Sutra na Pozorju Petak, 4. jun - Sterijino Pozorje

More documents

Recommendations

Info

55. Sterijino pozorje porodukcija. On je osnivač festivala u Istanbulu na kom su učestvovale sve države stare Jugoslavije, a iz Srbije gostovalo je Beogradsko dramsko pozorište. Radulovićeva je reditelja pitala kako je došao na ideju da postavi ovaj komad i šta je bio osnovni motiv da ga režira, šta je u radu bilo najzanimljivije i najintrigantnije. Tuncer je naveo da je zainteresovan samo za teatar balkanskog pozorja. Kad se razgovora o dramama Dušana Kovačevića, ističe da je Generalna proba samoubistva tekst važan za obe zemlje, jer imamo zajedničke probleme, a Kovačević ih je vrlo jasno predstavio. To može da se oseti u interakciji s publikom, kod koje se, iz scene u scenu, menja reakcija. U početku je fina, ali kasnije se vidi dilema na njihovim licima. Komad je dodatno zanimljiv zato što ima interakciju s publikom, dobro je dramaturški urađen. Prijatno je iznenađen i puno mu znači kako je sterijanska publika reagovala nakon predstave. Radulovićeva je pročitala da je u Turskoj povećan broj samoubistava, zbog ekonomskih problema, pa je reditelja pitala da li je to jedan od razloga zbog kojih je odlučio da režira ovaj komad. Tuncer je konstatovao da je tačno da je broj samoubistava povećan zbog loše ekonomske situacija, ali loša je i politička situacija. Pored samoubistava, u Turskoj ima i puno ubistava. Neki reditelji ne vole da razgovaraju o simbolima, ali Radulovićeva je ukazala na uočljivo prisustvo kostura s izbušenom nogom na vrhu mosta. Zamolila je reditelja da prokomentariše tu simboliku, na šta je on odvratio da je to značenje najopasnije u teatru. Iz publike se javio Rahim Burhan, rekavši da je vrlo važno ovo gostovanje turskog teatra što je jedan dokaz da tekst Dušana Kovačevića perfektno može da komunicira u Instanbulu s turskom kulturom. Uvideo je srpsko-tursko jedinstvo i umeće, u segmentu kako ga glumac doživljava. U jednom momentu se divio glumcima, a u drugom Kovačeviću. To je kreativno jedinstvo, jer dobar tekst može da se igra bilo gde i bilo kada, što je dokazao Dušan Kovačević i ovim tekstom. Bora Seckin (Samoubica) samoubistvo kod Dušana Kovačevića ne vidi kao ubistvo pojedinca, već čitavog sistema. Zadovoljan je što je to moglo da se izvede u teatru. Istakao je da karakter i lik koji igra pokazuje da vreme jede čoveka. Maja PAVLICA Okrugli sto "Banović Strahinja" 3. jun 2010. Ljubav je nešto što se mora ili ne može Okruglom stolu posvećenom predstavi Banović Strahinja Borislava Mihajlovića –Mihiza, u izvođenju Narodnog pozorišta Subotice, prisustvovali su: reditelj Andraš Urban, dramaturg Olivera Đorđević i glumci Srđan Sekulić (Banović Strahinja), Minja Peković (Žena), Miloš Stanković (Vlah Alija), Ljubiša Ristović (Vojin Jugović) i Vladimir Grbić (Damjan Jugović) Moderatorka Okruglog stola Ksenija Radulović konstatovala je da ono što Mihizovu dramu posebno čini fascinantnom jeste to što se sve vreme “rasipao usmenim predanjima, efemernim formama, anegdotama, aforizmima” i što je uspeo da sublimiše talenat, lucidnost, inteligenciju u drami kakva je Banović Strahinja. Drama je nastala u specifičnom društveno-političkom trenutku, s političkom obrazinom, kao neka vrsta demistifikacije mitologije, istorije i nacionalne istorije, te je upitala reditelja Urbana šta je danas zanimljivo u toj drami, kako su se odlučili za tekst, koji plan drame je bio najzanimljiviji "na prvo čitanje". Andraš Urban je odgovorio da se za ovaj tekst odlučio na poziv Olivere Đorđević, direktorke Drame subotičkog Pozorišta. Radulovićeva je objasnila da su nakon predstave njene kolege i ona vodili raspravu, i njenim kolegama je