Sutra na Pozorju Petak, 4. jun - Sterijino Pozorje

More documents

Recommendations

Info

55. Sterijino pozorje Čekaonice, kod Vas predvorje ordinacije estetskog hirurga, ovog Pozorja važna su metafora. Čekaonica je centralni prostor predstave, to je svojevrsna klanica za 21. vek. Ružna mašina za preradu ljudi. Po tome je Kora bliska Čekaonici Ateljea 212 koju sam producirao. Ta predvorja u kojima živimo, u kojima se nalazimo, naše su realnosti. Ono što je iza vrata može samo da nas plaši. Iza tih vrata možda vrebaju problemi o kojima govori „Kosa“? Po fenomenu angažmana, ove dve predstave potpuno su suprotne, kreću iz suprotnih polazišta. Kosa pokušava da bude jako glasno angažovana. Angažman u Pomorandžinoj kori vezan je za intimnu priču i veoma je stilizovan. Ovde govorimo o ličnoj drami napravljenoj po svim zakonima modernog pozorišta. Kosa je, naprotiv jedan razglas problema i vremena sadašnjeg. Mi smo tamo probali da grubo, silno, na sav glas progovorimo ama baš o svim devijacijama sadašnjosti. Ja volim obe predstave, obe su mi jako važne. Na 55. pozorju imate tri predstave. Znači li to da ste imali jako uspešnu sezonu? Selektorke su tako odlučile, dopalo im se to što sam imao da kažem i na koji način. Zadovoljan sam kako je publika primila sve tri. Ideje su ono što mene suštinski zanima. Dundo Maroje je posle Novog Sada igran u Banja Luci, i to je petnaesti festival na kom učestvuje. Ta predstava je praznik pozorišne igre. Ja sam ga postavio kao omaž mom veličanstvenom profesoru Miroslavu Beloviću i njegovom Dundu iz Jugoslovenskog dramskog. Ekvivalent njegovoj predstavi koja se igrala u katoličkom samostanu, kod mene, u kruševačkom Dundu je zatvor, kazneni zavod, prostor sputane slobode. Nigde se lepše, sočnije, ne slavi život nego tamo gde su život i sloboda življenja zabranjeni i sputani. Izborom rekvizita, te silne četke, metle, kante, mušeme... doprinosi renesansnoj razuzdanosti. Od zatvorske trpezarije napravili smo renesansni trg. On ima fontanu, dve opozitne glavne zgrade. Svi junaci imaju gizdave kostime od običnih, banalnih predmeta i to je mašta, to je slavljenje ljudskog duha. A šta je pozorište do duh i igra! 3. jun 2010. Razgovarala Smiljka SELJIN Andrea Jankovič, ONA u "Pomorandžinoj kori" Kuda vodi ovaj COSMO/s/? Ja živim po diktatima drugih. Da dobro uradim ulogu, na primer. Razni reditelji meni diktiraju šta da radim i taj diktat poštujem. Najviše diktiram sama sebi, ja sam svoj najveći i najzahtevniji tiranin. Jako razumem priču žena iz Pomorandžine kore. Imam četvorogodišnju kćer i već se za tako male devojčice nude cipele na štiklu. Pitam se pod kakvim će tek ona diktatom mode živeti! Sada je zavladala histerija tela, devojke razmišljaju, većina njih kako ih drugi vide, prepuštaju se tome šta drugi od njih hoće. Ne postavljaju zahteve same sebi, sve bi da uđu u fabriku lepote i da imaju pozu, osmeh tih lepotica s naslovnica. Status lutke s naslovne strane je uspeh, novac. To je jedna strana medalje. Na drugoj je usamljenost, bulimija, anoreksija, strah od starosti... Sećam se svog odrastanja i želje da budem drugačija. Tada je to bilo važno. Ne čitam ženske časopise jer se iznerviram. Možda zato što sam glumica i imam priliku da nosim razne kostime, nemam potrebu ni za običnom modom a kamoli estetskom hirurgijom. U pozorištu naučite da podnosite svoje telo. I naučite da je suština ono što je iznutra, vaše emocije su najveća posebnost i dragocenost. Njih ne popravlja ni jedna hirurgija. Šta je sa čuvenom “ženskom solidarnošću“. Vaša junakinja, kada shvati da je trudna, suočava se i s pitanjem odgovornosti i sa usamljenošću, javnim mnenjem. I vidi da je nema. Na žalost. Govorimo o ženskom pitanju deklarativno. Postoji ljudska solidarnost i u nju verujem. U pozorištu verujem u kolegijalnost, u reditelja. Jako sam verovala Kokanu kada smo radili predstavu, divnu saradnju smo ostvarili i bilo nam je važno da uputimo poruku. Uniformnost ne daje sigurnost. Treba raditi na sebi, da se bude drugačiji, izdvoji iz mase. 6 (bilten 9)
