernih i tradicionalnih patologija 

– mizoginije, nihilizma, homofobije i, verovatno najzabrinjavajuće, 

normiranje ovakvih anomalija. 

Konačno, ovako mračnu i često neprijatnu predstavu završio 

je komad koji je svakako najbolje 'legao' generaciji i senzibilitetu 

akademaca. Pod gas-maskama i uz ritam hip-hopa i 

elektronske muzike, studenti su novosadskoj publici odigrali 

Kiseonik, po tekstu Ivana Viripajeva. Odličnom koreografijom 

i često uzbudljivim vizuelnim rešenjima (rudarske kacige!), 

koja su izostala u prethodna dva komada, reditelj Jovan 

Stamatović-Karić akademce je usmerio ka energičnom. 

Kako tekstom tako i telom, „upisali“ su sebe u zapis o civilizacijskom 

sunovratu. Apstraktni tekst je dopunjen igrom, i u 

optimističnom, zabavnom ključu je na taj način završen nastup 

studenata NOVE akademije umetnosti u Beogradu. Iako 

se dvosatna, često depresivna predstava pokazala kao izazov 

i za publiku u Kulturnom centru, sigurno da je čitav spektar 

tehnike i metoda ove ekipe ostavio traga. 

Nikola STEPIĆ 

Akademija umetnosti Novi Sad 

Peter Bornemisa, Tragedija na mađarskom jeziku 

(Sofokle, Elektra) 

III godina glume na mađarskom jeziku 

Profesor: Šandor LASLO , asistent: Aron BALAŽ 

CSI: Mikena 

Unikatnu estetiku i igru priredila je klasa glume na mađarskom 

jeziku Akademije umetnosti u Novom Sadu. Prošle godine 

bili smo razočarani njihovim izostankom sa Pozorja mladih, 

te je izvođenje Elektre bio pravi mali comeback! 

Studenti u klasi prof. Lasla Šandora pokazali su nam kako pozorište 

ne znači samo tekst, već i spremnost da se na pozornici 

znoji i voze roleri! Gola scena na kojoj je kredom iscrtana 

samo silueta čoveka, svakako loš znak, od glumaca je zahtevala 

da oni sami postanu scenografija, te su se ovakvim telesnim 

prožimanjem na sceni dodatno podvlačile i međuljudske 

veze. Svaki deo Sofoklovog teksta uparen je s vizuelno 

zapanjujućim pokretom, te smo imali prilike da vidimo kako 

izgleda kad telo služi i za nasilje, i za erotiku, i za sport, i za 

nežnost... A uvek strastveno i bez kompromisa. Sofoklova 

tragedija tako je obogaćena i slepstikom, što je kombinacija 

koju smo najmanje očekivali, i koja je u pravoj meri dozirana 

i izvedena. Naravno, uz sva događanja na sceni, nije ostalo 

ni vremena ni mesta za jezičku barijeru. 

Glumci su u top formi nastavili problematiku porodičnih odnosa 

koja je ove godine i tema Pozorja, te bi najbolje bilo 

odmah pohvaliti Timeu Lerinc i njenu dominaciju scenom 

u liku Klitemnestre. Otelotvorila je ona i materijalizam onog, 

ovog i svakog vremena (duhovito prikazanim kroz vizuru Seksa 

i grada i muzikom iz Kabarea) i na sceni bila roditelj u 

svakom smislu – nežna majka, moćni vladar, agresivni manipulator 

i izneverena žena. Arnold Pap i Đerđ Virag imali su 

fizički možda i najzahtevnije uloge – jedan se kretao na rolerima, 

drugi je na leđima nosio svet ili tri kocke koje su činile 

scenografiju. Emese Nađabonji bila je potpuno moderna 

Elektra u 'martinama', Lizbet Salander antičke Grčke, te je i 

njena interakcija s majkom bila posebno zanimljiva – na vizuelnom 

nivou, ovaj sukob dveju generacija imao je i odlike 

sukoba dva sistema vrednosti, životnih režima... Boris Kucov, 

Judit Laslo, Mate Nešić, Robert Rutonić i Zoltan Devai 

imali su prilike da nam pokažu i kako likovna i pozorišna 

umetnost i te kako mogu da se upotpunjuju, te su na crnom 

zidu kredom crtali obrise jedni drugih, kao da su forenzičari 

koji pokušavaju da od jedne velike zbrke slože priču koja pije 

vodu. 

