Politički režim. Pojam i Vrste

Politički režim. Pojam i Vrste
Termin „režim“ potiče iz francuskog jezika (régime) i podrazumeva sistem vladavine ili
upravljanja. Preuzet je iz latinske imenice regimen, što znači upravljanje (od glagola regere –
vladati, upravljati, rukovoditi) 1 . Upravljanje, dominacija i vlast predstavljaju osnovne političke
kategorije i preduslove klasnog raslojavanja, na osnovu kojeg se stvara osnovna politička
institucija - država. Stoga je svaki režim (u smislu vlasti čoveka nad čovekom) ujedno i politički
režim, jer se, kao i država (sa kojom je u neraskidivoj vezi), pojavljuje u sferi političkog društva.
Politički režim u širem smislu, odnosno politički poredak (skr. poredak), sastoji se iz dva
elementa, od kojih je prvi politički sistem. Svaki sistem, samim tim i politički, predstavlja
„stabilnu i funkcionalnu celinu (u ovom slučaju državu) sastavljenu iz delova (državnih
institucija: parlamenta, vlade, vojske itd.) koji su na skladan način povezani (odgovarajućim
pravilima) 2 “. Druga (materijalna) komponenta političkog poretka je skup relevantnih delovanja
političkih aktera 3 . Kao osnovna i najbitnija politička institucija, država je centar političke sfere i
genus proximum svih drugih političkih institucija, njihov supstantiv, pa se i relevantnim
političkim ponašanjima u okviru poretka smatraju sva društvena delovanja u vezi sa njom 4 .
Državnu organizaciju čini skup svih ljudi koji vrše državnu vlast. Oni to mogu činiti
posredno 5 i neposredno. Ljudi kojima je neposredno vršenje državne vlasti jedino ili glavno
zanimanje nazivaju se državnim aparatom 6 . Svi institucionalni odnosi vladaoca i onih kojima se
vlada, upravljača i onih kojima se upravlja, odnosno državnog aparata i stanovništva jedne
države, čine politički poredak ili režim u širem smislu. Politički poredak, dakle, predstavlja jedan
1 Postoji i drugi smisao ove reči, koji podrazumeva određeni pravac ili metod, kao što je režim ishrane, vaspitanja, učenja itd. Međutim, ovde će
se režim poimati isključivo u smislu vladanja i upravljanja u okviru države.
2 Milovan Mitrović, Saša Bovan, Osnovi sociologije i sociologija prava, Službeni glasnik Beograd, 2007, 60 str.
3 Ne može se prilikom izučavanja poretka političkim delovanjem smatrati svako ljudsko delovanje, iako ono, u najširem značenju politike kao
fenomena, to može biti. Tako bi se npr. pevanje gostiju na slavi smatralo političkim delovanjem unutar poretka, što bi onemogućilo njegovo
izučavanje, vodeći ga u beskraj.
4 Tako su za politički režim bitne i nevladine organizacije, građanske inicijative, sindikati itd, iako te institucije ne smatraju državnim. Ali njih
formira država svojim aktima, one se registruju u državnim institucijama, između njih i države postoji neprekidna interakcija.
5 Na primer, kada građani na izborima biraju svoje predstavnike koji nakon toga neposredno vrše državnu vlast.
6 Više o državnom aparatu i organizaciji vidi, Radomir Lukić, Budimir Košutić, Uvod u pravo, Službeni glasnik, Beograd 2009, 62. i dalje.

od četiri osnovna oblika državne organizacije, odnosno „način na koji je ona (država – prim.
autora) organizovana, t.j. sastav i veza njenih organa, kako među sobom, tako i s narodom“ 7 .
Svaki čovek je politički subjekt, s tim što njegova uloga u političkim procesima može biti
više ili manje istaknuta. Zato se i često stiče utisak da se politički režim sastoji samo iz svojih
najizraženijih i najvažnijih institucija, ličnosti i njihovih ponašanja, što nije tačno. Oni, zapravo,
čine politički režim u užem smislu, koji se može odrediti i kao skup „institucija i nosioca vlasti“ 8 .
