Sutra na Pozorju Petak, 4. jun - Sterijino Pozorje

55. Sterijino pozorje 

Danas na Pozorju 

3. jun 2010. 

11.00 časova / Selekcija nacionalne drame i pozorišta 

Okrugli sto: Pomorandžina kora 

12.00 časova / Selekcija nacionalne drame i pozorišta 

Okrugli sto: Drama o Mirjani i ovima oko nje 

19.00 časova / SNP, Scena 'Pera Dobrinović' 

Međunarodna selekcija 'Drugo vi' 

Federiko Garsija Lorka 

DOM BERNARDE ALBE 

Slovensko ljudsko gledališče Celje (Slovenija) 

Predstava traje 1 sat i 40 minuta bez pauze 

Prevod..............................Maja ŠABEC 

Reditelj, scenograf..........Diego de BREA 

Kostimograf.....................Leo KULAŠ 

Kompozitor......................Aldo KUMAR 

Lektor...............................Jože VOLK 

Uloge 

Bernarda ..........................JAGODA 

Marija Josefa ...................ANICA KUMER 

Angustija..........................BARBARA MEDVEŠČEK 

Magdalena.......................MANCA OGOREVC 

Amelija.............................TANJA POTOČNIK 

Martirija ...........................MINCA LORENCI 

Adela ................................NINA IVANIŠIN 

Poncija..............................LUČKA POČKAJ 

21.30 časova / Poslovni centar NIS (Narodnog fronta 12) 

Selekcija nacionalne drame i pozorišta 

Henrik Ibzen 

NORA ILI LUTKINA KUĆA 

Narodno pozorište Sombor 

Predstava traje 2 sata 

Adaptacija, izbor muzike, režija ........Predrag ŠTRBAC 

Scena ....................................................Vesna ŠTRBAC 

Kostim ..................................................Dragica LAUŠEVIĆ 

Video zapis ..........................................Miša KESKENOVIĆ 

Podela 

Nora..........................IVANA V. JOVANOVIĆ 

Torvald Helmer .......SAŠA TORLAKOVIĆ 

Doktor Rank ............BOGOMIR ĐORĐEVIĆ 

Gospođa Linde ........TATJANA ŠANTA-TORLAKOVIĆ 

Krogstad...................SRĐAN ALEKSIĆ 

Ana Marija ...............KSENIJA MARIĆ ĐORĐEVIĆ 

Bob ...........................JOVAN SREDOJEV 

Emi............................MILICA KRPEŽ 

Ivar............................MILOŠ KESKENOVIĆ 

Igraju u video-materijalu 

Nora...............................Olgica NESTOROVIĆ 

Torvald Helmer..........MihajloNESTOROVIĆ 

Ivar..................................Nikita VRANJEŠ 

24.00 časa / Selekcija nacionalne drame i pozorišta 

Okrugli sto: Nora 

2 (bilten 9)


Dom Bernarde Albe 

Izveštaj selektora 

Međunarodna selekcija "Drugo vi" 

DOM BERNARDE ALBE (Hiša Bernarde Albe), tekst 

Federiko Garsija Lorka, režija Diego de Brea, Slovensko 

ljudsko gledališče Celje (Slovenija) 

Snažno i sugestivno, gotovo sasvim asketski mladi reditelj 

Dijego de Brea, sa sjajnim ansamblom Slovenskog 

ljudskog gledališča u Celju, uspeo je da pred publiku 

donese dobro poznatu Lorkinu tragediju na sasvim 

nov i uzbudljiv način, nabijen dramskom tenzijom 

i emocijama. Iako je tekst radikalno izostavljen (predstava 

gotovo da je neverbalna!), reditelju i ansamblu je 

pošlo za rukom da pokažu punu tragediju žena iz 

doma Bernarde Albe na vrlo nesvakidašnji način, i igru 

punu strasti koja uvek ostaje savršeno tačno fokusirana 

i gotovo koreografski precizna, i na taj način prodire 

dublje u svest publike nego što bi u klasičnoj tekstualnoj 

interpretaciji. 

Nikola Zavišić 

Pisac 

Federiko Garsija Lorka (1898–1936) 

Pesnik i dramatičar, slikar, pijanista i kompozitor, Garsija 

Lorka ubijen je 19. avgusta 1936. Imao je 38 godina. 

Premlatili su ga i streljali Frankovi falangisti, zajedno 

s nekim ‘nestalim’ političkim protivnicima, potom 

bacili u neobeležen grob. Fašističke ubice pokušale su 

da njegovu smrt prikažu kao posledicu homoseksualnosti. 

Pravi motivi ni do danas nisu poznati. Razlozi za 

brutalno ubistvo Lorke na početku španskog građanskog 

rata jesu njegov liberalizam, pobuna protiv tradicionalnih 

vrednosti, simpatisanje komunističkih ideja, 

zagovaranje Republike i kritika monarhizma, katolicizma 

i fašizma. Delo velikog umetnika bilo je označeno 

kao prevratničko, rušilačko i revolucionarno. 

U svom kratkom životu napisao je romane, kratke priče, 

poeziju, drame a za sobom je ostavio čak i muzičke 

partiture. Svojim pisanjem uticao je na Pabla Nerudu 

i Salvadora Dalija. 

Pesnička zbirka Ciganske balade, njiga Pesnik u Njujorku, 

drame – trilogija: Krvava svadba (praizvedba 1932), 

www.pozorje.org.rs 

Jerma (praizvedba 1934) i Dom Bernarde Albe (1936, 

praizvedba 1945). Ostale drame: Don Kristobalovo 

malo pozorište (1928), Čudesna obućarka (1930), Ljubav 

don Perlimplina i Belise u njihovu vrtu (1935), Dona 

Rosita neudata (1935). 

Reditelj 

Diego de Brea 

Jedan od najuglednijih slovenačkih 

reditelja srednje generacije 

(1969). Studirao je komparativnu 

književnost i istoriju 

umetnosti na Filozofskom fakultetu 

u Ljubljani, a pozorišnu 

režiju na ljubljanskoj Akademiji 

(AGRFT) upisao je 1995. Njegova 

diplomska predstava 

Obločnica, ki se rojeva nagrađena 

je 1999. na međunarodnom teatarskom festivalu 

studentskih produkcija u Brnu. 

S jednakom se predanošću bavio raznovrsnim teatarskim 

oblicima i žanrovima, pa se na popisu njegovih 

rediteljskih radova, uz autorske projekte, reinterpretacije 

klasičnih dela i postavke drama savremenih autora, 

mogu naći i različiti muzičko-scenski projekti, lutkarske 

predstave, te predstave za mlade. 

Najvažnije režije: Pilot – omaž Srečku Kosovelu (1997), 

Federiko – poezija F. G. Lorke (1999), Oton Župančič, 

Veronika Deseniška (2000), Jonesko, Kralj umire (2000), 

Bob Fos, Čikago (2002), Dvoboj (GLEJ, 2002), R. Šimelpfenig, 

Arapska noć (2003), De Vinji, Chatterton 

(2004), Cankar, Sablazan u dolini svetog Florijana 

(2005), A. Dima, Kraljica Margo (2005), K. Marlou, 

Edvard Drugi (2005), K. Marlou, Doktor Faust (2006), 

Lukino Viskonti, Sumrak bogova (2006), Žene, Sluškinje 

(2007) 

Оsim u Sloveniji, režirao je i u Italiji (autorski projekat 

Leonora) i Hrvatskoj (Šekspir, Otelo, HNK Rijeka, 2007). 

Predstave ovog reditelja gostovale su na festivalima i 

u teatrima u Antverpenu, Beogradu, Bogoti, Dortmundu, 

Londonu, Monsu, Parizu, Zagrebu, Sarajevu i Varni, 

a na festivalu slovenačkog pozorišta, Borštnikovo 

srečanje, dobitnik je posebne nagrade (Dvoboj) i dve 

nagrade za estetski pomak (Kraljica Margo, Edvard 

Drugi). 

(bilten 9) 

3


Pozorište 

Slovensko ljudsko gledališče Celje 

Jedino je profesionalno pozorište u Savinjsko-šaleškoj 

regiji, osnovano 1950. 

U SLG Celje rade vrhunski pozorišni stvaraoci, kako 

glumci tako i reditelji i drugi saradnici. Umetnički deo 

čine 23 profesionalna glumca s akademskim obrazovanjem, 

kućni reditelj, stalni dramaturg, lektor i upravnica. 

Glumci celjskog pozorišta dobitnici su brojnih 

nagrada, na primer, dvoje dobitnika Borštnikovog prstena 

– Janez Bermež (1998) i Anica Kumer (2003). Ne 

treba zaboraviti ni sve ostale zaposlene, koji doprinose 

uspešnosti pozorišta. 

Svake sezone priprema se pet premijera za odrasle i jedna 

za decu i omladinu. Godišnje teatar poseti 45.000 

gledalaca, koji vide oko 170 predstava domaćih i stranih 

pozorišta u SLG Celje i 60 predstava na gostovanjima 

po čitavoj Sloveniji i inostranstvu. 

Kao jedino pozorište u svojoj regiji pokriva sve pozorišne 

žanrove, domaćih i stranih autora, kako klasična 

dela tako i novitete, i stoga je repertoar uvek raznovrstan 

i šarolik. 

Ova godina za SLG Celje posebno je značajna, jer se 

obeležava 60-godišnjica postojanja. Pozorište je uspelo 

da se razvije u jedno od vodećih i osobenih u Sloveniji. 

Za ovaj teatar najviše poslanstvo jeste zadovoljna 

publika, i zato se još više trude da se o njima govori 

samo u superlativu. 

Izveštaj selektora 

Nora 

Selekcija nacionalne drame i pozorišta 

NORA, tekst Henrik Ibzen, režija Predrag Štrbac, 


Lanci ženskog ropstva mogu biti zlatni, mogu biti firmirani, 

zapečaćeni džipovima, letovanjima i zimovanjima, 

ali i dalje ostaju lanci. Kad se nađu vlasnik konta i 

korisnica kartice – ko kime manipuliše, ko je u zatvoru, 

ko koga izrabljuje i ko je viđen za emancipaciju... Pitanje 

koje je Ibzen pre ravo 130 godina postavio, tiče 

se slobode izbora u braku, samim tim nije samo žensko 

pitanje. U svakom slučaju, ni danas nije dobilo definitivan 

odgovor. 

Aleksandra Glovacki 

Pisac 

Henrik Ibzen (1828–1906) 


Najznačajniji norveški dramatičar, snagom istinskog 

realiste i objektivnošću autentičnog stvaraoca, sa strašću 

je ocrtao karakteristične pojave savremenog građanskog 

društva, koje je počivalo na lažima, ispisujući 

tešku optužbu i razotkrivajući do kraja privid dominantan 

u svim životnim manifestacijama građanstva. 

Malo koji pisac u svetskoj književnosti imao je takav 

uticaj na razvoj drame kao Ibzen; malo je pisaca koji su 

jednovremeno izazivali tako oštra osporavanja i izraze 

poštovanja i hvale… 

Drame: Brand (sloboda ličnosti i pobuna jedinke protiv 

nehumanosti života), Per Gint (razobličavanje besprincipijelnosti 

na koju je upućen pojedinac u buržoaskom 

društvu), Car i Galilejac (tragedija u stihovima), 

Stubovi društva (jedino istina i sloboda mogu zaista biti 

osnova ljudskog života), Lutkina kuća – Nora (samosvesni 

postupak žene, koja napušta muža i decu, ne bi li 

tako ispunila dužnost prema samoj sebi), Sablasti 

(ustaje protiv porodične tiranije i poštovanja pravila). 

