Politički režim. Pojam i Vrste
Politički režim. Pojam i Vrste Politički režim. Pojam i Vrste
od četiri osnovna oblika državne organizacije, odnosno „način na koji je ona (država – prim. autora) organizovana, t.j. sastav i veza njenih organa, kako među sobom, tako i s narodom“ 7 . Svaki čovek je politički subjekt, s tim što njegova uloga u političkim procesima može biti više ili manje istaknuta. Zato se i često stiče utisak da se politički režim sastoji samo iz svojih najizraženijih i najvažnijih institucija, ličnosti i njihovih ponašanja, što nije tačno. Oni, zapravo, čine politički režim u užem smislu, koji se može odrediti i kao skup „institucija i nosioca vlasti“ 8 . Vrsta političkog režima određuje se prema nosiocu političke suverenosti. Suverenost u pravnom smislu predstavlja jednu od ključnih osobina državne vlasti i sastoji se iz tri elementa: spoljašnjeg (nijedna organizacija van teritorije države ne može joj nametati svoju volju), unutrašnjeg (suprematija države na svojoj teritoriji) i normativnog (koji podrazumeva pravno vrhovništvo, odnosno ovlašćenje državnih organa vlasti da donosi najviše pravne akte). U političkom smislu ona čini „svežanj (političke) moći i kapaciteta“ unutar jednog društva, koji može biti veći ili manji, i koji se, za razliku od pravne suverenosti (koja je nedeljiva, koja se „ili ima ili nema“), može stepenovati. Suverenost u pravnom smislu uvek pripada državi kao pravnom licu 9 , dok je u političkom njen titular onaj čiju volju država ostvaruje preko svojih organa. Ukoliko državna vlast sprovodi „volju“ većine, reč je o demokratiji, dok kod autokratije (u užem značenju) predstavlja izraz volje pojedinca 10 . Iako u demokratiji svi punoletni građani vrše vlast na izborima (barem na to imaju pravo, u malom broju država i obavezu država) 11 , faktički gledano to nije tako. Politički posmatrano, narod nije suveren jer on kao takav ne može posedovati volju, samim tim je i ne može izraziti putem državne vlasti. Stoga se političkim suverenom smatra „ona klasa (možda bi bilo ispravnije koristiti izraz „društvena grupa“) koja 7 Lukić, Košutić, str. 79. 8 Jovica Trkulja, Osnovi političkog sistema, Beograd, 2009, str. 62. 9 Detaljno objašnjenje vidi u Radomir Lukić, Teorija države i prava, Savremena administracija, 1976, str. 94. i dalje 10 Pored ove standardne klasifikacije, postoje i podele na demokratske i nedemokratske (autokratske, autoritarne i totalitarne režime), kao i na demokratiju, oligarhiju i autokratiju. 11 Problematično je i pitanje koliko je ta volja samonikla, a koliko je nametnuta. O manipaliciji putem masovnih medija Milovan Mitrović piše „masama se prvo 'ispira mozak', a potom se 'puni glava' porukama kojima se sugeriše šta kupovati, kuda kupovati, koga glasasti, s kim ratovati i koga izabrati kao saveznika, pa čak i koga treba voleti ili mrzeti.“
organizuje državu kao svoje oruđe u klasnoj borbi“ 12 . Međutim, kako ne bismo dodatno komplikovali i problematizovali pitanje režima i suverenosti, smatraćemo da je, uprošćeno govoreći, demokratski poredak onaj u kojem vlada većina, i na osnovu tog kriterijuma ćemo za početak napraviti razliku između demokratije i autokratije. Iako je autokratija u svom izvornom obliku gotovo iščezla, ona se i dalje, u svakodnevnom govoru, ali i u stručnoj literaturi, koristi kao sinonim za nedemokratske režime (autokratija u širem značenju). Tako oligarhija, kao poredak vladavine manjine, predstavlja njenu podvrstu 13 , a autoritarni (sa svojim ekstremnim oblicima - totalitarnim) njene moderne oblike. Pojam autokratije određen na taj način dosta je neprecizan pa ćemo, za potrebe ovog teksta, autokratiju svesti na autoritarne režime, deleći ih na one sa dominantnim pojedincem (cezarizam i bonapartizam) i oligarhijske. U pogledu demokratskih režima odavno je prevaziđena podela na neposrednu i predstavničku demokratiju. Neposredna demokratija (omnikratija) je poredak u kojem se svi punopravni politički subjekti bave politikom, neposredno odlučuju o svim državnim pitanjima, a odluke se donose većinom, dok u predstavničkoj „oni neposredno biraju one koji će u njihovo ime odlučivati“ 14 . Iako neposredna demokratija danas predstavlja „istorijski kuriozitet“ 15 , ona se ukorenila u predstavničku, tako da u svim modernim državama građani neposredno odlučuju o najvažnijim javnim pitanjima (poluneposredna demokratija) 16 . U savremenoj teoriji razlikuju se nekoliko tipova demokratije: kompetitivni elitizam, liberalna (pluralistička) demokratija, minimalna (legalna) država, participativna i konsocijativna demokratija, a prisutna je i podela na minimalnu (čisto formalnu), ustavnu i maksimalnu (idelanu) demokratiju. 12 Lukić, str 152. u ovoj knjizi autor problematizuje i volju vladajuće klase. „Klasa nije nikakav organizam da bi imala volju u psihološkom smislu reči. Nju imaju samo pojedinci, pripadnici klase. Volja klase, tako isto, nije istovetna ni s voljom svih pripadnika klase niti s voljom onih članova klase koji, u ime klase stvaraju pravo. Često je, naprotiv, volja ovih članova klase drukčija od one koja je izražena u pravu, koje oni u ime klase formulišu... Volja klase, prema tome, jeste jedna vrsta rezultante volja pripadnika klase. U toj rezultanti učestvuju pojedinačne volje pripadnika klase shodno srazmeri snaga koju imaju u okviru klase.“ 13 Postoji više načina da se odredi oligarhija. Ona je, zapravo, faktička autokratija i, kao takva, može se podeliti na niz podvrsta (aristokratija, plutokratija, timokratija, birokratija, kleptokratija, mediokratija, meriokratija). Ima i pisaca (Jovica Trkulja) koji kao posebnu vrstu autokratije izdvajaju stvarnu autokratiju i dele je na oligarhiju, aristokratiju i plutokratiju. 14 Ratko Marković, Ustavno pravo, Službeni glasnik, Beograd 2009, str. 211. 15 Izuzetak čini Švajcarska, gde u tri kantona i dalje postoji neposredno odlučivanje o svim kantonalnim pitanjima. Više o tome Marković, str. 211 16 O poluneposrednoj demokratiji vidi Marković, str. 212.