Vrsta političkog režima određuje se prema nosiocu političke suverenosti. Suverenost u
pravnom smislu predstavlja jednu od ključnih osobina državne vlasti i sastoji se iz tri elementa:
spoljašnjeg (nijedna organizacija van teritorije države ne može joj nametati svoju volju),
unutrašnjeg (suprematija države na svojoj teritoriji) i normativnog (koji podrazumeva pravno
vrhovništvo, odnosno ovlašćenje državnih organa vlasti da donosi najviše pravne akte). U
političkom smislu ona čini „svežanj (političke) moći i kapaciteta“ unutar jednog društva, koji
može biti veći ili manji, i koji se, za razliku od pravne suverenosti (koja je nedeljiva, koja se „ili
ima ili nema“), može stepenovati. Suverenost u pravnom smislu uvek pripada državi kao
pravnom licu 9 , dok je u političkom njen titular onaj čiju volju država ostvaruje preko svojih
organa.
Ukoliko državna vlast sprovodi „volju“ većine, reč je o demokratiji, dok kod autokratije
(u užem značenju) predstavlja izraz volje pojedinca 10 . Iako u demokratiji svi punoletni građani
vrše vlast na izborima (barem na to imaju pravo, u malom broju država i obavezu država) 11 ,
faktički gledano to nije tako. Politički posmatrano, narod nije suveren jer on kao takav ne može
posedovati volju, samim tim je i ne može izraziti putem državne vlasti. Stoga se političkim
suverenom smatra „ona klasa (možda bi bilo ispravnije koristiti izraz „društvena grupa“) koja
7 Lukić, Košutić, str. 79.
8 Jovica Trkulja, Osnovi političkog sistema, Beograd, 2009, str. 62.
9 Detaljno objašnjenje vidi u Radomir Lukić, Teorija države i prava, Savremena administracija, 1976, str. 94. i dalje
10 Pored ove standardne klasifikacije, postoje i podele na demokratske i nedemokratske (autokratske, autoritarne i totalitarne režime), kao i na
demokratiju, oligarhiju i autokratiju.
11 Problematično je i pitanje koliko je ta volja samonikla, a koliko je nametnuta. O manipaliciji putem masovnih medija Milovan Mitrović piše
„masama se prvo 'ispira mozak', a potom se 'puni glava' porukama kojima se sugeriše šta kupovati, kuda kupovati, koga glasasti, s kim ratovati i
koga izabrati kao saveznika, pa čak i koga treba voleti ili mrzeti.“

organizuje državu kao svoje oruđe u klasnoj borbi“ 12 . Međutim, kako ne bismo dodatno
komplikovali i problematizovali pitanje režima i suverenosti, smatraćemo da je, uprošćeno
govoreći, demokratski poredak onaj u kojem vlada većina, i na osnovu tog kriterijuma ćemo za
početak napraviti razliku između demokratije i autokratije.
Iako je autokratija u svom izvornom obliku gotovo iščezla, ona se i dalje, u
svakodnevnom govoru, ali i u stručnoj literaturi, koristi kao sinonim za nedemokratske režime
(autokratija u širem značenju). Tako oligarhija, kao poredak vladavine manjine, predstavlja njenu
podvrstu 13 , a autoritarni (sa svojim ekstremnim oblicima - totalitarnim) njene moderne oblike.
Pojam autokratije određen na taj način dosta je neprecizan pa ćemo, za potrebe ovog teksta,
autokratiju svesti na autoritarne režime, deleći ih na one sa dominantnim pojedincem (cezarizam
i bonapartizam) i oligarhijske.