Tragične sudbine i porazi prate i junake drugih Ibzenovih 

drama – Neprijatelj naroda, Divlja patka, Rosmersholm. 

Posle Gospođe s mora, problemima žene u 

braku i društvu posvetio je i dramu Heda Gabler; životni 

nesporazumi s tragičnim posledicama u središtu su 

drama Graditelj Solnes, Jon Gabrijel Borkman, Kad se mi 

mrtvi probudimo. 

Reditelj 

Predrag Štrbac 

Rođen 1970. u Negotinu. Diplomirao 

pozorišnu i radio-režiju 

na Fakultetu dramskih 

umetnosti u Beogradu. Stalni 

reditelj Drame Srpskog narodnog 

pozorišta u Novom Sadu. 

Režije (izbor): Pismo Diktatoru! 

F. Arabala, Bitef teatar Beograd; 

Prijateljstvo, zanat najstariji B. 

Crnčevića, NP 'Toša Jovanović' 

Zrenjanin; Mamu mu jebem, ko je prvi počeo?! D. Dukovskog, 

NP Kikinda; Kokoška N. Koljade, NP Republike 

Srpske, Banja Luka (Nagrada publike za najbolju 

predstavu u sezoni 2001/2002); Tramvaj zvani želja T. 

Vilijamsa, NP Republike Srpske; Disko svinje E. Volša, 

SNP Novi Sad (nagrada za režiju na međunarodnom 

festivalu u Ternopilju, Ukrajina, 2004); Kola mudrosti, 

dvoja ludosti A. N. Ostrovskog, Narodno pozorište Subotica; 

Zubi A. Novakovića, Srpsko narodno pozorište 

Novi Sad; Romeo & Julija R&J W. Shakespearea, SNP 

Novi Sad; Bastijen i Bastijena, po istoimenoj Mocartovoj 

operi, Dečje pozorište Subotica; Slavuj po H. K. 

Andersenu, Pozorište lutaka Niš; Ružni BELEF 06 i Malo 

pozorište 'Duško Radović' Beograd; Lepotica i zver Pje- 

4 (bilten 9)


ro, Bosansko narodno pozorište Zenica, BiH; Hanibal 

podzemni H. Bojčeva, NP Šabac; Ivanov A. P. Čehova, 

SNP Novi Sad; U potrazi za izgubljenim vremenom A. 

Jankovića, Dadov; Fortress Europe I. Marojevića, Belef 

08; Harman M. fon Majenburg, Atelje 212; Kao da B. 

Dimitrijevića, SNP Novi Sad / Orient Express Festival 

Stuttgart; Pokojnik B. Nušića, NP 'Toša Jovanović' Zrenjanin; 

Barbelo B. Srbljanović, SNP Novi Sad. 

Pozorište 


Prva predstava u zgradi Pozorišta u Somboru održana 

je 25. novembra 1882. Stalno profesionalno pozorište 

deluje od 1946, a 1952. prerasta u Narodno pozorište. 

U Somboru su režirali najistaknutiji reditelji: Mata Milošević, 

Marko Fotez, Jovan Putnik, Slavoljub Stefanović 

Ravasi, Ljubomir Draškić, Dejan Mijač, Paolo Mađeli, 

Vida Ognjenović, Dimitrije Jovanović, Stevo Žigon, 

Petar Veček, Zoran Ratković, Ljuboslav Majera, Jagoš 

Marković, Dušan Petrović, Kokan Mladenović, Gorčin 

Stojanović, Radoslav Milenković, Egon Savin, Ljubiša 

Ristić. Izvođeni su najznačajniji domaći i svetski pozorišni 

klasici, ali i avangardna dramska literatura. 

Predstave Slučajna smrt jednog anarhiste, Kate Kapuralica, 

Dekameron – dan ranije, Putovanje za Nant, 

Sumnjivo lice, Nigde nikog nemam, Gospođa ministarka, 

Mrtve duše, Kadmo kralj, gostovale su u Mađarskoj, 

Austriji, Makedoniji, Slovačkoj, Bugarskoj, na Kipru, u 

Sloveniji, Rusiji, Ukrajini i Crnoj Gori. 

Pozorište je osvojilo brojne nagrade pedstavama: 

Ukroćena goropad, Figarova ženidba, Fiškal galantom, 

Afera nedužne Anabele, Zla žena, Ruženje naroda u 

dva dela, Bogojavljenska noć, Buđenje proleća, Kazimir 

i Karolina, Opsada crkve Svetog Spasa. 

Od 1993. godine, sezona se završava se festivalom 

Pozorišni maraton. Festival traje tri dana i noći, i prikazuje 

predstave koje su premijerno izvedene u prethodnoj 

sezoni i predstave gostujućih pozorišta, pozorišnih 

grupa i studenata dramskih fakulteta. 


Kokan Mladenović, reditelj “Kose”, 

“Dunda Maroja” i “Pomorandžine kore” 

Pozorišne igre 

INTERVJU 

"Pomorandžina kora" postavlja 

pitanje zašto hoćemo da ličimo 

jedni na druge, zašto ubijamo 

pravo na različitost. 

Rad s glumcima Újvidéki Színháza 

liči na pozorište u koje 

smo se zaljubljivali kada smo 

bili „mali“ i kada smo verovali 

da je moguće da se igramo i 

kažemo nešto suštinski važno, 

veliko i značajno. Tu predstavu čini suptilan angažman. 

Kroz priču jedne žene pričamo o svima nama, o 

ružnoj i velikoj presiji koju vreme vrši nad našim životima: 

da li ćemo stvarno svi u jednom trenutku morati 

da izgledamo potpuno isto i da li će vreme silikona, 

reklama, ultimativnih zahteva u pogledu ponašanja i izgleda, 

tabloidizacija zemlje u kojoj živimo, odneti prevagu 

i pobedu nad našim životima. Suprotno kraju 

komada Maje Pelević, naša junakinja u predstavi ne izdrži 

tu presiju. 

Junakinja nema ime, zove se „ONA“. 

Jedna je od mnogih, prestala je da bude ličnost, identitet 

– ime i prezime – utopio se u sveopštoj želji da se 

udovolji diktatu vremena. Imao sam sjajne glumice u 

Novosadskom pozorištu. Sve glumce ovde odlikuje 

jaka posvećenost poslu. Emina Elor, na primer, u Kori 

je jedna iz hora, a u sledećoj predstavi, Madačevoj 

Tragediji čoveka, ona je suvereni lider i igra jako zahtevnu, 

glavnu ulogu Lucifera. Andrea Jankovič, ovde 

suptilna „Ona“, tamo je samo jedna iz hora. I njima je 

to sasvim normalno. Ako me nešto provocira u procesu 

rada, onda je to vrhunski glumac, njegove mogućnosti, 

a ovde je to Aron Balaž. On je esencija talenta, 

glumac s kojim možete da se nadigravate, on na sceni 

može sve, provocira rediteljsku maštu. Za domaće 

pozorište, opterećeno sujetama, statusima, to je gotovo 

nepojmljivo. Ali to me čini jako vezanim za ovu 

kuću prema kojoj imam ogroman respekt. 

Šta je s Vašom sujetom, koliko će biti povređena ako sa 

tri režirane predstave ostanete bez nagrade za režiju? 

Sujetan sam kao i većina iz pozorišnog sveta. Moja 

sujeta na Sterijinom pozorju dokazala se nekolikim 

nagradama. Čak mi je i žao što Festival ima takmičarski 

karakter, a ne revijalni. Tim nagradama smo do te 

mere opteretili normalan pozorišni život, da se ponašamo 

nedolično, ulazimo u zavere, klanove. Najveća 

nagrada je ozarena publika, puno gledalište, lepi komentari, 

zadovoljne kolege, druženje pozorišnog sveta. 

To bi trebalo da je srž svakog festivala, a ne lov na 

nagrade. 

(bilten 9) 

5


Čekaonice, kod Vas predvorje ordinacije estetskog hirurga, 

ovog Pozorja važna su metafora. 

Čekaonica je centralni prostor predstave, to je svojevrsna 

klanica za 21. vek. Ružna mašina za preradu ljudi. 

Po tome je Kora bliska Čekaonici Ateljea 212 koju 

sam producirao. Ta predvorja u kojima živimo, u kojima 

se nalazimo, naše su realnosti. Ono što je iza vrata 

može samo da nas plaši. 

Iza tih vrata možda vrebaju problemi o kojima govori 

„Kosa“? 

Po fenomenu angažmana, ove dve predstave potpuno 

su suprotne, kreću iz suprotnih polazišta. Kosa pokušava 

da bude jako glasno angažovana. Angažman u 

Pomorandžinoj kori vezan je za intimnu priču i veoma 

je stilizovan. Ovde govorimo o ličnoj drami napravljenoj 

po svim zakonima modernog pozorišta. Kosa je, 

naprotiv jedan razglas problema i vremena sadašnjeg. 

Mi smo tamo probali da grubo, silno, na sav glas progovorimo 

ama baš o svim devijacijama sadašnjosti. Ja 

volim obe predstave, obe su mi jako važne. 

Na 55. pozorju imate tri predstave. Znači li to da ste 

imali jako uspešnu sezonu? 

Selektorke su tako odlučile, dopalo im se to što sam 

imao da kažem i na koji način. Zadovoljan sam kako je 

publika primila sve tri. Ideje su ono što mene suštinski 

zanima. Dundo Maroje je posle Novog Sada igran 

u Banja Luci, i to je petnaesti festival na kom učestvuje. 

Ta predstava je praznik pozorišne igre. Ja sam ga postavio 

kao omaž mom veličanstvenom profesoru Miroslavu 

Beloviću i njegovom Dundu iz Jugoslovenskog 

dramskog. Ekvivalent njegovoj predstavi koja se igrala 

u katoličkom samostanu, kod mene, u kruševačkom 

Dundu je zatvor, kazneni zavod, prostor sputane slobode. 

Nigde se lepše, sočnije, ne slavi život nego tamo 

gde su život i sloboda življenja zabranjeni i sputani. 

Izborom rekvizita, te silne četke, metle, kante, mušeme... 

doprinosi renesansnoj razuzdanosti. 

Od zatvorske trpezarije napravili smo renesansni trg. 

On ima fontanu, dve opozitne glavne zgrade. Svi junaci 

imaju gizdave kostime od običnih, banalnih predmeta 

i to je mašta, to je slavljenje ljudskog duha. A šta je 

pozorište do duh i igra! 


Razgovarala Smiljka SELJIN 

Andrea Jankovič, ONA u "Pomorandžinoj kori" 

Kuda vodi ovaj COSMO/s/? 

Ja živim po diktatima drugih. 

Da dobro uradim ulogu, na primer. 

Razni reditelji meni diktiraju 

šta da radim i taj diktat poštujem. 