Kratkom i efektnom predstavom, studenti glume na mađarskom 

jeziku na pravi način pokazali su se svojim kolegama, 

predstavom koja je pomirila klasično i moderno, te ispričala 

priču o Elektri kroz vizuru našeg vremena. Pesmom, beatboxom 

i drugim nekonvencionalnim tehnikama, oni su na Pozorju 

mladih dosad svakako briljirali. 


16 Bilten br. 5


Akademija umetnosti Novi Sad 

Anton Pavlovič Čehov, GALEB 

III godina glume na srpskom jeziku 

Klasa: Ljuboslav MAJERA, red. prof., saradnik: Predrag 

MOMČILOVIĆ 

"Mislite da nas je mnogo?" 

Jedna od najuspelijih predstava prošlogodišnjeg Pozorja 

mladih bila je Play Čehov, adaptacija Galeba u izvođenju 

studenata Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, koja 

je od publike tražila da glumce prati na različitim lokacijama 

u centru Novog Sada. Da li je Galeb zaštitni znak Pozorja 

mladih ili se ova tema iznova pokazuje provokativnom i inspirativnom, 

tek, ove godine, dobili smo drugačije čitanje 

teksta, ništa manje eksperimentalno, a u duhu originala bavilo 

se problematikom umetnosti kao poziva uz jedan zanimljiv 

dodatak. 

Studenti glume Akademije umetnosti u Novom Sadu (klasa 

prof. Ljuboslava Majere) dočekali su nas pričom o glumi, 

umetnosti i visokoj kulturi kao vrednostima koje se obavezno 

suprotstavljaju masovnim, pragmatičnim. „Mislite da nas je 

mnogo?“, upitali su publiku. „A lekara, advokata? Njih nije 

mnogo?“ Tako je počelo čitanje Čehova studenata treće godine, 

koji su sigurno mnogo puta svoj san o pozorištu morali 

da brane i obrazlažu. Publika je već od samog početka bila 

spremna da navija za Trepljeva i njegovu amatersku predstavu 

kraj jezera, kao i za Ninu i njenu ambiciju. 

Ni u jednom trenutku prema klasiku glumci se nisu poneli 

deklarativno, već je tekst iz njih izlazio prirodno, organski. 

Nina i slavni Trigorin (Una Đelošević / Nikolina Spasić i 

Uglješa Spasojević) imali su na sceni veličanstvenu hemiju, 

a Uroš Mladenović pristupio je ulozi Trepljeva svim srcem i 

hrabro, nikada u strahu od krhkosti, branivši tananost umetnikove 

ličnosti. S druge strane, u liku Irine (Aleksandra Belošević 

/ Aleksandra Pejić) bilo je i šmire, ali one najplemenitije, 

u funkciji produbljivanja lika. Njena scena s Trigorinom, 

koja je svom snagom emitovala seksualnu energiju, pravi je 

primer – svi smo se preznojavali, ali ni u jednom trenutku 

prizor nije otišao u jeftinu banalnost. Pored njih, u predstavi 

igrali su i Nikola Šurbanović, Vladimir Maksimović, Kistina 

Jevtović, Tatjana Mateša, Predrag Momčilović, a za muzičku 

podlogu nastupom na violončelu pobrinula se Vesna 

Garabantin. 

Posebno je bila zanimljiva simbolika scenografije, koju su 

glumci tokom trajanja predstave gradili i rušili, a sve od dasaka 

i letava odbačenih nakon renoviranja Srpskog narodnog 

pozorišta. Tako je napravljena i zanimljiva paralela između 

tradicionalnijeg (Irininog) poimanja pozorišta, kao mesta gde 

se život opisuje, i modernijeg (Konstantinovog), prema kojem 

pozorište treba da donosi nešto mnogo više od života samog, 

pa samim tim i recept „kakav bi život trebalo da bude“. 