U pogledu demokratskih režima odavno je prevaziđena podela na neposrednu i
predstavničku demokratiju. Neposredna demokratija (omnikratija) je poredak u kojem se svi
punopravni politički subjekti bave politikom, neposredno odlučuju o svim državnim pitanjima, a
odluke se donose većinom, dok u predstavničkoj „oni neposredno biraju one koji će u njihovo
ime odlučivati“ 14 . Iako neposredna demokratija danas predstavlja „istorijski kuriozitet“ 15 , ona se
ukorenila u predstavničku, tako da u svim modernim državama građani neposredno odlučuju o
najvažnijim javnim pitanjima (poluneposredna demokratija) 16 . U savremenoj teoriji razlikuju se
nekoliko tipova demokratije: kompetitivni elitizam, liberalna (pluralistička) demokratija,
minimalna (legalna) država, participativna i konsocijativna demokratija, a prisutna je i podela na
minimalnu (čisto formalnu), ustavnu i maksimalnu (idelanu) demokratiju.
12 Lukić, str 152. u ovoj knjizi autor problematizuje i volju vladajuće klase. „Klasa nije nikakav organizam da bi imala volju u psihološkom
smislu reči. Nju imaju samo pojedinci, pripadnici klase. Volja klase, tako isto, nije istovetna ni s voljom svih pripadnika klase niti s voljom onih
članova klase koji, u ime klase stvaraju pravo. Često je, naprotiv, volja ovih članova klase drukčija od one koja je izražena u pravu, koje oni u
ime klase formulišu... Volja klase, prema tome, jeste jedna vrsta rezultante volja pripadnika klase. U toj rezultanti učestvuju pojedinačne volje
pripadnika klase shodno srazmeri snaga koju imaju u okviru klase.“
13 Postoji više načina da se odredi oligarhija. Ona je, zapravo, faktička autokratija i, kao takva, može se podeliti na niz podvrsta (aristokratija,
plutokratija, timokratija, birokratija, kleptokratija, mediokratija, meriokratija). Ima i pisaca (Jovica Trkulja) koji kao posebnu vrstu autokratije
izdvajaju stvarnu autokratiju i dele je na oligarhiju, aristokratiju i plutokratiju.
14 Ratko Marković, Ustavno pravo, Službeni glasnik, Beograd 2009, str. 211.
15 Izuzetak čini Švajcarska, gde u tri kantona i dalje postoji neposredno odlučivanje o svim kantonalnim pitanjima. Više o tome Marković, str. 211
16 O poluneposrednoj demokratiji vidi Marković, str. 212.

Problem određivanja svakog konkretnog političkog režima sastoji se u tome što se niti
jedan od njih nije u stvarnosti manifestovao u svom čistom teorijskom obliku, a često se vidi i
prisustvo različitih podvrsta unutar jednog poretka. Svaki poredak je u stvari amalgam
demokratije i autokratije.
2. Demokratija
Reč demokratija nastala je u antičkoj Grčkoj, kao kovanica reči demos (narod) i kratein
(vladati), a podrazumeva vladavinu naroda, „vladavinu za narod“, ili poredak u kojem državna
vlast, odnosno njen aparat, sprovodi volju većine. Ovo je bukvalan prevod i jedino se tako treba
shvatiti, jer on stvara nejasnoće i zablude, kao i uvek kada se termini iz (daleke) prošlosti tumače
ad literam, bez vremenske distance i duha vremena (zeitgeist) u kojem su nastali.
Prvo, u staroj Atini „narodom“ su se podrazumevali samo punoletni Atinjani 17 , koji su
činili manje od trećine 18 ukupnog atinskog stanovništva, a danas su to svi punoletni državljani
jedne zemlje. Dalje, shvatanje o polis-u kao političkoj zajednici i današnje poimanje države nije
isto. Još je izraženija razlika u društvenim odnosima i njihovom vrednovanju, pa se samim tim i
državna vlast i njen odnos sa stanovništvom (politički poredak) potpuno drugačije shvatao.