najzanimljiviji plan političke igre, mehanizma i manipulacije, a ona je zastupala ideju da postoji hiljadu važnijih pitanja vezanih za samu Ženu i za njihov odnos (Banović Strahinja i Žena). Njena lična dilema je zašto Strahinjina žena odlazi s Vlah-Alijom, da li samo zato da spasi staru majku odnosno svekrvu ili zbog nečeg drugog, zašto ne želi da kaže istinu na porodičnom suđenju i spasi svoj život, zašto Banović Strahinja prelazi preko svega, pa čak i preko pokušaja ubistva Žene. Za Urbana je bilo bizarno i zanimljivo da se pozabavi ovom dramom, ali uglavnom svoj rad temelji na traganju za osnovnim, univerzalnim, ljudskim nitima. Smatra da je u predstavi ipak reč o pripadnosti samom sebi, o donošenju sopstvene odluke i kako biti veran osnovnim načelima. Ako je reč o žrtvi, onda se žrtvuje za ljudski, humani, čak i intimni ljudski faktor. Reč o izvrsnoj i zanimljivoj drama, i bila je velika avantura baviti se ovim komadom. Uglavnom radi predstave s osnovnom idejom i konceptom, ali u razgovoru s ansamblom i prisluškujući različita mišljenja i mogućnosti na čitalačkim probama gradi drugi deo koncepta, čak i ideju predstave. Radulovićeva se podsetila stihova “Netko beše Strahinjiću Bane...”, konstatujući da oni ukazuju na posebnost u srpskoj tradiciji i narodnoj epici. Dramaturška intervencija uočljiva je na planu braće Jugovića, jer su u drami prisutna samo dvojica, amblematski i tipični svaki na svoj način; Vojin Jugović, stariji brat, čovek estamblišmenta, čovek iz senke, potpuno svesno i pragmatski obavlja prljave poslove, i mladi i naivni Boško Jugović. Braća Jugovića u predstavi su multipli- 12 (bilten 9)
55. Sterijino pozorje www.pozorje.org.rs cirani, pa je Radulovićevu interesovao osnovni motiv za takvu dramaturšku intervenciju. Olivera Đorđević odgovorila je da nisu umnožena dva lika Jugovića, nego samo lik Boška Jugovića, i to na trojicu. Vojin je ostao netaknut. Početna ideja bila je današnja, 2010. godina, mladost, momci i devojke koji nemaju više individualni pogled, već grupna mišljenje, izgovaraju se parole za koje se ne zna ni šta znače jer ih je napisao neko drugi... Voleli bi da su imali devet Jugovića, ali za to nisu imali uslova. Jedan od lajtmotiva ili replika predstave jeste igra reči koja postoji i kod Mihiza: “ljubav je nešto što se mora ili ne može” i “što moram, to i hoću”, te je Radulovićeva pitala da li je to efektna doskočica ili suštinska životna mudrost. Olivera Đorđević podsetila je da se ta socijalno-mitološka priča svodi na priču dvoje mladih ljudi koja je izvedena u prvi plan. Veoma je važno zašto Žena odlazi i zašto Strahinja prašta?! Strahinji ne možemo ništa da zamerimo, on je možda idealan muškarac koji radi sve principijelno, čak ispoštuje i pitanje etike i volju mrtve majke. Ne znamo da li bi oprostio Ženi i možda je vodi kući samo zato što majka to od njega očekuje, jer što mora, on to i hoće. Urban se nadovezao rečima da je veliko pitanje da li se oni vole, to je pronalaženje dvoje ljudi u tragičnom procesu. Oni se nikad na istinski način nisu sreli, oni se prepoznaju, a da li ćemo to zvati ljubavlju ili poštovanjem ili pronalaženjem slične duše ili sudbine, to je drugo. I Milošu Stankoviću te replike sjajno zvuče, ali smatra da ih treba malo raščiniti, jer kada Mihiz kaže da nešto mora ili ne može, to zapravo znači da se ne mora biti zaljubljen, niko Strahinju na to ne može naterati, i zbog toga se Strahinja i Žena verovatno nisu ostvarili. I Strahinjino praštanje isto je paradoks, jer prašta, a u stvari ne oprosti. Mihizove replike tumači da se do ljubavi stiže, to je proces, a Strahinja i Žena to nisu ostvarili. Iz publike se za reč javila studentkinja dramaturgije Jelena Todorović