Disertacija - Univerzitet u Novom Sadu

UNIVERZITET U NOVOM SADU 

PRAVNI FAKULTET 

PRAVNI ODNOSI IZ 

MEĐUNARODNOG 

DOKUMENTARNOG 

AKREDITIVA 

DOKTORSKA DISERTACIJA 

Mentor: prof. dr Drago Divljak 

Kandidat: mr Dragan Đorđević 

Novi Sad, 2013. godine

UNIVERZITET U NOVOM SADU 

PRAVNI FAKULTET 

KLJUČNA DOKUMENTACIJSKA INFORMACIJA 

Redni broj: 

RBR 

Identifikacioni broj: 

IBR 

Tip dokumentacije: 

TD 

Tip zapisa: 

TZ 

Vrsta rada (dipl., mag., dokt.): 

VR 

Ime i prezime autora: 

AU 

Mentor (titula, ime, prezime, 

zvanje): 

MN 

Naslov rada: 

NR 

Jezik publikacije: 

JP 

Jezik izvoda: 

JI 

Zemlja publikovanja: 

ZP 

Uže geografsko područje: 

UGP 

Godina: 

GO 

Izdavač: 

IZ 

Mesto i adresa: 

MA 

Monografska dokumentacija 

Tekstualni štampani materijal 

Doktorska disertacija 

mr Dragan Đorđević 

prof. dr Drago Divljak, redovni profesor 

Pravnog fakulteta u Novom Sadu 

Pravni odnosi iz međunarodnog dokumentarnog 

akreditiva 

srpski 

srp. / eng. 

Republika Srbija 

Vojvodina 

2013. 

autorski reprint 

Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 1

Fizički opis rada: 

FO 

Sadržaj, uvod, sedam poglavlja, zaključak, 236 

strana, 634 fusnota, literatura 

Naučna oblast: 

Pravo 

NO 

Naučna disciplina: 

Međunarodno privredno pravo 

ND 

Predmetna odrednica, ključne reči: Dokumentarni akreditiv, spoljna trgovina, 

PO 

međunarodni platni promet 

UDK 34 

Čuva se: 

Biblioteka Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 

ČU 

Trg Dositeja Obradovića 1 

Važna napomena: 

VN 

Izvod: 

Predmet istraživanja doktorske disertacije su 

IZ 

Pravni odnosi iz međunarodnog dokumentarnog 

akreditiva 

Datum prihvatanja teme od strane 

NN veća: 

DP 

Datum odbrane: 

DO 

Članovi komisije: 

(ime i prezime / titula / zvanje / 

naziv organizacije / status) 

KO 

29.04.2010. godine 

predsednik: 

prof. dr Dušanka Đurđev, redovni profesor 

Pravnog fakulteta u Novom Sadu 

članovi: 

prof. dr Dragan Mrkšić, redovni profesor 

Fakulteta tehničkih nauka 

prof. dr Drago Divljak, redovni profesor 

Pravnog fakulteta u Novom Sadu

University of Novi Sad 

Faculty of law 

Key word documentation 

Accession number: 

ANO 

Identification number: 

INO 

Document type: 

DT 

Type of record: 

TR 

Contents code: 

CC 

Author: 

AU 

Mentor: 

MN 

Title: 

TI 

Language of text: 

LT 

Language of abstract: 

LA 

Country of publication: 

CP 

Locality of publication: 

LP 

Publication year: 

PY 

Publisher: 

PU 

Publication place: 

PP 

Monograph documentation 

Textual printed material 

Doctoral dissertation 

Dragan Đorđević, LL.M 

Drago Divljak, Ph.D, Full Professor, Faculty of 

Law, Novi Sad 

Legal relations from the International 

documentary credit 

Serbian 

eng. / srp. 

Republic of Serbia 

Vojvodina 

2013 

Author's reprint 

Trg Dositeja Obradovića 1, Novi Sad

Physical description: 

PD 

Scientific field 

SF 

Scientific discipline 

SD 

Subject, Key words 

SKW 

Contents, introduction, , seven chapters, 

conclusion, 236 pages, 634 footnotes, literature 

Law 

International Commercial Law 

Documentary letter of credit, foreign trade, 

international payments 

UC 34 

Holding data: 

The Faculty of Law Library, Trg Dositeja 

HD 

Obradovića 1, Novi Sad 

Note: 

N 

Abstract: 

This dissertation deals with the legal relations 

AB 

from the International documentary credit 

Accepted on Scientific Board on: 

AS 

Defended: 

DE 

Thesis Defend Board: 

DB 

April 29 th 2010 

president: 

Dušanka Đurđev, Ph. D., Full Professor, Faculty 

of Law Novi Sad 

members: 

Dragan Mrkšić, Ph. D., Full Professor, Faculty 

of Technical Sciences Novi Sad 

Drago Divljak, Ph. D., Full Professor, Faculty 

of Law Novi Sad

SADRŽAJ 

UVOD........................................................................................................................ 1 

GLAVA PRVA 

POJAM MEĐUNARODNOG 

DOKUMENTARNOG AKREDITIVA, 

ISTORIJSKI RAZVOJ I IZVORI PRAVA ......................................................... 5 

1. TERMINOLOŠKE ODREDNICE ....................................................................... 5 

2. POJAM MEĐUNARODNOG 

DOKUMENTARNOG AKREDITIVA ............................................................... 6 

3. ZNAČAJ MEĐUNARODNOG 

DOKUMENTARNOG AKREDITIVA .............................................................. 10 

4. OSNOVNA NAČELA POSLOVANJA 

SA MEĐUNARODNIM 

DOKUMENTARNIM AKREDITIVOM ................................................. ........... 12 

4.1. Uvodna razmatranja ........................................................................................... 12 

4.2. Načelo nezavisnosti 

dokumentarnog akreditiva 

u odnosu na osnovni posao ........................................................ ....................... 13 

4.3. Načelo samostalnosti odnosa 

između učesnika 

dokumentarnog akreditiva ................................................................................. 15 

4.4. Načelo poslovanja dokumentima, 

a ne robom .......................................................................................................... 16 

5. NASTANAK I ISTORIJSKI RAZVOJ 

MEĐUNARODNOG 

DOKUMENTARNOG AKREDITIVA ............................................................... 19 

6. IZVORI PRAVA ZA MEĐUNARODNI 

DOKUMENTARNI AKREDITIV ...................................................................... 22 

6.1. Uvodne napomene ............................................................................................. 22 

6.2. Međunarodni izvori prava .................................................................................. 23 

6.2.1. Jednoobrazna pravila i običaji 

za dokumentarne akreditive ............................................................................ 23 

6.2.1.1. Opšte napomene ........................................................................................... 23 

6.2.1.2. Pravna priroda Jednoobraznih 

pravila i običaja 

za dokumentarne akreditive ......................................................................... 26 

6.2.2. Ostali izvori autonomnog međunarodnog 

trgovinskog prava ........................................................................................... 30 

6.3. Nacionalni izvori prava ...................................................................................... 32 

6.4. Hijerarhija izvora prava ..................................................................................... 35 

GLAVA DRUGA 

VRSTE AKREDITIVA .......................................................................................... 37 

1. UVODNE NAPOMENE ...................................................................................... 37 

2. OPOZIVI I NEOPOZIVI AKREDITIVI .............................................................. 38 

I

3. POTVRĐENI (KONFIRMIRANI) 

I NEPOTVRĐENI AKREDITIVI ........................................................................ 43 

4. PRENOSIVI I NEPRENOSIVI AKREDITIVI .................................................... 45 

5. AKREDITIVI PLATIVI PO VIĐENJU, 

AKREDITIVI SA ODLOŽENIM PLAĆANJEM, 

AKCEPTNI I NEGOCIJACIONI AKREDITIVI ................................................. 48 

6. POKRIVENI I NEPOKRIVENI AKREDITIVI ................................................... 53 

7. LORO I NOSTRO AKREDITIVI ........................................................................ 54 

8. STANDBY AKREDITIVI .................................................................................... 55 

9. BACK TO BACK AKREDITIVI ......................................................................... 59 

10. REVOLVING AKREDITIVI ............................................................................. 60 

11. ELEKTRONSKI AKREDITIVI ......................................................................... 61 

GLAVA TREĆA 

MESTO MEĐUNARODNOG DOKUMENTARNOG 

AKREDITIVA U MEĐUNARODNOM 

BANKARSKOM PRAVU 

I RAZGRANIČENJE SA DRUGIM 

PRAVNIM INSTITUTIMA ................................................................................... 65 


2. RAZGRANIČENJE MEĐUNARODNOG DOKUMENTARNOG 

AKREDITIVA U ODNOSU NA DRUGE POSLOVE 

MEĐUNARODNOG BANKARSKOG PRAVA ................................................. 66 

2.1. Razgraničenje prema dokumentarnom inkasu ................................................... 66 

2.2. Razgraničenje prema bankarskoj garanciji ........................................................ 69 

2.3. Razgraničenje prema bankarskoj doznaci .......................................................... 73 

2.4. Razgraničenje prema ugovoru o kreditu ............................................................ 75 

2.5. Razgraničenje prema asignaciji ......................................................................... 76 

2.6. Razgraničenje prema escrow poslu .................................................................... 79 

GLAVA ČETVRTA 

PRAVNI ODNOS IZMEĐU 

NALOGODAVCA I KORISNIKA........................................................................ 83 


2. UGOVOR O MEĐUNARODNOJ KUPOPRODAJI ........................................... 85 

3. POJAM I SADRŽAJ AKREDITIVNE KLAUZULE .......................................... 86 

4. OBAVEZA KUPCA (NALOGODAVCA) 

DA OBEZBEDI OTVARANJE AKREDITIVA .................................................. 88 

5. OBAVEZE PRODAVCA (KORISNIKA AKREDITIVA) ................................. 92 

6. MERODAVNO PRAVO ZA PRAVNI ODNOS IZMEĐU 

NALOGODAVCA I KORISNIKA ....................................................................... 93 

GLAVA PETA 

PRAVNI ODNOS IZMEĐU NALOGODAVCA 

I AKREDITIVNE BANKE .................................................................................... 96 

1. UČESNICI OVE GRUPE PRAVNIH ODNOSA ................................................ 96 

2. NALOG ZA OTVARANJE AKREDITIVA ........................................................ 99 

3. UGOVOR O OTVARANJU AKREDITIVA .......................................................104 

3.1. Zaključenje ugovora ...........................................................................................104 

3.2. Obaveze akreditivne banke 

II

prema nalogodavcu ................................................................................................... 108 

3.2.1. Uvodne napomene .......................................................................................... 108 

3.2.2. Obaveza otvaranja akreditiva ..........................................................................109 

3.2.3. Obaveza dostavljanja nalogodavcu 

dokumenata koje je banka 

primila od korisnika akreditiva ....................................................................... 112 

3.3. Obaveze nalogodavca prema akreditivnoj banci ............................................... 113 


3.3.2. Obaveza plaćanja provizije ............................................................................. 114 

3.3.3. Obezbeđenje akreditivnog pokrića ................................................................. 116 

3.3.4. Dopunske obaveze nalogodavca prema banci ................................................ 118 

4. PRAVNA PRIRODA ODNOSA IZMEĐU NALOGODAVCA 

I AKREDITIVNE BANKE .................................................................................. 119 

5. MERODAVNO PRAVO ZA PRAVNI ODNOS IZMEĐU 

NALOGODAVCA I AKREDITIVNE BANKE .................................................. 123 

GLAVA ŠESTA 

PRAVNI ODNOSI IZMEĐU BANAKA 

KOJE UČESTVUJU U POSLU 

MEĐUNARODNOG DOKUMENTARNOG 

AKREDITIVA ........................................................................................................ 126 


2. NASTANAK PRAVNIH ODNOSA 

IZMEĐU AKREDITIVNE BANKE 

I KORESPONDENTNIH BANAKA ....................................................................... 127 

3. PRAVNI ODNOS IZMEĐU AKREDITIVNE 

I AVIZIRAJUĆE BANKE ....................................................................................... 130 

3.1. Pojam i značaj avizirajuće banke .......................................................................130 

3.2. Obaveze avizirajuće banke ................................................................................ 131 

3.3. Prava avizirajuće banke ..................................................................................... 135 

3.4. Pravna priroda odnosa između 

akreditivne i avizirajuće banke ......................................................................... 137 


I KONFIRMIRAJUĆE BANKE .......................................................................... 139 

4.1. Pojam i značaj konfirmirajuće banke .................................................................139 

4.2. Obaveze konfirmirajuće banke .......................................................................... 141 

4.3. Prava konfirmirajuće banke ............................................................................... 142 

4.4. Pravna priroda odnosa između 

akreditivne i konfirmirajuće banke ..................................................................... 145 


I NOMINOVANE BANKE ..................................................................................148 

6. MERODAVNO PRAVO KOD PRAVNIH ODNOSA 

IZMEĐU BANAKA KOJE UČESTVUJU 

U POSLU MEĐUNARODNOG 

DOKUMENTARNOG AKREDITIVA ...............................................................152 

GLAVA SEDMA 

PRAVNI ODNOS IZMEĐU BANKE 

I KORISNIKA AKREDITIVA ..............................................................................154 


III

2. USLOVI KOJE TREBA DA ISPUNI 

KORISNIK AKREDITIVA ......................................................................................155 

3. OBAVEZE BANKE PREMA KORISNIKU AKREDITIVA ..............................158 

3.1. Obaveza pregleda dokumenata .......................................................................... 158 

3.1.1. Uopšteno o obavezi pregleda dokumenata ..................................................... 158 

3.1.2. Opšta pravila za pregled dokumenata .............................................................159 

3.1.2.a. Odnos Jednoobraznih pravila i običaja 

za dokumentarne akreditive 

i Međunarodne standardne bankarske prakse 

u vezi sa pregledom dokumenata .................................................................159 

3.1.2.b. Opšti kriterijumi koje treba 

da ispune akreditivni dokumenti ..................................................................160 

3.1.2.c. Rok za ispitivanje dokumenata .................................................................... 167 

3.1.3. Pregled pojedinih vrsta dokumenata koji se koriste 

u akreditivnom poslovanju ............................................................................168 

3.1.3.a. Opšte napomene o vrstama dokumenata ......................................................168 

3.1.3.b. Konosman (Teretnica) ................................................................................. 170 

3.1.3.c. Neprenosiv pomorski tovarni list .................................................................176 

3.1.3.d. Čarter parti konosman ..................................................................................177 

3.1.3.e. Vazdušni transportni dokumenat ..................................................................178 

3.1.3.f. Dokumenta o transportu drumom, 

železnicom ili unutrašnjim vodama ............................................................. 183 

3.1.3.g. Multimodalni ili kombinovani 

transportni dokumenat ................................................................................ 189 

3.1.3.h. Priznanica kurira, poštanska priznanica 

ili potvrda o otpremi poštom........................................................................190 

3.1.3.i. Dokumenat o osiguranju ...............................................................................191 

3.1.3.j. Komercijalna faktura .................................................................................... 196 

3.1.3.k. Certifikat o poreklu ......................................................................................197 

3.1.4. Neusklađena prezentacija ................................................................................198 

3.2. Obaveza banke da izmiri dug po osnovu akreditiva .......................................... 201 


3.2.2. Obaveza honorisanja .......................................................................................203 

3.2.3. Obaveza negociranja .......................................................................................206 

4. ODGOVORNOST BANAKA ..............................................................................208 

5. PRAVNA PRIRODA ODNOSA IZMEĐU 

AKREDITIVNE BANKE 

I KORISNIKA AKREDITIVA .............................................................................214 

6. MERODAVNO PRAVO ZA 

PRAVNI ODNOS IZMEĐU 

AKREDITIVNE BANKE I KORISNIKA AKREDITIVA ..................................217 

ZAKLJUČAK ......................................................................................................... 219 

LITERATURA ........................................................................................................231 

IV

REZIME 

Međunarodni dokumentarni akreditiv predstavlja jedan od najznačajnijih 

instrumenata plaćanja u savremenim međunarodnim trgovinskim odnosima. Njegova 

osnovna prednost u odnosu na druge instrumente plaćanja ogleda se u činjenici da se 

njime podjednako štite pravni i ekonomski interesi nalogodavca i korisnika akreditiva. 

Pored ovih učesnika, posebnu ulogu u poslu dokumentarnog akreditiva imaju banke, 

koje u ulozi neutralne strane garantuju da će plaćanje biti izvršeno na način i u vreme 

kako su se nalogodavac i korisnik sporazumeli u osnovnom ugovoru. 

Dokumentarni akreditiv je kompleksan pravni posao, pa se prilikom 

proučavanja ovog pravnog instituta otvaraju brojna pravna pitanja na koja treba dati 

odgovor. Predmet proučavanja u disertaciji predstavlja jedan segment prava 

dokumentarnog akreditiva, a to su pravni odnosi koji postoje između učesnika 

međunarodnog dokumentarnog akreditiva. Sve pravne odnose koji proizilaze iz 

međunarodnog dokumentarnog akreditiva možemo podeliti u tri vrste: prethodni, 

obavezni i dopunski pravni odnosi. Prethodni pravni odnos postoji između 

nalogodavca i korisnika akreditiva, obavezni postoje između nalogodavca i 

akreditivne banke, akreditivne banke i korisnika akreditiva, a dopunski postoje 

između akreditivne i korespondentne banke i između konfirmirajuće banke i 

korisnika. 

Rad se sastoji od sedam poglavlja. Od prvog pa zaključno sa trećim 

poglavljem obrađena je tematika pojma dokumentarnog akreditiva, istorijskog 

razvoja, izvora prava, vrste akreditiva i odnos sa drugim pravnim institutima. Od 

četvrtog pa zaključno sa sedmim poglavljem obrađena je tematika svih pravnih 

odnosa koji postoje između učesnika dokumentarnog akreditiva. Što se tiče izvora 

prava, najviše pažnje je posvećeno Jednoobraznim pravilima i običajima za 

dokumentarne akreditive, koji su doneti od strane Međunarodne trgovinske komore, a 

koja predstavljaju jednu od najznačajnijih kodifikacija poslovnih običaja iz oblasti 

međunarodnog privrednog prava, a istovremeno predstavljaju i osnovni izvor prava 

dokumentarnog akreditiva. 

i

SUMMARY 

International documentary credit is one of the most significant instruments of 

payment in contemporary international trade. The principal advantage of the 

documentary credit over other instruments of payment is the fact that it equally 

protects legal and economic interests of the applicant and the beneficiary. Apart from 

the mentioned participants, a special role in documentary credit transaction is played 

by banks which act as neutral parties guaranteeing that the payment will be performed 

in a manner and at the time agreed by the applicant and the beneficiary in the 

principal agreement. 

Documentary credit is a complex legal transaction, so during the study of this 

legal instrument, a number of questions need an answer. The topic of this dissertation 

is one type of legal issues involved with the documentary credit and that is the legal 

relations between the parties to the international documentary credit. All the legal 

relations that derive from the international documentary credit may be divided in three 

distinctive groups: prior, mandatory and additional legal relations. The prior legal 

relation exist between the applicant and the credit's beneficiary, the mandatory legal 

relations are between the applicant and the issuing bank and the issuing bank and the 

beneficiary while the additional relations are formed between the issuing and the 

corresponding bank and the confirming bank and the beneficiary. 

The dissertation consists of seven chapters. The first three chapters deal with 

the concept of documentary credit, historic development, sources of law, types of 

letters of credit and its relations with other legal institutes. Starting from the fourth 

chapter onwards the dissertation covers topics relating to legal relations that are 

formed between the parties to the documentary credit. As far as the sources of law are 

concerned, the majority of attention is dedicated to the Uniform Customs and Practice 

for Documentary Credits adopted by the International Chamber of Commerce as they 

represent the most significant codification of business customs in the area of 

international trade law as well as being the principal source of law for documentary 

credits. 

ii

UVOD 

U međunarodnim privrednim odnosima međunarodna trgovina zauzima 

značajno mesto. Danas je nezamislivo da promet roba i usluga bude ograničen unutar 

jedne države. U uslovima ubrzanog napretka tehnike, tehnoloških procesa, načina 

transporta i sredstava komunikacija, međunarodna trgovina je tema koja zaokuplja sve 

veći broj subjekata. U početku ovom temom su se bavili trgovci, trgovačka udruženja, 

banke i nacionalna zakonodavstva. Kasnije, posebnu pažnju ovoj problematici 

posvećuju međunarodne organizacije (vladine i nevladine organizacije) s obzirom da 

učesnici trgovinskih odnosa ne samo da pripadaju međusobno udaljenim zemljama 

nego sve češće pripadaju i različitim kontinentima. 

Međunarodna trgovina, odnosno kupoprodaja roba i usluga između privrednih 

subjekata koji pripadaju različitim državama otvara brojna pitanja: izbor vrste 

transporta robe, prelazak rizika sa prodavca na kupca, osiguranje, valuta plaćanja, 

način plaćanja, instrumenti obezbeđenja plaćanja, carinski propisi, različiti poslovni 

običaji i dr. Posebno je osetljivo pitanje kako pronaći mehanizam ekvivalentne zaštite 

interesa ugovornih strana prilikom plaćanja kupoprodajne cene i preuzimanja 

ugovorene robe. Drugim rečima, neophodno je pronaći takav način plaćanja koji bi 

obezbedio sigurnost za obe ugovorne strane prilikom realizacije kupoprodajnog 

ugovora. 

Ako se pogleda istorijski razvoj međunarodnih trgovinskih odnosa, 

primećujemo da su postojali različiti načini plaćanja. Jedan od najstarijih modela 

plaćanja jeste onaj prema kome kupac plaća robu tek u momentu kada je primi. 

Međutim, ovaj model plaćanja je više odgovarao kupcu nego prodavcu, jer je 

prodavac snosio rizik da isporuči robu, a da kupac odbije da primi robu i odbije da 

isplati cenu ili isplati manju cenu od ugovorene. Zbog toga su prodavci zahtevali od 

kupaca određeni procenat od cene koji su kupci bili obavezni da isplate pre nego što 

se roba preda na prevoz. Međutim, ni u ovom slučaju nisu u potpunosti zaštićeni ni 

prodavac ni kupac, jer iznos avansa nije dovoljna satisfakcija za prodavca u slučaju da 

je roba prevezena do kupca, a ovaj je odbio prijem. S druge strane, kupac može 

1

pretrpeti štetu od strane nesavesnog prodavca koji primi avans, a ne isporuči robu. S 

obzirom da prodavac i kupac pripadaju različitim državama, u srednjem veku i na 

samom početku novog veka šanse da se sudskim putem ostvare prava savesne strane 

(koja je u ovom slučaju strani državljanin) bile su veoma male. Ove probleme nisu 

mogli da reše sami trgovci pa zato uključuju posebnu vrstu posrednika - banke. 

Banka u ulozi neutralne strane obezbeđuje da će plaćanje biti izvršeno na 

način i u vreme kako su se prodavac i kupac dogovorili. Sami načini plaćanja su se 

vremenom menjali, da bi se početkom XX veka iskristalisala tri osnovna oblika 

plaćanja: bankarska doznaka, inkaso i akreditiv. Na razvoj instrumenata plaćanja u 

velikoj meri je uticala promena shvatanja u poslovnoj praksi trgovaca i uspostavljanje 

principa da se robom raspolaže ako se poseduju odgovarajući robni dokumenti. Time 

je fokus stavljen na usklađivanje interesa ugovornih strana u smislu da se plaćanje 

vrši odmah nakon što se predaju banci odgovarajući robni dokumenti. 

Predmet istraživanja u ovom radu je međunarodni dokumentarni akreditiv kao 

jedan od najznačajnijih i najprisutnijih instrumenata plaćanja u poslovima 

međunarodne kupoprodaje robe. S obzirom da je reč o kompleksnom pravnom 

institutu koji obuhvata širok spektar pravnih pitanja, u ovom radu skoncentrisaćemo 

našu pažnju na proučavanje pravnih odnosa koji se javljaju u poslu međunarodnog 

dokumentarnog akreditiva, prava i obaveze učesnika u ovom poslu kao i analizu 

pravne prirode svakog pojedinačnog pravnog odnosa koji je prisutan kod ovog 

instituta. 

Odlučili smo se za temu »Pravni odnosi iz međunarodnog dokumentarnog 

akreditiva« iz nekoliko razloga. Prvi razlog nalazimo u potrebi da se u okviru instituta 

međunarodnog dokumentarnog akreditiva, posebno prouči problematika pravnih 

odnosa između učesnika akreditiva. Iako međunarodni dokumentarni akreditiv 

predstavlja predmet interesovanja brojnih domaćih i stranih autora, primećujemo da je 

problematika pravnih odnosa između učesnika akreditiva najčešće obrađena samo kao 

jedan od segmenata celokupne problematike ovog pravnog instituta. Što se tiče radova 

gde su pravni odnosi između učesnika posebno obrađeni, evidentno je da je od 

trenutka nastanka tih radova do danas prošao određeni vremenski period u kome je u 

poslovanju sa akreditivima došlo do značajnih promena. Drugi razlog se odnosi na 

potrebu kontinuiranog praćenja i proučavanja izmena i dopuna Jednoobraznih pravila 

i običaja za dokumentarne akreditive, kao i proučavanja aktuelne bankarske prakse i 

običaja iz oblasti međunarodnog bankarskog prava. Treći razlog se odnosi na pokušaj 

2

da se putem proučavanja normi kojima se regulišu pravni odnosi između učesnika 

akreditiva, daju odgovori na pojedina pitanja koja nastaju u praksi, a čije neadekvatno 

rešavanje može predstavljati uzrok za nastanak sporova. 

Očekuje se da će istraživanje razjasniti problematiku složenih pravnih odnosa 

koji postoje između učesnika u ovom pravnom poslu. Posebna pažnja biće posvećena 

obavezama banaka prilikom otvaranja i realizacije akreditiva, i pri tome ćemo 

analizirati sve pravne aspekte pojedinih faza koje se javljaju tokom otvaranja i 

realizacije dokumentarnog akreditiva. Ovde se misli na nalog za otvaranje akreditiva, 

ugovor o otvaranju akreditiva, obaveštenje korisniku da je otvoren akreditiv, pregled 

dokumenata od strane banke i izmirenje obaveze banke prema korisniku akreditiva. U 

tom smislu, nadamo se da ćemo dati odgovore na brojna pitanja koja se javljaju u 

poslovnoj praksi naših banka. Drugim rečima, ovo istraživanje bi osim 

teorijskopravnog imalo i praktičan značaj za one bankarske službenike koji rade na 

poslovima odobravanja i realizacije akreditiva. 

U toku proučavanja pravnih odnosa koji se javljaju kod međunarodnog 

dokumentarnog akreditiva korišćeni su normativno-pravni, istorijsko-pravni i 

uporedno–pravni metod. S obzirom da je predmet istraživanja međunarodni 

dokumentarni akreditiv kao instrument plaćanja koji je regulisan na međunarodnom 

nivou, polaznu osnovu za istraživanje na prvom mestu će činiti Jednoobrazna pravila i 

običaji za dokumentarne akreditive i poslovni običaji banaka kod međunarodnih 

plaćanja. Ako akreditiv posmatramo sa komparativno pravnog ugla, primećujemo da 

je ovaj pravni institut uređen u manjem broju zemalja (uključujući i našu) . Iako 

nacionalna zakonodavstva nemaju direktan uticaj na međunarodni dokumentarni 

akreditiv, poznata je činjenica da u situacijama kada dođe do sporova u vezi sa 

tumačenjem pomenutih međunarodnih pravila, kod sudova ipak postoji jak uticaj 

nacionalnih zakonodavstava i sudske prakse u zemlji u kojoj se spor pojavio. Upravo 

zbog toga, ali i radi boljeg razumevanja ovog kompleksnog pravnog instituta, daćemo 

i kratak prikaz kako je akreditiv regulisan u našem pozitivnom pravu i u uporednom 

pravu. 

Rad se sastoji iz sedam poglavlja. U prvom poglavlju pokušali smo da 

definišemo pojam međunarodnog dokumentarnog akreditiva. Pored toga, dali smo 

kratak prikaz istorijskog razvoja ovog pravnog instituta i predstavili izvore prava. U 

drugom poglavlju posebnu pažnju posvetili smo pojedinim vrstama akreditiva koji se 

javljaju u međunarodnoj poslovnoj praksi. Treće poglavlje odnosi se na problematiku 

3

određivanja mesta dokumenatarnog akreditiva u međunarodnom privrednom pravu. U 

tom cilju, uporedili smo dokumentarni akreditiv sa sličnim pravnim institutima, kao 

što su dokumentarni inkaso, bankarska garancija, bankarska doznaka, ugovor o 

kreditu, asignacija i escrow posao. 

Od četvrtog pa zaključno sa sedmim poglavljem obrađena je tematika svih 

pravnih odnosa koji postoje između učesnika međunarodnog dokumentarnog 

akreditiva. Ono što je zajedničko za ova četiri poglavlja jeste da smo za svaki pravni 

odnos pokušali da objasnimo njegovu pravnu prirodu, kao i da odgovorimo na pitanje 

– koje bi pravo bilo merodavno za svaki pojedinačni pravni odnos, u spornim 

situacijama koje nisu regulisane Jednoobraznim pravilima i običajima za 

dokumentarne akreditive. 