Recimo, u periodu zenita antičke demokratije, za vladavine Perikla („Zlatno doba“), mnogi
propisi izglasavani su tesnom većinom u skupštini (ekleziji), što je, kada se prevede u brojeve,
predstavljalo volju svega jedne šestine (ili osmine) stanovništva. Danas je institucionalizovano
namete volje toliko malog dela građanstva jedino zamislivo u totalitarnim režimima. Dakle, iz
antičkog poimanja demokratije jedino preuzimamo učešće većine građana u državnim poslovima
i većinsko načelo u odlučivanju, kao njenu iskonsku vrednost, s tim što se krug lica koji odlučuju
znatno proširio.
Na osnovu iznetog, u traganju za odgovorom na pitanje šta je demokratija, možemo
zaboraviti na čisto etimološko značenje i osvrnuti se na modernu definiciju Filipa Lova, prema
kojoj je demokratija „sistem ustanova u kojem se određivanje vlasti rešava mirnim putem,
17 Žene, deca, robovi i stranci nisu imali pravo da učestvuju u državnim poslovima.
18 Neki podaci govore da je njihov broj bio manje od četvrtine.

izborima na određeno vreme, nakon utakmice po određenim pravilima“.Tako se danas govori o
vladavini procedure (proceduralna demokratija) „koja omogućava svima jednake uslove i
šanse“ 19 . Iz ovoga izvire nova vrednost demokratije, izbori. Jedino se za vlast izabranu na
slobodnim izborima, sa opštim i jednakim pravom glasa, može reći da je legitimna.
Međutim, da je latinska izreka omnia definitio periculosae est (svako definisanje je
opasno) istinita, uverićemo se preispitivanjem ovih navoda koji su svakako prihvatljivi, ali samo
ako se demokratija posmatra kao skup državnih institucija, ili politički režim u užem smislu. Kao
i uvek, isticanjem forme baca se senka na važniji element, materijalni element (odnos nosioca
vlasti i naroda), koji čini suštinu svakog režima. Krajnje je izvesno i istoriji poznato da neko
stupi na vlast po propisanoj proceduri, nekada i uz njenu veliku pomoć, a da nakon toga sprovede
diktaturu 20 . Dakle, pri proučavanju političkog režima moramo analizirati relaciju narod-vlast, jer
na ovom polju izviru dve fundamentalne vrednosti savremene demokratije: sloboda i jednakost.
Veoma je interesantno da su te vrednosti (baš kao i većinsko odlučivanje) ujedno i njena
kontradikcija i praktične prepreke, zbog čega bi se moglo reći da demokratija pati od
ambivalencije. Ona, kao i država, predstavlja „jedinstvo protivrečnosti“ 21 . Naime, gde ima
politike, ima i države, a gde ima države, ima i klasnog raslojavanja, samim tim i dominacije,
vlasti i fizičke sile kojom se štiti poredak. Tako je i demokratsko društvo klasno raslojeno,
sloboda ograničena, a država se koristi fizičkom silom, s tim što se neprekidno teži da se i
dominacija i sila, kao negativni elementi, svedu na minimum.
Za slobodu unutar demokratije centralan pojam je slobodno (civilno) društvo, zaštićeno
od samovolje državnog aparata. Njegov osnovni element su ljudske i građanske slobode i prava
zajemčena ustavom, iz kojih izvire politički i ekonomski subjektivitet svakog građanina, kao i
njegove ostale autonomije (moralna, verska, stvaralačka) . Takođe se mora propisati autonomija
19 Trkulja, str. 63.
20 Najpoznatiji je primer Adolfa Hiltera.
21 Lukić, 348 „S jedne strane ona (država – prim. autora) je organizacije sile, i to organizacije najgrublje sile, fizičke sile. Država svojom silom
postupa prema čoveku ne kao prema čoveku... nego kao prema mrtvoj, fizičkoj stvari, koju fizičkim sredstvima treba doterati u određen položaj,
„ponašanje“ S druge stane, država je apsolutno nužna u eposi klasnog društva (u širem smislu reči), jer omogućava održavanje samog društva...
