Sutra na Pozorju Petak, 4. jun - Sterijino Pozorje

More documents

Recommendations

Info

55. Sterijino pozorje vot može da bude, to je ono što današnji svet nameće pojedincu, a to je mehanizacija, životarenje, praznina na koju se vremenom navikavamo. Mene je strašno uznemirilo to što je ovaj komad locirao veliku boljku sadašnjeg trenutka, a to je pristajanje da se živi na srednjoj temperaturi, odnosno da se tavori i odumire, da odumire mašta za boljim životom, da se sve svodi na rituale i rutinu, na komunikaciju koja se odavno ispraznila od razmene. Radi se samo o tome da se što manje minuta dnevno bude Mirjana, ali ne biti Mirjana baš nimalo, postalo je danas potpuno nemoguće, za svakog od nas. Uzbuđenja, ipak, ima, i to kad neki novi lik uđe u novu, ili, tačnije, staru seriju? Na licu apatične Grozdane pojavi se osmeh kada pomene uvođenje novog junaka u seriju... Je li to logičan sled svega što si prethodno rekla. Šta je sledeći korak, korak napred u ponor, ili korak nazad, i šta je uopšte korak napred u toj situaciji? Da... Spomenula si seriju, to je dobra referenca, oni žive te živote upravo zato što su i kroz serije, i kroz slične trivijalne sadržaje koji ih okružuju učili o tome kako izgleda slika srećnog života, koja, naravno, nije realna, koja je fabrikat. Onda, gledajući jedni druge, kako oponašaju to što su videli na tv, opet odbijaju recept uspešnog življenja. Zapravo, izgubio se osećaj šta je trenutak sreće, oni ne mogu toga da se sete, kako sreća izgleda. Postoji trenutak kada Mirjana izlazi s Lucijom i to je mali proplamsaj koji se završi upravo uz zid, za pet sekundi. U kontrapunktu sa svima je linija kćerke koja izgara na visokoj temperaturi i odupire se da završi kao svi oko nje, ali ona je osuđena da završi kao oni, što se i desi, ona postaje kao oni, ona postaje nova Mirjana. Mali ljudi, prosečni ljudi današnjice nemaju izbora, nemaju drugi kontekst prema kom bi mogli da se odrede i donesu druge odluke. Još ću jednom upotrebiti reč genijalan ali za naslov, retko se desi da naslov nekog komada bude tako višeznačan a jasan, ujedno i poetičan. Šta Mirjanama i ovima oko nje, koji su ipak svesni svog bednog života, a imaju bar još malo snage, ostaje da rade, kako se ti boriš? To je ogromno pitanje... Ja ne pristajem na konvencionalno korektnu komunikaciju, ni sa kim, toga da se sklanjam od istine samo zato da se ne bi narušila pristojnost. Trudim se da imam istinit odnos s ljudima, kako s prijateljima tako i sa slučajnim, usputnim poznanicima. To mi je prioritet. U komadu prvo gledamo kako se napravio taj sistem odsustva prave komunikacije, likovi nemaju u odnosu na šta da se odrede, bez obzira što oni osećaju da im nešto nedostaje... Ne shvataju kako bi trebalo da bude, pa se, samim tim, navikavaju na nenormalno. 3. jun 2010. Glumci su odlični, retko se dešava da su svi na sceni ujednačeno dobri. Kako ste radili s njima, šta ste pričali? Puno smo razgovarali, upravo o praznim hodovima koji nam se dešavaju, pronalazili smo primere iz okruženja i, kako je odmicao dan za danom, uvek se neko nečeg novog setio, lovili smo trenutke, situacije u kojima se očitavaju „mirjanizmi“, mrtve forme ponašanja i pristojnosti, i kada smo došli do tog trenutka, još za stolom na čitaćim probama, kada Mirjanina majka umire i dolazi kod nje da joj to kaže, i kada Mira kaže: „Volim te“, mi smo se toliko naježili... neplanirano se dogodilo... shvatili smo da je to ključ... uznemirili smo se oko tog komada jer smo tad shvatili o čemu je tu zapravo reč. O tom strašnom nedostatku jednog „volim te“, kao da ga nikad ne kažemo dovoljno, zakasnimo i onda smrt, koja je takođe banalna – a to je kroz nadrealni plan fantastično napisano – uspe da nas susretne s činjenicom da je sve banalno, pa i smrt. Jedino što su to trenuci kada shvatimo šta je važno, čemu život služi, a to čemu služi uporno zaboravljamo. Naravno, dosta smo pričali, kopali po sebi – što vole ljudi iz pozorišta da kažu – bilo je veliko zadovoljstvo da radim s ovim glumcima, to su sve takvi majstori da sam ja kao reditelj mogla sve da isprobam. To je spoj dobrog tehničkog baratanja i traganja i ljudskog intimnog razloga za predstavu i za komad. Svi smo pronašli i intimni razlog zašto nas se ovaj komad tiče. Razgovarala Snežana MILETIĆ Ivor Martinić, autor „Drame o Mirjani... “ Diploma može da sačeka Dobro ti je krenulo, prva drama, pa već na Pozorju! Nije se činilo da će ići dobro. Drama je nastala pre tri godine i dugo je trebalo da je neko kazalište prepozna, tako da sam bio na putu da odustanem od nje. Bilo je komentara kada je pročitaju, u stilu, „ništa posebno“. Prvo je dramu prepoznalo Jugoslavensko dramsko, Iva, kojoj beskrajno zahvaljujem, onda Mjestno gledališče u Ljubljani i redatelj Dušan Jovanović, a za dva dana počinju probe u Hrvatskom narodnom u Zagrebu. Kako doživljavaš različite postavke? Kao svojevrsni šok. Ta drama nastajala je vrlo intimno, iskreno. Kada gledam izvjedbe s publikom čini mi se kao da su sada svi došli u moju sobu i voajerišu u moj 8 (bilten 9)