Najviše diktiram sama 

sebi, ja sam svoj najveći i najzahtevniji 

tiranin. Jako razumem 

priču žena iz Pomorandžine 

kore. Imam četvorogodišnju 

kćer i već se za tako male devojčice nude cipele na 

štiklu. Pitam se pod kakvim će tek ona diktatom mode 

živeti! Sada je zavladala histerija tela, devojke razmišljaju, 

većina njih kako ih drugi vide, prepuštaju se tome 

šta drugi od njih hoće. Ne postavljaju zahteve same 

sebi, sve bi da uđu u fabriku lepote i da imaju pozu, 

osmeh tih lepotica s naslovnica. 

Status lutke s naslovne strane je uspeh, novac. 

To je jedna strana medalje. Na drugoj je usamljenost, 

bulimija, anoreksija, strah od starosti... Sećam se svog 

odrastanja i želje da budem drugačija. Tada je to bilo 

važno. Ne čitam ženske časopise jer se iznerviram. 

Možda zato što sam glumica i imam priliku da nosim 

razne kostime, nemam potrebu ni za običnom modom 

a kamoli estetskom hirurgijom. U pozorištu naučite 

da podnosite svoje telo. I naučite da je suština ono što 

je iznutra, vaše emocije su najveća posebnost i dragocenost. 

Njih ne popravlja ni jedna hirurgija. 

Šta je sa čuvenom “ženskom solidarnošću“. Vaša junakinja, 

kada shvati da je trudna, suočava se i s pitanjem 

odgovornosti i sa usamljenošću, javnim mnenjem. 

I vidi da je nema. Na žalost. Govorimo o ženskom pitanju 

deklarativno. Postoji ljudska solidarnost i u nju 

verujem. U pozorištu verujem u kolegijalnost, u reditelja. 

Jako sam verovala Kokanu kada smo radili predstavu, 

divnu saradnju smo ostvarili i bilo nam je važno 

da uputimo poruku. Uniformnost ne daje sigurnost. 

Treba raditi na sebi, da se bude drugačiji, izdvoji iz 

mase. 

6 (bilten 9)


Šta Andreu Jankovič čini drugačijom? 

Ne volim da govorim o sebi. To je onda estrada, ono 

što se čita po časopisima koje smo pominjale. Izgled 

nije vaša suština. Volim da se doteram, da sam uredna, 

originalna, ali određuju me knjige koje čitam, moja 

kćerka, to što stojim iza svog imena i nisam "ona", što 

radim u ovom pozorištu, što pripadam pozorištu. 


Aron Balaž, On u „Pomorandžinoj kori“ 

ON i ONE 

Jedva hodaš, šta se desilo, da li si se povredio u čestom 

presvlačenju tokom trajanja“Kore“? 

Još pre predstave, na probi novog mjuzikla istegao 

sam mišiće. Nadam se da publika Pozorja nije to primetila 

u predstavi. U Pomorandži ne moram baš puno 

da plešem pa sam izgurao da se ne primeti. Postao 

sam specijalista za brzo presvlačenje. 

Igraš nekoliko tipova muškaraca u ovoj predstavi, zahtevan 

eksperiment. 

Doktor i fudbaler su likovi, a ostali, posebno u sceni u 

disko klubu, oni su tipovi. To nije lak zadatak. To je 

studija karaktera, različitih modela. Volim te eksperimente 

na sceni, prodrmaju te, to je brzina, gustina 

svakodnevnog života. Igram te tipove kao da daljincem 

na TV-u menjaš kanale. Žigosani smo trendovima, 

trendseterima, modom. 

Koji od njih je tvoj favorit? 

Fudbaler, on je najcelovitiji lik. Ostale hvataš u naznakama, 

u pokretu, u detalju. Fudbaler jedini ima razvoj 

kao klasičan pozorišni lik. To je život ili fregment jednog 

života. 

Koliko si ti podložan modnim zahtevima, dijetama? 

Smršao si? 

Ne zbog dijete, nego radom. Petnaestog juna imamo 

premijeru, po motivima Šekspirovog Sna letnje noći. 

Igramo je kao neverbalnu predstavu, samo muzika i 

ples. Već mesec dana uvežbavam korake, od argentinskog 

tanga do stepa, rokenrola, stvarno je naporno. 

Sedmog juna igramo poslednji put Roki horor šou, rastajemo 

se od ove predstave. Raspadam se od posla. 



Iva Milošević, rediteljka „Drame o Mirjani 

i ovima oko nje“ 

Sreća, šta to beše... A tek ljubav... 

Jesmo li svi mi Mirjane, bar pomalo... Čak i oni koji se 

trude da to ne budu... Jer sve češće ponestane snage, 

uzora, volje... Lakše je uzeti daljinski i otploviti u uzbudljivi 

trivijalni svet serije u koju, eto, ulazi čak i novi lik! 

Zašto je vaše „pet do 12“ ili možda 

već „12 i pet“ stalo na pet minuta 

do 7? 

To je slučajno ispalo tako... U trenutku 

kad su sve kockice bile složene, 

kada smo odlučivali koje će 

vreme sat pokazivati, a bilo je jasno 

da ono neće biti normalno, 

jer odnos vremena i prostora 

ovde nije prirodan, nego subjektivan, 

odlučila sam da to bude pet od 7, jer u predstavi 

imamo jedan trenutak kada dođe jutro i kada Ankica 

kaže da je 7 sati, kod Mirjane je pet do sedam, ona 

stalno kasni za tim životima koji se dešavaju oko nje. 

Ona iracionalno veruje da je to tako, iako je svesna da 

nije, iracionalno veruje da sve to tako treba, da svi ti 

oko nje bolje znaju, stižu i postižu, ali jasno je da to nije 

tačno, da je ona možda čak najnormalnija od svih njih 

zajedno, ali pitanje je okruženja i konteksta u kojem živimo 

i krojimo svest o tome, ono što nas određuje... 

Divno je što je jedan mlad čovek napisao tako genijalnu 

priču, pravo malo remek-delo... Kako ste došli do pisca, 

zapravo, ko je do koga došao? 

I ja mislim da je to što je Ivor napisao pravo malo remek-delo, 

interesantno je kako je komad dobio svoju 

šansu, ali sada već nismo jedini koji ga igramo, u međuvremenu 

je, posle nas, izašla premijera i u Sloveniji, 

a dogovoreno je da se radi i u Zagrebu. Ivor je skoro 

tri godine pokušavao negde da zaigra ovaj komad 

i nije mu pošlo za rukom. Onda je poštom u JDP poslao 

tekst i uz njega priložio pismo u kom se predstavio. 

Kada je umetnički direktor pročitao komad – oduševio 

se i pomislio da bih ja mogla da prepoznam njegov 

potencijal. I ja sam se oduševila komadom ali, u 

prvom trenutku, zaista nisam znala šta bih uradila s tim, 

podseća me na Beketa, Kreca, na savremenu, modernu 

dramaturgiju, a opet je sasvim novo. Jako retko se 

pojavi tako autentična poetika, ona traži novi ključ koji 

će da otvori lepotu tog komada. Osećam se privilegovana 

što sam radila taj tekst. 

U predstavi ima fenomenalno rešenih scena, poput scene 

seksa između Mirjane (Mirjana Karanović) i Jakova 

(Feđa Stojanović)... pa to izlaženje i ulaženje kroz prozor.... 

U ovoj našoj Srbiji nema više intime, ona je postala 

najjeftinija roba... 

Sve što je pojedinačno, što može da se veže za milje 

iz kog dolaze ti likovi, za njihov stil života, kad se sve 

sabere, postaje metafora načina života i odnosa šta ži- 

(bilten 9) 

7


vot može da bude, to je ono što današnji svet nameće 

pojedincu, a to je mehanizacija, životarenje, praznina 

na koju se vremenom navikavamo. Mene je strašno 

uznemirilo to što je ovaj komad locirao veliku boljku 

sadašnjeg trenutka, a to je pristajanje da se živi na 

srednjoj temperaturi, odnosno da se tavori i odumire, 

da odumire mašta za boljim životom, da se sve svodi 

na rituale i rutinu, na komunikaciju koja se odavno 

ispraznila od razmene. Radi se samo o tome da se što 

manje minuta dnevno bude Mirjana, ali ne biti Mirjana 

baš nimalo, postalo je danas potpuno nemoguće, 

za svakog od nas. 

Uzbuđenja, ipak, ima, i to kad neki novi lik uđe u novu, 

ili, tačnije, staru seriju? Na licu apatične Grozdane pojavi 

se osmeh kada pomene uvođenje novog junaka u 

seriju... Je li to logičan sled svega što si prethodno rekla. 

Šta je sledeći korak, korak napred u ponor, ili korak nazad, 

i šta je uopšte korak napred u toj situaciji? 

Da... Spomenula si seriju, to je dobra referenca, oni žive 

te živote upravo zato što su i kroz serije, i kroz slične 

trivijalne sadržaje koji ih okružuju učili o tome kako izgleda 

slika srećnog života, koja, naravno, nije realna, 

koja je fabrikat. Onda, gledajući jedni druge, kako oponašaju 

to što su videli na tv, opet odbijaju recept uspešnog 

življenja. Zapravo, izgubio se osećaj šta je trenutak 

sreće, oni ne mogu toga da se sete, kako sreća izgleda. 

Postoji trenutak kada Mirjana izlazi s Lucijom i 

to je mali proplamsaj koji se završi upravo uz zid, za pet 

sekundi. U kontrapunktu sa svima je linija kćerke koja 

izgara na visokoj temperaturi i odupire se da završi kao 

svi oko nje, ali ona je osuđena da završi kao oni, što se 

i desi, ona postaje kao oni, ona postaje nova Mirjana. 

Mali ljudi, prosečni ljudi današnjice nemaju izbora, nemaju 

drugi kontekst prema kom bi mogli da se odrede 

i donesu druge odluke. 

Još ću jednom upotrebiti reč genijalan ali za naslov, retko 

se desi da naslov nekog komada bude tako višeznačan 

a jasan, ujedno i poetičan. Šta Mirjanama i ovima 

oko nje, koji su ipak svesni svog bednog života, a imaju 

bar još malo snage, ostaje da rade, kako se ti boriš? 

To je ogromno pitanje... Ja ne pristajem na konvencionalno 

korektnu komunikaciju, ni sa kim, toga da se 

sklanjam od istine samo zato da se ne bi narušila pristojnost. 

Trudim se da imam istinit odnos s ljudima, 

kako s prijateljima tako i sa slučajnim, usputnim poznanicima. 

To mi je prioritet. U komadu prvo gledamo 

kako se napravio taj sistem odsustva prave komunikacije, 

likovi nemaju u odnosu na šta da se odrede, bez 

obzira što oni osećaju da im nešto nedostaje... Ne 

shvataju kako bi trebalo da bude, pa se, samim tim, navikavaju 

na nenormalno. 


Glumci su odlični, retko se dešava da su svi na sceni 

ujednačeno dobri. Kako ste radili s njima, šta ste pričali? 