U četvrtoj glavi smo razmotrili pravni odnos koji postoji između nalogodavca 

i korisnika akreditiva. Ovde je reč o pravnom odnosu čije postojanje predstavlja uslov 

za nastanak ostalih pravnih odnosa po osnovu dokumentarnog akreditiva. Izvor za 

nastanak prava i obaveza nalogodavca i korisnika najčešće predstavlja ugovor o 

međunarodnoj kupoprodaji robe. U tom smislu, posebno smo proučili ugovor o 

međunarodnoj kupoprodaji, u delu načina plaćanja i načina preuzimanja robnih 

dokumenata. Peta glava tiče se pravnih odnosa između nalogodavca i akreditivne 

banke. Posebno je obrađena tematika načina i forme zaključenja ugovora, kao i prava 

i obaveze ugovornih strana. U šestoj glavi smo predstavili sve pravne odnose koji 

postoje između banaka koje učestvuju u poslu međunarodnog dokumentarnog 

akreditiva. S obzirom da akreditivna banka ima centralnu ulogu u ovom poslu, 

odvojeno smo proučavali pravni odnos akreditivne banke sa avizirajućom, 

konfirmirajućom i nominovanom bankom. U sedmoj glavi smo pokušali da objasnimo 

pravni odnos koji postoji između banke i korisnika akreditiva, pa smo u tom cilju 

posebno predstavili uslove koje korisnik treba da ispuni da bi došlo do realizacije 

akreditivnog posla, obaveze koje banka ima prema korisniku, kao i pravila o 

odgovornosti banaka. Kada je reč o obavezama banaka, akcenat je stavljen na pregled 

pojedinih vrsta dokumenata koja se koriste u akreditivnom poslovanju. 

4

GLAVA PRVA 

POJAM MEĐUNARODNOG DOKUMENTARNOG 

AKREDITIVA, ISTORIJSKI RAZVOJ I IZVORI PRAVA 

1. TERMINOLOŠKE ODREDNICE 

Termin akreditiv potiče od latinske reči accreditivum 1 koja se može prevesti 

kao punomoćje 2 . U tom smislu banke se posmatraju kao punomoćnici svojih klijenata, 

jer su ovlašćene da preduzmu određene pravne radnje u ime i za račun svojih 

klijenata. Koreni reči akreditiv se mogu naći i u latinskom glagolu acredo – verovati, 

dati poverenje 3 . Za termin akreditiv, u engleskom jeziku se koriste termini 

documentary credit i letter of credit, a u francuskom jeziku accreditif, lettre 

acreditive, lettre de credit 4 . Engleska reč »letter of credit« je proizašla iz francuske 

reči »accreditif« (ovlašćenje), a koja ima poreklo u latinskoj reči »acreditivus«, koja 

bi se mogla prevesti kao poverenje 5 . Ono što možemo primetiti jeste da se u 

anglosaksonskom pravnom rečniku ne upotrebljava posebno atribut međunarodni 

(international) ispred termina dokumentarni akreditiv. Razlog leži u činjenici da se 

akreditiv, u najvećem broju slučajeva, koristi u međunarodnom platnom prometu, a 

vrlo su retki u domaćem platnom prometu, pa tako i pravila koja važe za 

međunarodne akreditive istovremeno važe i za akreditive unutar države, naravno uz 

izvesne izuzetke. 

Osim pravnog značenja, reč akreditiv se upotrebljava i u diplomatskom 

rečniku. U diplomatiji se često susreće pojam akreditivno pismo koje se definiše kao 

1 Vukadinović R. Pravni odnosi iz međunarodnog dokumentarnog akreditiva, Beograd, 1989., str. 5. 

2 Vujaklija M. Leksikon stranih reči i izraza, Beograd, 1975., str. 20. 

3 Žepić M. Latinsko – hvatski ili srpski rječnik, Zagreb, 1989., str. 11. 

4 Jovanović J., Todorović S. Rečnik pravnih termina srpsko-englesko-francuski, Beograd, 2004., str. 6. 

5 Koudriachov S. The Applicaton of the Letter of Credit Form of Payment in International Business 

Transactions, International Trade Law Journal Vol. 10, 2001, str. 37. 

5

legitimacija o postavljenju novog ambasadora u drugoj državi, a koju upućuje jedan 

šef države drugom. 

U teoriji nije sporno da je termin akreditiv potiče iz latinskog jezika, ali je 

sporno šta se pod ovim terminom podrazumeva. Akreditivom se naziva celokupan 

sistem pravnih odnosa koji postoje između učesnika ovog posla, ali se akreditivom 

naziva i sam pravni akt otvaranja akreditiva koji akreditivna banka upućuje korisniku. 

Ovu dvojnu upotrebu termina »akreditiv« primetio je prof. Vukadinović, koji smatra 

da pod terminom dokumentarni akreditiv treba podrazumevati ukupnost odnosa 

između nalogodavca, banke i korisnika, a za samo pismeno obećanje banke treba 

koristiti izraz operativni akreditivni instrument ili akreditiv u užem smislu 6 . U ovom 

radu, pod akreditivom ćemo podrazumevati pravni institut koji obuhvata sve pravne 

odnose koji postoje između učesnika, dok ćemo za pravni akt otvaranja akreditiva 

koristiti naziv »saopštenje o otvaranju akreditiva«. 

2. POJAM MEĐUNARODNOG DOKUMENTARNOG AKREDITIVA 

S obzirom da se u pravnoj literaturi spominju termini običan akreditiv (ili 

samo akreditiv bez bilo kakvih atributa), dokumentarni akreditiv i međunarodni 

dokumentarni akreditiv, na početku ovog rada neophodno je prvo napraviti jasnu 

razliku između pojma običnog (neuslovljenog) akreditiva i dokumentarnog akreditiva, 

a nakon toga pokušati dati jednu celovitu definiciju međunarodnog dokumentarnog 

akreditiva. 

Osnovni kriterijum za razlikovanje običnog i dokumentarnog akreditiva jeste 

da li korisnik ima obavezu da preda banci određena dokumenta koja se odnose na 

robu ili nema takvu obavezu. U našoj pravnoj teoriji preovlađuje shvatanje da se »po 

uslovljenosti plaćanja akreditivne sume predajom predviđenih dokumenata, 

dokumentarni akreditiv razlikuje od običnog akreditiva« 7 . U Pravnoj enciklopediji, 

akreditiv se definiše kao nalog kojim banka na zahtev svog komitenta stavlja nekom 

6 Vukadinović R., op. cit. str. 7. 

7 Šogorov S., Bankarsko pravo, Novi Sad, 2004., str.211.; Vilus J., Carić S., Šogorov S. Đurđev D., 

Divljak D., Međunarodno privredno pravo, Novi Sad, 2008., str. 479. 

6

licu (korisniku) na raspolaganje kod sebe ili kod druge banke određenu sumu novca, 

koju će banka isplatiti korisniku odjednom ili u obrocima. 8 Ova definicija više 

odgovara pojmu običnog akreditiva. Karakteristika običnih (neuslovljenih) akreditiva 

jeste da isplata ugovorene novčane svote nije vezana, odnosno uslovljena nekom 

posebnom činidbom korisnika akredit iva, i ova vrsta akreditiva može se pojaviti u 

obliku kreditnog pisma, ličnog akreditiva, permanentnog akreditiva i budžetskog 

akreditiva 9 . 

Iako se akreditiv prvobitno pojavio kao običan odnosno neuslovljen, daljim 

razvojem trgovine i međunarodnih plaćanja, ovaj oblik je sve više gubio na značaju, a 

dokumentarni akreditiv je preuzeo dominirajuću ulogu u međunarodnom platnom 

prometu. Suština dokumentarnog akreditiva se sastoji u obaveštenju banke koje se 

upućuje korisniku, da će u ime i za račun svog klijenta isplatiti korisniku određeni 

novčani iznos, ako korisnik do određenog vremenskog perioda preda banci saobrazna 

akreditivna dokumenta. 

U američkoj teoriji postoji osnovna podela akreditiva na čiste (clean letters of 

credit) i dokumentarne akreditive (d ocumentary letters of credit). Čist akreditiv 

podrazumeva akceptiranje ili negociranje (prenos) menice bez pratnje robnih 

dokumenata, dok dokumentarni akreditiv podrazumeva akceptiranje ili prenos menice 

koje je obavezno propraćeno robnim dokumentima 10 . 

U teoriji postoji više definicija ovog pojma. Po jednom shvatanju, banka se po 

osnovu dokumentarnog akreditiva »obavezuje da određenom licu stavi određenu 

svotu novca na raspolaganje, na ugovoreni način, uz podnošenje akreditivom 

određenih dokumenata i istovremeno ispunjenje drugih akreditivom predviđenih 

uslova« 11 . Po drugom shvatanju kod dokumentarnog akreditiva akreditivna banka se 

»obavezuje korisniku (prodavcu) u vlastito ime da će platiti iznos iz akreditiva ako joj 

ovaj podnese isprave koje su u skladu sa uslovima i rokovima sadržanim u 

akreditivu« 12 . Međunarodni dokumentarni akreditiv se definiše i kao instrument koji 

osigurava ispravnost plaćanja kod cross – border transakcija 13 . Pod cross – border 

8 Pravna enciklopedija, Beograd, 1985., str.27. 

9 

Perović S., Stojanović D. Komentar Zakona o obligacionim odnosima, Gornji Milanovac, 

Kragujevac, 1980., knjiga druga, str. 1052. 

10 Mc Curdy E. W., Commercial Letters of Credit, Harvard Law Review, Vol. XXXV, 1921.-1922., str. 

544. 

11 Carić S., Hribovšek F., Spoljnotrgovinska plaćanja, Beograd, str. 163. 

12 Vukmir B., Pravo međunarodnih plaćanja – Instrumenti osiguranja plaćanja, Zagreb 2007., str. 4. 

13 Schutze R., Fontane G., Documentary Credit Law troughout the world, Paris, 2001., str. 9. 

7

transakcijama se podrazumevaju sva plaćanja gde subjekti koji učestvuju u njima 

pripadaju dvema ili više država. 

U delu američke pravne teorije za označavanje međunarodnog dokumentarnog 

akreditiva često se upotrebljava termin commercial documentary letter of credit, koji 

se definiše kao obaveza banke da honoriše menice koje poseduje prodavac odmah 

nakon što utvrdi usklađenost dokumenata sa uslovima preciziranim u akreditivu i ova 

obaveza banke se prostire i prema prodavcu i prema kupcu 14 . Prof. Murray 

dokumentarni akreditiv (commercial letter of credit) definiše kao pisano obećanje 

banke (ili nekog drugog izdavaoca) koje je učinjeno na zahtev klijenta, a kojim se 

izdavalac obavezuje da plati na osnovu menice ili drugog zahteva za plaćanje ako 

korisnikov zahtev za plaćanje ispunjava uslove koji su jasno izraženi u akreditivu 15 . 

Jednoobrazni trgovački zakonik Sjedinjenih Američkih Država u članu 5 – 103, pod 

akreditivom podrazumeva obavezu koju banka ili drugo lice preuzme na zahtev 

komitenta da će izdavalac, pošto budu ispunjeni uslovi navedeni u akreditivu, 

honorisati menice ili druge platne naloge. Obaveza može da bude bilo u obliku 

sporazuma da će se vršiti honorisanje, bilo u obliku izjave da je banka ili drugo lice 

ovlašćena da honoriše 16 . 

Iz ovog prikaza se može primetiti suštinska razlika između shvatanja 

kontinentalne i američke pravne teorije o pojmu akreditiva. Ova razlika se ogleda u 

ulozi menica u poslovanju sa akreditivima, s obzirom da se kod gotovo svake 

definicije akreditiva u američkoj pravnoj teoriji spominju menice kao bitan element 

definicije akreditiva. Razlog za unošenje menice u definicije akreditiva leži u tome što 

američke banke u mnogo većoj meri koriste ovu vrstu hartija od vrednosti kod 

akreditivnog poslovanja nego što je to slučaj sa evropskim bankama. U ostalim 

segmentima pomenutih definicija akreditiva postoji značajna sličnost između 

kontinentalne i američke teorije, a to je da centralnu ulogu u ovom pravnom poslu ima 

akreditivna banka, a osnovne obaveze koje čine suštinu pojma akreditiva jesu obaveze 

koje akreditivna banka ima prema korisniku akreditiva. Čini nam se da je kod gore 

pomenutih shvatanja, u izvesnoj meri, prenaglašen značaj jednog od pravnih odnosa 

koji postoji kod akreditiva, a to je pravni odnos između akreditivne banke i korisnika 

14 Berman J. H., Kaufman C., The Law of International Commercial Transactions (Lex Mercatoria), 

Harvard International Law Journal, Vol. 19, 1978., str. 247. 

15 Murray E. D., Letters of Credit in Nonsale of Goods Transactions, Business Lawyer, Vol. 30, 1974. - 

1975., str. 1103. 

16 Jednoobrazni trgovački zakonik Sjedinjenih Američkih Država od 1962., (prevod Vilus J. i dr.), 

Beograd 1966. godine, str. 231 i 233. 

8

dok ostalim pravnim odnosima nije dat dovoljan značaj, pa ćemo u ovom radu 

pokušati da uključimo u pojam akreditiva sve pravne odnose između učesnika. 

Prvi korak kod definisanja pojma međunarodnog dokumentarnog akreditiva 

jeste da ga svrstamo u određenu grupu bankarskih poslova. Ako uzmemo podelu 

bankarskih poslova na aktivne, pasivne i neutralne, u teoriji je nesporno da akreditiv 

spada u grupu neutralnih poslova, jer se banka u ovom slučaju ne nalazi ni u ulozi 

poverioca, niti u ulozi dužnika. 

Dalje, da bi smo mogli dati definiciju ovog pravnog instituta, nephodno je 

objasniti njegov atribut međunarodni. Ova odrednica podrazumeva da učesnici u 

ovom pravnom poslu pripadaju različitim državama. Ovde su involvirane najmanje 

dve države, a to je država korisnika i država nalogodavca. U najjednostavnijem 

slučaju, akreditivna banka pripada državi nalogodavca, a korespodentna banka državi 

korisnika. Međutim, u složenijim slučajevima, banke ne moraju imati pripadnost 

jedne od ovih dveju država, nego mogu se nalaziti i u nekoj trećoj državi, tako da u 

ovom slučaju mogu biti involvirane tri ili četiri države. Pored navedenog, atribut 

međunarodni označava da je ova oblast regulisana međunarodnim poslovnim 

običajima. 

Nije moguće dati precizan pojam ovog instituta bez sagledavanja definicije 

koja se nalazi u Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive. 

Prema članu 2. Jednoobraznih pravila iz 2007. godine (UCP 600) 17 , akreditiv znači 

svako utanačenje, bez obzira na naziv ili opis, koje je neopozivo i kojim se konstituiše 

definitivna obaveza akreditivne banke da honoriše usklađenu prezentaciju 18 . Iz ove 

definicije izdvajaju se dva pojma koja zahtevaju dodatno objašnjenje, a to su 

usklađena prezentacija i honorisanje. U Jednoobraznim pravilima u članu 2. data su 

objašnjenja za ove pojmove. Usklađena prezentacija predstavlja prezentaciju 

(uručenje dokumenata po akreditivu) koja je u skladu sa odredbama i uslovima 

akreditiva, primenljivim odredbama ovih pravila i međunarodnom standardnom 

praksom. Pod honorisanjem se podrazumevaju sledeće pravne radnje: 1. platiti po 

viđenju, ako je akreditiv raspoloživ sa plaćanjem po viđenju, 2. preuzeti obavezu za 

17 Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive (Uniform Customs for Documentary 

Credits), Revizija 2007. Pravila su objavljena u ICC Publication UCP 600. Pravila su prevedena i 

izdata u srpskoj verziji od strane Nacionalnog odbora Međunarodne trgovinske komore Srbije. 

18 U engleskoj verziji Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditiva, za pojam akreditiv 

upotrebljen je termin credit –koji se na engleskom jeziku definiše: any arrangement, however named or 

described, that is irrecovable and thereby constitutes a definite undertaking of the issuing bank to 

honour a complying presentation. 

9

odloženo plaćanje i platiti na dan dospeća, ako je akreditiv raspoloživ sa odloženim 

plaćanjem i 3. akceptirati menicu vučenu od strane korisnika i platiti na dan dospeća, 

ako je akreditiv raspoloživ uz akcept. Na osnovu pomenute odredbe, možemo izvući 

zaključak da Jednoobrazna pravila prevashodno regulišu pravni odnos između banke i 

korisnika, ovaj pravni odnos nazivaju utanačenje ili ugovor ( eng. arrangement, iako 

termin akreditiv ne mora da bude naveden u samom ugovoru), s tim da je osnovna 

obaveza banke da izvrši honorisanje nakon što konstatuje da je prezentacija 

dokumenata izvršena u skladu sa akreditivnim uslovima. Ukoliko bi smo pod pojmom 

akreditiva podrazumevali samo pravni odnos između akreditivne banke i korisnika 

akreditiva, postavlja se pitanje kom pravnom istitutu pripadaju ostali pravni odnosi 

koji se javljaju kod akreditiva, a to su pravni odnosi između nalogodavca i akreditivne 

banke, kao i pravni odnosi između akreditivne i korespondentnih banaka. S obzirom 

da bez ostalih pravnih odnosa, a naročito bez pravnog odnosa nalogodavac – 

akreditivna banke, ne može se konstituisati ni pravni odnos banka – korisnik, 

smatramo da u pojam akreditiva treba uključiti sve pravne odnose i sve učesnike koji 

se javljaju u ovom pravnom poslu. 

Međunarodni dokumentarni akreditiv bi mogli da definišemo kao 

međunarodni neutralni bankarski posao, gde se banka neposredno ili posredstvom 

druge banke, obavezuje korisniku, na osnovu prethodno zaključenog ugovora sa 

nalogodavcem, da će izvršiti isplatu određenog novčanog iznosa, preuzeti obavezu 

odloženog plaćanja, akceptirati menicu, otkupiti menicu ili druge dokumente, kada 

korisnik akreditiva (prodavac iz osnovnog ug ovora) preda banci u određenom roku 

odgovarajuća dokumenta. 

3. ZNAČAJ MEĐUNARODNOG DOKUMENTARNOG AKREDITIVA 

U odnosu na druge instrumente plaćanja, dokumentarni akreditiv pokazuje 

brojne prednosti. Dokumentarni akreditiv obezbeđuje viši stepen sigurnosti za 

nalogodavca i korisnika u odnosu na druge instrumente plaćanja. Kada je u pitanju 

korisnik (prodavac), ova sigurnost podrazumeva da banka preuzima samostalnu 

obavezu plaćanja čak i u slučaju da nalogodavac nema sredstva na svom računu. S 

10

druge strane, nalogodavac (kupac) je siguran da će moći raspolagati robom, odmah 

nakon što akreditivna banka pregleda dokumente koje joj podnosi korisnik i kada 

isplati kupoprodajnu cenu. Dokumentarni akreditiv utiče na smanjenje rizika kod 

međunarodne trgovine. Rizik prodavca se sastoji u postojanju mogućnosti da pošalje 

robu a da kupac ne plati ugovorenu cenu, dok se rizik kupca sastoji u mogućnosti da 

plati kupoprodajnu cenu, a da ne primi robu ili primi robu koja nije odgovarajuća po 

svom kvalitetu i kvantitetu. Celokupan proces otvaranja akreditiva, pregleda robnih 

dokumenata i isplata cene svodi ovaj rizik na najnižu moguću meru. Dokumentarni 

akreditiv, iako u prvom redu predstavlja instrument plaćanja, njegova sekundarna 

funkcija je i obezbeđenje plaćanja. Upravo zbog toga dokumentarni akreditiv 

predstavlja jedinstveni pravni institut koji se najčešće koristi kod međunarodnih 

plaćanja. Osnovni razlog za upotrebu akreditiva nalazimo u tome što »jedna 

ugovorna strana nije spremna da se pouzda u neobezbeđenu obavezu druge strane u 

pogledu plaćanja«, a pri tome je »jedan od najčešće pominjanih razloga« za ovu 

vrstu »nespremnosti«, »nedostatak poverenja u solventnost druge ugovorne strane« 19 . 

Nesporno je da međunarodni dokumentarni akreditiv ima pravni i ekonomski 

značaj. Pravni značaj se ogleda u činjenici da se putem ovog pravnog instituta 

obezbeđuje visok stepen pravne sigurnosti kako za korisnika (prodavca iz osnovnog 

ugovora) tako i za nalogodavca (kupca iz osnovnog ugovora). Prodavac je siguran da 

će dobiti ugovorenu cenu, a kupac je siguran da će dobiti dokumenta na osnovu kojih 

može da raspolaže kupljenom robom. Sigurnost postoji i za akreditivnu banku, jer 

akreditivna suma neće biti isplaćena sve dok bankarski stručnjaci (koji su zaposleni ili 

u korespodentnoj ili u akreditivnoj banci) ne pregledaju podneta dokumenta. 

Ekonomski značaj se ogleda u tome da se uz pomoć ovog instrumenta plaćanja znatno 

ubrzava međunarodni platni promet i proširuje krug učesnika na međunarodnom 

tržištu. Time se ubrzava i proces proizvodnje jer prodavac više ne mora čekati da roba 

stigne do kupca da bi naplatio cenu, već je dovoljno da robu otpremi i da podnese 

banci odgovarajuće robne dokumente. Nakon što primi akreditivnu sumu, prodavac 

ima slobodna novčana sredstva i može odmah ta sredstva upotrebiti za početak novog 

proizvodnog ciklusa. 

Kada se govori o ovom pravnom institutu, najčešće se govori o njegovom 

značaju za prodavca i kupca, odnosno naglašava se njegova osnovna uloga – 

19 Harfield H., Identity Crisis in Letter of Credit Law, Arizona Law Review, Vol. 24., 1982. str.241. 

11

obezbeđivanje sigurnosti i efikasnosti plaćanja ugovorene cene robe. Međutim, 

postavlja se pitanje koji je ekonomski interes banke da učestvuje u ovom poslu. 

Primarni interes akreditivne banke je da naplati proviziju od nalogodavca (svog 

klijenta) prilikom otvaranja akreditiva. Korespodentna banka naplaćuje naknadu za 

konfirmaciju ili aviziranje (zavisno od njene uloge), kao i za pregled dokumenata. 

4. OSNOVNA NAČELA POSLOVANJA SA MEĐUNARODNIM 

DOKUMENTARNIM AKREDITIVOM 

4.1. Uvodna razmatranja 

Osnovna načela poslovanja sa međunarodnim dokumentarnim akreditivima 

proizilaze iz Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive i dugotrajne 

prakse banaka koje učestvuju u ovim poslovima. U našoj i uporednoj pravnoj teoriji 

postoje različita shvatanja u pogledu broja i sadržine osnovnih načela poslovanja sa 

dokumentarnim akreditivom. Prema prof. Vukadinoviću postoje dva osnovna načela 

akreditivnog poslovanja: načelo autonomije i načelo poslovanja dokumentima a ne 

robom 20 . Prema drugom stanovištu postoje tri osnovna načela: a) načelo 

samostalnosti (nezavisnosti) dokumetarnog akreditiva u odnosu na osnovni posao; b) 

načelo samostalnosti i nezavisnosti odnosa između učesnika u dokumentarnom 

akreditivu c) načelo poslovanja dokumentima, a ne robom 21 . U hrvatskoj pravnoj 

teoriji izdvajamo shvatanje prof. Vukmira koji zastupa stav da postoji devet osnovnih 

načela poslovanja sa akreditivima: 1. načelo podvrgavanja akreditiva Jednoobraznim 

pravilima, 2. načelo poslovanja sa ispravama a ne robom, 3. načelo nezavisnosti 

(autonomije) akreditiva, 4. načelo odvojenosti akreditiva od drugih ugovora, 5. načelo 

neopozivosti akreditiva, 6. načelo konačnosti akreditivne obaveze, 7. načelo prema 

kome one isprave koje nisu navedene u akreditivu, a budu im podnete, banke neće 

uopšte ispitivati, 8. načelo ispitivanja dokumenata prema spoljnjem izgledu i 

20 Vukadinović R., op.cit.str. 54. 

21 Vilus J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit., str. 482 i 483. 

12

standardnoj bankarskoj praksi, 9. usklađenost neke prezentacije se utvrđuje prema 

međunarodnoj standardnoj bankarskoj praksi 22 . U engleskoj teoriji postoji shvatanje 

da kod akreditiva imamo dva osnovna načela: 1. načelo autonomije ( principle of 

»autonomy«) i 2. načelo prema kome su za učesnike akreditiva jedino relevantni 

dokumenti 23 . 

Na osnovu priloženih shvatanja možemo zaključiti da je nesporno postojanje 

dva osnovna načela a to je načelo autonomije (nezavisnosti) akred iitiva i načelo 

poslovanja dokumentima, a ne robom, ali je sporno da li ova dva načela mogu da 

obuhvate sva osnovna pravila koja su zajednička za sve vrste akreditiva. Pre nego što 

pokušamo da objasnimo suštinu pojedinih načela, neophodno je dati odgovor na 

pitanje da li načelo samostalnosti odnosa između učesnika u dokumentarnom 

akreditivu treba izdvojiti kao samostalno načelo ili ga treba posmatrati kao deo načela 

autonomije akreditiva. Mišljenja smo da bi ovo načelo trebalo izdvojiti kao posebno 

načelo jer se na ovaj način detaljnije objašnjava suština akreditivnog posla kao skupa 

uzajmnih pravnih odnosa koji postoje između učesnika i od kojih svaki od njih ima 

posebnu pravnu prirodu. 

U ovom radu prihvatili smo stanovište da postoje tri osnovna načela 

akreditivnog poslovanja: a) načelo nezavisnosti dokumentarnog akreditiva u odnosu 

na osnovni posao; b) načelo samostalnosti odnosa između učesnika u dokumentarnom 

akreditivu c) načelo poslovanja dokumentima, a ne robom. 

4.2. Načelo nezavisnosti dokumentarnog akreditiva u odnosu na osnovni posao 

Ovo načelo nalazimo u članu 4 (a) Jednoobraznih pravila, gde stoji da je 

akreditiv po svojoj prirodi odvojena transakcija od komercijalnog ili drugog ugovora 

na kome može biti zasnovan. Banke nemaju nikakve veze sa takvim ugovorom niti ih 

isti obavezuje, čak i u slučaju da se na takav ugovor poziva u akreditivu. Ovo načelo 

znači da je akreditiv pravno nezavisan od osnovnog posla i da se odnosi između 

22 Vukmir B., op. cit. str. 47. 

23 King R., Gutteridge & Megrah’s Law of Bankers’ Commercial Credits, London and New York, 

2001., str. 13. i 14. 

13

učesnika u njemu mogu prosuđivati jedino na osnovu njega samog 24 . U američkoj 

pravnoj teoriji posebno se ističe načelo nezavisnosti akreditiva od osnovnog posla, 

prema kojem se »obaveza akreditivne banke da honoriše po osnovu akreditiva« 

posmatra kao »potpuno nezavisna od njenog klijenta i osnovnog ugovora koji je on 

zaključio sa korisnikom« 25 . Sa aspekta akreditivne banke ovo načelo podrazumeva da 

banka »preuzima neposrednu i primarnu obavezu prema korisniku, a priroda i obim 

ove obaveze definiše se akreditivnim uslovima« 26 . Osim toga, načelo nezavisnosti 

(independence principle) podrazumeva da obaveza plaćanja koju ima izdavaoc 

(akreditivna banka) nije u vezi sa prirodom robe koja je predmet kupoprodajnog 

ugovora 27 . 

Obaveza banke po osnovu dokumentarnog akreditiva potpuno je odvojena od 

obaveze kupca da plati prodavcu pod uslovima iz ugovora, kao i od obaveze kupca da 

nadoknadi banci za isplatu koju je ona učinila za njegov račun, tako da ova obaveza 

zavisi od korisnikove prezentacije dokumenata koji su u skladu sa zahtevima 

akreditiva 28 . To znači da banka ima obavezu da isplati akreditivni iznos korisniku čak 

i u slučaju da nalogodavac, odnosno kupac nije deponovao taj iznos kod banke. 

Naravno, stvar je banke da li će tražiti prethodno deponovanje novčanih sredstava od 

nalogodavca ili će to zahtevati nekoliko dana pre aktiviranja akreditiva. Međutim, 

time se ne dira u pravo banke da sudskim putem zahteva od nalogodavca isplatu 

novčanog iznosa koji je banka za njegov račun izvršila korisniku. 

Načelo nezavisnosti dokumentarnog akreditiva u odnosu na osnovni posao 

prihvaćeno je i u našem obligacionom pravu. Naime, prema članu 1074. Zakona o 

obligacionim odnosima, akreditiv je nezavisan od ugovora o prodaji ili drugog 

pravnog posla povodom koga je akreditiv otvoren. 

Načelo autonomije akreditiva ( The principle of autonomy) je priznato i u 

engleskoj sudskoj praksi. Kao primer navodi se spor Tukan Timber Ltd v Barclays 

Bank Plc (1987) gde je rečeno da je akreditiv autonoman i da se banka ne upušta ni na 

koji način u prednosti ili nedostatke osnovnog ugovora 29 . 