55. Sterijino pozorje kompjuter. Sviđaju mi se obe izvjedbe, mada svaka polazi iz drugačije redateljske estetike. Predstava nije priča o tvojim vršnjacima. Osim Veronike, većina likova je sredovečna. Krenuo sam od pitanja tko sam ja i tko su ljudi oko mene. To se pita i Veronika. Nakon toga, počeo sam stvarati amosferu koju sam htio prikazati kao beznađe i nikakav život. Moji likovi boje se pobune, preoblikovanja života i radije trpe dosadu. Čak i Ankica, kada napravi „pobunu“, to je pobuna protiv mogućnosti da se nešto novo u njenom životu desi. Veronika isto, mada mašta o Americi, ne žuri kod oca jer treba prelomiti i otići. Kada ćeš diplomirati, još uvek si student? Nikad... izgleda... (smeh) Nemam vremena da dobijem taj papir, svašta se sada događa. Bitnije mi je da sada istražujem, radim stvari koje me zaista zanimaju, da budem ovde, uz ekipu na Pozorju. Diplomom ću se kasnije pozabaviti. Sada sređujem novi tekst. Premijera je zakazana za početak sledeće godine. Zove se Moj sin samo malo sporije hoda, sada sam u finišu i jako mi je sve uzbudljivo. Razgovarala Smiljka SELJIN Mirjana Karanović, Mirjana u "Mirjani..." Obični životi oko nas Sećate li se kakav je bio Vaš prvi utisak kada ste pročitali dramu? Upitala sam se koga se to tiče? Tekst mi se činio štur, bez velike literarne vrednosti, nema monologe, nema velike i važne metafore. To je bio utisak posle prvog čitanja. Onda sam shvatila da je tekst jako tačan, da ne bih menjala replike. Najbolje što se događa s tom dramom jeste da, što je više igramo, sve bolje komuniciramo i sve više kao ekipa postajemo tim. Takav tekst verovatno ostavlja prostor za glumačku nadogradnju. Da. Na tome smo i radili. Zato mi ova predstava i prija jer tera me da se kao glumica trgnem, da radim drugim sredstvima, neverbalnim. To je priča o malim ljudima, običnim sudbinama u kojima nema ničeg dramatičnog. Većina naših života je takva, bez velikih preokreta. Mirjana je obična, razvedena, zaposlena žena s detetom. Bez velikih uzleta i padova. Rezignirana. Nema u tom životu dramatičnih pukotina, raspleta. Život te poklopi, čekaš da prođe. Potres je kada nema tvoje omiljene serije ili kad ti uleti mama s kompletom četaka za prašinu. Život devedeset posto ljudi na planeti je takav, običan, između dve šoljice kafe. Tužni neki životi? www.pozorje.org.rs Ne znam. Ja to više osećam nego što mogu da objasnim rečima. Kažem da sam se pitala na početku kakve veze ta drama ima s nama koji igramo u njoj, da li se to nas dotiče. I druge je to mučilo u početku, a onda smo shvatli da su ti mali ljudi deo nas i jako se dobro osećamo kad igramo, raduje nas ova predstava. I publika se uvek uključi, nije ravnodušna, reakcija publike me i provocira. Imam puno prostora na sceni, skoro stalno sam prisutna i to je stil glume koji nije uobičajen ni za kog, to je dokumentarnost igre. Pozorje, eto, unese nešto nemira u naše živote. Bili ste član žirija, igrali ste na Pozorju, kako vidite budućnost Festivala, selekcija? Nisam igrala baš mnogo, ne koliko sam želela. Tek u nekoliko – u tri predstave. Festival je takav kakav mora da bude... I ja bih želela da sam lepša, zdravija, da igram ne znam kakav repertoar. Bilo bi šteta ograničavati festival samo na jedan aspekt, domaću dramu. Lepo je da se što više predstava igra, da repertoar bude što bogtiji. Da publika to vidi, da se glumci nadmeću. Meni ne smeta ni jedna selekcija. Razgovarala Smiljka SELJIN Feđa Stojanović, Jakov u "Drami o Mirjani" Muške "mustre" Kako se slažete s partnerkama u "Mirjani"? Obožavam ih. Sve su divne glumice. Kada sam pročitao tekst i na prvoj čitaćoj probi upoznao pisca, pitao sam ga zašto pozitivno gleda samo na žene jer su muški likovi tako iskrivljeni i diskriminisani, loši karakteri. U životu ja to ne doživljavam tako. Što niste branili te muške likove? I Ivor i Iva složili su se, nije bilo prostora. Pisac tako vidi, a Iva je režijom to spretno ispratila. Nije ta muška strana priče samo banalnija nego i iskvarenija. Žene su ovde zaista žrtve, porodične, na poslu, seksualne, kako god. One su u ovoj drami jadnije i na prvi pogled moralnije, dok su muškarci manipulatori. Jakov ima zah- (bilten 9) 9
Page 2 and 3: 55. Sterijino pozorje Danas na Pozo
Page 4 and 5: 55. Sterijino pozorje Pozorište Sl
Page 6 and 7: 55. Sterijino pozorje Čekaonice, k
Page 10 and 11: 55. Sterijino pozorje teve i prema
Page 12 and 13: 55. Sterijino pozorje porodukcija.
Page 14 and 15: 55. Sterijino pozorje reći da je n
Page 16 and 17: 55. Sterijino pozorje Marčeta izvr
Page 18: 55. Sterijino pozorje 3. jun 2010.

Sutra na Pozorju Petak, 4. jun - Sterijino Pozorje

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?