i zamolila Oliveru Đorđević da precizira šta je mislila konkretno pod onim da mladi proklamuju tuđe ideje i parole; jesu li to nacionalističke ili navijačke grupe mladih ljudi, a svođenje na sve mlade u Srbije naprosto je netačno. Olivera Đorđević objasnila je da je to sasvim jasno iz predstave i da nema potrebe naglašavati na koje mlade ljude je mislila, ne idu svi mladi po Srbiji i uzvikuju da je Srbin iz srpskoga roda. Ne postoje nikakve generalizacije te vrste. Radulovićeva je konstatovala da ima više ciklusa i krugova kod Mihiza koji (ne)namerno nisu dovršeni, nisu dorečeni, pa je pitala da li je iz drame uočljivo da je Žena volela Ivana Kosančića ili je iz obesti želela da na viteškom turniru bude u centru pažnje, pomalo i ljuborna što se starija sestra udaje i postaje srpska carica. Đorđevićeva je odgovorila da je Žena izolovana i nema svoje mesto. Kosančić Ivan je važio kao najveći junak, a ona hoće glavnog junaka, po uzoru: starija sestra je uzela cara, mama piše govore caru, a ona je ništa. Radulovićevu je interesovalo da li se po upadu Vlah Alije nešto realno dogodilo, pošto ima utisak da Žena živi izolovano u zamku i čita nekakve knjižurine, živi u svetu problema koje je sama izmislila kao opsesivne konstrukcije. Da li ona realno želi da spase svekrvu od Vlah-Alije, koji je mangup, zanimljiv i ne izgleda loše, bez obzira što je otpadnik. Olivera Đorđević smatra da upravo to što je on turski vojskovođa koji se odmetnuo, kriminalac, njoj i odgovara jer traži lošeg momka, to je očigledno i u svakom vremenu razumljivo. Definitivno je to i najuzbuljivije što se Ženi desilo u životu. Iz publike se javio Spasoje Ž. Milovanović rečima kako je u predstavi jasno da Žena prolazi kroz čitav niz neprijatnih situacija i čitljivo je zašto odlazi s Vlah-Alijom. Ipak, Milovanović smatra da se ova drama ne može posmatrati izvan kosovskog mita, legende i istorije. Svaki od navijača u ovoj predstavi, što je, po njemu, odlično rešenje, završava kao vitez i gine u Kosovskom boju ali ne može tek tako da se generalizuje i transponuje tako jeftino. Urban je s navijačkom grupom dobro uradio, pa ipak se ne može tako transponovati. Urban se uključio u razgovor tvrdeći da predstava nije svedena, da Jugovići nisu navijačka grupa, već postaju vitezovi kao i u srpskom mitu. Mnogo važnija činjenica je da svi oni ginu. Spasoje Ž. Milovanović pak smatra da je pitanje zatvorenih grupa dominantno u ovoj predstavi. Međutim, Urban misli da, između ostalog, ne bi ni smeo Mihizovu priču da svede na neke navijačke grupe koje prave rusvaj. Iz publike se javila Snežana Kutrički koja se složila da je Mihizov tekst, u odnosu na epsku pesmu, već sveden i ono što, po njoj, nedostaje, i najlepše je u toj pesmi: da se ne sazna motiv Ženine prevare. Mihiz ovaj momenat spušta u neku realnost, a još spuštanja bilo bi preterno i neprimereno. Andraš Urban se opet upitao zašto se misli da je ovo predstava o navijačkoj grupi, iznenađen je i čudno mu je što je priča krenuli u tom pravcu. Misli da nijednom reditelju nije želja da tako vodi komad i izgubi ono vredno u delu; smatra da nije dobro isticati samo jedan momenat ljudske odluke. Tvrdi da bi se teško moglo (bilten 9) 13
Page 2 and 3: 55. Sterijino pozorje Danas na Pozo
Page 4 and 5: 55. Sterijino pozorje Pozorište Sl
Page 6 and 7: 55. Sterijino pozorje Čekaonice, k
Page 8 and 9: 55. Sterijino pozorje vot može da
Page 10 and 11: 55. Sterijino pozorje teve i prema
Page 14 and 15: 55. Sterijino pozorje reći da je n
Page 16 and 17: 55. Sterijino pozorje Marčeta izvr
Page 18: 55. Sterijino pozorje 3. jun 2010.

Sutra na Pozorju Petak, 4. jun - Sterijino Pozorje

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?