24 Vilus J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit., str. 482. 

25 Carlson G. D., Widen H. W., Letters of Credit, Voidable Preferences, and the „Independence“ 

Principle, The Business Lawyer, Vol. 54., August, 1999., str. 1661. 

26 Harfield H., op. cit. str. 241. 

27 Gillette C., Negotiable instruments & payment systems, New York, 1999., str. 158. 

28 Mann J. R., The Role of Letters of Credit in Payment Transactions, Michigan Law Review, Vol 98, 

str. 2500. 

29 King R., op. cit. str. 13 

14

Neophodno je istaći da ovo načelo ne znači da nema dodirnih tačaka između 

osnovnog komercijalnog ugovora i akreditiva. Ovde postoji određena uzročna veza, 

jer prodavac i kupac u osnovnom ugovoru postižu saglasnost volja o tome da se u taj 

ugovor unese posebna odredba koja će predvideti plaćanje putem akreditiva (tzv. 

akreditivna klauzula). Tako, prof. Rosenberg ističe da je akreditivni ugovor kreacija 

nastala kao posledica zaključene finansijske klauzule u osnovnom ugovoru, ali kada je 

akreditivni ugovor jednom formiran, on je postao samostalan i od osnovnog posla 

potpuno odvojen pravni posao 30 . S obzirom da je akreditivna klauzula osnovnog 

ugovora preduslov za nastanak akreditiva u užem smislu i za definisanje njegovih 

bitnih elemenata, možemo reći da ova međusobna uslovljenost i zavisnost akreditivne 

kaluzule i samog akreditiva predstavlja izvesno odstupanje od načela nezavisnosti 

dokumentarnog akreditiva u odnosu na osnovni posao. 

4.3. Načelo samostalnosti odnosa između učesnika dokumentarnog akreditiva 

Ovo načelo nalazimo u članu 4 a. stav 2. Jednoobraznih pravila, gde se navodi 

da korisnik ne može ni u kom slučaju koristiti za sebe ugovorne odnose koji postoje 

između banaka ili između nalogodavca i akreditivne banke. Pretpostavljamo da je 

unošenje ove odredbe u Jednoobrazna pravila imalo za cilj da istakne pravni odnos 

banka – korisnik akreditiva kao centralni pravni odnos akreditivnog poslovanja, a koji 

je potpuno nezavisan od pravnih odnosa koji postoje između nalogodavca i 

akreditivne banke i između akreditivne i korespondentne banke. 

Suština ovog načela je u činjenici da je »svaki pravni odnos u dokumentarnom 

akreditivu samostalan i pravno nezavisan, što znači da učesnici u jednom odnosu ne 

mogu, na osnovu njega, uticati na prava i obaveze učesnika u drugom odnosu« 31 . Ovo 

načelo proizilazi iz same prirode akreditiva, jer je akreditiv kompleksan pravni posao 

koji u sebi sadrži više pravnih odnosa, a svaki od ovih odnosa ima svoju posebnu 

pravnu prirodu. Praktičan značaj ovog načela ogleda se u eventualnim sudskim 

sporovima, gde korisnik neće imati uspeha ukoliko se u dokaznom postupku bude 

pozivao na pravne odnose koje postoje između banaka ili između nalogodavca i 

30 Rosenberg Lj., Pravo Međunarodnog dokumentarnog akreditiva, Zagreb, 1965., str. 31. 

31 Vilus J. Carić S., Šogorov S. Đurđev D. Divljak D, op. cit., str. 483. 

15

akreditivne banke. U slučaju da banka ne izvrši honorisanje nakon prezentacije 

dokumenata, korisnik akreditiva može pokrenuti spor protiv te banke i pri tom se 

može pozvati samo na saopštenje o otvaranju akreditiva koje mu je poslala 

akreditivna ili konfirmirajuća banka. 

Kod ovog načela možemo konstatovati odstupanje u slučaju kada korisnik 

traži izmenu teksta akreditiva. Tekst saopštenja o otvaranju akreditiva se sačinjava na 

osnovu ugovora o otvaranju akreditiva koji se zaključuje između nalogodavca i 

akreditivne banke. Ovo saopštenje se dostavlja korisniku akreditiva. Ukoliko korisnik 

smatra da tekst akreditiva nije u skladu sa akreditivnom klauzulom osnovnog ugovora 

on će od akreditivne ili korespondentne banke tražiti izmenu pojedinih uslova 

akreditiva. Nakon toga, akreditivna banka će se konsultovati sa nalogodavcem u vezi 

sa primedbama korisnika, iz čega proizilazi da korisnik svojim zahtevom za izmenom 

uslova akreditiva može posredno da utiče na pravni odnos između nalogodavca i 

akreditivne banke. 

4. 4. Načelo poslovanja dokumentima, a ne robom 

Načelo poslovanja dokumentima, a ne robom (banks deal with documents not 

with goods) je predviđeno članom 5. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive, koji propisuje da banke posluju sa dokumentima, a ne sa robom, uslugama 

ili činidbom na koje se dokumenta mogu odnositi. To znači da banke ispituju samo 

dokumente koji joj se podnose i koji su predviđeni u momentu otvaranja akreditiva, a 

ne ispituju da li roba po svojoj količini i kvalitetu u potpunosti odgovara odredbama 

ugovora o kupoprodaji. Pomenuta definicija se donekle razlikuje od definicije koja je 

bila inkorporirana u prethodnoj reviziji Jednoobraznih pravila iz 1993. godine (UCP 

500), gde se pomenuto načelo definisalo odredbom prema kojoj, u akreditivnom 

poslovanju sve zainteresovane strane posluju sa dokumentima, a ne sa robom, 

uslugama i/ili drugim činidbama na koje se dokumenti mogu odnositi. Ista odredba je 

bila i u Reviziji Jednoobraznih pravila iz 1983. godine. Prof. Vukadinović smatra da 

ova odredba predstavlja pravni osnov za primenu doktrine stroge saobraznosti i na 

osnovu ove odredbe sledi obaveza banaka da sve dokumente proveravaju sa 

razumnom pažnjom kako bi utvrdile da su po spoljnjem izgledu u skladu sa 

16

odredbama i uslovima akreditiva 32 . Tako primećujemo da se prema novoj reviziji 

Jednoobraznih pravila, načelo poslovanja dokumentima, a ne robom odnosi samo na 

banke, a ne i na druge ugovorne strane. To je i razumljivo jer centralnu ulogu kod 

akreditivnog poslovanja imaju banke. 

U engleskoj teoriji, za pomenuto načelo upotrebljavaju se sledeći termini: 1) 

princip prema kome su za učesnike akreditiva jedino relevantni dokumenti 33 i 2) 

princip stroge usklađenosti ( principle of strict compliance) 34 . U engleskoj sudskoj 

praksi, ovaj princip je ustanovljen u sporu Urguhart Lindsay & Co Ltd v Eastern 

Bank Ltd. (1922), gde je konstatovano da je pozicija banke kod neopozivog akreditiva 

ista kao pozicija lica koje je preuzelo ugovornu obavezu da kupi transportna 

dokumenta koja predstavljaju otpremljenu robu ili robu koja treba da bude 

otpremljena, a po osnovu ugovora između korisnika i lica po čijem zahtevu je 

akreditiv izdat 35 . I u delu naše pravne teorije doktrina stroge saobraznosti se koristi za 

objašnjenje suštine načela poslovanja dokumentima a ne robom 36 . Prema našem 

mišljenju, princip stroge saobraznosti predstavlja deo načela poslovanja dokumentima 

a ne robom, jer precizira i objašnjava navedeno načelo u najosetljivijem segmentu 

poslovanja sa dokumentarnim akreditivima a to je pregled akreditivnih dokumenata 

od strane banke. Princip stroge saobraznosti proizilazi iz člana 14 a Jednoobraznih 

pravila (UCP 600) prema kome banke moraju da pregledaju prezentaciju i da utvrde 

samo na osnovu dokumenata, da li dokumenta po svom izgledu čine usklađenu 

prezentaciju. 

Prilikom primene ovog načela akreditivnog poslovanja može se postaviti 

pitanje osiguranja kupca za pravilno izvršavanje ugovora 37 , s obzirom da banke 

ispituju usaglašenost dokumenata sa akreditivom ali ne ispituju kvalitet i kvantitet 

isporučene robe. Kao rešenje ovog problema prof. Goldštajn predlaže da se ugovori 

kontrola kvaliteta i kvantiteta robe od strane privredne organizacije ovlašćene za 

takvu delatnost 38 . Na ovaj način se ne odstupa od pomenutog načela jer banke i u 

ovom slučaju ispituju samo dokumente koji su predviđeni akreditivom, a u interesu 


33 King R., op. cit. str. 14. 

34 Ellinger P, Neo D., The Law and Practice of Documentary Letters of Credit, Oxford and Portland, 

2010., str. 227. 


36 Vukadinović R., op. cit. str. 59 – 68. 

37 Goldštajn A., Pravo međunarodne kupoprodaje, Zagreb, 1963., str. 64. 

38 Goldštajn A., op. cit. str. 64. 

17

kupca je da jedan od dokumenata bude i uverenje ili certifikat o kvalitetu i kvantitetu 

robe koji je izdat od strane pravnog lica koje je specijalizovano za ovu vrstu poslova. 

U akreditivnom poslovanju postoje izvesna odstupanja od načela poslovanja 

dokumentima a ne robom odnosno od principa stroge saobraznosti. 

Prof. Vukmir primećuje da član 14 e Jednoobraznih pravila (UCP 600) 

predstavlja značajno odstupanje od načela stroge usklađenosti 39 . Prema članu 14 e 

Jednoobraznih pravila, u dokumentima, izuzev u komercijalnoj fakturi, opis robe, 

usluga ili činidbe, ako je naveden, može biti opštim izrazima koji nisu protivrečni sa 

opisom u akreditivu. Iz ove odredbe proizilazi da su dozvoljena odstupanja kod opisa 

robe, usluge ili činidbe, i to kod transportnih dokumenata i dokumenata koja se 

odnose na osiguranje, što znači da opis ne mora biti potpuno isti kakav je dat u 

akreditivu, ali ne sme biti suprotan odnosno protivrečan sa opisom koji postoji u 

akreditivu, sa napomenom da se ovo odstupanje ne odnosi na komercijalne fakture. 

Princip »stroge saobraznosti« je najviše izražen kod komercijalne fakture, dok je kod 

pregleda drugih dokumenata izražen fleksibilniji pristup. 

Određeno odstupanje od primene principa »stroge saobraznosti nalazimo i u 

članu 14. (f), gde stoji da ako se u akreditivu zahteva prezentacija dokumenta koji nije 

transportni dokumenat, dokumenat o osiguranju ili komercijalna faktura, bez 

navođenja ko treba da izda dokumenat ili koje podatke da sadrži, banke će prihvatiti 

dokumenat kao što je prezentovan ukoliko njegov sadržaj ispunjava funkciju 

zahtevanog dokumenta i u drugom pogledu je u skladu sa podčlanom 14. (d) (koji 

daje osnovne kriterijume za ocenu saobraznosti). 

Smisao pomenutih normi jeste da se ne dozvoli situacija da banke odbiju 

prijem dokumenata zbog nekih formalnih ili tehničkih nedostataka koji se mogu javiti 

kod akreditivnih dokumenata. Potvrdu za to nalazimo i u pravilima 24. i 25. 

Međunarodne standardne bankarske prakse. »Detaljna matematička izračunavanja u 

dokumentima banke neće proveravati. Banke su obavezne samo da provere ukupne 

vrednosti u odnosu na akreditiv i druga zahtevana dokumenta« 40 . Prema pravilu 25. 

Međunarodne standardne bankarske prakse, greške u pisanju ili kucanju koje ne utiču 

na značenje reči ili rečenice u kojoj se javljaju, ne čine dokum enat neusklađenim. 

Međutim, opis kao »model 123« umesto »model 321« ne bi se smatrao kao greška u 

39 Vukmir B., op. cit. str. 167 i 168 

40 Pravilo 24. Međunarodne standardne bankarske prakse (Publikacija MTK 681) 

18

kucanju, već bi predstavljao odstupanje 41 . To znači da bankarski službenici koji 

ispituju usklađenost prezentovanih dokumenata sa uslovima akreditiva, moraju voditi 

računa da li je reč o gramatičkim greškama ili je reč o pogrešnom opisu određene robe 

na koju se odnosi akreditivni dokument. 

5. NASTANAK I ISTORIJSKI RAZVOJ MEĐUNARODNOG 

DOKUMENTARNOG AKREDITIVA 

Pre nego što pokušamo da odredimo vremenski period kada se akreditiv počeo 

da primenjuje u bankarskom poslovanju, celishodno je pomenuti neke od pravnih 

instituta koji se smatraju pretečama akreditiva. Prema jednom shvatanju, korene 

akreditiva treba tražiti u antičkom periodu, za vreme postojanja Rimske države, pa 

tako prof. Carić i prof. Hribovšek smatraju da je preteču akreditiva predstavljao 

pravni institut koji postoji i danas, a to je upućivanje (asignacija) 42 . Prema drugom 

shvatanju, koje je zastupljeno u delu američke teorije, korene akreditiva bi trebalo 

tražiti u praksi feničanskih trgovaca, a kasnije i u antičkoj Grčkoj, s tim da je u starom 

veku bilo teško povući jasnu razliku između akreditiva i menica 43 . Prema trećem 

shvatanju, preteče akreditiva trebalo bi tražiti u ranom srednjem veku u Engleskoj. 

Kao preteče akreditiva spominju se putnička kreditna pisma ( traveler's letter of 

credit) koja su predstavljala vrstu neuslovljenih akreditiva, a izdavali su ih u 12. i 13. 

veku u Engleskoj, kraljevi i pojedini feudalci i bili su u sporadičnoj upotrebi sve do 

17. i 18. veka, kada su ih prihvatili i trgovci 44 . U srednjem veku, akreditiv je korišćen 

kao način prenosa novca, gde je trgovac (koji je istovremeno i prevozilac) deponovao 

novac kod svoje banke, a zauzvrat je od banke dobio akreditiv koji je mogao 

konvertovati u novac kod banke u mestu odredišta 45 . 

Putnička kreditna pisma, bila su korišćena i u britanskim kolonijama u 

Severnoj Americi u 18. veku. Ovaj instrument plaćanja upotrebljavali su trgovci u 


42 Carić S., Hribovšek F., op. cit. str.162. 

43 Trimble J. R., The Law Merchant and The Letter of Credit, Harvard Law Review, Vol. 61/1948., str 

.983. i 984. 


45 Koudriachov S. op. cit. str. 37. 

19

Sjedinjenim Američkim Državama sve do početka 20. veka. Putnička kreditna pisma 

(traveler's letter of credit) su bila projektovana da obezbede putnika (u ovom slučaju 

trgovca) novčanim sredstvima u stranoj zemlji s tim da je korisnik ovog pisma zahtev 

za isplatu, sudskim putem mogao da ostvari samo prema izdavaocu, a ne i prema 

nominovanom isplatiocu 46 . 

Nastanak dokumentarnog akreditiva, koji je najsličniji savremenom 

dokumentarnom akreditivu, vezuje se za 19. vek i za poslovnu praksu banaka u 

Velikoj Britaniji. 19. vek je vek u kome dolazi do značajnog napretka tehnike, 

pronalaženje novih prirodnih sirovina, razvoja transporta i transportnih sredstava, a 

pomorski saobraćaj postaje dominantan oblik transporta robe kod međunarodne 

kupoprodaje. Za 19. vek je karakteristično da je došlo do osvajanja teritorija u Africi 

i Aziji od strane tadašnjih kolonijalnih sila: Velike Britanije, Španije, Francuske, 

Holandije i Portugalije, s tim da je najveća kolonijalna sila u to vreme bila Velika 

Britanija. Zato nije ni čudno da se akreditiv kao instrument međunarod nih plaćanja 

pojavio baš u ovoj zemlji. Za ovaj period karakteristično je da su »engleske banke 

držale isključivo monopol u međunarodnim plaćanjima« 47 . Ovaj prvobitni 

dokumentarni akreditiv se definisao kao »obećanje banke (bankara) učinjeno na 

zahtev trećeg lica, dakle profesionalno, uz proviziju, kojim se obavezuje da će 

isplatiti, ili na drugi način honorisati vučenu menicu kojoj su priključeni transportni, 

a kasnije i robni i ostali dokumenti« 48 . 

Ovaj instrument plaćanja posle engleskih banaka, počele su da primenjuju i 

banke u Sjedinjenim Američkim Državama, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i drugim 

evropskim zemljama. Sve do izbijanja prvog svetskog rata (1914. godine) London je 

bio najznačajniji centar međunarodnih plaćanja. Preko londonskih banaka je do 1914. 

godine otvoreno oko 95% američkih importnih akreditiva 49 . U dvadesetom veku, 

međunarodna trgovina nije više obuhvatala samo izvoznike i uvoznike roba i 

tehnologija, nego su u ovaj proces uključeni i brodovlasnici, osiguravajuće kompanije 

specijalizovane za pomorsko osiguranje, komercijalne banke, a putem njihovih 

46 Kozolchyk B., Legal Aspects of Letters of Credit and Related Secured Transactions, Lawyer of the 

Americas, Vol. 11, 1979., str. 265 

47 Carić S., Hribovšek F., op. cit. str. 162. 


49 Maas van der Grader, Handbuch der Dokumenten – Akkreditive, Stuttgart, 1963., str. 6; Rosenberg 

Lj., op. cit. str. 18. 

20

međusobnih ugovora i poslovnih asocijacija stvorena su autonomna pravna pravila na 

međunarodnom nivou 50 . 

Izbijanjem prvog svetskog rata, odnosi u sistemu međunarodnih plaćanja su se 

bitno izmenili. S obzirom da se prvi svetski rat vodio na evropskom tlu, i prvenstveno 

između evropskih država, došlo je do drastičnih poremećaja u sistemu međunarodnih 

plaćanja. Nakon završetka prvog svetskog rata (1918. godine), novi centar 

međunarodnih plaćanja postaje Nju Jork, a sve značajniju ulogu u međunarodnom 

platnom prometu dobijaju američke banke. U to vreme kao instrumenti plaćanja su se 

koristili bankarska doznaka, dokumentarni inkaso i dokumentarni akreditiv. U odnosu 

na ostale instrumente plaćanja, dokumentarni akreditiv postepeno dobija primarnu 

ulogu. 

Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, dolazi do proširenja obima 

trgovine između Sjedninjenih Američkih Država i evropskih zemalja. U situaciji kada 

se ugovorne strane ne poznaju dovoljno, a naročito kada prodavci nemaju dovoljno 

informacija o solventnosti i likvidnosti kupaca, dokumentarni akreditiv se nameće kao 

najprihvatljivje rešenje. Na razvoj akreditiva je uticala i svetska ekonomska kriza od 

1929 do 1933. godine, koja je zahvatila prvo Sjedinjene Američke Države, a zatim i 

sve evropske države. Dvadesetih godina 20. veka, predstavnici trgovačkih i 

bankarskih udruženja (evropskih zemalja i SAD -a) su došli na ideju da bi trebalo 

doneti pravila na međunarodnom nivou, kojima bi se regulisao ovaj sve zastupljeniji 

način plaćanja. 

Istorijski razvoj dokumentarnog akreditiva kao instrumenta međunarodnih 

plaćanja tesno je povezan sa razvojem međunarodne trgovine. Ova međuzavisnost je 

u velikoj meri prisutna i danas i možemo je posmatrati kao segment jednog šireg 

procesa u kome se »stalno unapređenje uslova za slobodu trgovine na međunarodnom 

planu, sve više javlja kao imperativ, sa ciljem da se ustanove međunarodni standardi i 

pravila ponašanja« 51 , a međunarodne kodifikacije poslovnih običaja doprinose 

harmonizaciji interesa učesnika međunarodne trgovine. Zbog toga ne treba da nas 

čudi što je odlučujuću ulogu u razvoju dokumentarnog akreditiva imala međunarodna 

nevladina organizacija koja okuplja trgovačka i druga poslovna udruženja pojedinih 

zemalja. 

50 Berman H., K., op. cit. str. 228. 

51 Divljak D., Međunarodni okviri spoljnotrgovinskog poslovanja, Zbornik radova Pravnog fakulteta u 

Novom Sadu, XXXIX 3 (2005.), str. 311. 

21

6. IZVORI PRAVA ZA MEĐUNARODNI DOKUMENTARNI AKREDITIV 

6.1. Uvodne napomene 

Međunarodni dokumentarni akreditiv je institut međunarodnog privrednog 

prava, pa se samim tim, na njega primenjuju izvori ove grane prava. U našoj teoriji, 

preovlađuju dve klasifikacije izvora međunarodnog privrednog prava. Prema jednoj 

teoriji, izvori ove grane prava su: međunarodne konvencije i autonomno 

međunarodno trgovinsko pravo (formularni ugovori i opšti uslovi poslovanja, običaji i 

uzanse) 52 . U našoj pravnoj teoriji postoji i podela izvora međunarodnog privrednog 

prava na pravila nacionalnih sistema, međudržavne ugovore i međunarodna 

unifikovana pravila 53 . 

Prof. Vukadinović izvore prava kod međunarodnog dokumentarnog akreditiva 

deli na međunarodne i nacionalne izvore 54 . U stranoj teoriji, jedno od gledišta je da 

izvore prava za međunarodni dokumentarni akreditiv možemo podeliti na: 1. 

Jednoobrazna pravila i običaje za dokumentarne akreditive, 2. običaji i bankarska 

praksa i 3. nacionalni zakoni 55 . 

Ovaj pravni institut nije regulisan međunarodnim konvencijama već samo 

normama autonomnog trgovinskog prava. Izuzetak postoji, samo kada je u pitanju 

problematika pregleda dokumenata, gde može doći do supsidijerne primene normi 

međunarodnih konvencija koje se odnose na pojedine vrste transporta. Na tumačenje 

prava i obaveza učesnika akreditivnog posla značajan uticaj imaju nacionalni zakoni 

pojedinih država u kojima je regulisan ovaj instrument plaćanja. Međunarodni izvori 

prava nisu dovoljni da regulišu sve sporne situacije koje mogu nastati prilikom 

realizacije ovog posla, pa je stoga nužna primena, u određenim slučajevima, 

određenog nacionalnog prava na čije norme upućuju pravila međunarodnog privatnog 

prava. 

52 Vilus J. Carić S., Šogorov S. Đurđev D. Divljak D, op. cit., str. 46 – 66. 

53 Više o ovoj podeli izvora prava, Divljak D., Praktikum za međunarodno privredno pravo, Novi Sad, 

2004., str. 9-12. 

54 Vukadinović R., op. cit. str. 15 – 22. 

55 Ellinger P., Neo D., op. cit. str. 22. – 59. 

22

Uzimajući u obzir specifičnosti ovog pravnog instituta, opredelili smo se za 

podelu izvora prava na međunarodne i nacionalne izvore. Međunarodne izvore prava 

za dokumentarni akreditiv predstavljaju: 1. Jednoobrazna pravila i običaji za 

dokumentarne akreditive i 2. Ostali izvori autonomnog međunarodnog trgovinskog 

prava: poslovni običaji, bankarska praksa, međunarodna arbitražna praksa, formularni 

ugovori i opšti uslovi poslovanja. Kod međunarodnih izvora prava najviše pažnje 

posvetićemo Jednoobraznim pravilima i i običajima za dokumentarne akreditive, kao 

osnovnom i najvažnijem izvoru. 

6.2. Međunarodni izvori prava 

6.2.1. Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive 

6.2.1.1. Opšte napomene 

Za međunarodni dokumentarni akreditiv je karakteristično da nije nastao 

zakonodavnim putem nego je rezultat razvoja međunarodnih poslovnih običaja koji su 

postojali između trgovaca i banaka. Razlog leži u činjenici da je ovaj instrument 

plaćanja postepeno nastajao u međusobnim odnosima trgovaca i banaka kao i u 

odnosima između banaka koji pripadaju različitim državama. S obzirom da ova 

poslovna praksa nije bila ujednačena i da su se običaji različito tumačili, udruženja 

banaka pojedinih razvijenijih država došla su na ideju da se donese jedna kodifikacija 

ovih običaja na međunarodnom nivou. Osim potrebe za kodifikacijom poslovnih 

običaja iz oblasti dokumentarnog akreditiva, postojala je potreba i za kodifikacijom 

poslovnih običaja iz oblasti garancija i inkasa (naplate). Ključnu ulogu u procesu 

donošenja ovih kodifikacija imala je Međunarodna trgovinska komora sa sedištem u 

Parizu. 

Ideja da se kodifikuju poslovni običaji koji su postojali u bankarskoj i 

trgovačkoj praksi javlja se još krajem 19. i početkom 20. veka. Međutim, ozbiljniji 

koraci u cilju pripreme kodifikacije učinjeni su tek nakon osnivanja Međunarodne 

trgovinske komore. Prvi predlog za unifikacijom na međunarodnom nivou, prakse 

koja se odnosi na dokumentarni akreditiv podnet je 1926. godine od strane Američkog 

23

Nacionalnog komiteta Međunarodne trgovinske komore 56 . Prilikom pripreme nacrta 

ove kodifikacije došle su do izražaja razlike između anglosaksonskog common law 

pravnog sistema i kontinentalnog pravnog sistema, s tim da su ove razlike ipak bile 

manje u odnosu na neka druga pitanja iz oblasti privrednog i uopšte imovinskog 

prava. Nakon brojnih kompromisa, na 7. Kongresu Međunarodne trgovinske komore 

u Beču 1933. godine doneta su Jednoobrazna pravila i običaji za dokumetarne 

akreditive (Uniform Customs and Practice for Documentary Credits). Ova pravila su 

prihvaćena od strane banaka Belgije, Francuske, Nemačke, Holandije, SAD-a, 

Rumunije i Švajcarske. Međutim, banke i bankarska udruženja Velike Britanije i 

Komonvelta nisu prihvatili ova pravila. Nakon dugogodišnje prakse i sve učestalijih 

promena na polju finansijskih i privrednih transakcija ustanovilo se da Jednoobrazna 

pravila i običaji u poslovanju po dokumentarnim akreditivima u njihovoj prihvaćenoj 

redakciji iz 1933. godine pokazuju nedostatke, što je sve upućivalo na potrebu da se ta 

pravila dopune ili izmene, odnosno da se prilagode novonastalim potrebama i 

izmenjenim prilikama 57 . 

1939. godine, izbijanjem Drugog svetskog rata međunarodni trgovinski odnosi 

su ponovo ozbiljno narušeni. Nakon završetka rata, došlo je do suštinskih promena u 

međunarodnim odnosima koji su uslovili i promene u međunarodnim poslovnim 

odnosima. U uslovima nove političke i ekonomske klime postalo je jasno da sistem 

međunarodnih plaćanja (kao i poslovanje akreditivima) mora pretrpeti izvesne 

promene. Tako se došlo na ideju da se izvrši revizija Jednoobraznih pravila. Na 13. 

Kongresu Međunarodne trgovinske komore koji je održan u Lisabonu 1951. godine 

doneta je Revizija Jednoobraznih pravila i običaja za dokumetarne akreditive. Ovu 

Reviziju su prihvatile banke većeg broja država (uključujući i banke tadašnje 

Jugoslavije). Međutim, banke Velike Britanije i drugih država Komonvelta nisu ni 

ovu Reviziju prihvatile, jer su engleske banke »želele da sačuvaju što veću poslovnu 

slobodu u modelovanju svakog konkretnog posla dokumentarnog akreditiva« 58 . 

Nakon 11 godina primene revidiranih Jednoobraznih pravila, na 19. Kongresu 

Međunarodne trgovinske komore u Meksiku, koji je održan 1962. godine usvojena je 

druga Revizija Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive. Ovu 

Reviziju su prihvatile banke Velike Britanije i zemalja Komonvelta, tako da se može 

56 Berman H., Kaufman C., op.cit. str. 250. 

57 Rosenberg Lj., op. cit. str. 21. 

58 Vilus J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit. str. 481. 

24

eći da su ova pravila od 1962. godine prihvaćena od strane većine banaka koje 

učestvuju u međunarodnom platnom prometu. 

Šesdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka došlo je do izvesnih promena u 

organizaciji transporta robe, u primeni pojedinih klauzula u ugovorima o kupoprodaji, 

u korišćenju kombinovanog transporta robe. Ove okolnosti su uslovile pripremu nove 

Revizije Pravila od strane Komisije za bankarsku tehniku i praksu pri Međunarodnoj 

trgovinskoj komori. Treća revizija Jednoobraznih pravila je doneta 1974. godine. 

Nakon donošenja ove Revizije u praksi je primećen značajan broj odbijanja isplate od 

strane banaka koje su tvrdile da podneta dokumenta nisu u skladu sa akreditivnim 

uslovima. Zbog toga je problematiku pregleda dokumenata trebalo detaljnije 

regulisati. 