Puno smo razgovarali, upravo o praznim hodovima 

koji nam se dešavaju, pronalazili smo primere iz okruženja 

i, kako je odmicao dan za danom, uvek se neko 

nečeg novog setio, lovili smo trenutke, situacije u kojima 

se očitavaju „mirjanizmi“, mrtve forme ponašanja 

i pristojnosti, i kada smo došli do tog trenutka, još za 

stolom na čitaćim probama, kada Mirjanina majka 

umire i dolazi kod nje da joj to kaže, i kada Mira kaže: 

„Volim te“, mi smo se toliko naježili... neplanirano se 

dogodilo... shvatili smo da je to ključ... uznemirili smo 

se oko tog komada jer smo tad shvatili o čemu je tu zapravo 

reč. O tom strašnom nedostatku jednog „volim 

te“, kao da ga nikad ne kažemo dovoljno, zakasnimo 

i onda smrt, koja je takođe banalna – a to je kroz nadrealni 

plan fantastično napisano – uspe da nas susretne 

s činjenicom da je sve banalno, pa i smrt. Jedino što 

su to trenuci kada shvatimo šta je važno, čemu život 

služi, a to čemu služi uporno zaboravljamo. Naravno, 

dosta smo pričali, kopali po sebi – što vole ljudi iz pozorišta 

da kažu – bilo je veliko zadovoljstvo da radim 

s ovim glumcima, to su sve takvi majstori da sam ja kao 

reditelj mogla sve da isprobam. To je spoj dobrog 

tehničkog baratanja i traganja i ljudskog intimnog razloga 

za predstavu i za komad. Svi smo pronašli i intimni 

razlog zašto nas se ovaj komad tiče. 

Razgovarala Snežana MILETIĆ 

Ivor Martinić, autor „Drame o Mirjani... “ 

Diploma može da sačeka 

Dobro ti je krenulo, prva drama, 

pa već na Pozorju! 

Nije se činilo da će ići dobro. Drama 

je nastala pre tri godine i dugo 

je trebalo da je neko kazalište prepozna, 

tako da sam bio na putu 

da odustanem od nje. Bilo je komentara 

kada je pročitaju, u stilu, 

„ništa posebno“. Prvo je dramu 

prepoznalo Jugoslavensko dramsko, 

Iva, kojoj beskrajno zahvaljujem, onda Mjestno 

gledališče u Ljubljani i redatelj Dušan Jovanović, a za 

dva dana počinju probe u Hrvatskom narodnom u Zagrebu. 

Kako doživljavaš različite postavke? 

Kao svojevrsni šok. Ta drama nastajala je vrlo intimno, 

iskreno. Kada gledam izvjedbe s publikom čini mi se 

kao da su sada svi došli u moju sobu i voajerišu u moj 

8 (bilten 9)


kompjuter. Sviđaju mi se obe izvjedbe, mada svaka 

polazi iz drugačije redateljske estetike. 

Predstava nije priča o tvojim vršnjacima. Osim Veronike, 

većina likova je sredovečna. 

Krenuo sam od pitanja tko sam ja i tko su ljudi oko 

mene. To se pita i Veronika. Nakon toga, počeo sam 

stvarati amosferu koju sam htio prikazati kao beznađe 

i nikakav život. Moji likovi boje se pobune, preoblikovanja 

života i radije trpe dosadu. Čak i Ankica, kada 

napravi „pobunu“, to je pobuna protiv mogućnosti da 

se nešto novo u njenom životu desi. Veronika isto, 

mada mašta o Americi, ne žuri kod oca jer treba prelomiti 

i otići. 

Kada ćeš diplomirati, još uvek si student? 

Nikad... izgleda... (smeh) Nemam vremena da dobijem 

taj papir, svašta se sada događa. Bitnije mi je da sada 

istražujem, radim stvari koje me zaista zanimaju, da budem 

ovde, uz ekipu na Pozorju. Diplomom ću se kasnije 

pozabaviti. Sada sređujem novi tekst. Premijera je 

zakazana za početak sledeće godine. Zove se Moj sin 

samo malo sporije hoda, sada sam u finišu i jako mi je 

sve uzbudljivo. 


Mirjana Karanović, Mirjana u "Mirjani..." 

Obični životi oko nas 

Sećate li se kakav je bio Vaš prvi 

utisak kada ste pročitali dramu? 

Upitala sam se koga se to tiče? 

Tekst mi se činio štur, bez velike literarne 

vrednosti, nema monologe, 

nema velike i važne metafore. 

To je bio utisak posle prvog čitanja. 

Onda sam shvatila da je tekst 

jako tačan, da ne bih menjala 

replike. Najbolje što se događa s 

tom dramom jeste da, što je više igramo, sve bolje komuniciramo 

i sve više kao ekipa postajemo tim. 

Takav tekst verovatno ostavlja prostor za glumačku nadogradnju. 

Da. Na tome smo i radili. Zato mi ova predstava i prija 

jer tera me da se kao glumica trgnem, da radim drugim 

sredstvima, neverbalnim. To je priča o malim ljudima, 

običnim sudbinama u kojima nema ničeg dramatičnog. 

Većina naših života je takva, bez velikih 

preokreta. Mirjana je obična, razvedena, zaposlena 

žena s detetom. Bez velikih uzleta i padova. Rezignirana. 

Nema u tom životu dramatičnih pukotina, raspleta. 

Život te poklopi, čekaš da prođe. Potres je kada 

nema tvoje omiljene serije ili kad ti uleti mama s kompletom 

četaka za prašinu. Život devedeset posto ljudi 

na planeti je takav, običan, između dve šoljice kafe. 

Tužni neki životi? 


Ne znam. Ja to više osećam nego što mogu da objasnim 

rečima. Kažem da sam se pitala na početku kakve 

veze ta drama ima s nama koji igramo u njoj, da li 

se to nas dotiče. I druge je to mučilo u početku, a 

onda smo shvatli da su ti mali ljudi deo nas i jako se 

dobro osećamo kad igramo, raduje nas ova predstava. 

I publika se uvek uključi, nije ravnodušna, reakcija 

publike me i provocira. Imam puno prostora na 

sceni, skoro stalno sam prisutna i to je stil glume koji 

nije uobičajen ni za kog, to je dokumentarnost igre. 

Pozorje, eto, unese nešto nemira u naše živote. Bili ste 

član žirija, igrali ste na Pozorju, kako vidite budućnost 

Festivala, selekcija? 

Nisam igrala baš mnogo, ne koliko sam želela. Tek u 

nekoliko – u tri predstave. Festival je takav kakav mora 

da bude... I ja bih želela da sam lepša, zdravija, da 

igram ne znam kakav repertoar. Bilo bi šteta ograničavati 

festival samo na jedan aspekt, domaću dramu. 

Lepo je da se što više predstava igra, da repertoar 

bude što bogtiji. Da publika to vidi, da se glumci nadmeću. 

Meni ne smeta ni jedna selekcija. 


Feđa Stojanović, Jakov u "Drami o Mirjani" 

Muške "mustre" 

Kako se slažete s partnerkama u 

"Mirjani"? 

Obožavam ih. Sve su divne glumice. 

Kada sam pročitao tekst i na 

prvoj čitaćoj probi upoznao pisca, 

pitao sam ga zašto pozitivno gleda 

samo na žene jer su muški likovi 

tako iskrivljeni i diskriminisani, 

loši karakteri. U životu ja to ne doživljavam 

tako. 

Što niste branili te muške likove? 

I Ivor i Iva složili su se, nije bilo prostora. Pisac tako vidi, 

a Iva je režijom to spretno ispratila. Nije ta muška strana 

priče samo banalnija nego i iskvarenija. Žene su 

ovde zaista žrtve, porodične, na poslu, seksualne, kako 

god. One su u ovoj drami jadnije i na prvi pogled moralnije, 

dok su muškarci manipulatori. Jakov ima zah- 

(bilten 9) 

9


teve i prema ljubavnici i prema ženi, a pruža im tako 

malo. Čak i rođendane zaboravlja. Mustre su i druga 

dva muška lika, otac i isfrustrirani zavodnik. 

Vi se ubrajate u Ivine favorite, omiljene glumce. 

Tako ispada. Ovo nam je četvrta saradnja. I ona je moj 

favorit. U toku smo rada na novom komadu. Ona je 

jako promišljen čovek, pametna rediteljka, pedantna, 

dolazi pripremljena na probe, priča posebno sa svakim 

glumcem o liku, to već retko koji reditelj radi. I jako je 

lepa. Ja sam u Ivu doživotno zaljubljen. 


IZ DRUGOG UGLA 

Laslo Vegel, književnik 

Još uvek lutamo tragajući 

Šta vam je o našem životu, danas 

i ovde, do sada reklo ovo Pozorje? 

U čemu nam je otvorilo oči? Hoćemo 

li posle njega biti bar malo pametniji? 

O samom životu jako malo. Više 

je govorilo o pozorišnom međuvremenu, 

o tome da jedan 

pozorišni diskurs traži svoj put. 

Danas su se moderna i avangarda umorile, postale 

su kanonizovane, pa ponekad i šablonske. Ono što 

je novo, to se tek rađa. Kada mislim na novo, onda 

mislim na Čekaonicu, na rumunsku predstavu 20/20 

i na produkciju Centra za kulturnu dekontaminaciju. 

One imaju formu, tu pozorište traži svoj put. To 

su naznake, ali te predstave još nemaju svoju estetiku, 

imaju samo težnju, ali sigurno je da se bez njih 

neće moći nastaviti to traganje. Ove Igre, i ova godina 

uopšte, nalaze se u vakuumu jer pozorište je u 

vakuumu i međuvremenu u kom još nije pronašlo 

svoj put i svoje vreme, a to je 21. vek. 

Jesu li neke predstave zakasnile? Kako doživljavate politički 

korektne predstave koje pričaju o nečemu što smo 

apsolvirali, što je danas lako reći? 


Jesu. Neke stvari koje su značile u osamdesetim, pa i 

sedamdesetim, imale su udarnu moć, i po viziji, i pozorišnom 

jeziku, ali, sada je ostala forma. One nemaju 

jezik, a i forma se ispraznila. 

Jesu li se stranci bavili važnijim problemima nego mi, 

šta biste rekli o predstavama koje smo videli? 

Ne. Neki možda samo u okvirima koje sam pomenuo. 

Imao sam priliku da vidim neke predstave u inostranstvu, 

tamo je ipak bilo većeg truda u tom pravcu, možda 

iz finansijskih razloga, a možda su, opet, baš zbog 

finansijskih razloga, ovde donešene jednostavne predstave. 

U koju zamku upadaju naši reditelji? 

To je veliko pitanje! Pre 20-30 godina imali smo rediteljsko 

pozorište, ali iza tih reditelja stajale su ideje i intelektualna 

elita koja je imala intelektualnu auru. Reditelji 

su dobijali impulse, zato je pozorište moglo da 

bude okrenuto reditelju, a reditelji su danas u vakuumu, 

nema ideja, ne kažem da su oni krivi, nego su intelektualci 

neodlučni, nema ideja. Posle trancizicije, 

intelektalci srednje i istočne Evrope ne mogu da nađu 

svoje intelektualno uporište, mesto, kritičku tačku. Ne 

žele ono što je bilo, a ne umaju da nađu novo, što odgovara 

ovom vremenu epohe divljeg kapitalizma. 

Kad će kod nas nastati predstava kakva je "20/20"? 

Apsolutno bi trebalo. Krajnje je vreme, možda smo u 

kašnjenju. To bi za pozorište značilo osvajanje novog 

sveta i jezika. Nažalost, mi imamo zbunjenu intelektualnu 

kastu a normalno je da, kad su intelektualci 

zbunjeni, i pozorište je zbunjeno. 