- Page 1: Politički režim. Pojam i Vrste Te
- Page 5 and 6: izborima na određeno vreme, nakon
- Page 7 and 8: Na osnovu rečenog, demokratiju bis
- Page 9 and 10: ežimima. To je upravo čini najslo
organizuje državu kao svoje oruđe u klasnoj borbi“ 12 . Međutim, kako ne bismo dodatno<br />
komplikovali i problematizovali pitanje <strong>režim</strong>a i suverenosti, smatraćemo da je, uprošćeno<br />
govoreći, demokratski poredak onaj u kojem vlada većina, i na osnovu tog kriterijuma ćemo za<br />
početak napraviti razliku između demokratije i autokratije.<br />
Iako je autokratija u svom izvornom obliku gotovo iščezla, ona se i dalje, u<br />
svakodnevnom govoru, ali i u stručnoj literaturi, koristi kao sinonim za nedemokratske <strong>režim</strong>e<br />
(autokratija u širem značenju). Tako oligarhija, kao poredak vladavine manjine, predstavlja njenu<br />
podvrstu 13 , a autoritarni (sa svojim ekstremnim oblicima - totalitarnim) njene moderne oblike.<br />
<strong>Pojam</strong> autokratije određen na taj način dosta je neprecizan pa ćemo, za potrebe ovog teksta,<br />
autokratiju svesti na autoritarne <strong>režim</strong>e, deleći ih na one sa dominantnim pojedincem (cezarizam<br />
i bonapartizam) i oligarhijske.<br />
U pogledu demokratskih <strong>režim</strong>a odavno je prevaziđena podela na neposrednu i<br />
predstavničku demokratiju. Neposredna demokratija (omnikratija) je poredak u kojem se svi<br />
punopravni politički subjekti bave politikom, neposredno odlučuju o svim državnim pitanjima, a<br />
odluke se donose većinom, dok u predstavničkoj „oni neposredno biraju one koji će u njihovo<br />
ime odlučivati“ 14 . Iako neposredna demokratija danas predstavlja „istorijski kuriozitet“ 15 , ona se<br />
ukorenila u predstavničku, tako da u svim modernim državama građani neposredno odlučuju o<br />
najvažnijim javnim pitanjima (poluneposredna demokratija) 16 . U savremenoj teoriji razlikuju se<br />
nekoliko tipova demokratije: kompetitivni elitizam, liberalna (pluralistička) demokratija,<br />
minimalna (legalna) država, participativna i konsocijativna demokratija, a prisutna je i podela na<br />
minimalnu (čisto formalnu), ustavnu i maksimalnu (idelanu) demokratiju.<br />
12 Lukić, str 152. u ovoj knjizi autor problematizuje i volju vladajuće klase. „Klasa nije nikakav organizam da bi imala volju u psihološkom<br />
smislu reči. Nju imaju samo pojedinci, pripadnici klase. Volja klase, tako isto, nije istovetna ni s voljom svih pripadnika klase niti s voljom onih<br />
članova klase koji, u ime klase stvaraju pravo. Često je, naprotiv, volja ovih članova klase drukčija od one koja je izražena u pravu, koje oni u<br />
ime klase formulišu... Volja klase, prema tome, jeste jedna vrsta rezultante volja pripadnika klase. U toj rezultanti učestvuju pojedinačne volje<br />
pripadnika klase shodno srazmeri snaga koju imaju u okviru klase.“<br />
13 Postoji više načina da se odredi oligarhija. Ona je, zapravo, faktička autokratija i, kao takva, može se podeliti na niz podvrsta (aristokratija,<br />
plutokratija, timokratija, birokratija, kleptokratija, mediokratija, meriokratija). Ima i pisaca (Jovica Trkulja) koji kao posebnu vrstu autokratije<br />
izdvajaju stvarnu autokratiju i dele je na oligarhiju, aristokratiju i plutokratiju.<br />
14 Ratko Marković, Ustavno pravo, Službeni glasnik, Beograd 2009, str. 211.<br />
15 Izuzetak čini Švajcarska, gde u tri kantona i dalje postoji neposredno odlučivanje o svim kantonalnim pitanjima. Više o tome Marković, str. 211<br />
16 O poluneposrednoj demokratiji vidi Marković, str. 212.
Change language