Jednoobrazna pravila su revidirana četvrti put 1983. godine pod nazivom UCP 

400. Nakon donošenja ove Revizije, Jednoobrazna pravila su prihvaćena od strane 

većine banaka koje su bile uključene u sistem međunarodnog platnog prometa. 1989. 

godine Komisija za bankarsku tehniku i praksu osnovala je Radnu grupu koja je imala 

zadatak da pripremi novu reviziju Jednoobraznih pravila. Potreba za novom revizijom 

nije uslovljena toliko razvojem tehnike, koliko je uslovljena međunarodnim 

promenama u trgovačkim i transportnim dokumentima 59 . 1993. godine, Izvršni odbor 

Međunarodne trgovinske komore usvojio je novu Reviziju ovih pravila (UCP 500) , 

koja su stupila na snagu 1. januara 1994. godine. U novoj Reviziji su preciznije 

definisane obaveze akreditivne i konfirmirajuće banke, data je definicija pojma 

negociranja, objašnjeno je kako treba da postupa banka u slučajevima kada dobije 

nekompletne i nejasne instrukcije, proširene su odredbe koje se odnose na pregled 

dokumenata, izmenjene su odredbe koje se odnose na prenosiv akreditiv i dr. 

Deset godina nakon usvajanja ove revizije Komisija za bankarsku tehniku i 

praksu je ponovo formirala Radnu grupu sa ciljem da se izmene i poboljšaju 

Jednoobrazna pravila. Posle 1993. godine došlo je do promena u tehnici 

međunarodnih plaćanja, ali i do promena u međunarodnom saobraćaju i osiguranju. 

Ciljevi postavljeni pred postupak revizije UOP 600 bili su postizanje jasnoće u 

formulacijama, smanjenje neusklađenosti kod ocene dokumenata, te smanjenje 

pravnih problema u tumačenju i u primeni 60 . U oktobru 2006. godine, Međunarodna 

trgovinska komora je usvojila najnoviju Reviziju Jednoobraznih pravila i običaja za 

59 Schutze R., Fontane G., op. cit. str. 12. 


25

dokumentarne akreditive (UCP 600) , koja se primenjuje od 1. jula 2007. godine. 

Zbog datuma od kada počinje da se primenjuje, ova revizija se naziva i Revizija 2007. 

Ova Revizija je važeći izvor prava za regulisanje međunarodnog dokumentarnog 

akreditiva i predstavlja osnovni predmet proučavanja u ovom radu. 

6.2.1.2. Pravna priroda Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive 

U teoriji postoji više različitih pristupa prilikom određivanja pravne prirode 

Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive. Sva stanovišta o pravnoj 

prirodi Jednoobraznih pravila možemo svrstati u dve grupe. 

Prema prvoj grupi shvatanja, Jednoobrazna pravila predstavljaju pravila 

ugovornog prava odnosno predstavljaju opšte uslove poslovanja. Prof. Rosenberg 

smatra da su Jednoobrazna pravila po svojoj pravnoj prirodi pravila ugovornog prava i 

primenjuju se samo ako se stranke na njih pozovu, odnosno ako ih izričito ne 

isključe 61 . Prof. Goldštajn smatra da su Jednoobrazna pravila »model opštih uslova 

poslovanja čije se usvajanje preporučuje« 62 . Jednoobrazna pravila i običaji za 

dokumentarne akreditive su skup pravila koja su obavezujuća za banke i nalogodavce 

ako su ih prihvatili određenim ugovorom 63 . Ova pravila se posmatraju i kao skup 

standardnih pojmova i uslova koji se primenjuju samo kada su uključena u 

odgovarajuća dokumenta 64 . 

Prema drugoj grupi shvatanja, Jednoobrazna pravila predstavljaju poslovne 

običaje. Ovo shvatanje je široko zastupljeno u američkoj pravnoj teoriji. Kao razlog 

za ovo tumačenje uzima se činjenica da banke inkorporišu Jednoobrazna pravila (bez 

izmena) u dokumentarni akreditiv i upotrebljavaju standardizovane formulare koje je 

sačinila Međunarodna trgovinska komora, kao i činjenica da u procesu donošenja 

sudskih odluka, Jednoobrazna pravila imaju odlučujući uticaj 65 . Zastupnici ovog 

shvatanja u našoj teoriji su prof. Vasiljević i prof. Vukadinović. Prof. Vasiljević 

61 Rosenberg Lj., op.cit. str. 25. 

62 Goldštajn A., Privredno ugovorno pravo, Zagreb, 1980., str. 334. Prof. Goldštajn navodi da 

Jednoobrazna pravila možemo svrstati samo među opšte uslove poslovanja koji funkcionišu na način 

kao i opšti uslovi Evropske ekonomske komisije OUN. 

63 King R., Gutteridge and Megrah’s Law of Bankers’ Commercial Credits, London and New York, 

2001. str. 6. 

64 Ellinger P. Neo D., op. cit. str. 45. 

65 Kozolchyk B., Legal Aspects of Letters of Credit and Related Secured Transactions, Lawyer of the 

Americas, Volume 11, 1979., str. 269. 

26

smatra da »bez obzira na činjenicu što Pravila dvosmislenom formulacijom o 

obaveznosti klauzule o njihovoj inkorporaciji u akreditiv, ostavljaju mesta izvesnoj 

sumnji, čini se ispravnim stanovište o njihovoj običajnoj pravnoj prir odi, čija se 

primena zasniva na pretpostavljenoj volji stranaka u akreditivnom poslu« 66 . Prof. 

Vukadinović zaključuje da Jednoobrazna pravila »predstavljaju autonomni izvor 

međunarodnog privrednog prava, koji sadrži kodifikovane međunarodne trgovačke 

običaje o plaćanju putem dokumentarnog akreditiva« 67 . 

27 

U Francuskoj su 

Jednoobrazna pravila priznata kao običajno pravo, i ona se uvek primenjuju, osim ako 

stranke izričito ne isključe njihovu primenu 68 . 

Kod razmatranja problematike pravne prirode Jednoobraznih pravila i običaja 

za dokumentarne akreditive, na prvom mestu treba naglasiti da ovde nije reč o 

međunarodnoj konvenciji, jer su ova pravila doneta od strane međunarodne nevladine 

organizacije, odnosno od međunarodnog udruženja privrednika i njihova primena 

nije uslovljena ratifikacijom od strane država, nego ih prihvataju poslovne banke i 

udruženja banaka. Kada je reč o procesu donošenja međunarodnih konvencija, 

»potrebna je strožija procedura i duži vremenski period, jer ih donose odgovarajuće 

međunarodne organizacije, što znači nužnost sazivanja diplomatskih konferencija na 

kojima će biti usvojena, a neophodna je i ratifikacija od strane država« 69 . 

S obzirom da u našoj, ali i u stranoj teoriji postoje dva osnovna shvatanja o 

pravnoj prirodi ovih pravila, važno je istaći da određivanje njihove pravne prirode nije 

bitno samo sa teorijskopravnog aspekta, nego je bitno i za poslovnu praksu. Opšti 

uslovi poslovanja se primenjuju u određenom pravnom odnosu samo ako se ugovorne 

strane tako dogovore, a običajna pravila se primenjuju i kada nisu ugovorena, izuzev 

kada je ugovorom njihova primena isključena ili je isto pitanje drugačije ugovorom 

uređeno 70 . 

Kod određivanja pravne prirode Jednoobraznih pravila, moramo sa izvesnom 

rezervom uzeti shvatanja iz šesdesetih godina prošlog veka, s obzirom da su ova 

pravila više puta revidirana (menjana i dopunjavana) i da su ih danas prihvatile 

gotovo sve bankarske asocijacije u svetu. Prilikom analize ove problematike, moramo 

se držati najnovije revizije Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

66 Vasiljević M., Poslovno pravo, Beograd, 2004., str. 758. 


68 Houte H., op. cit. str. 272. 

69 Đurđev D., Doprinos Ujedinjenih nacija unifikaciji pravila međunarodnog privrednog prava, Glasnik 

Advokatske komore Vojvodine, Novi Sad, oktobar 1995., broj 10, str. 376. 

70 Vilus J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit. str. 482.

akreditive iz 2007. godine (UCP 600). Prema članu 1. Jednoobraznih pravila – 

Revizija 2007, ona se primenjuju na svaki dokumentarni akreditiv (uključujući u meri 

u kojoj se mogu primeniti, svaki stand by akreditiv), kada je u tekstu akreditiva 

izričito naznačeno da akreditiv podpada pod ova pravila. Ona obavezuju sve strane 

učesnice ukoliko u akreditivu nisu izričito modifikovana ili isključena. Slična odredba 

o njihovoj primeni bila je i u prethodnoj reviziji 71 . Moramo priznati da ova odredba 

izaziva određenu zabunu. Naime, u prvom delu člana 1. se navodi da se Pravila 

primenjuju kada je u tekstu akreditiva izričito naznačeno da akreditiv potpada pod ova 

pravila. Iz ovoga bi se mogao izvući zaključak da se radi o opštim uslovima 

poslovanja. U našoj i u stranoj pravnoj teoriji u pogledu osnova obaveznosti primene 

opštih uslova poslovanja, opšteprihvaćeno je stanovište da »opšti uslovi obavezuju 

drugu ugovornu stranu ukoliko je ona u vreme zaključenja ugovora znala ili morala 

znati da se oni primenjuju kao dopunska pravila za regulisanje odnosa nastalih u vezi 

sa konkretno zaključenim ugovorom« 72 . Ako se vratimo na drugi deo člana 1. 

Jednoobraznih pravila, u kome se propisuje da Pravila obavezuju sve strane učesnice 

ukoliko u akreditivu nisu izričito modifikovana ili isključena, možemo zaključiti da je 

ovde ipak reč o običajima. Imali bi manje problema kod određivanja pravne prirode, 

da je donosilac ovih pravila (Međunarodna trgovinska komora) formulisao precizniju 

odredbu. Međutim, moramo uzeti u obzir da je proces normiranja na međunarodnom 

nivou u velikoj meri složen jer nadležna komisija (u ovom slučaju Komisija za 

bankarsku tehniku i praksu) mora voditi računa o značajnim razlikama u pravnoj 

terminologiji država koje pripadaju kontinentalnom pravnom sistemu ( civil law) i 

država koje pripadaju anglosaksonskom pravnom sistemu (common law). 

Kada govorimo o određivanju pojma poslovnih običaja u common law 

sistemu, neophodno je navesti kao primer odredbu Jednoobraznog trgovačkog 

zakonika Sjedinjenih Američkih Država iz 1962. godine – Section 1 - 205, koja se 

nalazi u Opštim odredbama zakona. Jednoobrazni trgovački zakonik SAD-a definiše 

trgovinski običaj (usage of trade) kao svaku praksu ili metod poslovanja koji se 

redovno poštuje u nekom mestu, profesiji ili trgovini tako da se opravdano može 

očekivati da će se poštovati i u konkretnom poslu. Postojanje i delokrug ovakvog 

71 U Reviziji Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive iz 1993. (UCP 500) postojala 

je odredba (član 1.) prema kojoj se ova pravila primenjuju na sve dokumentarne akreditive (uključujući 

i stand by akreditive u obimu u kome se na njih mogu primeniti) gde su navedena u tekstu akreditiva. 

Ona obavezuju sve strane učesnice, ukoliko nije izričito drugačije navedeno u akreditivu. 

72 Vilius J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit. str. 59-60. 

28

običaja mora se dokazivati kao i postojanje svake činjenice 73 . U pravnoj teoriji 

poslovni (trgovački) običaji se definišu i kao »komercijalna praksa koja je u tako 

širokoj primeni da privrednici očekuju da će ugovorne strane postupiti u skladu s 

takvom praksom« 74 . Ova definicija nas upućuje na zaključak da je osnovno obeležje 

običaja u tome što se njihova primena pretpostavlja, oni su lex contractus, što znači da 

ugovorne strane ne moraju na njih izričito da se pozivaju da bi se primenili 75 . 

Na osnovu svega napred navedenog smatramo da su Jednoobrazna pravila i 

običaji za dokumentarne akreditive po svojoj pravnoj prirodi poslovni običaji zbog 

sledećih razloga: 

1) Zastupnici teorije da ova pravila po svojoj pravnoj prirodi predstavljaju 

opšte uslove poslovanja i da je potrebno da se njihova primena ugovori, ne daju 

odgovor na pitanje – šta će se desiti, ako ugovor o otvaranju akreditiva ne sadrži 

odredbu o njihovoj primeni, odnosno koje pravne norme će se primeniti na taj 

konkretan akreditivni pravni odnos; 

2) Ova pravila su doneta od strane međunarodne nevladine organizacije, što 

znači da nisu kreirana od strane učesnika ovih pravnih odnosa, odnosno nisu kreirana 

niti od strane banke, a ni od strane bankarskog udruženja, a jedno od osnovnih 

obeležja opštih uslova jeste da njih donosi jedna ugovorna strana, a druga ugovorna 

strana odlučuje da li će prihvatiti te uslove; 

3) Sam naziv ovih pravila – Jednoobrazna pravila i običaji upućuje nas na 

zaključak o njihovoj pravnoj prirodi. Na engleskom jeziku ova pravila se nazivaju 

Uniform Customs and Practice for Documentary Credits, što bi se moglo prevesti kao 

Jednoobrazni običaji i praksa za dokumentarne akreditive; 

4) Pravila se primenjuju u poslovnim odnosima između banaka kao i između 

banaka i trgovaca već duži niz godina, a poznato je da je jedna od karakteristika 

običaja njegova ustaljena primena u praksi u određenom vremenskom periodu; 

5) Naročito u odnosima između banaka ova pravila gotovo da se nikad ne 

modifikuju nego se doslovno primenjuju i postoji visok stepen usaglašenosti prilikom 

njihovog tumačenja; 

73 Jednoobrazni trgovački zakonik SAD-a, op. cit. str. 34. 

74 Goldštajn A., Privredno ugovorno pravo, op.cit. str. 26. 

75 Vilius J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit. str. 61. 

29

6) U našoj i stranoj bankarskoj praksi ustalio se običaj da banke traže od 

svojih klijenata (nalogodavaca) da se prilikom popunjavanja naloga za otvaranje 

akreditiva saglase da akreditiv podleže Jednoobraznim pravilima; 

7) Način nastanka ovih pravila, u smislu da ona predstavljaju kodifikovane 

običaje koji su već postojali u međunarodnom bankarskom poslovanju i metod 

menjanja ovih pravila ukazuju na njihovu običajno-pravnu prirodu; 

6.2.2. Ostali izvori autonomnog međunarodnog trgovinskog prava 

Ostali izvori autonomnog međunarodnog trgovinskog prava su: poslovni 

običaji, bankarska praksa, međunarodna arbitražna praksa, formularni ugovori i opšti 

uslovi poslovanja. 

Iako Jednoobrazna pravila i običaji mogu da se posmatraju kao kodifikacija 

međunarodnih poslovnih običaja, važno je naglasiti da ovom kodifikacijom nisu 

obuhvaćeni svi običaji koji postoje u poslovanju akreditivima. Činjenica je da ni 

Jednoobrazna pravila, ali ni ugovor o otvaranju akreditiva ne mogu u potpunosti da 

regulišu sva sporna pitanja koja se mogu javiti kod konkretnog dokumentarnog 

akreditiva. U tom smislu, »običaji služe za popunjavanje praznina kao i za tumačenje 

ugovora« 76 . 

Kod proučavanja običaja i bankarske prakse kao izvora prava za 

dokumentarne akreditive, postavlja se pitanje kako razlikovati bankarsku praksu, kao 

posebnu vrstu poslovne prakse i međunarodne poslovne običaje. U našoj teoriji, 

postoji stanovište da »poslovna praksa dobija kvalitet običaja ako su navedena pravila 

poznata ili morala biti poznata, da prevladavaju u određenom mestu i vremenu, kao i 

da se redovno poštuju u praksi i da stoga poslovni krugovi očekuju njihovu 

primenu« 77 . U stranoj teoriji, nailazimo na stanovište da razliku između trgovačke 

prakse i običaja predstavlja opseg njihovog obavezujućeg dejstva, pa je u tom smislu 

trgovački običaj obavezujući za određenu grupu ljudi čim je njegova punovažnost 

uspostavljena, bez obzira da li je neko od članova te grupe ignorisao njegovo 

postojanje, dok je trgovačka praksa obavezujuća samo ako se pokaže da je ugovorna 

76 Vilius J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit. str. 64. 

77 Divljak D., Praktikum za međunarodno privredno pravo, Novi Sad 2004. str. 11. 

30

strana izričito ili prećutno pristala da bude vezana tom praksom prilikom zaključenja 

ugovora 78 . 

Možemo priznati da u pojedinim slučajevima nije lako napraviti razliku 

između poslovnih običaja i bankarske prakse. Da li određeno ponašanje predstavlja 

običaj ili samo praksu koja je prisutna kod banaka predstavlja predmet dokazivanja u 

svakom konretnom slučaju. Uloga bankarske prakse se naročito ogleda kod tumačenja 

Jednoobraznih pravila, s obzirom da se brojne odredbe ovih pravila tumače na osnovu 

preovlađujuće bankarske prakse 79 . Međunarodna trgovinska komora je primetila 

značaj bankarske prakse kod poslovanja sa dokumentarnim akreditivima, pa je u cilju 

ujednačavanja prakse banaka kod pregleda dokumenata, 2002. godine donela 

Međunarodnu standardnu bankarsku praksu za pregled dokumenata (International 

Standard Banking Practice for the Examination of Documents under Documentary 

Credits – ISBP), koja su dala tumačenje Jednoobraznih pravila iz 1994. godine (UCP 

500). Nakon što je izvršena revizija Jednoobraznih pravila (UCP 600) Međunarodna 

trgovinska komora je izvršila i reviziju Međunarodne standardne bankarske prakse – 

ISBP (Publikacija MTK 681). 

Na razvoj međunarodnog dokumentarnog akreditiva uticala je i međunarodna 

arbitražna praksa, čiji je uticaj zabeležen i u drugim sferama međunarodnih 

trgovinskih odnosa. Razloge za širu upotrebu arbitraže, kao načina rešavanja sporova 

nalazimo u: pojednostavljenoj proceduri, neutralnosti, olakšanom prikupljanju 

dokaza, brzom donošenju odluka, poverljivosti 80 . Na porast značaja arbitražne prakse 

u velikoj meri je uticao i rad Arbitražnog suda Međunarodne Trgovinske Komore. 

Opšti uslovi poslovanja, zajedno sa tipskim ugovorima čine formularno pravo, 

koje »prvobitno kreiraju trgovci, a kasnije tu ulogu preuzimaju njihova udruženja« 81 . 

Formularno pravo se primenjuje »samo ako je nedvosmisleno ugovorena njegova 

primena« 82 . Kada je reč o dokumentarnom akreditivu, izvore prava predstavljaju 

formularni ugovori i opšti uslovi poslovanja banaka koje su učesnici akreditivnog 

posla. Da bi formularni ugovori i opšti uslovi poslovanja bili obavezni za drugu 

ugovornu stranu – nalogodavca, neophodno je da je nalogodavac u vreme zaključenja 

ugovora znao ili morao znati da se oni primenjuju kao dopunska pravila za regulisanje 

78 Ellinger P., Neo D., op. cit. str. 51. 


80 Kreindler H. R., Transnational litigation – a Basic Primer, Oceana Publications, 1998. str. 10. 

81 Divljak D., op. cit. str. 11. 

82 Ibid 

31

odnosa nastalih u vezi sa konkretno zaključenim ugovorom 83 . Osim formularnih 

ugovora banaka, za pravo dokumentarnog akreditiva od posebnog značaja su i 

formularni ugovori međunarodnih organizacija, i to pre svega, Međunarodne 

trgovinske komore, koji su oblikovani u formi Incoterms 2010. – Pravila MTK za 

korišćenje termina u unutrašnjoj i međunarodnoj trgovini, a koja su stupila na snagu 

1. januara 2011. godine. Ova pravila predstavljaju dopunski izvor prava kada su u 

pitanju pravni odnosi između nalogodavca i korisnika, kao i pravni odnosi između 

banke i korisnika. Ako ugovorne strane žele da se pravila Incoterms 2010. primenjuju 

na konkretan ugovor, to u ugovoru treba da bude jasno naznačeno 84 . 

6.3. Nacionalni izvori prava 

Iako su Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive koje je 

donela Međunarodna trgovinska komora u Parizu, osnovni izvor prava za regulisanje 

pravnih odnosa koji proističu iz pravnog posla dokumentarnog akreditiva, neophodno 

je spomenuti i nacionalne izvore prava, s obzirom da prilikom primene i tumačenja 

Jednoobraznih pravila, nacionalna zakonodavstva i sudska praksa imaju značajan 

uticaj. 

Dokumentarni akreditiv u većini zemalja u svetu nije regulisan zakonima. 

Osnovni razlog se nalazi u činjenici da dokume ntarni akreditiv prati međunarodnu 

kupoprodaju robe, i on se retko upotrebljava u trgovinskim odnosima unutar jedne 

zemlje. Države koje su normirale ovaj pravni institut uglavnom su to učinile u 

građanskim i trgovačkim zakonicima ili zakonima kojima se uređuju obligacioni 

odnosi. 

U našoj zemlji akreditiv je regulisan Zakonom o obligacionim odnosima iz 

1978. godine. Odredbe o akreditivu nalaze se u Zakonu o obligacionim odnosima, u 

Glavi XXXVII i grupisani su u 11 članova (od 1072. zaključno sa 1082.). Ovim 

odredbama pravno su uređeni i obični (neuslovljeni) i dokumentarni akreditivi. Opšta 

pravila koja su zajednička za obe vrste akreditiva nalaze se u tri člana. Ostali članovi 

83 Vilius J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit. str. 60. Reč je o generalnom principu 

koji se primenjuje kod ugovora privrednog prava, pa samim tim i kod ugovora o otvaranju akreditiva. 

84 Incoterms 2010. – Pravila MTK za korišćenje termina u unutrašnjoj i međunarodnoj trgovini, Pariz 

2010. str. 6. 

32

se odnose isključivo na dokumentarne akreditive. Već iz ovoga se može zaključiti da 

je to nedovoljno za regulisanje jednog instrumenta plaćanja kao što je akreditiv. 

Pravila o akreditivu koja su sadržana u Zakonu o obligacionim odnosima, odnose se 

na akreditive koji se pojavljuju u unutrašnjem pravnom prometu. Međutim, čak ni 

tada ova pravila nisu dovoljna za uređenje svih pravnih odnosa koji se javljaju u ovom 

pravnom poslu. S obzirom da pravila ZOO ne regulišu dovoljno detaljno akreditive, a 

neka pitanja i uopšte ne regulišu, posebno u poređenju sa Jednoobraznim pravilima, u 

našoj teoriji je zastupljeno shvatanje da bi Jednoobrazna pravila mogla da se 

primenjuju kao dopunska pravila i to kao pisana običajna pravila koja je stvorila 

trgovačka i bankarska praksa 85 . Činjenica je da se običan akreditiv (koji se spominje u 

našem ZOO) vrlo retko upotrebljava. S druge strane, dokumentarni akreditiv se 

vezuje za poslove uvoza i izvoza robe, i retki su slučajevi u poslovnoj praksi da se 

dokumentarni akreditiv koristi u unutrašnjem pravnom prometu. Iako se na 

međunarodni dokumentarni akreditiv prvenstveno primenjuju Jednoobrazna pravila i 

običaji za dokumentarne akreditive, uticaj pravnih normi o akreditivu koje se nalaze u 

ZOO je evidentan, kada se radi o tumačenju od strane domaćih sudova pojednih 

pravnih odnosa koji proističu iz ovog kompleksnog pravnog posla. 

Pored Zakona o obligacionim odnosima, kao izvore prava u širem smislu 

kojima se reguliše dokumentarni akreditiv treba spomenuti propise koje se odnose na 

bankarsku delatnost, međunarodna plaćanja i devizne poslove. Reč je o sledećim 

zakonima: Zakon o bankama, Zakon o platnom prometu, Zakon o deviznom 

poslovanju i Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju. Pomenuti zakoni ne sadrže 

odredbe o akreditivima, ali su značajni zbog činjenice da regulišu oblast 

međunarodnih plaćanja i spoljne trgovine, sa kojom je akreditiv tesno povezan. Pored 

zakonskih propisa, kao izvor prava koji se odnosi na akreditiv treba spomenuti i jedan 

podzakonski akt, a to je Odluka Guvernera Narodne banke Srbije o uslovima i načinu 

obavljanja platnog prometa sa inostranstvom. 

U većini zemalja Evropske Unije ne postoje zakonske odredbe kojima se 

reguliše dokumentarni akreditiv. Do skora, jedina zemlja koja je imala odredbe o 

dokumentarnom akreditivu bila je Grčka. Nakon proširenja Evropske Unije, povećan 

je broj zemalja koje su regulisale ovaj pravni institut. To su: Češka, Slovačka, 

Slovenija i Bugarska, dok u Mađarskoj ovaj institut nije regulisan zakonom nego 

85 Perović S., Stojanović D., op. cit. str. 1052. 

33

podzakonskim aktom. U ovim zemljama odredbe o dokumentarnom akreditivu se 

nalaze u trgovačkim zakonicima. Što se tiče drugih kontinenata, pravni odnosi iz 

dokumentarnog akreditiva pravno su uređeni u nekim zemljama Latinske Amerike, 

pojedinim azijskim zemljama, Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji 86 . 

Kada govorimo o državama koje su zakonodavnim putem regulisale 

dokumentarni akreditiv, zapažamo da je ovaj pravni institut najdetaljnije uređen 

Jednoobraznim trgovačkim zakonikom Sjedinjenih Američkih Država iz 1962. 

godine, sa revizijama iz 1972. i 1978. godine, u kome je usvojen koncept da se 

problematika koja se odnosi na dokumentarni akreditiv reguliše u okviru 

sveobuhvatne problematike pravnih odnosa koji proističu iz ugovora o kupoprodaji, 

pa je tako jedno poglavlje zakonika posvećeno akreditivima. Iako predmet ovog rada 

nije dokumentarni akreditiv u SAD-u, pojedine odredbe ovog Zakonika koristićemo u 

cilju objašnjenja i boljeg razumevanja određenih pojmova koji se nalaze u 

Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive, a koji su preuzeti iz 

američkog pravnog rečnika. 

U anglosaksonskom pravnom sistemu, jedan od izvora prava dokumentarnog 

akreditiva je i sudska praksa. S obzirom da je reč o pravnom institutu koji je prisutan 

više od jednog veka, sudska praksa američkih i engleskih sudova kreirala je brojna 

pravila za tumačenje prava i obaveza učesnika akreditivnog posla. U američkoj i 

engleskoj pravnoj teoriji, izvodi iz sudske prakse se veoma učestalo koriste u 

razmatranjima tematike dokumentarnog akreditiva, 

Što se tiče kontinentalnog pravnog sistema, poznato je da sudska praksa ne 

predstavlja izvor prava u formalno pravnom smislu. Međutim, sudska praksa sve više 

dobija na značaju kod regulisanja građansko-pravnih odnosa, a naročito trgovinskopravnih 

odnosa. Ova tendencija se zapaža naročito poslednjih desetak godina u našoj 

zemlji. Za međunarodni dokumentarni akreditiv od posebnog značaja je praksa 

trgovinskih (privrednih) sudova. U našoj zemlji, predmet sudskih sporova iz oblasti 

dokumentarnog akreditiva, najčešće predstavljaju sledeća pitanja: odnos akreditiva sa 

osnovnim poslom, problematika plaćanja, zastarelost potraživanja, ispunjenost svih 

akreditivnih uslova, saobraznost robnih dokumenata i dr. 

Pravna nauka, iako ne predstavlja izvor prava u formalno pravnom smislu, ima 

izuzetan značaj za razvoj dokumentarnog akreditiva u našoj zemlji. Iz oblasti 

86 Više o zakonodavnom regulisanju dokumentarnog akreditiva u pojedinim zemljama – Schutze R. 

Fontane G., op. cit. str. 45 – 138. 

34

međunarodnih plaćanja, brojni autori dali su značajan doprinos 

međunarodnih i domaćih pravnih normi o dokumentarnom akreditivu. 

u tumačenju 

6.4. Hijerarhija izvora prava 

Kada govorimo o redosledu primene pojednih izvora prava na dokumentarni 

akreditiv, u srpskoj i hrvatskoj pravnoj teoriji usvojena je sledeća hijerarhija: 

1. imperativni, odnosno prinudni propisi nacionalnog prava (propisi o 

deviznom poslovanju i propisi koji se odnose na međunarodni robni i 

platni promet); 

2. volja ugovornih strana; 

3. Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive; 

4. međunarodni trgovački običaji; 

5. dispozitivni propisi privrednog prava; 

6. dispozitivni propisi građanskog prava; 

7. sudska praksa; 

8. pravna nauka 87 . 

Gore pomenuta hijerarhija izvora prava je zasnovana na dotadašnjoj poslovnoj 

praksi i na ranijim revizijama Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive. Posle osamdesetih godina 20. veka došlo je do dvojake promene u oblasti 

međunarodnog dokumentarnog akreditiva. Na prvom mestu došlo je do promena na 

normativnom planu. Kao što smo već naveli, od 1983. godine izvršene su dve revizije 

ovih pravila. U poslednjoj Reviziji koja se primenjuje od 1. jula 2007. godine, pravni 

odnosi između učesnika u poslu akreditiva su detaljnije regulisani nego u prethodnim 

revizijama. Osim toga, prilikom izrade ove Revizije, nadležna Komisija za bankarsku 

tehniku i praksu pažljivo je analizirala brojne probleme koji su se do tada pojavljivali 

i pokušala da unese u tekst Revizije, pravila koja će regulisati takve situacije. Druga 

promena se odnosi na poslovnu praksu banaka i drugih učesnika u pravnom poslu 

akreditiva. Danas, kada su gotovo sva bankarska udruženja i banke prihvatile 

Jednoobrazna pravila i kada ugovaraju njihovu primenu (bilo izričito ili prećutno) ova 

87 Vukadinović R., op. cit. str. 22., Rosenberg Lj., op. cit. str. 22. i 23., Carić S. i Hribovšek F. op.cit. 

str. 174. 