Da li bi bilo važnije da takva predstava nastane u Vojvodini 

ili u Beogradu, možda? Jer, bilo je potpuno zbunjujuće 

da je prošle godine osnovna zamerka selekciji 

bila da je previše vojvođanska? Ti koji su zamerali, nisu 

imali petlju to javno da kažu, ali o tome je brujala pozorišna 

javnost... Otkud ta vrsta netolerancije? 

Beograd je začaran u svom zatvorenom krugu, popularno 

rečeno, krugu dvojke. Čitao sam šta je nedavno 

napisala Vesna Pešić, rekla je da je od 250 poslanika u 

Skupštini Srbije 6O onih koji stanuju u krugu dvojke! 

To nema nigde u Evropi, ni u Berlinu, ni u Parizu! Beograd 

ima jednu vrstu zatvorenosti, a ta zatvorenost odgovara 

provincijalizmu, to je taj velegradski provincijalizam. 

Vojvodina je danas u takvoj situaciji da se dokazuje 

na svakom polju, pa i u pozorištu. Želja za afirmacijom 

je veliki impuls. I zato je ova sredina, što se 

tiče evropskih horizonata, otvorenija. Ne treba, dakle, 

čekati da Beograd napravi takvu predstavu kakva je rumunska, 

treba je napravi u Vojvodini. 

Šta mislite, zašto su dve ovogodišnje predstave smeštene 

u zatvor, a dve su imale elemente fitnesa, dešavale 

su se na mestu gde čovek pokušava sebe da spasi od 

starosti? 

Vidim da danas svaka dobro situirana gospođa ili gospođica 

ide u fitnes centar. To je pomodan prostor i on 

mi deluje nekako didaktički. Jednostavno, to je snobi- 

10 (bilten 9)


stički prostor. Pravi prostori su propale fabričke sale, 

centri za kupovinu, tzv. šoping centri. Ako već neko 

hoće novi prostor za igru, propale radne organizacije 

pravo su mesto, i ulice su pravo mesto. 

Imate li kakav savet koji biste dali Pozorju? 

Znam da ima raznih mišljenja u kom pravcu Pozorje 

treba da krene... Ja bih taj problem rešio tako što bih 

se vratio na domaći tekst, svejedno gde se igra, a drugi 

program bio bi manji i bio bi festival regiona. Dakle, 

ne Evrope, nego srednjo-istočno-evropski i balkanski, 

ali opet samo po domaćim tekstovima. 

To bi bilo ogledalo, duplo ogledalo, da mi vidimo 

sebe, i oni sebe, u našem ogledalu. To bi dalo evropski 

autoritet Sterijinim igrama, jer, Sterija je za poštovanje. 

U proteklih dvadeset godina, kada su se događale 

sve užasne stvari u ovoj zemlji, Sterijino pozorje 

bilo je jedno od retkih istitucija koja je sačuvala dostojanstvo. 

Reditelj "Bahantkinja" Stafan Valdemar Holm primetio 

je kako mi ovde mnogo pažnje pridajemo simbolima, 

prepoznajemo ih čak i u najbanalnijim stvarima? Dokle 

će nas zavoditi nebitna značenja svakojakih simbola? 

To je pitanje naše površnosti. Često čujem velike simbolične 

reči, metafore... To su nejasnoće pozorišnog jezika. 

Kada nešto ne razumemo, onda kažemo da je to 

metafora. Pozorišna misao nema autoritet koji je imala 

pre, čak ni u medijima. Siguran sam da ima jako talentovanih 

ljudi, ali oni nemaju formu, ali ni korespondenciju 

s pozorišetem, i sve postaje površno. Velike reči 

su izraz površnosti. 

JUČE NA POZORJU 


Okrugli sto "Generalna proba samoubistva" 

Ne samoubistvo pojedinca, nego 

celog društvenog sistema 

Okruglom stolu Generalna proba samoubistva Dušana 

Kovačevića, u izvođenju Istanbulskog narodnog 

pozorišta (Turska), prisustvovali su: reditelj i 

scenograf Nurullah Tuncer, prevodilac Emin Bilge 

i glumci Bora Seckin (Samoubica i Samoubičin 

brat), Serhat Mustafa Kilic (Kapetan, Biznismen, 

Psihijatar, Advokat), Ibrahim Can (Ribar) i Bennu 

Yildirimlar (Žena) 

Moderatorka Okruglog stola Ksenija Radulović zamolila 

je reditelja da kratko predstavi Istanbulsko gradsko 

pozorište i da kaže o kakvoj vrsti teatra je reč, kakva je 

osnovna repertoarska orijentacija. Nurullah Tuncer 

objasnio je da Scena drame broji oko hiljadu ljudi, to 

nije samo glumački ansambl, teatar se ne nalazi samo 

u centru grada već i na periferiji. Repertoar sačinjava 

“Telo nam ništa, um takođe ništa”, reče davno Sterija. Da 

li je preterao, šta bi tek danas rekao? 

Ostao bi bez reči! 

U čemu je razlika između naših i stranih glumaca? 

Strani glumci su disciplinovaniji, precizniji, svedeni. 

Kod nas, kad se oseti nesigurnost – proradi suviše bujna 

mašta. 

Odgovorili ste donekle na pitanje zašto je vojvođansko 

pozorište sada u procvatu, ali hajde da pojasnimo? 

Zato što Vojvodina mora da se dokaže. Ona nema političke 

šanse da to uradi, ali ima na planu kulture i to 

je možda važnije. 

Razgovarala Snežana MILETIĆ 

Noćas odlučuju 

Žiri 55. Sterijinog pozorja 

Geroslav Zarić, scenograf, slikar (predsednik) 

Đurđija Cvetić, glumica 

Jasen Boko, dramaturg, dramski pisac 

Filip Vujošević, dramski pisac 

Dušan Petrović, reditelj 

oko 60% domaća drama, a ostatak su strani tekstovi. 

Repertoar je šarolik, igraju svetske klasike ali i moderne 

drame. Godišnje ih poseti oko 500.000 gledalaca, 

sezona počinje 1. oktobra i traje do kraja aprila ili početka 

maja tj. traje sedam meseci. Grad Istanbul u potpunosti 

finansira teatar, nedeljno igraju oko sedam 

predstava, a imaju i predstave za decu. 

Radulovićeva je želela da razjasni da li je dobro razumela 

da ih poseti pola miliona ljudi, a reditelj je odvratio 

da je dobro čula, da je to poseta na godišnjem nivou, 

igraju 49 predstava nedeljno, ali to i nije baš tako 

brojna publika! Pohvalio se da je radio sa pozorištima 

na teritorije nekadašnje Jugoslavije, u Zenici i Skoplju. 

Na prostorima stare Jugoslavije radio je i 1999, scenografiju 

s francuskim rediteljem i to je bila francuska ko- 

(bilten 9) 

11


porodukcija. On je osnivač festivala u Istanbulu na 

kom su učestvovale sve države stare Jugoslavije, a iz 

Srbije gostovalo je Beogradsko dramsko pozorište. 

Radulovićeva je reditelja pitala kako je došao na ideju 

da postavi ovaj komad i šta je bio osnovni motiv da 

ga režira, šta je u radu bilo najzanimljivije i najintrigantnije. 

Tuncer je naveo da je zainteresovan samo za teatar 

balkanskog pozorja. Kad se razgovora o dramama 

Dušana Kovačevića, ističe da je Generalna proba samoubistva 

tekst važan za obe zemlje, jer imamo zajedničke 

probleme, a Kovačević ih je vrlo jasno predstavio. 

To može da se oseti u interakciji s publikom, kod 

koje se, iz scene u scenu, menja reakcija. U početku je 

fina, ali kasnije se vidi dilema na njihovim licima. Komad 

je dodatno zanimljiv zato što ima interakciju s publikom, 

dobro je dramaturški urađen. Prijatno je iznenađen 

i puno mu znači kako je sterijanska publika reagovala 

nakon predstave. 

Radulovićeva je pročitala da je u Turskoj povećan 

broj samoubistava, zbog ekonomskih problema, pa je 

reditelja pitala da li je to jedan od razloga zbog kojih 

je odlučio da režira ovaj komad. Tuncer je konstatovao 

da je tačno da je broj samoubistava povećan zbog 

loše ekonomske situacija, ali loša je i politička situacija. 

Pored samoubistava, u Turskoj ima i puno ubistava. 

Neki reditelji ne vole da razgovaraju o simbolima, ali 

Radulovićeva je ukazala na uočljivo prisustvo kostura 

s izbušenom nogom na vrhu mosta. Zamolila je reditelja 

da prokomentariše tu simboliku, na šta je on 

odvratio da je to značenje najopasnije u teatru. 

Iz publike se javio Rahim Burhan, rekavši da je vrlo važno 

ovo gostovanje turskog teatra što je jedan dokaz 

da tekst Dušana Kovačevića perfektno može da komunicira 

u Instanbulu s turskom kulturom. Uvideo je srpsko-tursko 

jedinstvo i umeće, u segmentu kako ga 

glumac doživljava. U jednom momentu se divio glumcima, 

a u drugom Kovačeviću. To je kreativno jedinstvo, 

jer dobar tekst može da se igra bilo gde i bilo 

kada, što je dokazao Dušan Kovačević i ovim tekstom. 

Bora Seckin (Samoubica) samoubistvo kod Dušana 

Kovačevića ne vidi kao ubistvo pojedinca, već čitavog 

sistema. Zadovoljan je što je to moglo da se izvede u 

teatru. Istakao je da karakter i lik koji igra pokazuje da 

vreme jede čoveka. 

Maja PAVLICA 

Okrugli sto "Banović Strahinja" 


Ljubav je nešto što se mora ili ne može 

Okruglom stolu posvećenom predstavi Banović 

Strahinja Borislava Mihajlovića –Mihiza, u izvođenju 

Narodnog pozorišta Subotice, prisustvovali su: 

reditelj Andraš Urban, dramaturg Olivera Đorđević 

i glumci Srđan Sekulić (Banović Strahinja), Minja 

Peković (Žena), Miloš Stanković (Vlah Alija), Ljubiša 

Ristović (Vojin Jugović) i Vladimir Grbić (Damjan 

Jugović) 

Moderatorka Okruglog stola Ksenija Radulović konstatovala 

je da ono što Mihizovu dramu posebno čini 

fascinantnom jeste to što se sve vreme “rasipao usmenim 

predanjima, efemernim formama, anegdotama, 

aforizmima” i što je uspeo da sublimiše talenat, lucidnost, 

inteligenciju u drami kakva je Banović Strahinja. 

Drama je nastala u specifičnom društveno-političkom 

trenutku, s političkom obrazinom, kao neka vrsta demistifikacije 

mitologije, istorije i nacionalne istorije, te 

je upitala reditelja Urbana šta je danas zanimljivo u toj 

drami, kako su se odlučili za tekst, koji plan drame je 

bio najzanimljiviji "na prvo čitanje". Andraš Urban je 

odgovorio da se za ovaj tekst odlučio na poziv Olivere 

Đorđević, direktorke Drame subotičkog Pozorišta. 

