Sutra na Pozorju Petak, 4. jun - Sterijino Pozorje

55. Sterijino pozorje
vot može da bude, to je ono što današnji svet nameće
pojedincu, a to je mehanizacija, životarenje, praznina
na koju se vremenom navikavamo. Mene je strašno
uznemirilo to što je ovaj komad locirao veliku boljku
sadašnjeg trenutka, a to je pristajanje da se živi na
srednjoj temperaturi, odnosno da se tavori i odumire,
da odumire mašta za boljim životom, da se sve svodi
na rituale i rutinu, na komunikaciju koja se odavno
ispraznila od razmene. Radi se samo o tome da se što
manje minuta dnevno bude Mirjana, ali ne biti Mirjana
baš nimalo, postalo je danas potpuno nemoguće,
za svakog od nas.
Uzbuđenja, ipak, ima, i to kad neki novi lik uđe u novu,
ili, tačnije, staru seriju? Na licu apatične Grozdane pojavi
se osmeh kada pomene uvođenje novog junaka u
seriju... Je li to logičan sled svega što si prethodno rekla.
Šta je sledeći korak, korak napred u ponor, ili korak nazad,
i šta je uopšte korak napred u toj situaciji?
Da... Spomenula si seriju, to je dobra referenca, oni žive
te živote upravo zato što su i kroz serije, i kroz slične
trivijalne sadržaje koji ih okružuju učili o tome kako izgleda
slika srećnog života, koja, naravno, nije realna,
koja je fabrikat. Onda, gledajući jedni druge, kako oponašaju
to što su videli na tv, opet odbijaju recept uspešnog
življenja. Zapravo, izgubio se osećaj šta je trenutak
sreće, oni ne mogu toga da se sete, kako sreća izgleda.
Postoji trenutak kada Mirjana izlazi s Lucijom i
to je mali proplamsaj koji se završi upravo uz zid, za pet
sekundi. U kontrapunktu sa svima je linija kćerke koja
izgara na visokoj temperaturi i odupire se da završi kao
svi oko nje, ali ona je osuđena da završi kao oni, što se
i desi, ona postaje kao oni, ona postaje nova Mirjana.
Mali ljudi, prosečni ljudi današnjice nemaju izbora, nemaju
drugi kontekst prema kom bi mogli da se odrede
i donesu druge odluke.
Još ću jednom upotrebiti reč genijalan ali za naslov, retko
se desi da naslov nekog komada bude tako višeznačan
a jasan, ujedno i poetičan. Šta Mirjanama i ovima
oko nje, koji su ipak svesni svog bednog života, a imaju
bar još malo snage, ostaje da rade, kako se ti boriš?
To je ogromno pitanje... Ja ne pristajem na konvencionalno
korektnu komunikaciju, ni sa kim, toga da se
sklanjam od istine samo zato da se ne bi narušila pristojnost.
Trudim se da imam istinit odnos s ljudima,
kako s prijateljima tako i sa slučajnim, usputnim poznanicima.
To mi je prioritet. U komadu prvo gledamo
kako se napravio taj sistem odsustva prave komunikacije,
likovi nemaju u odnosu na šta da se odrede, bez
obzira što oni osećaju da im nešto nedostaje... Ne
shvataju kako bi trebalo da bude, pa se, samim tim, navikavaju
na nenormalno.
3. jun 2010.
Glumci su odlični, retko se dešava da su svi na sceni
ujednačeno dobri. Kako ste radili s njima, šta ste pričali?
Puno smo razgovarali, upravo o praznim hodovima
koji nam se dešavaju, pronalazili smo primere iz okruženja
i, kako je odmicao dan za danom, uvek se neko
nečeg novog setio, lovili smo trenutke, situacije u kojima
se očitavaju „mirjanizmi“, mrtve forme ponašanja
i pristojnosti, i kada smo došli do tog trenutka, još za
stolom na čitaćim probama, kada Mirjanina majka
umire i dolazi kod nje da joj to kaže, i kada Mira kaže:
„Volim te“, mi smo se toliko naježili... neplanirano se
dogodilo... shvatili smo da je to ključ... uznemirili smo
se oko tog komada jer smo tad shvatili o čemu je tu zapravo
reč. O tom strašnom nedostatku jednog „volim
te“, kao da ga nikad ne kažemo dovoljno, zakasnimo
i onda smrt, koja je takođe banalna – a to je kroz nadrealni
plan fantastično napisano – uspe da nas susretne
s činjenicom da je sve banalno, pa i smrt. Jedino što
su to trenuci kada shvatimo šta je važno, čemu život
služi, a to čemu služi uporno zaboravljamo. Naravno,
dosta smo pričali, kopali po sebi – što vole ljudi iz pozorišta
da kažu – bilo je veliko zadovoljstvo da radim
s ovim glumcima, to su sve takvi majstori da sam ja kao
reditelj mogla sve da isprobam. To je spoj dobrog
tehničkog baratanja i traganja i ljudskog intimnog razloga
za predstavu i za komad. Svi smo pronašli i intimni
razlog zašto nas se ovaj komad tiče.
Razgovarala Snežana MILETIĆ
Ivor Martinić, autor „Drame o Mirjani... “
Diploma može da sačeka
Dobro ti je krenulo, prva drama,
pa već na Pozorju!
Nije se činilo da će ići dobro. Drama
je nastala pre tri godine i dugo
je trebalo da je neko kazalište prepozna,
tako da sam bio na putu
da odustanem od nje. Bilo je komentara
kada je pročitaju, u stilu,
„ništa posebno“. Prvo je dramu
prepoznalo Jugoslavensko dramsko,
Iva, kojoj beskrajno zahvaljujem, onda Mjestno
gledališče u Ljubljani i redatelj Dušan Jovanović, a za
dva dana počinju probe u Hrvatskom narodnom u Zagrebu.
Kako doživljavaš različite postavke?
Kao svojevrsni šok. Ta drama nastajala je vrlo intimno,
iskreno. Kada gledam izvjedbe s publikom čini mi se
kao da su sada svi došli u moju sobu i voajerišu u moj
8 (bilten 9)