35

pravila su, po našem mišljenju, preuzela prvo mesto u hijerarhiji izvora prava za 

oblast međunarodnog dokumentarnog akreditiva. S obzirom da je međunarodni 

dokumentarni akreditiv institut međunarodnog privrednog prava smatramo da bi 

trebalo prihvatiti sledeću hijerarhiju izvora prava: 

1. Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive; 

2. ostali izvori autonomnog međunarodnog trgovinskog prava: poslovni 

običaji, bankarska praksa, međunarodna arbitražna praksa, formularni 

ugovori i opšti uslovi poslovanja; 

3. imperativni propisi nacionalnog prava; 

4. volja ugovornih strana; 

5. dispozitivni propisi privrednog i građanskog prava, sudska praksa i pravna 

nauka. 

Ova hijerarhija bi važila samo za međunarodni dokumentarni akreditiv, dok 

redosled izvora koji je već zastupljen u dosadašnjoj teoriji i dalje bi važio za 

dokumetarni akreditiv u unutrašnjem prometu, čija je primena u našoj zemlji veoma 

retka. 

36

GLAVA DRUGA 

VRSTE AKREDITIVA 

1. UVODNE NAPOMENE 

Od svog nastanka pa do danas, međunarodni dokumentarni akreditiv razvio je 

više svojih pojavnih oblika. Na nastanak različitih vrsta akreditiva uticali su novi 

modaliteti plaćanja cene iz ugovora o međunarodnoj kupoprodaji robe, ali i razvoj 

međunarodne bankarske prakse. U teoriji postoje više kriterijuma za podelu 

akreditiva, s tim da neke od podela danas nemaju značaj kakav su imale ranije. Na 

ovom mestu, izdvojićemo neke od kriterijuma za podelu akreditiva. Prof. 

Vukadinović, uzimajući u obzir obligaciono pravne karakteristike, razlikuje sledeće 

grupe akreditiva: 1. prema čvrstini obaveze akreditivne banke: opozivi i neopozivi; 2. 

prema karakteru obaveze posredničke banke: potvrđeni i nepotvrđeni; 3. prema 

načinu realizacije podnetih dokumenata: gotovinski, akceptacioni i negocijacioni 

(otkupni); 4. prenosivi i neprenosivi; i 5. ostale vrste 88 . Prof. Vukmir uzima sledeće 

kriterijume za podelu: 1. prema načinu namirenja: akreditivi po viđenju, akreditivi sa 

odloženim plaćanjem, akceptni akreditivi, otkupni akreditivi, akreditiv sa „zelenom“ i 

„crvenom“ klauzulom; 2. prema stepenu obaveznosti: opozivi i neopozivi, potvrđeni i 

nepotvrđeni i stand by akreditivi; 3. s obzirom na prenosivost: prenosivi i neprenosivi, 

back to back akreditivi i kontraakreditivi, direktni i cirkularni, revolving i 

neobnovljivi akreditivi 89 . 

U cilju prezentacije specifičnih osobina pravnih odnosa koji postoje kod 

pojedinih vrsta akreditiva uzeli smo sledeće kriterijume za njihovu podelu: 



37

1. Prema mogućnosti opoziva saopštenja o otvaranju akreditiva razlikujemo: 

opozive i neopozive akreditive. 

2. Prema činjenici da li korespondentna banka vrši konfirmaciju akreditiva, 

razlikujemo potvrđene (konfirmirane) i nepotvrđene akreditive. 

3. Prema mogućnosti prenosa na drugog korisnika, razlikujemo prenosive i 

neprenosive akreditive. 

4. Prema načinu ispunjavanja obaveze banke prema korisniku, razlikujemo 

akreditive plative „po viđenju“, akreditive sa odloženim plaćanjem, 

akceptne i negocijacione akreditive. 

5. Prema činjenici da li je obezbeđeno pokriće od strane nalogodavca, 

razlikujemo: pokrivene i nepokrivene akreditive. 

6. Prema sedištu nalogodavca razlikujemo: loro i nostro akreditive. 

Osim navedenih vrsta, posebno će biti obrađeni stand by akreditivi, „back to 

back“ akreditivi, revolving akreditivi i elektronski akreditivi. 

2. OPOZIVI I NEOPOZIVI AKREDITIVI 

Kriterijum za ovu podelu odnosi se na mogućnost odnosno pravo akreditivne 

banke da opozove saopštenje o otvaranju akreditiva koje je dostavljeno korisniku 

akreditiva. Ova podela je postojala u prethodnoj Reviziji Jednoobraznih pravila i 

običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 500), ali u važećoj Reviziji 

Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 600) vi še ne postoji, odnosno u važećoj 

Reviziji, opozivi akreditivi se više ne spominju. Podela na opozive i neopozive 

akreditive prisutna je i u našem Zakonu o obligacionim odnosima. 

Pod opozivim dokumentarnim akreditivom podrazumevamo akreditiv „kod 

koga akreditivna banka nije čvrsto vezana prema korisniku da mu isplati akreditivni 

iznos“ 90 . Prema članu 1078. Zakona o obligacionim odnosima, opozivi dokumentarni 

akreditiv ne vezuje banku prema korisniku, te ga u svakom trenutku može izmeniti ili 

opozvati na zahtev nalogodavca ili po sopstvenoj inicijativi, ako je to u interesu 

90 Perović S., Stojanović D., op. cit. str. 1060. 

38

nalogodavca. Ova vrsta akreditiva se više upotrebljavala u periodu pre prvog svetskog 

rata, u situacijama kada su se trgovci bolje međusobno poznavali 91 , dok se danas 

veoma retko koristi. Mogu se javiti u slučajevima kada nalogodavac zahteva da 

plaćanje cene bude opozivim akreditivom usled nepovoljne ekonomske ili političke 

situacije u zemlji korisnika 92 . U odnosu na neopozive akreditive „komercijalni značaj 

opozivih akreditiva je znatno manji zbog njihove ograničene sigurnosti naplate“ 93 . 

Prvo pitanje koje se može postaviti, jeste da li ova vrsta akreditiva uopšte 

konstituiše obavezu akreditivne banke prema korisniku ili je u pitanju samo 

ovlašćenje akreditivne banke da isplati akreditivni iznos. U jednom delu pravne 

teorije zastupljeno je gledište da se ovde radi samo o ovlašćenju banke da honoriše 

dokumente koje podnosi korisnik 94 , dok je prema drugom delu pravne teorije, banka 

obavezna prema korisniku da honoriše prezentovanu dokumentaciju, pod uslovom da 

u međuvremenu od nalogodavca nije primila instrukcije o opozivu ili izmeni 

akreditiva 95 . Prema mišljenju prof. Schutze i prof. Fontane, opozivi akreditiv isto kao 

i neopozivi akreditiv konstituiše obavezujuće obećanje plaćanja od strane akreditivne 

banke 96 . Na drugoj strani, prof. Vukadinović smatra da akreditivna banka prema 

korisniku ne preuzima bilo kakvu obavezu i njeno angažovanje se može posmatrati 

jedino kao ovlašćenje 97 . Smatramo da ima više razloga za shvatanje da ovde nije reč o 

obavezi akreditivne banke nego o njenom ovlašćenju da honoriše, a naročito 

uzimajući u obzir član 8. a. Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 500) prema 

kome akreditivna banka može u svakom momentu da izmeni ili poništi opoziv 

akreditiv i bez prethodnog obaveštavanja korisnika. 

Drugo pitanje koje se postavlja, jeste ko može da opozove akreditiv, odnosno 

da li to može da učini samo akreditivna banka ili to pravo ima i nalogodavac. Na 

osnovu pomenutog člana 8. a. Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 500) 

proizilazi da pravo na opoziv ima samo akreditivna banka. Isto rešenje je prihvaćeno i 

u našem obligacionom pravu. Prema članu 5 -106 (3) Jednoobraznog trgovačkog 


92 Petrić S., O nekim vrstama dokumenatarnih akreditiva, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Splitu, 

XXVII/II, 1990., str. 130. 


94 Petrić S., op. cit. str. 129. – autor se poziva na A.G. Davis »The Law Relating to Commercial Letters 

of Credit«, London, 1963., str. 33. 

95 Petrić S., op. cit. str. 129. 



39

zakonika SAD-a, opozivi akreditiv jedino izdavalac može menjati ili opozvati ne 

obaveštavajući komitenta ni korisnika, odnosno ne pribavljajući njihov pristanak 98 . 

S obzirom da je jedino akreditivna banka ovlašćena da opozove akreditiv i da 

prethodno ne mora da obavesti korisnika, ostaje otvoreno pitanje da li je potrebna 

saglasnost ili možda instrukcija nalogodavca za opoziv. Smatramo da nije potrebna 

saglasnost niti instrukcija nalogodavca za opoziv akreditiva, jer se nalogodavac i 

korisnik ne nalaze u direktnim pravnim odnosima povodom otvorenog akreditiva, već 

je njihov pravni odnos vezan za osnovni posao. S obzirom da akreditivna banka šalje 

korisniku obaveštenje o otvaranju akreditiva i da je samo ona i ovlašćena da isti 

opozove, nije potrebna prethodna saglasnost nalogodavca. Međutim, ako je ugovorom 

o otvaranju opozivog akreditiva predviđeno da banka može da opozove akreditiv 

samo na osnovu odgovarajuće instrukcije nalogodavca, banka će biti odgovorna za 

štetu prema nalogodavcu, ukoliko opozove akreditiv bez odgovarajuće instrukcije 

nalogodavca. Američki Jednoobrazni trgovački zakonik u pomenutom članu 5 – 106 

(3) daje izričit odgovor na ovo pitanje, tako što predviđa da izdavalac može menjati ili 

opozvati akreditiv ne obaveštavajući komitenta ni korisnika, odnosno ne pribavljajući 

njihov pristanak. 

Sledeće pitanje koje se postavlja kod opozivog akreditiva jeste do kada 

akreditivna banka može da opozove akreditiv. Prema Jednoobraznim pravilima 

(Publikacija MTK 500), akreditivna banka može u svakom momentu da izmeni ili 

poništi opozivi akreditiv, međutim ne precizira se do kog trenutka traje ovo pravo 

akreditivne banke, odnosno da li je to trenutak kada korisnik preda akreditivna 

dokumenta ili je to datum kada treba izvršiti isplatu. Prof. Carić i prof. Hribovšek 

mišljenja su da je akreditiv u momentu podnošenja dokumenata još uvek opoziv, ali 

nakon što banka ispitivanjem dokumenata ustanovi da ona u svemu odgovaraju 

akreditivnim uslovima, opoziv više ne bi bio moguć 99 . Prof. Vukadinović ističe da 

praksa pokazuje da bi krajnji datum za opoziv trebalo uzeti momenat podnošenja 

dokumenata 100 . Smatramo da akreditivna banka može opozvati akreditiv sve do 

trenutka dok ona sama ili konfirmirajuća banka ne primi dokumenta od korisnika 

akreditiva u cilju ispitivanja njihove saobraznosti sa akreditivnim uslovima. Ako bi se 

pravo na opoziv priznalo akreditivnoj banci i nakon što primi dokumenta, odnosno 

98 Jednoobrazni trgovački zakonik SAD-a, (prevod Vilus J. i dr)., Beograd, 1966. str. 235. 



40

sve do momenta isplate, time bi se još više pojačala pravna nesigurnost kod ovog 

instrumenta plaćanja. 

Kod neopozivog akreditiva, akreditivna banka preuzima konačnu obavezu 

plaćanja koja ne može biti izmenjena ili opozvana u nekom kasnijem trenutku bez 

saglasnosti korisnika 101 . Važećom revizijom Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 

600) pravno je uređen jedino neopozivi akreditiv. U članu 2. Jednoobraznih pravila, 

akreditiv je definisan kao svako utanačenje 102 , bez obzira na naziv ili opis, koje je 

neopozivo i kojim se konstituiše definitivna obaveza akreditivne banke da honoriše 

usklađenu prezentaciju. Iz definicije proizilazi da je akreditiv neopoziv i da se njime 

konstituiše definitivna obaveza akreditivne banke da honoriše, što znači da se ova 

pravila ne primenjuju na opozive akreditive. 

Kod neopozivog akreditiva važno je odrediti trenutak kad on stiče svojstvo 

neopozivosti, odnosno trenutak kada korisnik stiče prava prema akreditivnoj banci. 

Jednoobrazna pravila ne daju izričit odgovor na ovo pitanje. U pravnoj teoriji 

preovlađuje shvatanje, sa kojim se i mi slažemo da je to trenutak prijema obaveštenja 

o otvaranju akreditiva u sedištu korisnika 103 , odnosno korisnik stiče pravo prema 

akreditivnoj banci u momentu prijema akreditivnog pisma 104 . Prema našem 

obligacionom pravu, banka je obavezna prema korisniku od dana kada mu je 

otvaranje akreditiva saopšteno 105 . U američkom pravu prihvaćen je isti princip, tako 

da se smatra da je akreditiv otvoren u odnosu na korisnika, kad primi akreditiv ili 

ovlašćeni pismeni izveštaj o njegovom otvaranju 106 . 

Sledeće pitanje koje se može postaviti kod ove vrste akreditiva jeste da li se on 

u nekom kasnijem trenutku ipak može opozvati ili izmeniti, i ako može, pod kojim 

uslovima. Jednoobrazna pravila (Publikacija MTK 600) u članu 10. a. određuju da 

akreditiv ne može biti ni izmenjen ni opozvan (poništen) bez saglasnosti akreditivne 

banke, konfirmirajuće banke, ako postoji, i korisnika. Interesantno je da Jednoobrazna 

pravila ne navode da je potrebna i saglasnost nalogodavca. Ukoliko nije potrebna 

saglasnost nalogodavca, da li to znači da akreditivna banka može predlagati korisniku 


102 U verziji Jednoobraznih pravila na engleskom jeziku upotrebljen je termin arrangement koji je u 

zvaničnoj verziji na srpskom preveden kao utanačenje, međutim, ovaj termin se može prevesti i kao 

sporazum ili aranžman. 



105 Član 1073. Zakona o obligacionim odnosima 

106 Jednoobrazni trgovački zakonik SAD-a - član 5 – 106. (1) b), op. cit. str. 235. 

41

i konfirmirajućoj banci izmene ili poništenje akreditiva, bez prethodne konsultacije sa 

nalogodavcem. Rešenje ovog problema može se naći samo u konkretnom ugovoru o 

otvaranju akreditiva, u kome bi trebalo precizno definisati prava i obaveze akreditivne 

banke i nalogodavca, a naročito pod kojim uslovima akreditivna banka može da 

predlaže izmene ili poništenje akreditiva. Kod izmene neopozivog akreditiva, važno je 

odrediti momenat od kada te izmene proizvode pravno dejstvo. Član 10. c. 

Jednoobraznih pravila precizira da odredbe i uslovi originalnog akreditiva ostaće na 

snazi za korisnika sve dok korisnik ne obavesti banku koja je avizirala takvu izmenu 

da je prihvata. Korisnik treba da dostavi obaveštenje o prihvatanju ili odbijanju 

izmene. 

Ukoliko u saopštenju o otvaranju akreditiva nema naznake da li je opoziv ili 

neopoziv, postavlja se pitanje u koju grupu ćemo takav akreditiv svrstati. Prema 

našem pravu, ukoliko nije izričito drukčije ugovoreno, akreditiv je uvek opoziv, čak i 

kada je otvoren za određeni period vremena 107 . U SAD-u ostavljeno je sudovima da u 

svakom konkretnom slučaju odrede da li akreditiv treba smatrati opozivim ili 

neopozivim u skladu sa principom savesnosti i poštenja 108 . Na međunarodnom nivou 

primećujemo da opozivi akreditiv sve više gubi na značaju, a neopozivi akreditiv 

dobija primarnu i dominantnu ulogu. Ova tendencije se najbolje primećuje kod 

donošenja revizija Jednoobraznih pravila. U revizijama Jednoobraznih pravila iz 

1974. i 1983. godine, akreditiv je smatran opozivim ukoliko nije izričito imenovan 

kao neopoziv 109 . U Reviziji Jednoobraznih pravila iz 1993. godine ovo pravilo je 

izmenjeno, tako da u nedostatku naznake da li je opoziv ili neopoziv, akreditiv će se 

smatrati neopozivim 110 . U važećoj Reviziji Jednoobraznih pravila, u članu 3. – 

tumačenja, izričito se navodi da je akreditiv neopoziv čak i kad nema naznake u tom 

pogledu. Iz toga proizilazi da Jednoobrazna pravila ne regulišu opozive akreditive, 

već se na njih primenjuju poslovni običaji i nacionalna prava pojedinih država, u 

skladu sa međunarodnim privatnim pravom. 

Sama podela na opozive i neopozive akreditive ima više teorijsko-pravni i 

istorijsko-pravni značaj nego značaj za poslovnu praksu, jer se opozivi akreditivi u 

današnjim uslovima veoma retko upotrebljavaju. 

107 Član 1077. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima. 



110 Član 6. b. i c. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 500) 

42

3. POTVRĐENI (KONFIRMIRANI) I NEPOTVRĐENI AKREDITIVI 

U zavisnosti od toga da li je akreditiv potvrđen od strane korespondentne 

banke, razlikujemo potvrđene i nepotvrđene akreditive. Iako u teoriji postoji shvatanje 

da je razlika između ove dve vrste akreditiva samo kvantitativne prirode 111 , smatramo 

da je ovde prisutna i razlika kvalitativne prirode jer rizik naplate akreditivnog iznosa 

svodi se na najmanju moguću meru u situaciji kada dve banke preuzmu obavezu 

isplate prema korisniku. 

Potvrđeni (konfirmirani) akreditivi su akreditivi kod kojih, pored akreditivne 

banke, obavezu honorisanja ili negociranja preuzima i konfirmirajuća banka 112 . 

Potvrđivanje akreditiva je pre svega u interesu korisnika akreditiva, jer on nakon 

konfirmacije akreditiva, pored akreditivne banke dobija još jednog dužnika, koji 

solidarno odgovara – konfirmirajuću banku. Konfirmirajuća banka je najčešće 

poslovna banka u zemlji korisnika akreditiva, pa samim tim korisnik ima više 

poverenja u banku u zemlji u kojoj se nalazi i njegovo sedište. Pored toga, korisnik je 

bolje upoznat sa bonitetom banaka koje posluju u zemlji gde se nalazi njegovo sedište 

nego sa bonitetom akreditivne banke, koja se, po pravilu, nalazi u zemlji nalogodavca. 

Kod potvrđenog akreditiva, konfirmirajuća banka je preuzela definitivnu obavezu da 

honoriše ili negocira usklađenu prezentaciju i ova obaveza je dodata obavezi koju ima 

akreditivna banka. Konfirmacija akreditiva može biti izvršena samo po ovlašćenju ili 

na zahtev akreditivne banke. Kada konfirmirajuća banka potvrdi akreditiv, ona tada 

preuzima samostalnu i solidarnu obavezu, koja se više ne može menjati bez pristanka 

svih učesnika u poslu akreditiva 113 . Obaveza konfirmirajuće banke prema korisniku je 

nezavisna i samostalna, što znači da konfirmirajuća banka preuzima obavezu da će 

honorisati ispravno podnete dokumente, bez obzira na njene odnose sa akreditivnom 

bankom 114 . 

Dokumentarni akreditiv postaje »potvrđen« kada korisnik primi obaveštenje 

od korespondentne banke u kome se navodi da je za njega otvoren akreditiv i u kome 

su saopšteni svi akreditivni uslovi, a istovremeno se korisnik obaveštava da je 

111 Ellinger E.P., Does a Documentary Credit Constitute Absolute Payment, Modern Law Review, Vol. 

24., July 1961., str. 532. 

112 Pravne odnose između konfirmirajuće i akreditivne banke razmotrićemo u posebnoj Glavi – Pravni 

odnosi između banaka koje učestvuju u poslu međunarodnog dokumentarnog akreditiva. 



43

akreditiv potvrđen (konfirmiran) od stra ne banke koja šalje obaveštenje. Ako bi 

akreditivna banka poslala obaveštenje u kome bi stojalo da je otvoren »potvrđeni«, 

akreditiv, a to ne učini korespondentna banka koja bi trebalo da bude konfirmirajuća 

banka, takav akreditiv neće se smatrati »potvrđenim«. 

Potvrđeni akreditivi su pravno uređeni Jednoobraznim pravilima i običajima 

za dokumentarne akreditive i to u onim odredbama koje se odnose na obaveze 

konfirmirajuće banke. U našem Zakonu o obligacionim odnosima, takođe je prisutna 

podela akreditiva (neopozivih) na potvrđene i nepotvrđene. 

Nepotvrđen akreditiv je vrsta akreditiva kod koga korisnik akreditiva ima 

pravo da traži honorisanje ili negociranje samo od akreditivne banke i nalazi se u 

pravnom odnosu samo sa akreditivnom bankom, a ne i sa korespondentom bankom. 

Akreditivna banka je jedini dužnik po osnovu otvorenog nepotvrđenog akreditiva, a 

korespondentna banka (ukoliko postoji) „ne preuzima nikakve samostalne i 

neposredne obaveze prema korisniku u pogledu isplate akreditiva“ 115 . Ovde se u ulozi 

korespondentne banke može javiti ili avizirajuća ili nominovana banka, i one se 

nalaze u pravnom odnosu samo sa akreditivnom bankom. 

Kod ove podele akreditiva, ne postoji problem određivanja vrste akreditiva, u 

slučaju kada nema jasne naznake o tome na samom akreditivu, jer ukoliko nema 

posebnog obaveštenja o konfirmaciji koji dostavlja konfirmirajuća banka reč je o 

nepotvrđenom akreditivu. U svakom slučaju, poželjno je da korisnik i nalogodavac u 

osnovnom ugovoru navedu da li akreditiv treba da bude potvrđen. U poslovnoj 

praksi, više se koriste potvrđeni akreditivi, jer povećavaju stepen sigurnosti da će 

isplata biti izvršena, a samim tim se pojačava i kvalitet otvorenog akreditiva. 

Nepotvrđeni akreditivi se najčešće koriste kada nalogodavac i korisnik već imaju 

dugogodišnju poslovnu saradnju, kao i kada je korisnik uveren u bonitet akreditivne 

banke, pa ne traži potvrđivanje akreditiva od strane poslovne banke u svojoj zemlji. 

115 Perović S., Stojanović D., Komentar Zakona o obligacionim odnosima, op. cit. str. 1062. 

44

4. PRENOSIVI I NEPRENOSIVI AKREDITIVI 

U pravu međunarodnog dokumentarnog akreditiva važi pravilo da su 

dokumentarni akreditivi neprenosivi, a prenosivost predstavlja izuzetak 116 . Kod 

prenosivih akreditiva mora se na samom akreditivu naznačiti da je „prenosiv“. 

Ukoliko nema naznake u pogledu prenosivosti, smatraće se da je akreditiv neprenosiv. 

Prenosivi akreditiv su regulisani Jednoobraznim pravilima i običajima za 

dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600), kao i našim Zakonom o 

obligacionim odnosima. 

Prenosivi akreditivi su vrsta akreditiva kod kojih korisnik akreditiva može 

tražiti od akreditivne banke da akreditiv koji je otvoren u njegovu korist prenese na 

drugog korisnika, a u tom drugom pravnom odnosu, prvi korisnik će imati ulogu 

nalogodavca. Kod ove vrste akreditiva postoje sledeći učesnici: nalogodavac, 

akreditivna banka, prvi korisnik i drugi korisnik akreditiva. Pravni odnosi se 

uspostavljaju između nalogodavca i akreditivne banke, akreditivne banke i prvog 

korisnika i akreditivne banke i drugog korisnika. Pored ovih pravnih odnosa koji 

proističu iz prenosivog akreditiva, postoje i pravni odnosi koji njima prethode, a to su: 

1. pravni odnos između prvog korisnika i nalogodavca, koji nastaje na osnovu 

ugovora o kupoprodaji zaključenog između prodavca (prvog korisnika) i kupca 

(nalogodavca) i 2. pravni odnos između prvog i drugog korisnika akreditiva, koji 

nastaje na osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog između prodavca (drugog 

korisnika) i kupca (prvog korisnika). 

Da bi se objasnila pravna suština prenosivog akreditiva neophodno je 

prethodno objasniti njegovu ekonomsku svrhu. Na osnovu prenosivih akreditiva, 

korisnik obezbeđuje sredstva kojima plaća svoje dobavljače 117 . Svrha prenosivog 

akreditiva je povezana sa posredničkom delatnošću prvog korisnika akreditiva koji 

nabavlja robu od svog prodavca po nižoj ceni da bi je prodao svom kupcu iz drugog 

ugovora po višoj ceni 118 . Postoje više razloga koji su ekonomske prirode, a koji utiču 

na nastanak ove vrste akreditiva. U situaciji kada se krajnji kupac i proizvođač ne 


117 Stoufflet J. Payment and transfer in documentary Letters of Credit; Interaction between the French 

general law of obligations and the Uniform Customs and Practice, Arizona Law Review, Vol. 24, 1982. 

str. 274. 


45

poznaju i nemaju informacije jedan o drugom, tada je neophodna uloga posrednika, ili 

kada je krajnjem kupcu potrebna manja količina robe, a proizvođač nije zainteresovan 

za organizovanje manjih isporuka, tada nastupa trgovac koji kupuje veće zalihe robe i 

prodaje tu robu većem broju krajnjih kupaca. Razlozi postoje i u situaciji kada 

proizvođač namerava da proda određeni proizvod, ali je potrebno da prethodno kupi 

od drugih dobavljača stvari koje će mu biti potrebne za izradu takvog proizvoda. 

Prenosivi akreditiv se zasniva na postojanju dva ugovora o kupoprodaji u kojima se 

organizator posla (posrednik, trgovac) prvo javlja u ulozi prodavca i korisnika 

originalnog akreditiva, a drugi put u ulozi kupca, odnosno nalogodavca za prenos 


Kada određeni trgovac ili posrednik namerava da proda robu (koju on treba da 

kupi od svog dobavljača) krajnjem kupcu, on će zaključiti ugovor o kupoprodaji sa 

krajnjim kupcem i taj ugovor sadržaće akreditivnu klauzulu (ako se kupac saglasi) 

prema kojoj se kupac obavezuje da izvrši plaćanje putem prenosivog dokumentarnog 

akreditiva. Nakon toga, kupac se obraća svojoj poslovnoj banci sa nalogom za 

otvaranje prenosivog akreditiva. Ukoliko banka pristane na otvaranje prenosivog 

akreditiva, ona će poslati odgovarajuće obaveštenje trgovcu, koji od momenta prijema 

obaveštenja postaje prvi korisnik akreditiva. Sledeći korak je zaključenje ugovora o 

kuporodaji između isporučioca robe i prvog korisnika akreditiva, gde se prvi korisnik 

obavezuje da će plaćanje kupoprodajne cene izvršiti putem prenosivog akreditiva koji 

je već otvoren. Nakon toga, prvi korisnik se obraća akreditivnoj banci sa zahtevom da 

prenese akreditiv na drugog korisnika, ali sa manjim iznosom akreditivne sume, sa 

kraćim rokom važnosti i kraćim periodom za prezentaciju. Osim akreditivne banke, 

akreditiv može preneti i nominovana banka, ako je ovlašćena od strane akreditivne 

banke. Prema članu 38. g. Jednoobraznih pravila preneti akreditiv mora tačno da 

odražava odredbe i uslove određenog akreditiva izuzev: iznosa akreditiva, bilo koje 

navedene jedinične cene, roka važnosti, perioda za prezentaciju, ili najkasnijeg 

datuma za otpremu ili datog perioda za otpremu, s tim da se svi ovi elementi mogu 

smanjiti ili skratiti. Suština ove odredbe se sastoji u tome da preneti akreditiv mora da 

sadrži sve elemente koje sadrži i prvobitni akreditiv, inače bi se u suprotnom smatralo 

da je izdat potpuno novi akreditiv. U ovoj odredbi su navedeni elementi koji se u 

kvantitativnom smislu mogu razlikovati od elemenata koji se nalaze u prvobitnom 


46

akreditivu. Logično je da će iznos akreditiva biti manji od iznosa na prvobitnom 

akreditivu jer će cena koju prvi korisnik plaća drugom korisniku (svom dobavljaču) 

biti manja od cene koju nalogodavac plaća prvom korisniku (svom prodavcu). Drugim 

rečima, ova razlika u iznosima akreditiva odnosno razlika u ceni predstavlja zaradu 

prvog korisnika. Rok važnosti akreditiva, period za prezentaciju i najkasniji datum za 

otpremu biće kraći, kako bi prvi korisnik imao dovoljno vremena da pripremi 

dokumente koji su mu potrebni da ostvari pravo na razliku u ceni. U prenetom 

akreditvu, umesto imena nalogodavca može stojati ime prvog korisnika. Ovo pravo je 

ustanovljeno kao zaštita interesa prvog korisnika, jer u suprotnom drugi korisnik bi 

saznao ko je krajnji kupac robe, pa ubuduće ne bi bilo potrebno angažovanje 

posrednika u trgovini. 