Radulovićeva je objasnila da su nakon predstave njene 

kolege i ona vodili raspravu, i njenim kolegama je 

najzanimljiviji plan političke igre, mehanizma i manipulacije, 

a ona je zastupala ideju da postoji hiljadu važnijih 

pitanja vezanih za samu Ženu i za njihov odnos 

(Banović Strahinja i Žena). Njena lična dilema je zašto 

Strahinjina žena odlazi s Vlah-Alijom, da li samo zato 

da spasi staru majku odnosno svekrvu ili zbog nečeg 

drugog, zašto ne želi da kaže istinu na porodičnom suđenju 

i spasi svoj život, zašto Banović Strahinja prelazi 

preko svega, pa čak i preko pokušaja ubistva Žene. 

Za Urbana je bilo bizarno i zanimljivo da se pozabavi 

ovom dramom, ali uglavnom svoj rad temelji na traganju 

za osnovnim, univerzalnim, ljudskim nitima. Smatra 

da je u predstavi ipak reč o pripadnosti samom 

sebi, o donošenju sopstvene odluke i kako biti veran 

osnovnim načelima. Ako je reč o žrtvi, onda se žrtvuje 

za ljudski, humani, čak i intimni ljudski faktor. Reč o 

izvrsnoj i zanimljivoj drama, i bila je velika avantura baviti 

se ovim komadom. Uglavnom radi predstave s 

osnovnom idejom i konceptom, ali u razgovoru s ansamblom 

i prisluškujući različita mišljenja i mogućnosti 

na čitalačkim probama gradi drugi deo koncepta, 

čak i ideju predstave. 

Radulovićeva se podsetila stihova “Netko beše Strahinjiću 

Bane...”, konstatujući da oni ukazuju na posebnost 

u srpskoj tradiciji i narodnoj epici. Dramaturška intervencija 

uočljiva je na planu braće Jugovića, jer su u 

drami prisutna samo dvojica, amblematski i tipični 

svaki na svoj način; Vojin Jugović, stariji brat, čovek 

estamblišmenta, čovek iz senke, potpuno svesno i 

pragmatski obavlja prljave poslove, i mladi i naivni 

Boško Jugović. Braća Jugovića u predstavi su multipli- 

12 (bilten 9)



cirani, pa je Radulovićevu interesovao osnovni motiv 

za takvu dramaturšku intervenciju. Olivera Đorđević 

odgovorila je da nisu umnožena dva lika Jugovića, 

nego samo lik Boška Jugovića, i to na trojicu. Vojin je 

ostao netaknut. Početna ideja bila je današnja, 2010. 

godina, mladost, momci i devojke koji nemaju više individualni 

pogled, već grupna mišljenje, izgovaraju se 

parole za koje se ne zna ni šta znače jer ih je napisao 

neko drugi... Voleli bi da su imali devet Jugovića, ali za 

to nisu imali uslova. 

Jedan od lajtmotiva ili replika predstave jeste igra reči 

koja postoji i kod Mihiza: “ljubav je nešto što se mora 

ili ne može” i “što moram, to i hoću”, te je Radulovićeva 

pitala da li je to efektna doskočica ili suštinska životna 

mudrost. 

Olivera Đorđević podsetila je da se ta socijalno-mitološka 

priča svodi na priču dvoje mladih ljudi koja je izvedena 

u prvi plan. Veoma je važno zašto Žena odlazi 

i zašto Strahinja prašta?! Strahinji ne možemo ništa 

da zamerimo, on je možda idealan muškarac koji radi 

sve principijelno, čak ispoštuje i pitanje etike i volju 

mrtve majke. Ne znamo da li bi oprostio Ženi i možda 

je vodi kući samo zato što majka to od njega očekuje, 

jer što mora, on to i hoće. Urban se nadovezao rečima 

da je veliko pitanje da li se oni vole, to je pronalaženje 

dvoje ljudi u tragičnom procesu. Oni se nikad na 

istinski način nisu sreli, oni se prepoznaju, a da li ćemo 

to zvati ljubavlju ili poštovanjem ili pronalaženjem slične 

duše ili sudbine, to je drugo. 

I Milošu Stankoviću te replike sjajno zvuče, ali smatra 

da ih treba malo raščiniti, jer kada Mihiz kaže da nešto 

mora ili ne može, to zapravo znači da se ne mora 

biti zaljubljen, niko Strahinju na to ne može naterati, i 

zbog toga se Strahinja i Žena verovatno nisu ostvarili. 

I Strahinjino praštanje isto je paradoks, jer prašta, a 

u stvari ne oprosti. Mihizove replike tumači da se do 

ljubavi stiže, to je proces, a Strahinja i Žena to nisu 

ostvarili. 

Iz publike se za reč javila studentkinja dramaturgije Jelena 

Todorović i zamolila Oliveru Đorđević da precizira 

šta je mislila konkretno pod onim da mladi proklamuju 

tuđe ideje i parole; jesu li to nacionalističke ili navijačke 

grupe mladih ljudi, a svođenje na sve mlade u 

Srbije naprosto je netačno. Olivera Đorđević objasnila 

je da je to sasvim jasno iz predstave i da nema potrebe 

naglašavati na koje mlade ljude je mislila, ne idu 

svi mladi po Srbiji i uzvikuju da je Srbin iz srpskoga 

roda. Ne postoje nikakve generalizacije te vrste. 

Radulovićeva je konstatovala da ima više ciklusa i 

krugova kod Mihiza koji (ne)namerno nisu dovršeni, 

nisu dorečeni, pa je pitala da li je iz drame uočljivo da 

je Žena volela Ivana Kosančića ili je iz obesti želela da 

na viteškom turniru bude u centru pažnje, pomalo i ljuborna 

što se starija sestra udaje i postaje srpska carica. 

Đorđevićeva je odgovorila da je Žena izolovana i 

nema svoje mesto. Kosančić Ivan je važio kao najveći 

junak, a ona hoće glavnog junaka, po uzoru: starija sestra 

je uzela cara, mama piše govore caru, a ona je ništa. 

Radulovićevu je interesovalo da li se po upadu Vlah 

Alije nešto realno dogodilo, pošto ima utisak da Žena 

živi izolovano u zamku i čita nekakve knjižurine, živi u 

svetu problema koje je sama izmislila kao opsesivne 

konstrukcije. Da li ona realno želi da spase svekrvu od 

Vlah-Alije, koji je mangup, zanimljiv i ne izgleda loše, 

bez obzira što je otpadnik. Olivera Đorđević smatra 

da upravo to što je on turski vojskovođa koji se odmetnuo, 

kriminalac, njoj i odgovara jer traži lošeg momka, 

to je očigledno i u svakom vremenu razumljivo. Definitivno 

je to i najuzbuljivije što se Ženi desilo u životu. 

Iz publike se javio Spasoje Ž. Milovanović rečima 

kako je u predstavi jasno da Žena prolazi kroz čitav niz 

neprijatnih situacija i čitljivo je zašto odlazi s Vlah-Alijom. 

Ipak, Milovanović smatra da se ova drama ne 

može posmatrati izvan kosovskog mita, legende i istorije. 

Svaki od navijača u ovoj predstavi, što je, po njemu, 

odlično rešenje, završava kao vitez i gine u Kosovskom 

boju ali ne može tek tako da se generalizuje i 

transponuje tako jeftino. Urban je s navijačkom grupom 

dobro uradio, pa ipak se ne može tako transponovati. 

Urban se uključio u razgovor tvrdeći da predstava nije 

svedena, da Jugovići nisu navijačka grupa, već postaju 

vitezovi kao i u srpskom mitu. Mnogo važnija činjenica 

je da svi oni ginu. 

Spasoje Ž. Milovanović pak smatra da je pitanje zatvorenih 

grupa dominantno u ovoj predstavi. Međutim, 

Urban misli da, između ostalog, ne bi ni smeo Mihizovu 

priču da svede na neke navijačke grupe koje prave 

rusvaj. 

Iz publike se javila Snežana Kutrički koja se složila da 

je Mihizov tekst, u odnosu na epsku pesmu, već sveden 

i ono što, po njoj, nedostaje, i najlepše je u toj pesmi: 

da se ne sazna motiv Ženine prevare. Mihiz ovaj 

momenat spušta u neku realnost, a još spuštanja bilo 

bi preterno i neprimereno. 

Andraš Urban se opet upitao zašto se misli da je ovo 

predstava o navijačkoj grupi, iznenađen je i čudno mu 

je što je priča krenuli u tom pravcu. Misli da nijednom 

reditelju nije želja da tako vodi komad i izgubi ono vredno 

u delu; smatra da nije dobro isticati samo jedan 

momenat ljudske odluke. Tvrdi da bi se teško moglo 

(bilten 9) 

13


reći da je njihova predstava politički pamflet, ona je 

mnogo složenija, i u estetskom i bilo kom drugom 

smislu. 

Selektorka 55. pozorja Aleksandra Glovacki je rekla 

da je današnji razgovor upravo potvrda da postoji 

ogromna potreba za ovakvim predstavama u našim 

pozorištima. Podsetila je da je Banović Strahinja glavnik 

lik i da nema potrebe o njemu pričati, drugi glavni 

lik je Žena, veoma zanimljivo data ženska priča, a Jugovići 

su kontekst i u kome danas živimo, koji nas očigledno, 

kako kaže, jako svrbi. Nakon ove predstave 

shvatila je ponovno vrednosti pozorišta kojom je ono 

iznad ostalih umetnosti, kao živo mesto gde se govore 

stvari koje nas se istinski tiču. Ističe da je ovo priča 

o odnosu našeg shvatanja junaštva i manipulacije tim 

pojmom, mi to živimo i ne možemo da izađemo izvan. 

Andraš Urban opet objašnjava da predstava nema 

nikakav veze s navijačima, već samo četiri mladića besno 

šutiraju lopte, a lopta ima snažan efekat udarca pa 

se trese i publika koja sedi na sceni. Ljudi, kako kaže, 

ovo njegovo rešenje tumače na razne načine. 

Radulovićeva je podsetila da je Mihizov komad pisan 

smireno, uravnoteženo, s opsežnim didaskalijama, i 

to do detalja, dok je Urban predstavu prostorno koncipirao 

u sudnicu ili u neki ring, izvođači su okruženi 

publikom sa sve četiri strane. Scena sudnice po Mihizu 

treba da je statična, a Urban je režira poprilično dinamično, 

te je Radulovićeva pitala zašto se u toj sceni 

svi kreću nervozno i dinamično. Andraš Urban odgovara 

da i sam scenu suđenja doživljava kao vrlo statičnu. 

Taj hod (osnovno ljudsko kretanje) Jugovića želeo 

je da dovede, kako kaže, do prepoznatljivog tragičnog 

ritma koji se menja u odnosu na sadržaje. Taj nabijeni 

ritam kreće kad saznaju vest o Ženi i sestri, i kad 

nastaje problem. Scena suđenje jeste statična, jer 

glumci prelaze samo tih pet-šest metara i tek onaj koji 

govori, počinje da se kreće. Smatra da je to hodanje 


glumcima osnovni način da se izraze i formiraju svoje 

likove. 