Na taj način država postaje u stvari sinteza onog što je najbolje, najprogresivnije u društvu. U stvari, država nije ni apsolutno zlo, ni apsolutno
dobro- ona je relativno i jedno i drugo, zavisno od istorijskih okolnosti i svih konkretnih mera.“

spontano nastalih društvenih institucija, kao što su univerzitet, verske zajednice, stručna
udruženja itd.
Sledeći element je vladavina prava koja „ne predstavlja vladavinu bilo kakvih zakona
nezavisno od stvarne sadržine koju oni mogu da imaju, već vladavinu onoga što zakoni treba da
budu, to jest metapravnu doktrinu ili politički ideal“. Ona je krucijelni pojam svakog
civilizovanog društva i njena osnovna načela i institucije su: legitimnost vlasti, podela vlasti,
nezavisnost sudstva, ustavnost i zakonitost (legalitet), ustavna zajemčenost ljudskih i građanskih
prava, sloboda privrede i privredne delatnosti 22 . Uslov za postojanje slobodnog društva i
vladavine prava jeste delotvorno ograničena i legitimna državna vlast.
Na osnovu iznetog, možemo zaključiti da osnovne demokratske vrednosti predstavljaju
većinsko odlučivanje, sloboda i jednakost, slobodni i fer izbori, vladavina prava i legitimnost
državne vlasti. Kroz njih su vremenom na površinu izbili parlamentarizam, krivična, politička i
materijalna odgovornost javnih funkcionera, sloboda informisanja, oslobađanje ekonomije od
tutorstva politike, participativno-demokratska politička kultura i politički pluralizam. U
demokratskoj tablici, u samom uglu, kao proizvod najviših vrednosti, nalazi se čovek kao
građanin i individua sa neprikosnovenim pravom na život, slobodu i imovinu.
Međutim, demokratija i pored svih svojih dostinuća ne predstavlja savršen politički
režim, jer i ona pati od ozbiljnih slabosti, među kojima su najuočljivije: tiranija većine nad
manjinom; mogućnost manipulacije u kompleksnim društvima (pogotovo putem medija);
tendencije demokratije da se deformiše u demagogiju, ohlokratiju (vladavinu neuke rulje i ološa),
ili mediokratiju (vladavinu apstraktne jednakosti, što sa sobom vuče uprosečavanje i
izjednačavanje u osnovi nejednakih i veoma različitih ljudi u državi 23 ); ograničenje slobode
unutar demokratije; omogućavanje svima da dođu na vlast pod istim uslovima i šanasama, pa i
njenim najvećim protivnicimа 24 .
22 Navedeno prema Marković, str. 503.
23 Trkulja, str. 63
24 O slabostima demokratije vidi: Danilo N. Basta, Slabosti demokratije, u: Jovica Trkulja(ur.), O demokratiji, Službeni glasnik, Beograd, 2005

Na osnovu rečenog, demokratiju bismo mogli odrediti dvojako: ona je, s jedne strane,
nedostižni politički ideal kojem se neprekidno teži, a sa druge, politički režim u kojem se ne krše
grubo njene osnovne vrednosti, a autoritarne crte se svode na najmanju moguću meru. Ona je
prema rečima Vinstona Čerčila „rđavi oblik vladavine, ali manje loš od svih drugih oblika koji se
oprobaju s vremena na vreme“.
3. Autoritarni režimi
Danas se pod autoritarnim režimima smatraju svi oni u kojima se grubo krše neke od
demokratskih vrednosti. Ne postoji jasno određen skup vrednosti čijim kršenjem konkretan režim
postaje autoritaran. Razvoj i emancipacija društva biće anulirani ukoliko dođe do grubog kršenja
makar i jedne od njih, ali isto tako ne može ni svako kršenje demokratskih načela jednom režimu
davati autoritarni karakter. Kao što smo objasnili, ne postoji savršen režim u kojem se sve
navedene demokratske vrednosti potpuno ostvaruju. Važno je navesti da u svakom
demokratskom poretku postoje izvesne više ili manje izražene crte autoritarnosti.