Preneti akreditiv proizvodi pravno dejstvo od trenutka kada drugi korisnik 

primi obaveštenje o otvaranju akreditiva od strane akreditivne ili nominovane banke. 

Avizirajuća banka nije ovlašćena da izvrši prenos akreditiva, ali može poslati 

obaveštenje drugom korisniku o izvršenom prenosu. Nakon izvršenog prenosa, jedino 

je drugi korisnik ovlašćen da preda dokumenta banci radi honorisanja. Kada banka 

konstatuje da je prezentacija dokumenata usklađena sa akreditivnim uslovima, 

izvršiće isplatu akreditivne sume drugom korisniku. 

Prema članu 38. h. Jednoobraznih pravila, prvi korisnik ima pravo da svojom 

fakturom i menicom, ako postoji, zameni one drugog korisnika za iznos koji nije veći 

od onoga navedenog u akreditivu i nakon takve zamene prvi korisnik može po 

akreditivu naplatiti razliku, ako postoji, između svoje fakture i fakture drugog 

korisnika. Cilj ove odredbe je takođe zaštita interesa prvog korisnika. Naime, kada 

banka isplati iznos iz prenetog akreditiva drugom korisniku, banka koja vrši prenos 

pozvaće prvog korisnika da dostavi svoje fakture za robu koju je kupio putem 

prenetog akreditiva. Pošto je sada prvi korisnik vlasnik robe, on ima pravo da dostavi 

fakture na kojima se nalazi njegovo ime i cena koju je ugovorio sa nalogodavcem. Na 

taj način, nalogodavac ne zna od koga potiče roba, a ne zna ni po kojoj ceni je prvi 

korisnik nabavio robu. Međutim, ako prvi korisnik propusti da dostavi svoju 

sopstvenu fakturu i menicu, banka koja vrši prenos ima pravo da prezentuje 

dokumenta akreditivnoj banci kao što su primljena od drugog korisnika bez dalje 

odgovornosti prema prvom korisniku 120 . Kada prvi korisnik ostvari razliku u ceni koja 

120 Član 38. i. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

47

je jednaka razlici između akreditivnog iznosa u prvobitnom akreditivu i iznosa koji se 

nalazi u prenetom akreditivu i kada nalogodavac primi akreditivna dokumenta, posao 

po prenetom akreditivu je pravno završen. 

Prilikom prenosa akreditiva, akreditivna banka, s obzirom da snosi veći rizik 

nego kod neprenosivih akreditiva, naplatiće posebnu proviziju. Prema članu 38. c. 

Jednoobraznih pravila, ukoliko nije drugačije dogovoreno u vreme prenosa, sve 

troškove (kao što su provizija, naknade, stvarni troškovi) koji nastanu u vezi prenosa, 

mora da plati prvi korisnik. 

Bitno pravilo kod prenosivog dokumentarnog akreditiva jeste da drugi 

korisnik ne može dalje prenositi akreditiv nekom trećem licu. Međutim dozvoljena je 

mogućnost da prvi korisnik prenese akreditiv na više lica pod uslovom da su 

delimična plaćanja ili isporuke dozvoljeni 121 . Prenos delova akreditiva može biti 

koristan ako posrednik kupuje robu od više dobavljača 122 . 

Važno je istaći činjenicu da su i prvobitni akreditiv i preneti akreditiv delovi 

jednog jedinstvenog prenosivog dokumentarnog akreditiva i oni ne mogu 

funkcionisati u pravnom prometu odvojeno. 

Od prenošenja akreditiva treba razlikovati ustupanje potraživanja (cesija) koje 

je regulisano posebnom odredbom Jednoobraznih pravila. Tako prema članu 39. 

Jednoobraznih pravila, činjenica da u akreditivu nije naznačeno da je prenosiv, neće 

uticati na pravo korisnika da ustupi svako potraživanje koje bi mu pripalo po 

akreditivu, saglasno odredbama merodavnog prava. Ovaj član se odnosi samo na 

ustupanje potraživanja, a ne na ustupanje prava činidbe po akreditivu. 

5. AKREDITIVI PLATIVI PO VIĐENJU, AKREDITIVI SA ODLOŽENIM 

PLAĆANJEM, AKCEPTNI I NEGOCIJACIONI AKREDITIVI 

Kada je reč o podeli akreditiva prema kriterijumu načina izmirenja obaveza 

banke prema korisniku u teoriji postoje dva shvatanja. Prema jednom shvatanju 

postoje tri vrste akreditiva. Zastupnici ovog shvatanja su prof. Carić, prof Hribovšek i 

121 Član 38. d. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

122 Houttte H., op. cit. str. 280. 

48

prof. Vukadinović. Prof. Carić i prof. Hribovšek kao kriterijum za podelu uzimaju 

„način konzumiranja akreditiva“, pa tako razlikuju isplatne, akceptne i negocijacione 

akreditive, a unutar isplatnih akreditiva razlikuje dve podvrste – akreditive kod kojih 

je isplata po viđenju i akreditive sa odloženom isplatom 123 . Prof. Vukadinović kao 

kriterijum za podelu uzima „način realizacije podnetih dokumenata“, i razlikuje 

gotovinske (cash) akreditive, akceptacione i negocijacione (otkupne) akreditive, a 

unutar gotoviniskih akreditiva razlikuje dve podvrste – akreditivi plativi po viđenju i 

akreditivi sa odloženim plaćanjem 124 . Prema drugom shvatanju, koje zastupa prof. 

Vukmir, ovde nije reč o trojnoj podeli akreditiva, nego prema načinu namirenja 

možemo razlikovati četiri vrste akreditiva: 1. akreditivi plativi „po viđenju“, 2. 

akreditivi uz odloženo plaćanje, 3. akreditivi plativi putem akcepta menice i 4. 

akreditivi plativi putem otkupa dokumenata i menice 125 . 

Uzimajući u obzir da Jednoobrazna pravila navode četiri načina izmirenja 

duga banke prema korisniku akreditiva i da postoje značajne razlike između 

akreditiva po viđenju i akreditiva sa odloženim plaćanjem, mišljenja smo da ima više 

razloga za podelu akreditiva na četiri vrste. Bitan elemenat svakog akreditiva jeste da 

akreditivna banka u samom akreditivu navede način plaćanja. Ova obaveza proizilazi 

iz člana 6. b. Jednoobraznih pravila u kome se navodi da se u akreditivu mora navesti 

da li je raspoloživ plaćanjem po viđenju, odloženim plaćanjem, akceptom ili 

negociranjem. 

Kod akreditiva plativih po viđenju, banka je obavezna da izvrši isplatu 

akreditivne sume čim utvrdi da su podneta dokumenta u skladu sa odredbama i 

uslovima akreditiva. Kod američkih i engleskih banaka postoji praksa da se 

dokumenti podnose zajedno sa menicom koja je trasirana na banku koja vrši isplatu, 

ali ova menica se ne prosleđuje nalogodavcu, već ostaje u banci kao dokaz o 

izvršenom plaćanju 126 . Nakon isplate akreditivnog iznosa prestaje pravni odnos koji je 

postojao između akreditivne banke i korisnika akreditiva. 

Akreditivi sa odloženim plaćanjem su vrsta akreditiva kod koje korisnik ne 

prima akreditivni iznos u trenutku podnošenja dokumenata, već u nekom kasnijem 

123 Carić S., Hribovšek F., op. cit. str. 186. i 187. 

124 Vukadinović R., op. cit. str. 35. i 40. 



49

trenutku koji je naveden u samom akreditivu 127 . Kod ove vrste akreditiva, plaćanje 

obično dospeva u određenom roku nakon datuma prezentacije dokumenata ili nakon 

datuma otpreme robe 128 . Na ovaj način, uvoznik dolazi u posed dokumenata, a time i 

robe pre nego što isplati kupovnu cenu 129 . Svrha akreditiva sa odloženim plaćanjem 

jeste da se omogući nalogodavcu da refinansira iznos akreditiva tako što će prodati 

robu ili na drugi način ostvariti zaradu po osnovu predmetne robe 130 . 

Akreditivi sa odloženim plaćanjem su ustanovljeni, prvensteno u cilju 

ostvarenja ekonomskih potreba nalogodavca (kupca) i oni predstavljaju neku vrstu 

kreditiranja nalogodavca od strane korisnika (prodavca). Kod obaveze honorisanja 

spomenuli smo problem kada nalogodavac (kupac) primi i dokumente i robu, i tada 

zaključi da roba u pogledu kvaliteta ne odgovara robi iz osnovnog ugovora, pa zatraži 

od banke da ne izvrši isplatu koju je ona obećala. Ova vrsta akreditiva ne daje 

mogućnost kupcu da stopira banku u njenom izvršavanju obaveze plaćanja zato što 

roba nije odgovarajuća 131 . Ukoliko bi se priznalo pravo nalogodavcu (kupcu) da 

zahteva od banke da ne izvrši plaćanje koje je ona obećala korisniku, time bi se 

ugrozila pravna sigurnost kod plaćanja dokumentarnim akreditivom, a to bi bilo i u 

suprotnosti sa načelom nezavisnosti akreditiva u odnosu na osnovni posao. Ako roba 

ipak nije takvog kvaliteta kako je dogovoreno ugovorom o kupoprodaji, kupac ima 

prava, koja inače pripadaju kupcu u slučaju materijalnih nedostataka robe. 

Akceptni akreditivi su vrsta akreditiva, kod kojih „korisnik akreditiva u 

zamenu za uredno podneta akreditivna dokumenta dobija akcept na menici, koju je 

vukao na akreditivnu banku ili na nalogodavca“ 132 . Bitna osobina ove vrste akreditiva 

ogleda se u „razdvojenosti akta isplate akreditivnog iznosa i momenta prezentiranja 

dokumenata“ 133 . Za ovu vrstu akreditiva, možemo reći da je ustanovljena u korist 

kupca (nalogodavca), jer on u momentu preuzimanja robe ne mora da isplati 

kupoprodajnu cenu, već to čini u nekom kasnijem trenutku. Ova vrsta akreditiva se 

127 Eberth R., Ellinger E. P., Deferred Payment Credits: A Comparitive Analysis of Their Special 

Problems, Journal of Maritime Law and Commerce, Vol. 14., No. 3., July, 1983., str. 389. 

128 Ibid. 

129 Tomić M., Dokumentarni akreditiv – Rad sa dokumentarnim akreditivom i akreditivnim 

dokumentima, Beograd 1996., str. 27. 


131 Eberth R., Ellinger E.P., op. cit. str. 396. Autori se pozivaju na Odluku Swiss Bundesgericht od 11. 

juna 1974. godine. 



50

koristi kod prodaje robe inostranom kupcu na kredit 134 , pod uslovom da banka 

pristane na odlaganje pokrića do momenta dospelosti menice 135 . Hipotetički 

posmatrano, moguće je da akreditivna banka u momentu otvaranja akreditiva, zahteva 

od nalogodavca da uplati novčano pokriće, nakon uredne prezentacije dokumenata 

izvrši akcept menice (ili menica), a isplatu izvrši u nekom kasnijem roku. Međutim, 

tada bi se izgubio ekonomski smisao ove vrste akreditiva, jer bi kupac isplatio cenu 

pre preuzimanja dokumenata i robe, a prodavac ne bi dobio iznos kupoprodajne cene 

u momentu prezentacije nego u određenom roku nakon prezentacije, što znači da 

ovakav modalitet plaćanja ne bi odgovarao ni prodavcu ni kupcu. 

Korisnik akreditiva može podneti menicu na akcept akreditivnoj, 

konfirmirajućoj ili nominovanoj banci. Menica (ili više menica ukoliko je tako 

predviđeno akreditivom) podnosi se zajedno sa dokumentima koji su navedeni u 

akreditivu. Akreditivna banka preuzima obavezu da akceptira od trenutka kada 

korisnik akreditiva primi saopštenje o otvaranju akreditiva. Konfirmirajuća banka 

preuzima obavezu akceptiranja od trenutka kada doda svoju konfirmaciju na otvoreni 

akreditiv. Pravni položaj nominovane banke je različit u odnosu na akreditivnu i 

konfirmirajuću banku, jer u slučaju da nominovana banka ne akceptira menicu vučenu 

na nju ili je pak akceptira, ali je ne plati na dan dospeća, menicu mora akceptirati, 

odnosno platiti na dan dospeća akreditivna odnosno konfirmirajuća banka 136 . Nakon 

akceptiranja menice, korisnik akreditiva ima sledeće mogućnosti: 1. može menicu 

držati sve do dana dospelosti i tog dana predati je akreditivnoj ili konfirmirajućoj 

banci radi isplate određenog novčanog iznosa; 2. može je pre dospelosti eskontovati 

kod akreditivne, konfirmirajuće ili druge banke, uz smanjenje meničnog iznosa za 

diskont, ili 3. može je koristi kao sredstvo plaćanja 137 . 

Od svih vrsta akreditiva, akceptni akreditivi imaju najviše sličnosti sa 

akreditivima sa odloženim plaćanjem, jer i kod ovih akreditiva korisnik ne naplaćuje 

novčani iznos kada se konstatuje da je prezentacija dokumenata usklađena sa 

akreditivnim uslovima, nego do naplate dolazi u određenom roku nakon prezentacije. 

Osnovna razlika je u tome što se kod akreditiva sa odloženim plaćanjem ne koriste 



136 Član 7. a. iv. i član 8. a.. i. d) Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive 

(Publikacija MTK 600) 

137 Vilus J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit. str. 489., Carić S., Hribovšek F., op. 

cit. str. 187., Vukadinović R., op. cit. str. 42. 

51

menice i rok plaćanja je naveden u samom akreditivu, dok je kod akceptnih akreditiva 

rok plaćanja naveden na samoj menici 138 . 

Negocijacioni 139 akreditivi su vrsta akreditiva kod kojih nominovana banka 

nakon što utvrdi da je prezentacija usklađena vrši otkup menica (vučenih na banku 

koja nije nominovana) ili dokumenata i to pre nego što se nominovana banka 

regresira od akreditivne ili konfirmirajuće banke. Sličnost sa akceptnim akreditivom 

se ogleda u činjenici da se i ovde kod naplate akreditivnog iznosa koristi menica, ali 

za razliku od akceptnih akreditiva, kod negocijacionih akreditiva korisnik odmah 

nakon prezentacije saobraznih dokumenata naplaćuje iznos akreditiva 140 . 

U pravnoj teoriji je sporno da li korisnik naplaćuje kod nominovane banke pun 

iznos akreditiva ili je taj iznos umanjen za određeni diskont koji predstavlja zaradu 

nominovane banke. Prof. Vukadinović smatra da negocirajuća banka ima obavezu 

isplate punog akreditivnog iznosa, bez odbijanja diskonta 141 . Na drugoj strani, postoji 

mišljenje koje zastupa prof. Vukmir, prema kome je nominovana banka ovlašćena da 

indosira menicu i da je otkupi uz diskont 142 . Jednoobrazna pravila i običaji za 

dokumentarne akreditive ne regulišu posebno ovo pitanje, tako da se pitanje diskonta 

može rešiti jedino na osnovu sporazuma učesnika u akreditivnom poslu. Logično je da 

nominovana banka za radnju negociranja očekuje određenu naknadu, ali ostaje pitanje 

ko je dužan da plati tu naknadu, odnosno ko će snositi troškove negociranja. To može 

biti ili nalogodavac ili korisnik, u zavisnosti od toga šta je predviđeno u tekstu 

akreditiva. Ako je nalogodavac pristao da snosi troškove negociranja, onda ne 

možemo govoriti o diskontu kod otkupa menica ili dokumenata, nego će korisnik 

naplatiti akreditivni iznos u celosti. U suprotnom, ako je korisnik obavezan da snosi 

troškove negociranja, tada će on naplatiti akreditivni iznos umanjen za određeni 

diskont. 

138 Slično – Vukmir B., op. cit. str. 121., Carić S. Hribovšek F., op. cit. str. 187. 

139 Pojam negociranja posebno ćemo obraditi u delu Obaveza banke da izmiri dug po osnovu akreditiva 

– Obaveza negociranja. 




52

6. POKRIVENI I NEPOKRIVENI AKREDITIVI 

Kriterijum za podelu na pokrivene i nepokrivene akreditive predstavlja 

činjenica da li je obezbeđeno novčano pokriće od strane nalogodavca u trenutku 

otvaranja akreditiva. 

Pokriveni akreditivi su vrsta akreditiva kod koje je nalogodavac obavezan da, 

pre otvaranja akreditiva, obezbedi kod akreditivne banke odgovarajuće novčano 

pokriće. Novčani iznos koji nalogodavac uplaćuje može biti i veći od akreditivnog 

iznosa, ako se nalogodavac obavezao da snosi troškove aviziranja, konfirmacije ili 

negociranja. Nalogodavac je obavezan da uplati pokriće u kratkom roku nakon 

zaključenja ugovora o otvaranju akreditiva, ali svakako pre nego što akreditivna 

banka pošalje saopštenje o otvaranju akreditiva korisniku. U slučaju da nalogodavac 

ne uplati pokriće, akreditivna banka ima pravo da raskine ugovor o otvaranju 

akreditiva. 

Nepokriveni akreditivi su vrsta akreditiva kod koje nalogodavac nije obavezan 

da uplati akreditivni iznos u momentu otvaranja akreditiva, nego to može učiniti u 

nekom kasnijem trenutku, odnosno u određenom roku nakon otvaranja akreditiva. 

Rok za uplatu akreditivnog pokrića određuje se ugovorom o otvaranju akreditiva i 

ovaj rok može biti vezan za rok za prezentaciju dokumenata, ali može obuhvatiti i 

vremenski period nakon prezentacije. Na ovaj način, akreditivna banka praktično 

kreditira nalogodavca. Banke se odlučuju za ovakve aranžmane samo u slučajevima 

kada već imaju dobru poslovnu saradnju sa nalogodavcem i kada su uverene u 

njihovu kreditinu sposobnost. Procedura odobravanja ove vrste akreditiva unutar 

banke razlikuje se u odnosu na proceduru odobravanja pokrivenih akreditiva, jer je 

kreditni rizik banke znatno veći. Procena rizika da li da se banka uključi u ovaj posao 

slična je sa procenom rizika koja se vrši kod kreditnih poslova. Visok stepen rizika 

kome je izložena banka utiče i na visinu naknade (provizije) banke, koja je znatno 

veća nego kod otvaranja pokrivenih akreditiva. Pored toga, akreditivna banka, po 

pravilu traži od nalogodavca da pristane na uspostavljanje određenih instrumenata 

obezbeđenja naplate, kao što su hipoteka, zaloga na pokretnim stvarima, menice, 

jemstvo i dr. 

Sa stanovišta korisnika akreditiva, ova podela nema značaja, jer će on svakako 

naplatiti akreditivni iznos bez obzira da li je nalogodavac obezbedio novčano pokriće 

53

ili nije. U slučaju da nalogodavac nije obezbedio novčano pokriće do roka koji je 

određen ugovorom o otvaranju akreditiva, akreditivna banka je dužna da izvrši 

honorisanje, ako su prezentovana saobrazna dokumenta, a prema nalogodavcu može 

da pokrene postupak naplate potraživanja tako što će aktivirati ugovorene instrumente 

obezbeđenja. 

7. LORO I NOSTRO AKREDITIVI 

Kriterijum za podelu akreditiva na loro i nostro predstavlja sedište 

nalogodavca odnosno kupca iz osnovnog ugovora. Akreditive koji se otvaraju po 

nalogu kupaca koji imaju sedište u inostranstvu, a u korist prodavaca (korisnika) koji 

imaju sedište u našoj zemlji nazivamo loro (dolazeći), dok akreditive koji se otvaraju 

po nalogu naših kupaca u korist inostranih prodavaca nazivamo nostro akreditivi 143 . 

U klasičnoj šemi akreditivnog poslovanja nalogodavac se po pravilu obraća sa 

nalogom za otvaranje akreditiva svojoj poslovnoj banci koja se nalazi u istoj zemlji u 

kojoj se nalazi i sedište nalogodavca i ukoliko ta banka pristane na otvaranje 

akreditiva ona će uspostaviti korespondentske odnose sa bankom u zemlji gde se 

nalazi sedište korisnika. Kao što smo ranije već naveli, korespondentna banka može 

biti konfirmirajuća, avizirajuća ili nominovana. Kada su u pitanju loro akreditivi, ova 

šema izgleda drugačije. Kod ovih akreditiva inostrani kupac obraća se našoj banci sa 

zahtevom za otvaranje akreditiva u korist pravnog subjekta koji ima sedište u našoj 

zemlji. Ako naša banka prihvati ovaj zahtev, zaključuje se ugovor o otvaranju 

akreditiva između naše banke i inostranog kupca, koji tada postaje nalogodavac. Ovaj 

akreditiv može biti potvrđen, ali to se najčešće vrši od strane banke koja takođe ima 

sedište u našoj zemlji. Kod nostro akreditiva, i nalogodavac i akreditivna banka imaju 

sedište u našoj zemlji i na ovu vrstu akreditiva se primenjuje klasična šema 

akreditivnog poslovanja. 

Podela akreditiva na loro i nostro ima veći ekonomski nego pravni značaj, s 

obzirom da kod loro akreditiva, domaće banke uspostavljaju poslovne odnose sa 

143 Slično - Vilus J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit. str. 488. 

54

inostranim nalogodavcima o čijem bonitetu nemaju toliko podataka kao kada su u 

pitanju domaći nalogodavci, pa je samim tim i rizik kod ovakvih aranžmana veći. 

8. STANDBY AKREDITIVI 

Standby akreditivi imaju korene u međunarodnoj poslovnoj praksi američkih 

banaka tridesetih i četrdesetih godina 20. veka, u situacijama kada su američke banke 

imale ulogu garanta prema inostranim korisnicima u pogledu ispunjavanja obaveza iz 

osnovnog ugovora od strane njihovih klijenata. U SAD-u je nakon ekonomske krize iz 

1929. godine, bankama bilo zabranjeno izdavanje garancija 144 , pa su banke u 

međunarodnim bankarskim poslovima počele da otvaraju posebnu vrstu akreditiva, 

čija je primarna funkcija bila obezbeđenje plaćanja, a samo plaćanje je bilo 

sekundarna funkcija i po tome se ova nova vrsta akreditiva razlikovala od klasičnih 

akreditiva. Ova vrsta akreditiva se upotrebljava u SAD-u, Kanadi i Japanu, dok su 

manje poznati u evropskoj bankarskoj praksi 145 . 

Sam termin na engleskom jeziku - stand by znači biti u stanju pripravnosti, 

tako da bi smo mogli ovu vrstu akreditiva prevesti kao akreditivi u pripravnosti 

odnosno akreditivi koji će se koristiti samo ako nastupi određeni uslov. U našoj teoriji 

je bilo pokušaja da se prevede ovaj termin, pa su neki autori preveli kao „garantno 

kreditno pismo“ 146 ili kao „akreditiv sa odloženim plaćanjem“ 147 . Ipak, smatramo da 

je za ovu vrstu akreditiva prikladnija upotreba engleske reči „stand by“ s obzirom da 

ne bi mogli naći odgovarajuću reč koja bi odražavala suštinu ovog bankarskog posla, 

a osim toga kod još nekih bankarskih poslova koristi se ovaj termin u engleskoj 

verziji, kao npr. standby krediti. 

Standby akreditivi su regulisani Jednoobraznim pravilima i običajima za 

dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600), Međunarodnom praksom za 

Standby (International Standby Practices – ISP 98) iz 1998. godine i Konvencijom 

Ujedinjenih nacija o nezavisnim garancijama i stand by akreditivima koja je izrađena 




147 Stojiljković V., Međunarodno privredno pravo, Beograd, 2003., str. 208. 

55

pod okriljem UNCITRAL-a. Prema članu 1. Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 

600), ova pravila se primenjuju na svaki dokumentarni akreditiv („akreditiv“) 

(uključujući u meri u kojoj se mogu primeniti, na svaki standby akreditiv) kada je u 

tekstu akreditiva izričito naznačeno da akreditiv podpada pod ova pravila. Standby 

akreditivi prvi put su bili regulisani Jednoobraznim pravilima iz 1983. godine, ali su 

američki bankari smatrali da je struktura tih pravila više prilagođena dokumentarnim 

akreditivima nego standby akreditivima, pa se iz tih razloga pristupilo izradi posebnih 

pravila za standby akreditive – ISP 98 148 . Da li će se na konkretan stanby akreditiv 

primeniti Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive ili Međunarodna 

praksa za Standby zavisi od onih koji ugovaraju ovu vrstu akreditiva 149 . 

Bitna osobina standby akreditiva je da se oni „ne realizuju redovno, već samo 

u slučaju da se cena iz osnovnog posla ne plati na ugovoreni način“ 150 . Funkcija ove 

vrste akreditiva jeste da „pravno zaštiti njegovog korisnika od rizika neizvršenja 

obaveze koju je osnovnim poslom preuzela druga strana“ 151 . Standby akreditiv bi 

mogli definisati kao poseban instrument obezbeđenja plaćanja na osnovu koga se 

akreditivna banka obavezuje korisniku akreditiva da će izvršiti honorisanje, ukoliko 

korisnik preda banci dokumenta navedena u akreditivu, kojima se dokazuje da 

nalogodavac nije ispunio svoju obavezu o dospelosti. Osnovna obaveza izdavaoca 152 

stand by akreditiva je da honoriše usklađenu prezentaciju. Honorisanje može biti 

izvršeno na sledeće načine: 1) plaćanjem po viđenju; 2) akceptom menice; 3) 

preuzimanjem obaveze odloženog plaćanja i 4) negociranjem 153 . Primećujemo da je, 

za razliku od Jednoobraznih pravila, ISP negociranje definisao kao vrstu honorisanja. 

Standby akreditiv je neopoziv, nezavisan i dokumentarnog karaktera odmah nakon 

izdavanja i ove karakteristike nije neophodno posebno navoditi u samom 

akreditivu 154 . Ovi akreditivi mogu da budu konfirmirani od strane korespondentne 

banke. 

Suštinsko pitanje kod realizacije standby akreditiva jeste na koji način korisnik 

dokazuje da nalogodavac nije izvršio obaveze iz osnovnog posla. Dokumenti kojima 

148 Vukmir B., op.cit. str. 259. 

149 Ibid. 

150 Šogorov S., op. cit. str. 217. 

151 Vukadinović R., Standby akreditivi, Privreda i pravo – časopis za privredno-pravnu teoriju i 

praksu, broj 9-10, 1987., str. 450. 

152 Termin „izdavaoc“ je preuzet iz američkog pravnog rečnika. 

153 Član 2.01. ISP, prema Goode R., Kronke H., Mc Kendrick E., Wool J. Transnational Commercial 

Law, New York, 2007. str. 250. 

154 Član 1.06. ISP, prema Goode R., Kronke H., Mc Kendrick E., Wool J., op. cit. str. 246. 

56

se dokazuje neizvršenje obaveze dužnika (nalogodavca) moraju biti izričito navedeni 

u akreditivu, i to mogu biti npr.odluka arbitra, izjava veštaka, rezervacije u potvdi o 

isporuci 155 . Prema Međunarodnoj praksi za Standby (ISP) pod dokumentom se 

podrazumeva menica, zahtev, dokument kojim se dokazuje svojina, hartija od 

vrednosti, faktura, uverenje da obaveza nije izvršena i dr 156 . U delu ISP, koji se odnosi 

na pregled dokumenata, posebno su obrađeni: zahtev za plaćanje, izjava o neizvršenju 

obaveze ( statement of default), prenosivi dokumenti ( negotiable documents), pravni 

ili sudski dokumenti. Naplata standby akreditiva, prema američkoj bankarskoj praksi, 

najčešće se vrši „na osnovu podnete korisnikove pismene izjave da druga strana iz 

osnovnog posla nije ispunila dugovanu obavezu i vučene menice po viđenju“ 157 . 

U američkoj poslovnoj praksi, standby akreditivi imaju širok spektar upotrebe. 

Tako npr. oni se mogu koristiti: za osiguranje plaćanja ili osiguranje izvođenja 

radova kod finansiranja gradnje, kod korporativnih integracija, trgovine 

nekretninama, trgovine akcijama, kod osiguranja plaćanja profesionalnih usluga i 

dr 158 . Poseban značaj u bankarskoj praksi u SAD-u imaju finansijski standby 

akreditvi 159 . 