Radulovićeva konstatuje da je Minja Peković (Žena) 

simbol, arhetip i ljudsko biće, i pita da li se upadom 

Vlah Alije realno nešto u životu i događa, zašto je prećutala 

istinu na sceni suđenja kada je mogla da se 

spase ili je i tu njena oholost stupila na scenu ne dozvoljavajući 

da je aboliraju. 

Minja Peković kaže da obično kada nastupi zakon, 

prestaju sve druge ljudske stvari, a ako ćemo nazvati 

ohološću to što neko ne želi da se potčini načelu koje 

nije prilagođeno pojedinačnom, nego generalnom, 

ona ne može da se složi s tim. Neko može delovati 

oholo, u određenoj situaciji protumačimo ga kao oholog, 

međutim, ona takav lik Žene tako ne doživljava. 

Misli da postoji potreba za dokazivanjem sopstvene 

vrednosti, Žena u ovo ili ono vreme čita, obrazovana 

je, od sebe želi nešto više a ne samo da bude žena u 

onom osnovnom smislu. Smatra da takva osoba, uz 

svoju ambiciju ima i veliku potrebu da sebe oslobodi 

u svakom smislu. Turnir ne shvata samo kao ljubomoru 

jedne šiparice, koja želi da parira sestri, već jedini način 

da sprovede svoju slobodnu volju i svoju ruku da 

onome kome želi. Prvi impuls koji ukazuje na to da će 

Žena otići s Vlah-Alijom dolazi u trenutku kada on napada 

majku-svekrvu, ona svoju svekrvu brani, ali odluka 

da izađe iz braka postoji mnogo ranije; kad se pojavi 

Vlah Alija, ona brani porodičnu ikonu, kuću u kojoj 

živi, slugu i majku, a sve u zamenu za svoj život. Čitajući 

tekst, glumica nigde ne vidi sitni sentiment zaljubljivanja 

u datoj situaciji. 

Kada su ponovo krenula pitanja iz publike, Miloš Stanković 

se nadovezao rekavši da mnogo lepog i dubokog 

ima u tekstu o čemu treba pričati, a Kseniju Radulović 

je podsetio da je ona ovde da vodi Okrugli sto i 

da pokuša da ga vodi u pravom smeru – onako kako 

treba. 

I Ivan Medenica se uključio u razgovor, rekavši da je 

pre svega vidno zbunjen navodima Spasoja Ž. Milovanovića, 

a poenta kritike upućena moderatoru jeste da 

moderator ima pravo da prekine kad vidi da razgovor 

ide u pravcu koji nije mnogo relevantan. On bi, kako 

kaže, komentar Spasoja Ž. Milovanovića odmah prekinuo 

jer govori o Banović Strahinji na osnovu nečega 

što se zove ep, koji je za Mihiza samo polazni materijal 

i polazna tačka da iz pesme preuzme motiv patrijarhalnog 

muškarca, ratnika koji oprašta nevernoj dragani. 

Sve ostalo, tvrdi Medenica, u tom komadu pripada 

užasno modernom, psihološkom, socijalnom i političkom 

razmišljanju XX veka. Radulovićeva je pokušala 

da prekine, ali Medenica je odgovorio da se ovde 

hiljaditi put sluša o srpskom srednjem veku, a čovek je 

pisao u XX veku, i to inspirisan Frojdom, Makijavelijem, 

savremenom političkom mišlju... Medinica je bio izričit 

rekavši da ne vidi mesto da se priča o mitu iz srednjeg 

veka a, pri tome imamo predstavu a pre nje 

dramu. Poentirao je time da misli kako je sve ovo pogrešna 

priča razgovora. 

Maja PAVLICA 

14 (bilten 9)


Akademija umjetnosti Banja Luka (BiH, Republika 

Srpska) 

MALA STUDIJA LIKA – scenski kolaž 

Studenti II godine režije i glume u klasi van. prof. 

Nenada Bojića i asistenta Vladimira Đorđevića 

Potaman 

POZORJE MLADIH 

Devet monologa i pet mini dramskih igara bilo je dovoljno 

da se petog, poslednjeg dana Pozorja mladih 

svaki zainteresovani gledalac uveri, ako je i malo sumnjao, 

u visoki umetnički kvalitet studenata II godine režije 

i glume Akademije umjetnosti Banja Luka (BiH, 

Republika Srpska) u klasi van. prof. Nenada Bojića i asistenta 

Vladimira Đorđevića. 

Krenimo redom: 

1. Scenski kolaž započinje zvucima bubnjeva kao kakvim 

pozivom na bunt, najavljujući uzbuđenje. Zavesa 

se razmiče i publika je u prilici da vidi fikcionalni prostor 

kancelarije. „Prvi mačići se u vodu bacaju“, mogao 

bi da glasi naslov ovog izvoda kritičkog osvrta o glumi 

Vladana Popovića u liku Porfirija, po tekstu F. M. 

Dostojevskog Zločin i kazna. Pritisak „otvaranja“ kolaža, 

početna vidljiva trema oličena u pomalo nasilnom 

smehu, višak gestova, neki su prepoznati elementi koji 

su na trenutak pomutili više nego korektnu interpretaciju 

Vladana Popovića. Njegov Porfirije, islednik, bori 

se sa sobom, u sebi i sa zamišljenim likom, ispitanikom 

otuženim za ubistvo izvesne babe. Zavesa se zatvara. 

2. Zviždanje melodije Užičkog kola uvodi lik Ljubinka iz 

Ljubinka i Desanke Aleksandra Popovića, kojeg tumači 

Rok Radiša, pred zavesu Velike scene Pozorišta mladih. 

Minucioznim mizanscenom, Rok Radiša, prekidan 

čestim smehom publike, dešifruje lik, zapleten u prepričavanje 

svojih ljubavnih ne/zgoda. Izlazi sa scene. 

3. Crkvena zvona. Zavesa se razmiče. Tumarajući između 

vere, porodice, uspomene na, u NATO bombardovanju 

Srbije, poginulog sina, povišenom realističkom 

ekspresivnošću, Nada Šegrt (Jelena) i Bojan Kolopić 

(Nikola), uspevaju da nas uvere u istinsku bol likova 

koje tumače. Dramska igra Preobraženje nastala je po 

romanu Meše Selimovića Ostrvo, u dramatizaciji i režiji 

Slobodana Perišića. Zavesa se zatvara. 

4. Zvuci bubnjeva. Pred zavesu staje Julija iz Gospođice 

Julije A. Strindberga. Jovana Đorić pomalo nespretno, 

ravno, u konstantnom uzbuđenju iznosi raspusnost, 

uplašenost, potisnute želje Julije. Ipak, kako se 

monolog primiče kraju, sve više igrajući na erotičnost, 

njena Julija transformiše se u kompleksan lik. Odlazi sa 

scene. 

5. Svakim pokretom, modulacijom glasa, odličnom 

dikcijom i artikulacijom, Stevan Šerbedžija iznosi lik 

Skitnice iz drame Čudo u Šarganu Lj. Simovića. Izlazi sa 

scene ispraćen gromoglasnim aplauzom. 

6. Zavesa se razmiče. Kratka priča R. Adamovića Šta se 

to vas tiče odlično je dramatizovana i režirana kao 

dramska igra Zločin na terasi, koju potpisuje Slobodan 


Branković. Studentkinja glume (Marija Pikić), fascinirana 

prostorom terase, koja je podseća na pozornicu, 

preskače ogradu zapuštene vile. Ipak, vlasnik vile (Vladan 

Popović), beogradski kriminalac, tu je. Igrajući 

uvek na granici začudnosti, glumački par s lakoćom 

stvara isprepletane svetove umetničke i izvanumetničke 

stvarnosti, završavajući ga Vlasnikovim ubistvom 

Glumice. Na ovaj način prividno se stvara osećaj pobede 

izvanumetničke stvarnosti u izvanredno osmišljenoj 

umetničkoj stvarnosti. Zavesa se zatvara. 

7. Zvuci bubnjeva. Kroz zavesu prvo proviruje, a odmah 

zatim na scenu stupa Njuhin (Bojan Kolopić) iz O 

štetnosti duvana A. P. Čehova. Izazivajući smeh do suza, 

a opet nikako ne igrajući na jednostavnu dopadljivost 

publici, Bojan Kolopić stvara s punim kredibilitetom 

uplašenosti od žene lik Njuhina. Izlazi sa scene. 

8. Zvuci bubnjeva. Plačljivim glasom, do prepatetičnosti, 

i zadivljujuće nenametljivom erotičnošću, Neda 

Šegrt je interpretirala lik Marijete, striptizete, u zamišljenom 

razgovoru s ocem, nakon njegove posete sa 

„pajtosima“ baru u kojem ona radi, iz Stvarnog sveta M. 

Trembla. Izlazi sa scene. 

9. Zavesa se otvara. Dramatizacija i režija Čudesno spasenje 

Bojane Jelovac nastala je po motivima novele 

Prvi put s ocem na jutrenje L. Lazarevića. Preuzimajući 

motiv kockanja, Bojana Jelovac realističkim mizanscenom 

tematizuje raspad porodice, bez ikakvog napora 

osavremenivši istorijsko vreme nastanka pripovetke. 

Realističko-psihološko tumačenje Belinde Božičković 

lika Marice, supruge i majke, odnosno interpretacija 

lika Mitra, oca i supruga, Roka Radiše, zavodi 

uspelom istinitošću. Zavesa se zatvara. 

10. Zvuci bubnjeva. Pred zavesu stupa Rajko Marčeta 

kao David Štrbac (Petar Kočić, Jazavac pred sudom). 

Prepoznavši, u preseku dijahronijske i sinhronijske ravni, 

lik Davida kao Arlekina svoga vremena, Rajko Marčeta, 

pričajući kao David o svojoj ženi, pleni glumačkom 

igrom. Gotovo da se u njegovoj interpretaciji 

može iščitati svojevrsna istorija pozorišta. Izlazi sa scene. 

11. U dimijama, cicanom reklu, vunenom prsluku, s 

nanulama na nogama, Marija Pikić ubedljivo interpretira 

Hasanaginicu iz istoimene drame Lj. Simovića. Arhetip 

žene sukobljene s okolinom, naravima, običajima, 

nerazumevanjem, izveden je do krajnjih umetničkih 

visina. 

12. Zavesa se razmiče. Novela Ive Andrića Zlostavljanje 

poslužila je kao prototekst dramatizacije Alisa u 

zemlji užasa. Potpisujući dramatizaciju i režiju, Vedran 

(bilten 9) 

15


Marčeta izvrsno stvara klaustrofobičan svet porodičnog 

doma Anice (Jovana Đorić) i Andrije (Stevan Šerbedžija). 

Svedenošću izraza, jednostavnim mizanscenom, 

scenografsko-kostimskom rekonstrukcijom epohe 

prve polovine 20. veka, kojim se potenciraju nezadovoljstvo 

žene – Anice i destruktivna vladavina muškarca, 

bogataša – Andrija, reditelj/student ne dozvoljava 

niti glumcima niti samoj priči da sklizne izvan čistine 

umetničkog dela u nadvijenu petparačku sentimentalnost, 

koju žanr melodrame sam po sebi nosi. 

Zavesa se zatvara. 

13. Zvuci bubnjeva. Belinda Božičković blista u ulozi 

Marice iz Ženskih razgovora D. Radovića. Salve aplauza 

i koloplet smeha. Izlazi sa scene. 