Značilo ono život ili ne, bilo da je uloga glumca i umetnika 

veća ili manja od uloge činovnika, sinoć se činilo kao da je 

glavni problem Čehovljevih likova njihova nemogućnost da 

istupe iz svog ega i svojih ličnih ubeđenja kao jedinih ispravnih. 

Tako pozorište i na ovom Pozorju ide od tradicionalnog, 

pa sve do postmodernog, a poput dasaka iz Srpskog narodnog, 

pristupi i ideja pozorišta su večni, iako možda ponekad 

zreli za renoviranje. Studenti su nam pokazali da bez niske 

nema ni visoke kulture, bez stare garde nema novih talenata, 

a bez Galeba nema ama baš ničega. 


PRIJATELJI 57. STERIJINOG POZORJA 

Generalni sponzor 

Poslatičarnica 

ŠEHEREZADA 

Utorak, 29. maj 2012. 17



Okrugli sto: Plodni dani 


Reakcija na novu realnost 

Pregled savremenog japanskog pozorišta i plesa 

Predavanje Akiko Tachiki, pozorišne kritičarke iz Tokija 


Dani knjige / Promocija pozorišnih izdanja 

Izdavaštvo Pozorišnog muzeja Vojvodine, Novi Sad 

Zoran Maksimović: Mira Banjac 

Govori Zoran Maksimović 

Milan Mađarev: Teatar pokreta Jožefa Nađa 

Govori Vladimir Kopicl 

Spasoje Ž. Milovanović: O dramskom stvaralaštvu dr Vojislava M. Jovanovića Maramboa 

Govori Milivoje Mlađenović 

Vesna Krčmar: Pera Dobrinović 


Zoran T. Jovanović/Dušan Mihailović: Nenadmašna tragetkinja – Život i stvaralaštvo Milke Grgurove 


18.00 časova / Kulturni centar Novog Sada 


Vojislav Savić, ČUJEŠ LI, MAMA, MOJ VAPAJ? 

Akademija umetnosti Banska Bistrica (Slovačka) 

Sutra na Pozorju 

Sreda, 30. maj 

19.00 časova / SNP, Scena 'Pera Dobrinović' 


NIJE ŽIVOT BICIKLO 

Tekst: Biljana Srbljanović 

Režija: Anselm Weber 

Schauspielhaus Bohum (Nemačka) 

21.00 čas / SNP, Scena 'Jovan Đorđević' (hinterbina) 


PLODNI DANI / Repriza 

NADEŽDA: Da upalim svetlo? 

TATA: Nemoj. Neću. Nije mi dobro. 

NADEŽDA: Šta ti je sad? 

TATA: Ne živi mi se više. 

NADEŽDA: Ma gde su te sestre? I gde su lekari? 

Gde su svi nestali? 

TATA: Otišli na sahranu. 

NADEŽDA: A vas ostavili da krepate sami. 

(Biljana Srbljanović, Nije život biciklo) 

21.30 časova / Selekcija nacionalne drame i pozorišta 

Okrugli sto: Nije život biciklo 

22.00 časa / Akademija umetnosti 


Semir Gicić, PROKLETSTVO 

Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru 

BILTEN 57. STERIJINOG POZORJA 

Za izdavača: Milivoje Mlađenović, direktor ☺ Redakcija: Vesna Grginčević (odgovorna urednica), Vojislav Alimpić, 

Silvija Čamber, Aleksandra Kolarić, Snežana Miletić, Smiljka Seljin, Nikola Stepić ☺ Fotograf: Branislav Lučić ☺ 

Dizajn korica: Darko Vuković ☺ Prelom: Robert Jenei ☺ Tiraž 400 

Telefoni: (021) 6612-485 (redakcija Biltena); 451-273, 426-366 (Direkcija); 426-517, 527-255 (Festivalski centar i 

Produkcija); 523-161 (Centar za pozorišnu dokumentaciju); 527-387 (Računovodstvo); faks 6615-976 

http://www.pozorje.org.rs 

E-mail: scena@pozorje.org.rs 

18 Bilten br. 5

BILTEN5_Layout 1 - Sterijino Pozorje

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?