U odnosu na dokumentarni akreditiv, standby akreditiv pokazuje značajne 

razlike. Primarna funkcija standby akreditiva je obezbeđenje plaćanja, dok je 

primarna uloga dokumentarnog akreditiva samo plaćanje. Kada banka otvori 

dokumentarni akreditiv, po redovnom toku stvari, ona će izvršiti plaćanje, ako budu 

ispunjeni svi uslovi, koji su predviđeni akreditivom. Nasuprot tome, kada banka 

otvara standby akreditiv, ukoliko njen nalogodavac (kao dužnik iz osnovnog posla) 

ispuni svoje obaveze u roku, ovaj akreditiv neće biti aktiviran. Razlika postoji i kod 

dokumenata koje treba podneti prilikom plaćanja, jer korisnik kod standby akreditiva 

podnosi zahtev za plaćanje u kome navodi da nalogodavac nije ispunio svoje obaveze 

i eventualno određena dokumenta koja potvrđuju njegove navode 160 . Dokumentarni 

akreditiv obezbeđuje interese obe ugovorne strane, dok standby akreditiv „obezbeđuje 

samo korisnika od rizika neizvršenja dužnikove obaveze iz osnovnog posla“ 161 . 

155 Houtte H., op. cit. str. 282. 

156 Član 1.09. ISP, prema Goode R., Kronke H., Mc Kendrick E., Wool J., op. cit. str. 247. 

157 Vukadinović R., Standby akreditivi, op. cit. str. 454. 

158 Banks L. J., The Standby Letter of Credit: What it is and how to use it, Montana Law Review, Vol. 

45., 1984., str. 81. 

159 Više o ovoj vrsti Standby areditiva – Kozolchyk B., The Financial Standby Letters of Credit, 

International Business Law Journal, Vol. 1995., str. 405 – 436. 


161 Vukadinović R., Standby akreditivi, op. cit. str. 457. 

57

Prema svojim osobinama, standby akreditivi više podsećaju na bankarske 

garancije nego na dokumentarne akreditive. Bankarske garancije, takođe predstavljaju 

instrumente obezbeđenja izvršenja obaveza, a mogu predstavljati i instrumente 

obezbeđenja plaćanja. Kod bankarske garancije, isto kao i kod standby akreditiva, 

korisnik ima pravo da zahteva plaćanje od strane banke, čim dokaže da nalogodavac 

nije izvršio svoje obaveze prema njemu. U našoj i stranoj teoriji postoji shvatanje 

prema kojem se standby akreditivi izjednačavaju sa bankarskim garancijama. Pri tome 

se standby akreditiv, izjednačava sa samostalnom bankarskom garancijom 162 , ili se 

navodi da „ima istu funkciju kao garancija za dobro ispunjenje posla“ 163 , ili da ima 

„komercijalno dejstvo garancije“ 164 . Međutim, u teoriji postoje i pokušaji 

razgraničenja ova dva pojma. U američkom pravu, garancija stvara sekundarnu 

obavezu na strani garanta koja zavisi od neizvršenja osnovnog ugovora, tako da 

garant može biti pozvan da izvrši obavezu samo ako primarni dužnik nije izvršio i 

garant ima pravo da istakne sve prigovore koje može istaći i primarni dužnik protiv 

poverioca 165 . U pravu SAD-a instrument primarne obaveze (kod koje je obaveza 

garanta nezavisna od osnovnog posla) predstavlja standby letter of credit 166 . Prilikom 

poređenja bankarske garancije na prvi poziv i standby akreditiva, prof. Vukmir ističe 

da standby akreditiv može biti povezan sa izdavanjem ili otkupom menice i sa 

prezentacijom niza dokumenata koji su podvrgnuti posebnom ispitivanju 167 . 

Iz svega navedenog, evidentno je, da prema svojim osobinama i funkciji 

instrumenta obezbeđenja, standby akreditiv ima znatno više sličnosti sa bankarskom 

garancijom nego sa dokumentarnim akreditivom. Međutim, ne bi smo ga mogli u 

potpunosti izjednačiti sa bankarskom garancijom, naročito kada je reč o dokazivanju 

nastupanja garantnog slučaja, gde je prikladnija upotreba pravila koja važe za 

dokumentarne akreditive, a koja se odnose na ocenjivanje usklađenosti dokumenata sa 

akreditivnim uslovima. Zbog toga smatramo da je standby akreditiv pravni institut sui 

generis. 

162 Vukadinović R., Standby akreditivi, op. cit. str. 457.; Stojiljković V., op.cit. str. 208. 

163 Folsom R., Gordon M., Spanogle J. Međunarodni trgovački poslovi, Minnesota, USA, (prevod 

Golubović D.), Novi Sad, 1997. str. 112. 


165 Banks J., op. cit. str. 75. 

166 Vukmir B., op. cit. str. 266 i 267. 


58

9. „BACK TO BACK“ AKREDITIVI 

Za ovu vrstu akreditiva, u našoj teoriji se koriste nazivi „kontra akreditiv“ 168 

ili „podkareditiv“ 169 . S obzirom da ova vrsta akreditiva ima korene u poslovnoj praksi 

američkih i engleskih banaka i da je pod ovim nazivom prepoznatljiva u 

međunarodnoj bankarskoj praksi, za potrebe našeg izlaganja koristićemo termin back 

to back 170 akreditiv bez prevođenja. Iako se koristi u međunarodnoj bankarskoj praksi, 

ova vrsta akreditiva nije regulisana Jednoobraznim pravilima i običajima za 

dokumentarne akreditive. 

„Back to back“ akreditiv koristi trgovac kao instrument finansiranja nabavke 

robe koju namerava da proda krajnjem kupcu. Akreditivna banka, po nalogu svog 

klijenta - kupca robe otvara dokumentarni akreditiv u korist prodavca (trgovca). 

Međutim, predmetna roba se još uvek ne nalazi u posedu prodavca, a nije još ni 

plaćena cena za nju, nego prodavac tek treba da je nabavi od svog dobavljača. Da bi 

trgovac platio cenu za predmetnu robu, on se obraća akreditivnoj banci ili nekoj 

drugoj banci sa zahtevom za otvaranje akreditiva u korist dobavljača, s tim da kao 

instrument obezbeđenja predaje toj banci akreditiv koji je u njegovu korist već 

otvoren. Banka koja otvara akreditiv može biti akreditivna banka, konfirmirajuća 

banka ili neka druga banka. Ukoliko banka prihvati njegov predlog i otvori akreditiv, 

trgovac sada postaje nalogodavac, a dobavljač postaje korisnik novog akreditiva. U 

našoj i stranoj teoriji, za prvi (osnovni) akreditiv, koji služi kao instrument 

obezbeđenja, koriste se različiti nazivi, kao što su „originalni (prvi, prodajni) 

akreditiv“ 171 , „glavni akreditiv“ 172 , „prvi akreditiv“ 173 . Drugi akreditiv, koji se otvara 

u korist dobavljača naziva se „back to back“ akreditiv (kontra akreditiv, 

podakreditiv). Kada korisnik back to back akreditiva (podakreditiva) prezentuje 

dokumenta akreditivnoj banci, koja su u skladu sa akreditivnim uslovima, ona ih 

honoriše, a za isplatu angažuje sredstva iz originalnog akreditiva 174 . 


169 Carić S., Hribovšek F., op. cit. str. 190., Vukadinović R., op. cit. str. 46. 

170 Engleski termin back to back, kada se koristi kao pridev, opisuje događaje koji se odvijaju 

uzastopno – www.ldoceonline.com/dictionary. 

171 Carić S., Hribovšek F., op. cit. str. 191., Houtte H. koristi termin original credit, op. cit. str. 281. 




59

Ekonomski cilj otvaranja „back to back“ akreditiva je u potpunosti identičan 

ekonomskom cilju koji se ostvaruje prenosivim akreditivom, pa je neophodno 

razgraničiti ove dve vrste akreditiva. 

Back to back akreditiv i osnovni (prvi) akreditiv su dv a posebna i 

„nezavisna“ 175 akreditiva, dok se kod prenosivog akreditiva otvara samo jedan 

akreditiv koji se kasnije prenosi na drugog korisnika 176 . Akreditivna banka nije 

obavezna da otvori back to back akreditiv, tako da u slučaju da joj se obrati korisnik 

sa zahtevom za otvaranje ovog akreditiva, banka procenjuje da li će otvoriti akreditiv 

ili neće, u skladu sa svojim interesima. Kada akreditivna banka otvori prenosivi 

akreditiv, ona time preuzima obavezu da će na zahtev prvog korisnika preneti 

akreditiv na drugog korisnika. Kod back to back akreditiva je jače izražena 

sekundarna funkcija akreditiva - funkcija instrumenta obezbeđenja plaćanja, nego što 

je to slučaj kod ostalih vrsta akreditiva. 

10. REVOLVING AKREDITIVI 

Kada banka konstatuje da je prezentacija dokumenata usklađena sa 

akreditivom, ona ima obavezu da izmiri dug prema korisniku na jedan od sledećih 

načina: da izvrši isplatu akreditivnog iznosa, preuzme obavezu odloženog plaćanja, 

akceptira menicu ili negocira menicu ili dokumente. Odmah nakon što akreditivna ili 

konfirmirajuća banka izvrše svoje obaveze honorisanja ili negociranja pravni odnos 

između akreditivne (ili konfirmirajuće banke) i korisnika akreditiva se gasi 177 . Kod 

revolving akreditiva pravni odnos između akreditivne banke i korisnika akreditiva se 

ne gasi nakon honorisanja ili negociranja. Revolving akreditiv se u našoj pravnoj 

teoriji naziva još i rotativni akreditiv. Revolving akreditivi su vrsta akreditiva koji se 

isplatom akreditivne sume ne gase, već se obnavljaju u istom iznosu dok se ne 

dostigne ugovoreni maksimalni iznos svih isplata 178 . Maksimalni iznos akreditiva se 

određuje ili „naznačenjem određene sume ili naznačenjem koliko puta se obnavlja 


176 Slično - Vukmir B., op. cit. str. 153. 

177 Slično – Vukadinović R., op. cit. str. 49. 


60

prvobitni akreditivni iznos“ 179 . Ova vrsta akreditiva nije regulisana Jednoobraznim 

pravilima i običajima za dokumentarne akreditive. 

Revolving akreditivi se koriste kada su prodavac i kupac ugovorili da će 

tokom određenog perioda da zaključuju međusobno ugovore o kupoprodaji, pa se u 

tom slučaju ne otvara za svaki ugovor poseban akreditiv, već se otvara jedan 

akreditiv 180 . Ova vrsta akreditiva omogućuje ostvarenje ekonomskih interesa i 

korisnika akreditiva i nalogodavca. Korisniku akreditiva je bitno da isplatu iznosa koji 

predstavlja kupoprodajnu cenu može da zahteva od akreditivne banke, a za 

nalogodavca je značajno da „ne mora odjednom da polaže akreditivno pokriće za 

celokupan posao“ 181 . Osim bitnih elemenata koje svaki akreditiv sadrži, kod otvaranja 

revolving akreditiva potrebno je precizirati još i: maksimalni iznos akreditivne sume, 

iznose tranši i datume njihovih dospelosti, broj povlačenja tranši, spisak dokumenata 

koji se predaju banci prilikom svake isplate, krajnji rok do kada se revolving 

akreditiv može koristiti. 

11. ELEKTRONSKI AKREDITIVI 

Od 1933. godine, pa do danas Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne 

akreditive su se menjali više puta. Jedan od razloga je bio i razvoj tehnike 

komunikacija. Od devedesetih godina dvadesetog veka, pa do danas, naročito je došlo 

do napretka elektronskih sredstava komunikacija. Razvoj informacionih sistema i 

kompjuterske obrade podataka direktno je uticao na unapređenje poslovne 

komunikacije između privrednih subjekata. Kada je u pitanju akreditivno poslovanje, 

ova tendencija se prvo javila kod poslovnih odnosa između akreditivne i 

korespondentnih banaka. Za unaprepređenje elektronske komunikacije između banaka 

koje učestvuju u akreditivnim odnosima, na prvom mestu, zasluga pripada 


180 Stojiljković V. Međunarodno privredno pravo, op. cit. str. 210.; Stojiljković V. Međunarodni 

dokumentarni akreditiv, Pravni život – časopis za pravnu teoriju i praksu, broj 11/2003., str. 543. 


61

međunarodnoj organizaciji koja se naziva Society for Worldwide Interbank Financial 

Telecommunication (SWIFT) 182 . 

S obzirom da se dokumenti koji se koriste u akreditivnom poslovanju mogu 

sačiniti i dostaviti putem informacionih sistema, u okviru Međunarodne trgovinske 

komore počelo je da se razmatra potreba za regulisanjem prezentacije dokumenata 

koja bi se odvijala elektronskim putem. Ova vrsta prezentacije mogla je da se reguliše 

na dva načina: 1. da se pravno uredi novom Revizijom Jednoobraznih pravila i običaja 

za dokumentarne akreditive ili 2. da se donesu posebna pravila koja bi regulisala samo 

elektronsku prezentaciju dokumenata. MTK se opredelila za drugu opciju, pa je 2002. 

godine usvojila Dodatak za elektronsku prezentaciju (eUCP) – Verzija 1.0. Nakon 

usvajanja nove Revizije Jednoobraznih pravila – Publikacija MTK 600., doneta je i 

nova verzija Dodatka za elektronsku prezentaciju, Verzija 1.1 (eUCP). 

Elektronski akreditivi su vrsta akreditiva kod kojih se dokumenti na osnovu 

kojih se vrši honorisanje, prezentuju elektronskim putem i na njih se primenjuje 

Dodatak – eUCP. Možemo reći da su elektronski akreditivi najnovija vrsta akreditiva. 

Osnovna razlika između elektronskih akreditiva i ostalih vrsta akreditiva nalazi se u 

načinu podnošenja akreditivnih dokumenata. 

Kod razmatranja ove vrste akreditiva, potrebno je, prvenstveno razmotriti 

odnos između Jednoobraznih pravila i Dodatka eUCP. U članu e1 eUCP a. i b., 

navodi se da Dodatak Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne 

akreditive za elektronsku prezentaciju (»eUCP) dopunjuje Jednoobrazna pravila i 

običaje za dokumentarne akreditive (Revizija 2007 Publikacija MTK br. 600) (UCP) 

da bi se omogućila prezentacija elektronskog zapisa samog ili u kombinaciji sa 

papirnim dokumentima i eUCP će se primenjivati kao dodatak UCP gde je u 

akreditivu naznačeno da potpada pod eUCP. Ova odredba jasno ukazuje da cilj eUCP 

nije menjanje Jednoobraznih pravila, nego dopuna odredbi koje se odnose na 

prezentaciju dokumenata. Da bi došlo do primene eUCP potrebno je da se u 

saopštenju o otvaranju akreditiva izričito naglasi njihova primena. Međutim, može se 

postaviti pitanje, šta će se desiti ako neka pitanja koja se odnose na elektronski 

akreditiv nisu regulisana eUCP-om. Član e2 a. daje odgovor da akreditiv koji potpada 

pod eUCP (»eUCP akreditiv) takođe potpada pod UCP bez izričitog navođenja UCP, 

182 Ulogu i značaj SWIFT-a kod poslovne komunikacije između banaka koje učestvuju u akreditivnom 

poslovanju razmotrićemo u poglavlju koje je posvećeno Pravnim odnosima između banaka koje 

učestvuju u poslu međunarodnog dokumentarnog akreditiva. 

62

što znači da je predviđena supsidijerna primena Jednoobraznih pravila za sva pitanja 

koja se mogu javiti kod ove vrste prezentacije. Otvaranjem akreditiva, akreditivna 

banka može ostaviti mogućnost korisniku da izabere da li će podneti elektronski zapis 

ili papirna dokumenta. Dodatak eUCP predviđa da, ako korisnik izabere da prezentuje 

samo papirna dokumenta na takvu prezentaciju primeniće se samo Jednoobrazna 

pravila – UCP 183 . Interesantno je da odredbe Dodatka eUCP ispred broja člana imaju 

oznaku »slovo e« kako bi se posebno naglasilo da se ovde radi o dopunskim pravilima 

kojima se nadograđuju odredbe Jednoobraznih pravila. 

Da bi se razumela suština elektronskog akreditiva, neophodno je definisati 

pojam elektronskog zapisa. Prema članu e3 b.i. eUCP pod elektronskim zapisom s e 

podrazumevaju: 

- podaci kreirani, generisani, poslati, prosleđeni, primljeni ili sačuvani 

elektronskim putem, 

- koga je moguće autentifikovati u pogledu identiteta pošiljaoca i 

očiglednog izvora podataka koje sadrži i da li je ostao kompletan i 

neizmenjen, i 

- koga je moguće ispitati za usklađenost sa odredbama i uslovima eUCP 

akreditiva. 

Iz ove odredbe proizilazi da elektronski zapis treba da ispunjava tri grupe 

uslova. Prva grupa uslova se odnosi na način stvaranja elektronskog zapisa, čuvanja 

podataka koje sadrži i na način njegovog dostavljanja banci koja je ovlašćena za 

prijem. Druga grupa uslova se odnosi na utvrđivanje njegove autentičnosti, odnosno 

na utvrđivanje identiteta pošiljaoca, izvora podataka, kao i na utvrđivanje činjenice da 

li je od momenta slanja od strane korisnika, elektronski zapis pretrpeo izmene. Ako se 

elektronski zapis ne može autentifikovati, smatraće se da nije ni prezentovan 184 . Treća 

grupa uslova se odnosi na samu sadržinu zapisa, odnosno da li zapis sadrži elemente 

na osnovu kojih se on može uporediti sa odredbama i uslovima konkretnog 

elektronskog akreditiva. 

Kod elektronske prezentacije (isto kao i kod klasične – papirne prezentacije) 

značajno je pitanje prijema dokumenata. Prema članu e3 b. v. eUCP, primljen znači 

vreme kada elektronski zapis ulazi u informacioni sistem primaoca u obliku 

pogodnom da bude prihvaćen od tog sistema. Međutim, može se postaviti pitanje, šta 

183 Član e2 c. eUCP 

184 Član e5 f. eUCP 

63

će se desiti ako korisnik pošalje elektronski zapis poslednjeg dana roka za 

prezentaciju, a banka ne primi taj zapis zbog kvara na njenom informacionom 

sistemu. Dodatak eUCP daje odgovor u članu e5 e. tako što predviđa da u slučaju da 

banka kojoj treba učiniti prezentaciju bude otvorena, ali njen sistem nije u mogućnosti 

da primi poslati elektronski zapis na dan isteka roka za prezentaciju, smatraće se da je 

banka zatvorena i rok za prezentaciju će se produžiti na prvi bankarski dan kada je ta 

banka u mogućnosti da primi elektronski zapis. 

Elektronskim akreditivom može se predvideti da korisnik ne mora u istom 

trenutku da prezentuje sve dokumente, nego ih može prezentovati sukcesivno. U tom 

slučaju, korisnik je obavezan da pošalje obaveštenje (upozorenje) banci kojoj je 

učinjena prezentacija, stavljajući joj do znanja kada je prezentacija kompletna. U 

skladu sa članom e5 c. eUCP »upozorenje o kompletnosti« 185 može se dati kao 

elektronski zapis ili papirni dokumenat i mora da identifikuje elektronski akreditiv na 

koji se odnosi. Ukoliko se ne primi korisnikovo upozorenje, smatraće se da 

prezentacija nije učinjena. Smisao ove odredbe treba tražiti u nastojanju banaka da se 

oslobode odgovornosti za proveru da li su svi dokumenti predati, pa iz tog razloga 

banke traže da im to korisnici potvrde 186 . Prijem korisnikovog obaveštenja o 

kompletnosti je značajno i za određivanje datuma od kada rok za ispitivanje 

elektronskih dokumenata počinje da teče, s obzirom da ovaj rok teče od dana kada je 

banka primila korisnikovo upozorenje. Međutim, eUCP ne navodi koji je rok za 

ispitivanje ove vrste dokumenata. S obzirom da je predviđena supsidijerna primena 

Jednoobraznih pravila na pitanja koja nisu regulisana eUCP-om, primeniće se odredba 

iz Jednoobrazniih pravila (član 14. b.) prema kojoj banka ima rok od pet bankarskih 

dana da utvrdi da li je prezentacija usklađena 187 . 

Iako se sredstva elektronske komunikacije konstantno unapređuju, 

primećujemo da u akreditivnom poslovanju, još uvek preovlađuje klasična 

prezentacija dokumenata u papirnoj formi, što ne znači da se ova praksa u bliskom 

periodu neće promeniti. 

185 Na engleskom: notice of completeness. U zvaničnom prevodu na srpski jezik usvojen je termin 

“upozorenje”. Mislimo da bi termin “obaveštenje” bio prikladniji. 


187 Isto shvatanje zastupa i prof. Vukmir – Vukmir B., op. cit. str. 227. 

64

GLAVA TREĆA 

MESTO MEĐUNARODNOG DOKUMENTARNOG AKREDITIVA 

U MEĐUNARODNOM BANKARSKOM PRAVU I 

RAZGRANIČENJE SA DRUGIM PRAVNIM INSTITUTIMA 

1. UVODNA RAZMATRANJA 

Pre nego što pristupimo razmatranju pojedinih pravnih odnosa koji 

proističu iz pravnog posla međunarodnog dokumentarnog akreditiva, neophodno 

je odrediti njegovo mesto u sistemu međunarodnog privrednog prava i predstaviti 

njegov odnos sa sličnim pravnim institutima. 

U prvom poglavlju, kao i u uvodnom delu, već smo naveli da je 

međunarodni dokumentarni akreditiv tesno povezan sa međunarodnom 

kupoprodajom robe. Iz toga proizilazi pitanje mesta ovog pravnog instituta u 

okviru međunarodnog privrednog prava. Ako uzmemo podelu međunarodnog 

privrednog prava na: pravo međunarodne kupoprodaje, međunarodno bankarsko 

pravo, međunarodno saobraćajno pravo, postavlja se pitanje da li međunarodni 

dokumetarni akreditiv pripada pravu međunarodne kupoprodaje ili 

međunarodnom bankarskom pravu. 

Iako je međunarodni dokumetarni akreditiv nastao kao potreba za zaštitom 

interesa izvoznika (prodavaca) i uvoznika (kupaca), koji su u izvesnoj meri 

suprotstavljeni i kao način najsigurnijeg oblika plaćanja, mišljenja smo da ovaj 

pravni institut pripada međunarodnom bankarskom pravu zbog sledećih razloga. 

Prvo, neizbežni učesnici u ovom pravnom poslu su banke. Bez ovih učesnika ne bi 

moglo doći do realizacije plaćanja uz istovremeni pregled dokumenata koji prate 

robu. Centralnu ulogu u ovom pravnom poslu imaju banke i običajna pravila 

bankarske profesije. Drugo, pravni odnos između korisnika (izv oznika) i 

65

nalogodavca (uvoznika) predstavlja inicijalni pravni odnos koji prouzrokuje 

nastanak ostalih pravnih odnosa koji su detaljno regulisani međunarodnim 

pravilima iz oblasti akreditiva, a to su pravni odnosi između banke i 

nalogodavaca, banke i korisnika i između korespondentnih banaka. Treće, po 

svojoj suštini, dokumentarni akreditiv je instrument međunarodnih plaćanja i 

neutralni bankarski posao u kome se banka ne javlja ni u ulozi poverioca niti u 

ulozi dužnika. Četvrto, u procesu pravnog uobličavanja normi iz oblasti 

dokumentarnog akreditiva na međunarodnom nivou, ključna uloga je pripala 

specijalizovanoj komisiji Međunarodne trgovinske komore – Komisiji za 

bankarsku tehniku i praksu. U našoj pravnoj teoriji, takođe preovlađuje shvatanje 

da ovaj pravni institut pripada bankarskom pravu 188 . 

U daljem tekstu predstavićemo sličnosti i razlike između međunarodnog 

dokumentarnog akreditiva, s jedne strane i dokumentarnog inkasa, bankarske 

garancije, bankarske doznake, ugovora o kreditu, asignacije, i escrow posla, s 

druge strane. 

2. RAZGRANIČENJE MEĐUNARODNOG DOKUMENTARNOG 

AKREDITIVA U ODNOSU NA DRUGE POSLOVE MEĐUNARODNOG 

BANKARSKOG PRAVA 

2.1. Razgraničenje prema dokumentarnom inkasu 

U uvodnom delu smo naveli da postoje tri osnovna načina plaćanja robe: 

plaćanje pre isporuke, plaćanje uz isporuku i plaćanje nakon isporuke. U sistemu 

plaćanja uz isporuku, postignut je visok nivo usaglašenosti međusobnih interesa 

prodavca i kupca. Kod sistema plaćanja uz isporuku možemo razlikovati sledeće 

modele: 1. plaćanje uz efektivnu (robnu) isporuku; 2. plaćanje uz dokumentarnu 

188 Vilius J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., Međunarodno privredno pravo, str. 478 – 

497.; Šogorov S., Bankarsko pravo, str. 210 – 224.; Carić S., Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, 

str. 37 -39.; Antonijević Z., Petrović M., Pavićević B., Bankarsko pravo, str. 271 – 291. 

66

isporuku izvan mehanizma dokumentarnog akreditiva; i 3. plaćanje putem 

dokumentarnog akreditiva 189 . Plaćanje uz dokumentarnu isporuku koje ne pripada 

sistemu dokumentarnog akreditiva, vrši se putem posebnog pravnog instituta – 

dokumentarnog inkasa. 

Kada izvoznik (prodavac) preda robu prevoziocu, sa nalog om da je 

isporuči kupcu, on istovremeno izdaje odgovarajuća dokumenta na osnovu kojih će 

naplatiti svoje potraživanje (npr. fakture, menice, č ekove, teretnice, skladišnice i dr.). 

Kad su svi otpremni dokumenti sakupljeni i spremni za naplatu, pred izvoznika se 

postavlja pitanje, kako te dokumente dostaviti i prezentirati kupcu uz sigurnost da će 

biti plaćen ili da će dobiti akcept na menici, pre nego što kupac dođe u posed robe 190 . 

Tada se kao nosilac posla naplate pojavljuje banka, koja za račun svog klijenta (koji je 

u ovom slučaju izvoznik) prezentira robne dokumente kupcu i od kupca naplaćuje 

ugovorenu cenu. Za ove poslove, banka naplaćuje proviziju. 

U našoj pravnoj teoriji dokumentarni inkaso se definiše kao „naplata 

potraživanja nastalih iz ugovornih odnosa uz istovremenu predaju robnih dokumenata 

trasatu (dužnik u iz osnovnog posla)“ 191 . Kada je reč o pravnoj prirodi ugovora o 

dokumentarnom inkasu, u našoj teoriji, preovlađuje shvatanje da je ovaj ugovor 

modifikovani oblik ugovora o nalogu (mandatu) jer banka u svostvu nalogoprimca 

preuzima obavezu da će u granicama dobijenog naloga preduzeti određene radnje čije 

se pravno dejstvo neposredno odražava u imovini komitenta 192 . 

U Republici Srbiji dokumentarni inkaso nije regulisan zakonom, jer se ovaj 

instrument plaćanja pojavljuje samo u spoljno-trgovinskim odnosima i na njega se 

primenjuju pravila koja su doneta od strane Međunarodne trgovinske komore, a čiji je 

naziv – Jednoobrazna pravila za inkaso – Publikacija MTK br 522 iz 1995. godine 

(The Uniform Rules for Collections – URC 522. Učesnici inkaso posla su: 1. 

Principal (strana koja poverava banci postupak po inkasu), 2. Banka remitent (banka 

kojoj je principal poverio inkaso), 3. Inkaso banka (može biti svaka banka osim banke 

remitenta, koja je uključena u postupak oko inkasa), 4. Prezentirajuća banka (inkaso 

189 Šogorov S. Bankarsko pravo, Novi Sad, 2004., str. 185, Šogorov S. Dokumentarni inkaso – poseban 

bankarski posao, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. IX, 1975., str. 147. 

190 Vukmir B. op. cit. str. 304. 

191 Šogorov S. Bankarsko pravo, op. cit. str. 188., Šogorov S. Dokumentarni inkaso – poseban 

bankarski posao, op. cit. str. 149., Vilus J. Carić S. Šogorov S. Đurđev D. Divljak D. op. cit. str. 466. 

192 Stakić B., Petrović R., Ilić Z., Međunarodni platni promet, Beograd, 1992. godine, str. 27.; 

Pavićević B., Stakić B., Instrumenti plaćanja i obezbeđenja plaćanja u međunarodnom prometu, 

Gornji Milanovac, 1989. godine, str. 52. 

67

anka koja prezentuje dokumenta trasatu) 193 . Trasat je lice kome se moraju podneti 

dokumenta saglasno inkaso instrukciji 194 . 

Dokumentarni inkaso, isto kao i dokumentarni akreditiv nije nastao 

zakonodavnim odnosno normativnim putem, nego je proizvod međunarodne 

trgovačke i bankarske prakse. Ovi pravni instituti predstavljaju instrumente 

međunarodnih plaćanja i kao takvi tesno su povezani sa međunarodnom 

kupoprodajom robe. Oba pravna instituta regulisana su pravilima koja su doneta od 

strane iste institucije, a to je Međunarodna trgovinska komora i o njihovoj primeni ne 

odlučuju parlamenti država, nego banke i bankarska udruženja. 

Kod oba instituta, naročito je značajna uloga banaka prilikom pregleda 

dokumenata koji se odnose na robu. Kod inkaso posla postoje dve vrste dokumenata: 

1. Finansijska dokumenta (menice, spostvene menice, čekovi i dr ugi slični 

dokumenti) i 2. Komercijalna dokumenta (fakture, otpremna dokumenta, dokumenta o 

vlasništvu) 195 . Iz ovog proizilazi da se određena dokumenta pojavljuju i u poslovanju 

sa akreditivima i u inkaso poslu, kao što su menice, faktura i otpremna dokumenta. 