55. Sterijino pozorje Šta Andreu Jankovič čini drugačijom? Ne volim da govorim o sebi. To je onda estrada, ono što se čita po časopisima koje smo pominjale. Izgled nije vaša suština. Volim da se doteram, da sam uredna, originalna, ali određuju me knjige koje čitam, moja kćerka, to što stojim iza svog imena i nisam "ona", što radim u ovom pozorištu, što pripadam pozorištu. Razgovarala Smiljka SELJIN Aron Balaž, On u „Pomorandžinoj kori“ ON i ONE Jedva hodaš, šta se desilo, da li si se povredio u čestom presvlačenju tokom trajanja“Kore“? Još pre predstave, na probi novog mjuzikla istegao sam mišiće. Nadam se da publika Pozorja nije to primetila u predstavi. U Pomorandži ne moram baš puno da plešem pa sam izgurao da se ne primeti. Postao sam specijalista za brzo presvlačenje. Igraš nekoliko tipova muškaraca u ovoj predstavi, zahtevan eksperiment. Doktor i fudbaler su likovi, a ostali, posebno u sceni u disko klubu, oni su tipovi. To nije lak zadatak. To je studija karaktera, različitih modela. Volim te eksperimente na sceni, prodrmaju te, to je brzina, gustina svakodnevnog života. Igram te tipove kao da daljincem na TV-u menjaš kanale. Žigosani smo trendovima, trendseterima, modom. Koji od njih je tvoj favorit? Fudbaler, on je najcelovitiji lik. Ostale hvataš u naznakama, u pokretu, u detalju. Fudbaler jedini ima razvoj kao klasičan pozorišni lik. To je život ili fregment jednog života. Koliko si ti podložan modnim zahtevima, dijetama? Smršao si? Ne zbog dijete, nego radom. Petnaestog juna imamo premijeru, po motivima Šekspirovog Sna letnje noći. Igramo je kao neverbalnu predstavu, samo muzika i ples. Već mesec dana uvežbavam korake, od argentinskog tanga do stepa, rokenrola, stvarno je naporno. Sedmog juna igramo poslednji put Roki horor šou, rastajemo se od ove predstave. Raspadam se od posla. Razgovarala Smiljka SELJIN www.pozorje.org.rs Iva Milošević, rediteljka „Drame o Mirjani i ovima oko nje“ Sreća, šta to beše... A tek ljubav... Jesmo li svi mi Mirjane, bar pomalo... Čak i oni koji se trude da to ne budu... Jer sve češće ponestane snage, uzora, volje... Lakše je uzeti daljinski i otploviti u uzbudljivi trivijalni svet serije u koju, eto, ulazi čak i novi lik! Zašto je vaše „pet do 12“ ili možda već „12 i pet“ stalo na pet minuta do 7? To je slučajno ispalo tako... U trenutku kad su sve kockice bile složene, kada smo odlučivali koje će vreme sat pokazivati, a bilo je jasno da ono neće biti normalno, jer odnos vremena i prostora ovde nije prirodan, nego subjektivan, odlučila sam da to bude pet od 7, jer u predstavi imamo jedan trenutak kada dođe jutro i kada Ankica kaže da je 7 sati, kod Mirjane je pet do sedam, ona stalno kasni za tim životima koji se dešavaju oko nje. Ona iracionalno veruje da je to tako, iako je svesna da nije, iracionalno veruje da sve to tako treba, da svi ti oko nje bolje znaju, stižu i postižu, ali jasno je da to nije tačno, da je ona možda čak najnormalnija od svih njih zajedno, ali pitanje je okruženja i konteksta u kojem živimo i krojimo svest o tome, ono što nas određuje... Divno je što je jedan mlad čovek napisao tako genijalnu priču, pravo malo remek-delo... Kako ste došli do pisca, zapravo, ko je do koga došao? I ja mislim da je to što je Ivor napisao pravo malo remek-delo, interesantno je kako je komad dobio svoju šansu, ali sada već nismo jedini koji ga igramo, u međuvremenu je, posle nas, izašla premijera i u Sloveniji, a dogovoreno je da se radi i u Zagrebu. Ivor je skoro tri godine pokušavao negde da zaigra ovaj komad i nije mu pošlo za rukom. Onda je poštom u JDP poslao tekst i uz njega priložio pismo u kom se predstavio. Kada je umetnički direktor pročitao komad – oduševio se i pomislio da bih ja mogla da prepoznam njegov potencijal. I ja sam se oduševila komadom ali, u prvom trenutku, zaista nisam znala šta bih uradila s tim, podseća me na Beketa, Kreca, na savremenu, modernu dramaturgiju, a opet je sasvim novo. Jako retko se pojavi tako autentična poetika, ona traži novi ključ koji će da otvori lepotu tog komada. Osećam se privilegovana što sam radila taj tekst. U predstavi ima fenomenalno rešenih scena, poput scene seksa između Mirjane (Mirjana Karanović) i Jakova (Feđa Stojanović)... pa to izlaženje i ulaženje kroz prozor.... U ovoj našoj Srbiji nema više intime, ona je postala najjeftinija roba... Sve što je pojedinačno, što može da se veže za milje iz kog dolaze ti likovi, za njihov stil života, kad se sve sabere, postaje metafora načina života i odnosa šta ži- (bilten 9) 7
Page 2 and 3: 55. Sterijino pozorje Danas na Pozo
Page 4 and 5: 55. Sterijino pozorje Pozorište Sl
Page 8 and 9: 55. Sterijino pozorje vot može da
Page 10 and 11: 55. Sterijino pozorje teve i prema
Page 12 and 13: 55. Sterijino pozorje porodukcija.
Page 14 and 15: 55. Sterijino pozorje reći da je n
Page 16 and 17: 55. Sterijino pozorje Marčeta izvr
Page 18: 55. Sterijino pozorje 3. jun 2010.

Sutra na Pozorju Petak, 4. jun - Sterijino Pozorje

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?