Cezarizam u izvornom značenju predstavlja režim u kojem vladar vojnim uspesima sebi
obezbeđuje legitimitet. Naziv je dobio po Gaju Juliju Cezaru, istaknutom vojnom komandantu i
veštom manipulatoru, koji se prvi u Rimu proglasio za doživotnog diktatora, u čemu je imao
podršku nižeg i brojnijeg sloja, plebsa. Danas se cezarizmom smatra režim u kojem formalno
postoje demokratske institucije (karakteristika po kojoj je jako blizak minimalnoj demokratiji),
ali je sva vlast maksimalno personalizovana i faktički koncentrisana u rukama pojedinca. On
vlada uz pomoć podrške egzaltirane mase, a fizičku silu u početku ne upotrebljava, jer ona,
barem u tom stadijumu, nije ni potrebna (glavna osobina koja ga izdvaja od apsolutizma,
despotije i tiranije). Podržavaju ga niži društveni slojevi i neuki ljudi (po čemu je blizak
ohlokratiji), a najveći protivnici su mu intelektualci i viši slojevi, kao i bivši politički moćnici.

Javlja se najčešće u periodima dekadencije, ekonomskih i socijalnih kriza, kada je populizmom
najlakše steći političku dominaciju. So na ovu ranu je nacionalizam, t.j. njegov najgori oblik.
„Kao takav, nacoinalizam se redukuje na interese političkih elita (naciokratija)“ 25 . Iako vladar
ima veliku podršku naroda, ona je zapravo prividna, jer je narod letargičan i zaslepljen
demagoškim pričama, a pojedini neistomišljenici nisu slobodni da izraze svoje mišljenje i sa
njima se obračunava na svirep način, najčešće uz izričitu ili prećutnu podršku razularene svetine
(karakteristika slabosti demokratije, tiranije većine nad manjinom). U sistemima u kojima
pojedinac na izborima pobedi (ili ponovo pobedi) sa više od 75% glasova, najverovatnije je reč o
ovom tipu režima. Cezaristički oblik nije dugog veka i često prelazi u diktaturu, kada se narod
osvesti i javi politička opozicija. Ona se ili potpuno blokira represivnim merama uz pomoć
vojske i policije (pravna država se pretvara u policijsku) ili marginalizuje raznim podvalama, uz
naročitu pomoć medija. Često se kao metod zavaravanja naroda koriste instrumentalizovani
pojedinci, navodni disidenti, koji do određene mere kritikuju vlast, ne bi li se stekao utisak da
postoji sloboda misli i prava na javno izražavanje.
Bonapartizam je režim u kojem u narodu vlada ideja o jakoj i strogo centralizovanoj
državi, koja se oslanja na vojnu snagu i njenog vrhovnog komandanta. Naziv je dobio po
Napoleonu Bonaparti, koji je nakon što je došao na vlast, proširio svoja ovlašćenja i postupno
preuzeo sve državne institucije pod svoju kontrolu. Ovaj režim blizak je u nekim crtama
apsolutizmu (neki ga smatraju i podvrstom cezarizma), jer se sva državna vlast koncentriše u
rukama pojedinca, ali je on u svakom trenutku spreman da preispita svoj legitimitet plebiscitima
i referendumima. On zapravo uživa podršku građana dokle god beleži vojne uspehe i održava
mir unutar poretka, a kada to više nije u stanju da čini doživljava krah.