14. Zavesa se razmiče. Haus-ambijent melodija. M. 

Kapor, Čudo se događa Bel Amiju (kratka priča); naziv 

dramske igre: Prvi tango; dramatizacija i režija: Ivan 

Janković; igraju: Marija Pikić (Magdalena), Rajko 

Marčeta (Bel Ami).Više nego duhovita scenska igra o 

dvoje mladih u pokušaju da po prvi put vode ljubav. 

Vodviljska razigranost, potpomognuta tangom i žužuom, 

koji su, u isto, vreme i „kamenje spoticanja“ u 

želji za vođenjem ljubavi, i na kraju vođenjem ljubavi 

završavaju ovaj scenski kolaž, u kojem se odlično odabranim 

i aranžiranim monolozima i dramskim igrama, 

razvija motiv ljubavi u jedinstvenom sižeu života. 

Mr Spasoje Ž. MILOVANOVIĆ 

Akademija lepih umetnosti Beograd 

Ežen Jonesko: KAKAV KUPLERAJ 

Studenti IV godine glume u klasi prof. Svetlane 

Bojković i Milice Kralj 

Predstava za u/ogledanje 

Odluka menadžmenta (joj, kakva glupa reč!) Akademije 

lepih umetnosti u Beogradu da angažuje Svetlanu 

Bojković i Milicu Kralj da izvedu jednu klasu glmaca, 

predstavom Kakav kupleraj po tekstu Ežena Joneska, 

u prevodu Tatjane Šotre, dobila je punu satisfakciju. 

Istovremeno, odluka Svetlane Bojković i Milice Kralj da 

uprizore dramu jednog od najznačajnijih pisaca 20. 

veka još jedanput nas je podsetilo na činjenicu da je 

teatar apsurda ovog stvaroca više nego ikada aktuelan: 

bilo da govorimo u kontekstu umetnosti – Joneskova 

anticipacija našeg post/modernog vremena, bilo 

u kontekstu umetničke tematizacije izvanumetničkog 

konglomerta društvenih kodova. Otuda se ova predstava 

može iščitati i kao svojevrsni poziv na ponovno 

čitanje Joneskovih dela i njihovo postavljanje na pozorišne 

repertoare u Srbiji. 

Razvijajući suštinski trgične motive poput smrti, otuđenja, 

proticanja vremena, relativizacije prostorne stvarnosti, 

ništavila, Jonesko ih realizuje komičkim prosedeom. 

Ovim “olakšavanjem”, kako je već njegovim prvim 

dramama primećeno od strane kritike, svest o 

smrti kao stalnoj pretnji ne treba da relativizuje naše 

postojanje, već suprotno – čini ga smislenim. 

Ostajući na tragu scenskih uputstava pisca, istovremeno 

učitavajući probleme istorijskog trenutka kojem 

se obraćaju, profesorsko-rediteljski par, uz pomoć 


saradnika – koreograf: mr Vera Obradović, scenski govor: 

prof. Andrijana Videnović, kostimograf: Ivan Murišić, 

student IV godine ALU, odsek Kostim, klasa prof. 

Dijana Mihajlović, scenske borbe: Đorđe Dragićević, 

student – stvara razbarušenu, vodviljsku, mjuzikholsku 

zaigranost glumaca/studenata. 

Bez namere da se bavim uzaludnim pokušajem definisanja 

glumačkog izraza pojedinih glumaca/studenata 

u propitivanju vlastitih glumačkih sloboda, u izvanredno 

profilisanim i realizovanim glumačkim zadacima, 

jednostavno ću prepisati kast listu: 

Miloš Milić, Lice 

Nevena Nedić, Gazda firme i restorana, Žena, Učiteljica 

Teodora Ristić, Lisijena, Starica 1, Ranjenikova majka 

Đorđe Dragićević, Žak Dipon, Rus, Starac, Policajac 

loš, Sin Žaka Dipona 

Mirjana Stević, Blagajnica, Gazda kafane, Nepoznata 

Ivan Radinović, Pjer Rambu, Muž gđe s psetancetom, 

Pobunjenik, Policajac dobar, Sin Pobunjenikov 

Mina Manojlović, Gospođa bivša vlasnica, Pobunjenica, 

Ranjenik, Majka Lica 

Andrea Forca, Gospođa s psetancetom, Starica 2, Štene 

psetanceta Gđe s psetancetom 

Anđela Krvavac, Nastojnica, Starica 3, Najstoničina 

ćerka 

Aleksandra Ćosić, Sanja Lakušić, Anjesa, Anjesina 

ćerka 

Konačno, provociran ovom predstavom za u/ogledanje, 

predstavom koja se svojim pristupom postavlja 

kao model rada na studentskim predstavam kojem 

treba težiti, predstavom koja bi se mogla smatrati ozbiljnim 

repertoarskim iskorakom u prostor visoke estetizovanosti 

bilo kog pozorišta, ponoviću pitanje koje se 

nedavno postavilo na promociji sabranih drama Ežena 

Joneskua u izdanju Paideae: “Ostaje pitanje zašto se 

danas u srpskim pozorištima ne igraju neki od Joneskovih 

komada, budući da su oni pogodni za različite 

interpretacije? Da li razlog leži u tome što je teško 

realizovati njegove drame tako da se doskoči našoj 

stvarnosti, a istovremeno se u gledaocima izazovu zajedničke 

osnove arhetipova u kojima je Jonesko izgradio 

svoj put ka Večnosti, ili pak naša realnost prevazilazi 

i Joneskov teatar apsurda?” 

Mr Spasoje Ž. MILOVANOVIĆ 

P. S. 

Uz izvinjenje što “gazim” svoju reč, i istovremeno svestan 

činjenice da ću se svakako ogrešiti o ostale glumce/studente, 

ne mogu a da ne ukažem na vrhunsku komičku 

transformaciju Andree Forca u ulozi Gospođe 

s psetancetom, na kojoj bi joj pozavideli i potpuno 

oformljeni glumci, te na gotovo nedodirljivu lepotu Sanje 

Lakušić. U oba slučaja reč je o tako deficitarnim 

glumicama srpskih pozorišta. 

Skochko’S Bar (Zmaj Jovina 21) 

03. jun/20h: Otvaranje izložbe digitalnih radova mladog 

dizajnera Milana Sekiza (DJ podrška Vukashin V. 

/happy sounds/ 

04. jun/21h: DJ Slow Hands Time Line Mix 

Gosti Sterijinog pozorja, uz akreditaciju, imaju 10% 

popusta na ponudu bara. 

16 (bilten 9)


Malo istorije 

Ste ri ji na na gra da za na ro či te za slu ge 

(usta no vlje na 1965) 

1965: Jo sip VID MAR, Du šan MA TIĆ 

1970: Ve li bor GLI GO RIĆ, Hu go KLAJN, Eli FIN CI, Ko le 

ČA ŠU LE 

1974: Mi ro slav KR LE ŽA 

1975: Slav ko BA TU ŠIĆ, Ma ta MI LO ŠE VIĆ, Ra do mir RA - 

DUJ KOV, Sa va SE VER 

1976: Slav ko JAN, Ma ri jan MAT KO VIĆ 

1980: Bla žen ka KA TA LI NIĆ, Pe tre PR LIČ KO, Lju bi ca RA - 

VA SI, Zvo ni mir RO GOZ, Maks FU RI JAN 

1981: Be la GA RAI, Brat ko KREFT, Ša ni PA LA SKA, Sa fet 

PA ŠA LIĆ, Vi ka POD GOR SKA, Ra he la FE RA RI 

1983: Mi ra STU PI CA 

1984: Vlaj ko UBA VIĆ, Mi loš HA DŽIĆ 

1985: Sta no je DU ŠA NO VIĆ, Sve ta JO VA NO VIĆ, Di mi tar 

KJO STA ROV, Ran ko MA RIN KO VIĆ, Ma ri ja CR NO BO RI 


1986: Mi ro slav BE LO VIĆ, Ili ja MIL ČIN, Ge or gij PA RO 

1988: Bran ko PLE ŠA, Ko sta SPA IĆ 

1989: Pe ro KVR GIĆ, Alek san dar PO PO VIĆ 

1990: Jo sip LE ŠIĆ, Ra do van MA RU ŠIĆ, De jan MI JAČ, 

Va sja PRE DAN, Ri sto STE FA NOV SKI 

1991: Du šan JO VA NO VIĆ, Pe tar MAR JA NO VIĆ, Pe tar 

SE LEM 

1994: Mi lo sav Mi ja ALEK SIĆ 

1995: Lju ba TA DIĆ, Jo van ĆI RI LOV, 

1996: Vla di mir STA MEN KO VIĆ, Jo van HRI STIĆ 

2000: Mi ra BA NJAC, Du šan KO VA ČE VIĆ, Og njen ka MI - 

LI ĆE VIĆ, Dra gi ca TO MAS 

2004: Mileta RADOVANOVIĆ 

2005: Mirjana MIOČINOVIĆ, Milena ZUPANČIČ, 

Vladimir MARENIĆ, Goran STEFANOVSKI, Egon SAVIN 

2006: Ljubomir SIMOVIĆ, Vida OGNJENOVIĆ, Dimitrije 

ĐURKOVIĆ, Feliks PAŠIĆ, Mile KORUN 

2009: Mihailo – Miša JANKETIĆ, Miodrag TABAČKI 

2010: Božana JOVANOVIĆ, kostimograf, Beograd, 

Petar KRALJ, glumac, Beograd 

PRIJATELJI 55. STERIJINOG POZORJA 

Zlatni sponzor 

Pokrovitelj 

Medijski pokrovitelj 

Poslatičarnica 

ŠEHEREZADA 

(bilten 9) 

17



Sutra na Pozorju 

Petak, 4. jun 

20.00 časova / SNP, Scena 'Jovan Đorđević' 

Proglašenje i uručenje Sterijinih nagrada 

Međunarodna selekcija 'Drugo vi' 

ZAGREBAČKI PENTAGRAM 

Pisci: Igor Rajki, Filip Šovagović, Nina Mitrović, Damir Karakaš, Ivan Vidić 

Režija: Paolo Mađeli 

Zagrebačko kazalište mladih (Hrvatska) 

BILTEN 55. STERIJINOG POZORJA 

Za izdavača: Milivoje Mlađenović, v. d. direktora ☺ Redakcija: Vesna Grginčević (odgovorna urednica), Aleksandra 

Kolarić, Snežana Miletić, Spasoje Ž. Milovanović, Maja Pavlica, Smiljka Seljin ☺ Fotograf: Branislav 

Lučić ☺ Dizajn korica: Darko Vuković ☺ Prelom: Robert Jenei ☺ Tiraž 400 ☺ Umnožavanje: Digital Copy 

Centar INDEX 

Telefoni: (021) 6612-485 (redakcija Biltena); 451-273, 426-366 (Direkcija); 426-517, 523-255 (Festivalski centar); 

523-161 (Centar za pozorišnu dokumentaciju); 527-387 (Računovodstvo); faks 6615-976 

http://www.pozorje.org.rs 

E-mail: scena@pozorje.org.rs 

office@pozorje.org.rs 

18 (bilten 9)

Sutra na Pozorju Petak, 4. jun - Sterijino Pozorje

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?