Oligarhija je poredak u kojem vlada mala grupa ljudi (grč. oligos – malo), koja poseduje
neki od ključnih monopola, neophodnih za političku prevlast 26 . Najpoznatiji istorijski primer je
Sparta, gde su spartijati monopolom vojne moći ugnjetavali ostale društvene slojeve. Oligarhija
je kao kameleon, pojavljuje se u formalno čistim autokratijama, kao i u najdemokratskijim
25 Detaljno o nacionalizmu i problemima postkomunističkih društava, vidi Trkulja, str. 111-155.
26 U daljem tekstu oligarhijom ćemo smatrati svaki režim u kojem vlada manjina.

ežimima. To je upravo čini najsloženijim tipom poretka, jer se faktički ostvaruje, manje ili više,
u svakom društvu. Ona je često kriptokratija, sistem u kojem su stvarni vladaoci nepoznati.
Tokom vekova su fabrikovane primitivne teorije zavera, upravo da bi se izbagatelisala ideja o
kriptokratiji 27 .
Ključni kriterijumi razgraničavanja sa demokratijom jesu stepen moći koji ima
dominantna društvena grupa, (što je jako teško utvrditi) kao i (ne)postojanje odgovarajućih
efikasnih mehanizama za suzbijanje oligarhijskih tendencija 28 . Međutim, politička praksa
mnogih režima pokazuje da je formalno postojanje takvih mehanizama najčešće „mrtvo slovo na
papiru“ i upravo zbog toga nije samo postojanje mehanizama za suzbijanje oligarhije nije
dovoljno, već oni moraju biti efikasni. Ako se radi o institucionalizovanoj volji manjine, svakako
je reč o oligarhiji, ali takvih režima je danas malo (barem manje od formalnih demokratija) i
stoga se oligarhija naziva stvarnom autokratijom, jer je najprisutnija u formalnoj demokratiji. U
ovom režimu prava građana su puki formalizam, „mrtva slova na papiru“, a svi državni potezi
usmereni su na zadovoljavanje interesa oligarha (moćnika). Podudara se sa međunarodnim
javnim pravom u tome što za srednju i nižu klasu propisi važe i strogo se primenjuju, ali ne i za
moćnike. Oni se se na njih pozivaju samo kada su im od koristi, a ako to nije slučaj, utiču na
njihovu promenu ili ih stavljaju van snage preko svojih instrumentalizovanih poverenika 29 . U
oligarhiji ključni frontovi za osvajanje moći i važnih pozicija jesu, pored državnih organa vlasti
(birokratija), mediji, političke partije (partokratija), privreda (plutokratija), tajna policija, zavisno
od konkretnog poretka. Istaknuta aristokratska crta je nepotizam (uvlačenje rođaka na unosne i
uticajne položaje) 30 .
Međutim, ako se dublje zađe u problematiku volje vladajuće klase, može se slučajno
desiti da unutrašnjim borbama oligarsi stvore situaciju u kojoj će koristi imati većina građana
27 Priče o učešću stranih obaveštajnih službi u određenim političkim zbivanjima danas izazivaju podsmeh javnosti, iako je vrlo verovatno da
određene države preko istih posredno ili neposredno sprovode svoje interese.
28 Ustav, podela vlasti, prozračnost (transparentnost), jaka kritika medija, zrela politička svest građana itd.
29 „Kad nam se neki zakon ne dopadne, mi nemamo nikakve teškoće da nađemo načine da ga proglasimo neustavnim“, rečenica koju je izgovorio
sudija američkog Vrhovnog suda, Harlana (Harlan) na jednom od svojih predavanja, u nameri da objasni razliku između forme i prakse.
Navedeno prema, Marković, str. 533.
30 Npr. u SAD su najočigledniji primeri porodice Buš i Klinton, čiji pripadnici su u poslednje tri decenije na najbitnijim mestima u izvršnoj vlasti,
kao i porodica Kenedi u Kongresu.

umesto njih samih, ali to je retkost. Oligarhija je uglavnom štetna po društvo i onemogućava
otvorenost za promene i razvoj.
Filip Blagojević
Institut za pravo I finansije