Pored navedenog, zajednička karakterisitka ova dva pravna instituta ogleda se i u 

primeni načela poslovanja sa dokumentima, a ne robom. Načelo poslovanja 

dokumentima, a ne robom kod inakaso posla, predviđeno je članom 10. b. 

Jednoobraznih pravila za inkaso, prema kome banke nemaju obavezu da preduzimaju 

bilo koju radnju u pogledu robe na koju se odnosi dokumentarni inkaso, uključujući 

skladištenje i osiguranje robe, čak i kada su date posebne instrukcije da tako postupe. 

Zajedničko obeležje dokumentarnog akreditiva i dokumentarnog inkasa 

predstavlja i primena načela samostalnosti odnosa između učesnika. S obzirom da su 

pravni odnosi između učesnika dokumentarnog inkasa međusobno odvojeni i 

samostalni, trasat nije ovlašćen da se poziva na pravni odnos koji postoji između 

nalogodavca i dostavne banke, kao ni na pravni odnos između dostavne i inkaso 

banke 196 . 

Iako dokumentarni inkaso i dokumentarni akreditv predstavljaju instrumente 

međunarodnog platnog prometa i način realizacije kupoprodajnog ugovora (u smi slu 

plaćanja cene), suštinska razlika između ova dva pravna instituta svodi se na ulogu 

193 Član 3. a. Jednoobraznih pravila za inakso – Publikacija MTK 522 

194 Član 3. b. Jednoobraznih pravila za inakso – Publikacija MTK 522 

195 Član 2. b. Jednoobraznih pravila za inkaso – Publikacija MTK 522 

196 Stakić B., Petrović R., Ilić Z., op. cit. str.29.; Pavićević B., Stakić B., op. cit. str. 54. 

68

anke u ovim pravnim poslovima. Kod dokumetarnog inkasa bančin nalogodavac je 

prodavac robe odnosno izvoznik, dok je kod dokumentarnog akreditiva bančin 

nalogodavac kupac robe, odnosno uvoznik. Tako, kod dokumentarnog inkasa banka 

ima zadatak da naplati kupoprodajnu cenu i da preda odgovarajuća robna dokumenta 

kupcu (koja joj je prethodno predao nalogodavac), a kod dokumentarnog akreditiva 

banka ima suprotnu ulogu pa se obavezuje da plati kupoprodajnu cenu i da 

istovremeno primi robne dokumente. Zbog toga, dokumentarni inkaso nazivamo 

instrument naplate, a dokumentarni akreditiv instrument plaćanja. 

Sledeća razlika odnosi se na rizik koji prati banku kod ovih poslova. Rizik 

banke je znatno manji kod dokumentarnog inkasa nego kod dokumentarnog 

akreditiva. Kod dokumentarnog inkasa rizik je minimalan „pošto se banka ne 

obavezuje na uspeh naplate već samo na izvršenje odgovarajuće usluge“ 197 . 

Odgovornost banke kod dokumentarnog akreditiva je bitno drugačija, jer se banka 

obavezuje da će korisniku (prodavcu) isplatiti akreditivni iznos kada se ispune svi 

akreditivni uslovi. Na taj način, banka preuzima obavezu plaćanja čak i u slučaju da 

nalogodavac nema sredstva na svom računu, a koja su potrebna za isplatu 

akreditivnog iznosa. Zbog manjeg rizika koji nosi posao inkasa, i provizija banke je 

manja nego kod posla akreditiva 198 . Kod dokumentarnog inkasa banka ne ispituje 

saobraznost dokumenata, već samo da li su svi dokumenti navedeni u nalogu i 

instrukcijama za naplatu prisutni 199 . 

2.2. Razgraničenje prema bankarskoj garanciji 

Prilikom zaključivanja pojedinih ugovora iz oblasti međunarodnog privrednog 

prava (kao što su npr. ugovor o kupoprodaji, ugovor o izvođenju investicionih radova, 

ugovor o građenju, ugovor o isporuci opreme i dr.) postavlja se pitanje obezbeđenja 

izvršenja preuzetih obaveza. S obzirom da se kod ovih ugovora jedna strana 

obavezuje da izvrši određenu činidbu, a druga da plati cenu, strana koja plaća cenu 

često postavlja uslov da za obaveze druge strane garantuje treća strana koja se ne 

197 Šogorov S., Bankarsko pravo, op. cit. str. 191., Šogorov S., Dokumentarni inkaso – poseban 

bankarski posao, op. cit. str. 151. 

198 Slično - Vasiljević M., op. cit. str. 787. 

199 Vasiljević M. Poslovno pravo, Beograd, 2004., str. 787. 

69

nalazi u predmetnom ugovornom odnosu. Ulogu ove treće strane najčešće imaju 

banke. Danas se kao najučestaliji instrument obezbeđenja ispunjenja ugovornih 

obaveza u međunarodnom prometu javlja bankarska garancija. Uzroke za nastanak 

bankarske garancije treba tražiti u »postojanju ekonomskih poremećaja i kriza do 

kojih je dolazilo u prošlosti, a koje su i sada prisutne u međunarodnom ekonomskom 

poretku« 200 . Prof. Šogorov ističe da je suština bankarske garancije »u tome što se 

bankarskom garancijom banka obavezuje da korisniku garancije (kao poveriocu iz 

osnovnog obligacionog odnosa), isplati određenu sumu novca ukoliko bančin klijent 

(kao dužnik iz osnovnog posla) ne izmiri svoje ugovorne obaveze« 201 . 

Bankarska garancija je regulisana međunarodnim i nacionalnim izvorima 

prava. Međunarodne izvore predstavljaju pravila koja su doneta od strane 

Međunarodne trgovinske komore iz Pariza. To su: Jednoobrazna pravila za ugovorne 

garancije iz 1978. godine i Jednoobrazna pravila za garancije na poziv iz 1992. 

godine. Ovaj pravni institut je regulisan i domaćim propisima. Osnovni propis kojim 

se pravno uređuje ovaj institut u našoj zemlji je Zakon o obligacionim odnosima iz 

1978. godine. Kao dopunske izvore prava možemo spomenuti Zakon o bankama i 

Zakon o deviznom poslovanju. 

Sličnosti između dokumentarnog akreditiva i bankarske garancije se ogledaju, 

na prvom mestu, u pogledu njihovog nastanka. Oba pravna instituta su nastala u 

međunarodnom prometu kao sredstva kojima se obezbeđuje realizacija osnovnog 

ugovora. Pod osnovnim ugovorom podrazumevamo ugovor o kupoprodaji, ugovor o 

izvođenju investicionih radova, ugovor o građenju, ugovor o isporuci investicione 

opreme. Uzrok za nastanak ova dva pravna instituta nalazimo u činjenici da u 

poslovnim odnosima između dva privredna subjekta koji pripadaju različitim 

državama, postoji zabrinutost kod poverioca, u smislu da li će dužnik ispuniti svoje 

ugovorom preuzete obaveze. I dokumentarni akreditiv i bankarska garancija 

predstavljaju produkt ujednačavanja međunarodne bankarske prakse i poslovnih 

običaja koji su izgrađeni u odnosima između banaka i privrednih subjekata. Oba 

instituta nastala su »kao posledica povećanih rizika u međunarodnoj trgovini« 202 . 

Sličnosti postoje i u pogledu veze sa osnovnim ugovorom. Oba instituta imaju 

svoj »početak u nekom ugovoru (ugovoru o isporuci opreme, ugovoru o izvođenju 

200 Pavićević B. Bankarska garancija u teorji i praksi, Beograd, 1999., str. 10. 

201 Šogorov S., Bankarsko pravo, op. cit. str., 225. 

202 Antonijević Z. Petrović M. Pavićević B. Bankarsko pravo, Beograd, 1982., str. 246. 

70

investicionih radova, ugovoru o kupovini i prodaji robe i sl.) kod koga se plaćanje ne 

vrši uz efektivnu isporuku« 203 . Da bi se dokumentarni akreditiv otvorio i da bi se 

bankarska garancija izdala potrebno je da postoji ugovor kojim se predviđaju ove 

pravne radnje. U osnovnom ugovoru se nalazi klauzula prema kojoj se jedna 

ugovorna strana obavezuje da pribavi garanciju određene banke ili se obavezuje da će 

platiti putem akreditiva. 

Sledeća sličnost ogleda se u načelu nezavisnosti i samostalnosti prema 

osnovnom poslu. Načelo nezavisnost i samostalnosti garancije u odnosu na osnovni 

posao nalazimo u članu 2 b) Jednoobraznih pravila za garancije na poziv (Publikacija 

MTK 458), gde se navodi da garancije po svojoj prirodi predstavljaju posebne 

transakcije u odnosu na ugovor ili uslove tendera, na kojima mogu biti zasnovane i 

garant nema nikakve veze sa istima niti ih takvi ugovori ili uslovi tendera obavezuju, 

čak i kada su uključeni ili se pozove na njih u garanciji. Načelo nezavisnosti i 

samostalnosti akreditiva u odnosu na osnovni posao nalazimo u članu 4 a) 

Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive, gde je naglašeno da je 

akreditiv po svojoj prirodi odvojena transakcija od komercijalnog ili drugog ugovora. 

Sličnost između dokumentarnog akreditiva i bankarske garancije naročito se 

primećuje kod standby akreditiva, koji imaju više sličnosti sa garancijama nego sa 

ostalim vrstama akreditiva. 

Suštinsku razliku između dokumentarnog akreditiva i bankarske garancije 

pronalazimo u njihovim funkcijama. Naime dokumentarni akreditiv je instrument 

plaćanja, a bankarska garancija je instrument obezbeđenja. Iz ove suštinske razlike 

proizilaze i ostale razlike između ova dva pojma međunarodnog privrednog prava. 

Prof. Šogorov ističe da kod bankarske garancije, naplata potraživanja predstavlja 

izuzetan slučaj i »do njega će doći samo onda kada osnovni dužnik sam ne ispuni 

svoju obavezu«, dok je smisao dokumentarnog akreditiva »da se poverilac naplati od 

akreditivne (odn. korespondentne) banke u svakom konkretnom slučaju « 204 . 

Dokumentarni akreditiv predstavlja primarnu formu plaćanja robe koja je predmet 

prodaje i ugovorne strane očekuju da će korisnik postaviti zahtev na osnovu 

akreditiva 205 , dok je smisao garancije u tome da se ona aktivira smo u slučaju da 

203 Pavićević B., op. cit. str. 80. 

204 Šogorov S. Pravna priroda bankarske garancije – doktorska disertacija, Novi Sad, 1979., str. 126. 

205 Ellinger E.P. Neo D. op.cit. str. 308. 

71

nalogodavac ne izvrši obaveze iz osnovnog ugovora 206 . Dokumentarni akreditiv 

predstavlja način na koji će biti plaćena cena iz međunarodnog kupoprodajnog 

ugovora, dok »isplata bankarske garancije predstavlja u suštini pretpostavljenu 

naknadu štete korisniku koju je ovaj pretrpeo zbog nastupanja garantnog slučaja« 207 . 

Podnošenje zahteva za isplatu po osnovu bankarskih garancija »pokazuje negativno 

stanje osnovnog posla, tj. da druga ugovorna strana (dužnik) nije ispunila preuzete 

obaveze« 208 . 

Razlike postoje i kod dokazivanja ispunjenosti uslova za realizaciju akreditiva 

odnosno za realizaciju garancije. Kod dokumentarnog akreditiva korisnik dokazuje uz 

pomoć određenih dokumenata da je izvršio svoje obaveze i da je otpremio ugovorenu 

robu, dok kod bankarske garancije korisnik dokazuje da nalogodavac (dužnik iz 

osnovnog posla) nije ispunio svoje obaveze. Prilikom dokazivanja ispunjenosti 

uslova, korisnik kod akreditiva može upotrebiti dokumenta koja su navedena u 

akreditivu. Nasuprot tome, za plaćanje po osnovu bankarske garancije potrebno je da 

korisnik podnese samo pismeni zahtev, koji može biti praćen korisnikovom izjavom 

da je došlo do povrede osnovnog ugovora 209 . 

Dokumentarni akreditiv se odnosi samo na novčane obaveze, dok se garancija 

odnosi i na nenovčane obaveze. Kupac putem dokumentarnog akreditiva ispunjava 

svoju novčanu obavezu koju ima prema prodavcu – plaćanje cene, dok se garancijom 

obezbeđuje širi krug mogućih obaveza koje su veoma često nenovčanog karaktera. 

Može se reći, da dokumentarni akreditiv podjednako obezbeđuje interese obe 

ugovorne strane, dok bankarska garancija obezbeđuje interese samo jedne ugovorne 

strane. Otvaranje akreditiva je značajan momenat i za prodavca i za kupca. Prodavac 

nakon što otpremi robu i kompletira dokumentaciju koja se odnosi na tu robu, ova 

dokumenta predaje banci kako bi mu bila isplaćena ugovorena cena. Kupčevi interesi 

su zaštićeni, na taj način što bankarski službenici kao stručna lica pregledaju 

dokumentaciju koju je podneo prodavac, i ako ocene da dokumenta u svemu 

odgovaraju uslovima akreditiva isplaćuju cenu. Ukoliko ne postoji saobraznost 

dokumenata sa akreditivnim uslovima neće doći do plaćanja cene. Na taj način, 

obezbeđena je podjednaka zaštita interesa i nalogodavca i korisnika. Za razliku od 

206 Ibid 

207 Šogorov S., Pravna priroda bankarske garancije, op. cit. str. 128. 

208 Vukadinović R., Anđelković C., Vuković D., Garancije na prvi poziv u međunarodnoj praksi, 

Beograd, 2000., str. 17. 

209 Ellinger E.P. Neo D. op.cit. str. 308. 

72

akreditiva, kod bankarske garancije obezbeđeni su interesi samo jedne ugovorne 

strane, a to je poverilac iz osnovnog ugovora – korisnik garancije. 

2.3. Razgraničenje prema bankarskoj doznaci 

Kada govorimo o modelu plaćanja kupoprodajne cene uz efektivnu isporuku 

robe podrazumevamo situaciju da kupac odmah nakon što primi robu (ili nekoliko 

dana nakon preuzimanja) vrši isplatu kupoprodajne cene. Ovakav način plaćanja je 

povoljan za kupca jer on »ima mogućnost da pre izdavanja naloga za plaćanje 

pregleda prispelu robu i da se uveri u njenu saobraznost ugovorenom kvalitetu i 

kvantitetu« 210 . Isplata cene u međunarodnom prometu se vrši posredstvom banaka, 

odnosno u ovaj proces uključene su najčešće dve banke. Jedna je poslovna banka u 

zemlji kupca (nalogodavca), a druga je banka u zemlji prodavca. Instrument putem 

koga se vrši plaćanje uz efektivnu isporuku nazivamo bankarska doznaka. Bankarska 

doznaka je jedan od najstarijih instrumenata međunarodnih plaćanja i njena suština se 

ogleda »u tome što banka dužnika, po nalogu svog komitenta neposredno ili preko 

korespondentne banke, isplaćuje (odnosno prenosi na račun) nekom pravnom ili 

fizičkom licu određenu sumu novca« 211 . Banka sa svojim klijentom zaključuje ugovor 

o nalogu kojim se obavezuje da će izvršiti plaćanje određenom pravnom subjektu u 

inostranstvu i za ovu uslugu naplaćuje proviziju od klijenta. Klijent (nalogodavac) 

uplaćuje banci određeni novčani iznos. Nakon toga, banka se obraća putem 

specijalnih SWIFT poruka korespondentnoj banci u zemlji gde se nalazi sedište 

primaoca i istovremeno prosleđuje novčano pokriće na račun te korespondentne 

banke. Kada korespondentna banka primi odgovarajuće poruke i novčano pokriće, 

izvršava plaćanje doznačenog iznosa primaocu. Prednost ovog sistema plaćanja 

ogleda se u tome što omogućava »skoro trenutni« prenos novca sa jednog računa na 

drugi i što omogućava lako sravnjivanje računa između korespondentnih banaka 212 . 

210 Šogorov S. Bankarsko pravo, str. 183. 

211 Ibid 

212 Folsom R., Gordon M. W., Spanogle J. op. cit. str. 130. 

73

Bankarske doznake se najčešće koriste za plaćanje avansa, dostavljanje pokrića 

drugoj banci i kod robnog plaćanja 213 . 

Bankarska doznaka na međunarodnom planu regulisana je međunarodnim 

poslovnim običajima, a u našem pravu Zakonom o deviznom poslovanju i Odlukom 

Guvernera Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obavljanja platnog prometa sa 

inostranstvom. 

Dokumentarni akreditiv i bankarska doznaka predstavljaju instrumente 

međunarodnog platnog prometa. Najviše sličnosti sa dokumentarnim akreditivom 

imaju robne doznake. Robne doznake su doznake kod kojih plaćanje za osnov ima 

robnu transakciju 214 . Oba instrumenta plaćanja vezana su za određeni ugovor iz 

oblasti međunarodnog privrednog prava. Najčešće je reč o ugovoru o međunarodnoj 

kupoprodaji. To znači da se putem akreditiva, odnosno bankarske doznake izvršava 

osnovna obaveza kupca – plaćanje cene. Kod oba pravna posla, nalogodavac je dužan 

da obezbedi odgovarajuće novčano pokriće, osim ako nije reč o »nepokrivenom« 

akreditivu. Zajednička karakteristika za oba instrumenta plaćanja jeste da se za 

njihovu realizaciju angažuju najmanje dve poslovne banke (jedna u zemlji 

nalogdavca, a druga u zemlji korisnika odnosno primaoca). 

Između ova dva instrumenta plaćanja postoje značajne razlike. Dokumentarni 

akreditiv je znatno složeniji pravni posao od bankarske doznake. Dokumentarni 

akreditiv zahteva veći stepen angažovanosti banke. Naime, bankarski službenici koji 

vrše plaćanje na osnovu akreditiva, moraju postupati sa višim stepenom pažnje, s 

obzirom da su dužni da provere da li su dokumenta koje je podneo korisnik u svemu 

saobrazna sa uslovima predviđenim u akreditivu. Ovaj posao nosi sa sobom dve vrste 

rizika. Prva vrsta rizika se odnosi na situaciju kada se izvrši plaćanje, a akreditivni 

uslovi nisu u potpunosti ispunjeni. U tom slučaju mogu biti oštećeni nalogodavac i 

banka. Druga vrsta rizika se odnosi na situaciju kada se odbije zahtev za plaćanje, jer 

bankarski službenici pogrešno procene da dokumenta nisu saobrazna sa akreditivnim 

uslovima. U tom slučaju biće oštećen korisnik akreditiva. Ovakvi rizici ne postoje kod 

bankarske doznake, jer u ovom slučaju banka nema obavezu pregleda robnih 

dokumenata. 

Razliku između ova dva instrumenta plaćanja primećujemo i kod sadržaja 

obaveze banke. Naime, kod bankarske doznake obaveza banke se sastoji u isplati 

213 Bejatović M. Bankarsko pravo i hartije od vrednosti, Novi Sad, 2008. godine, str. 114. 

214 Bejatović M. op. cit. str. 114. 

74

određenog novčanog iznosa, dok kod dokumentarnog akreditiva, obaveza banke se 

osim isplate novčanog iznosa, može sastojati i u preuzimanju obaveze odloženog 

plaćanja, akceptiranju menice ili negociranju. 

Dokumentarni akreditiv se često koristi u periodu kada su aktuelne ekonomske 

i političke krize, kao i kada postoji nepoverenje između ugovornih strana. Na drugoj 

strani, bankarska doznaka se za robna plaćanja koristi u mirnim vremenima i pri 

međusobnom dobrom poznavanju i poverenju ugovornih partnera 215 . 

2.4. Razgraničenje prema ugovoru o kreditu 

Kada govorimo o pravnim poslovima iz oblasti međunarodnog privrednog 

prava neophodno je otvoriti i pitanje finansiranja ovih poslova. Najpovoljnija situacija 

je ona u kojoj kupac određene robe ili korisnik neke usluge ima dovoljno finansijskih 

sredstava za plaćanje ugovorene cene. Međutim, čest je slučaj u praksi da ugovorna 

strana koja je nosilac obaveze plaćanja nema dovoljno sredstava da izvrši tu obavezu 

u trenutku kada joj roba stigne ili u trenutku kada je neka usluga izvršena. Zbog ovih 

potreba, u međunarodnom prometu značajnu ulogu je dobio ugovor o kreditu, koji 

ujedno predstavlja i najstariji bankarski posao. 

Za razliku od dokumentarnog akreditiva, dokumentarnog inkasa i bankarskih 

garancija, ugovor o kreditu nije regulisan međunarodnim pravilima ili kodifikacijom 

međunarodnih poslovnih običaja. U našem pravu, pravni posao kredita uređen je 

Zakonom o obligacionim odnosima i Zakonom o deviznom poslovanju. 

Kada proučavamo odnos međunarodnog dokumentarnog akreditiva i ugovora 

o kreditu, neophodno je objasniti pojam međunarodnog kreditnog posla. Međunarodni 

kreditni posao može se definisati kao »svaki ugovor o kreditu kod kojeg postoji 

međunarodni element u subjektu ( ugovorne strane iz različitih zemalja), objektu 

(strana valuta za jednu ili obe ugovorne strane) ili u pravima i obavezama« 216 . 

Kada uporedimo dokumentarni akreditiv sa ugovorom o kreditu, na prvi 

pogled, mogao bi se izvući zaključak da ne postoje sličnosti između ova dva pravna 

posla. Međutim, izvesne sličnosti ipak postoje kada je u pitanju jedna vrsta akreditiva 

215 Šogorov S. Bankarsko pravo, op.cit. str. 184.; Bejatović, op. cit. str. 114. 

216 Carić S., Vilus J., Šogorov S., Đurđev D., Međunarodno privredno pravo, Novi Sad 2000., str. 410. 

75

koju nazivamo nepokriveni akreditiv. Nepokriveni akreditiv je vrsta akreditiva kod 

koga nalogodavac u momentu otvaranja akreditiva nema odgovarajuće novčano 

pokriće na svom računu koji je otvoren kod njegove poslovne banke. Banka u ovom 

slučaju, na neki način kreditira svog klijenta, jer isplaćuje novčani iznos iz svojih 

sopstvenih sredstava, a nalogodavac se obavezuje da će u određenom roku obezbediti 

novčano pokriće. 

Od svih vrsta kredita, najviše sličnosti sa akreditivom ima rambursni kredit. 

Rambursni krediti se najčešće koriste za finansiranje međunarodne kupoprodaje. Kod 

ove vrste kredita »uvoznik daje nalog svojoj banci da mu sama (direktni ramburs) ili 

preko renomirane banke u trećoj zemlji (indirektni ramburs) otvori rambursni kredit 

na taj način što će akceptirati menicu vučenu na nju« 217 . Sličnosti sa akreditivom se 

ogledaju u tome što je ova vrsta kredita model finansiranja, ali i plaćanja 

kupoprodajne cene i u tome što izvoznik naplaćuje cenu nakon prezentacije 

odgovarajućih robnih dokumenata. 

Osnovna razlika između dokumetarnog akreditiva i kredita nalazi se u njihovoj 

funkciji. Na jednoj strani, dokumentarni akreditiv je sredstvo plaćanja, a na drugoj 

strani kredit predstavlja sredstvo finansiranja. Zbog toga su ova dva pravna posla 

podvrgnuta različitim pravnim režimima. Dokumentarni akreditiv je prvenstveno 

povezan sa ugovorom o kupoprodaji, dok kredit može biti povezan sa bilo kojim 

ugovorom robnog prometa i može imati različite namene. 

Ako prihvatimo podelu bankarskih poslova na aktivne, pasivne i neutralne, 

primećujemo da ova dva pravna posla pripadaju različitim grupama. Kredit pripada 

aktivnim bankarskim poslovima, a dokumentarni akreditiv neutralnim bankarskim 

poslovima. Dokumentarni akreditiv je regulisan pravilima na međunarodnom nivou, 

dok ugovor o kreditu nije na takav način regulisan. 

2.5. Razgraničenje prema asignaciji 

Iako asignacija ne spada u poslove međunarodnog bankarskog prava, s 

obzirom da pripada grupi bankarskih poslova koji se realizuju unutar granica 

217 Carić S., Vilus J., Šogorov S., Đurđev D., op. cit. str. 414. 

76

pojedinih nacionalnih pravnih sistema, smatrali smo da bi bilo celishodno da 

asignaciju uporedimo sa dokumentarnim akreditivom zbog dva razloga. Prvi se 

odnosi na potrebu da povučemo jasnu razliku između ova dva pravna instituta, s 

obzirom da oni imaju izvesnih sličnosti kada su u pitanju učesnici i pravni odnosi 

između učesnika. Drugi razlog leži u činjenici da dokumentarni akreditiv može da se 

pojavi ne samo na međunarodnom nivou, nego i u pravnom prometu unutar granica 

jedne zemlje pa ga je potrebno razgraničiti od svih sličnih pravnih poslova, a 

asignacija svakako spada u ovu grupu poslova. 

U našem pravu, asignacija je regulisana Zakonom o obligacionim odnosima. 

Prema članu 1020. ZOO-a, upućivanjem (asignacijom) jedno lice, uputilac (asignant), 

ovlašćuje drugo lice, upućenika (asignat) da za njegov račun izvrši nešto određeno 

trećem licu, primaocu uputa (asignatar), a ovoga ovlašćuje da to izvršenje primi u 

svoje ime. U članu 1021. ZOO-a se navodi da primalac uputa stiče pravo da zahteva 

od upućenika ispunjenje tek kada mu ovaj izjavi da prihvata uput. Prihvatanje uputa 

ne može se opozvati. Izjava o prihvatanju uputa koju daje upućenik (asignat) i koja se 

dostavlja primaocu uputa (asignataru) »stvara novu samostalnu obavezu prema 

asignataru i izjednačava se po dejstvu sa obećanjem ili priznanjem duga« 218 . 

Između asignacije i dokumentarnog akreditiva postoji sličnost u pogledu 

njihovih namena, jer u okviru šire poslovne operacije služe da olakšaju i pojednostave 

izvršenje postojećih novčanih obaveza 219 . Kod asignacije dolazi do višestrane 

kompenzacije međusobnih obligacionih odnosa. Najčešći razlog zbog kojeg dolazi do 

asignacije jeste izmirenje duga koji uputilac ima prema primaocu uputa, na taj način 

što istovremeno upućenik izmiruje dug koji ima prema uputiocu. 

Sledeća sličnost se ogleda u učesnicima i pravnim odnosima između učesnika. 

Pravni odnos između uputioca i upućenika u izvesnoj meri podseća na pravni odnos 

između nalogodavca i akreditivne banke. U oba slučaja ovaj pravni odnos ima izvesne 

sličnosti sa ugovorom o nalogu, jer se i upućenik i banka obavezuju da za račun svog 

klijenta preduzmu određene poslove. Upućenik stupa u obavezu prema primaocu 

uputa, a akreditivna banka stupa u obavezu prema korisniku akreditiva u trenutku 

kada im sopšte svoje prihvatanje predmetnih obaveza. 

Kod oba pravna instituta prisutno je načelo nezavisnosti u odnosu na osnovni 

posao. Kod asignacije, ovo načelo je inkorporirano u članu 1022. Zakona o 

218 Perović S., Stojanović D., Komentar Zakona o obligacionim odnosima, op. cit. str. 1006. 


77

obligacionim odnosima, prema kome prihvatanjem uputa nastaje između primaoca 

uputa i upućenika dugovski odnos nezavisan od odnosa između uputioca i upućenika. 

U drugom stavu ovog člana se navodi da upućenik koji je prihvatio uput može istaći 

primaocu uputa samo prigovore koji se tiču punovažnosti prihvatanja, prigovore koji 

se zasnivaju na sadržini prihvatanja ili na sadržini samog uputa, kao i prigovore koje 

ima lično prema njemu. 

Sličnost postoji i kada je u pitanju položaj poverioca. Kada poverilac prihvati 

asignaciju, odnosno otvaranje akreditiva, on je istovremeno prihvatio i promenu 

načina plaćanja i zbog toga za vreme dok traje asignacija, odnosno u roku važnosti 

akreditiva, za ispunjenje obaveza poverioci se prvo moraju obratiti novim 

dužnicima 220 . 

Između dokumentarnog akreditiva i asignacije postoje i brojne razlike. Kod 

dokumentarnog akreditiva, pravni subjekt koji je obavezan da izvrši plaćanje uvek je 

banka (akreditivna ili korespondentna) , dok kod asignacije upućenik (asignat ) ne 

mora biti banka, nego to može biti bilo koje pravno ili fizičko lice 221 . 

Kod dokumentarnog akreditiva, uvek se radi o izvršavanju novčane obaveze, 

dok kod asignacije obaveze mogu biti novčanog i nenovčanog karaktera. 

Da bi došlo do realizacije akreditiva, tj. da bi došlo do isplate akreditivne 

sume korisniku, neophodno je da korisnik prethodno dokaže putem određenih 

dokumenata da je poslao robu na prevoz i da je ispunio sve akreditivne uslove. Kod 

asignacije, primaoc uputa (asignatar) nije obavezan da do kazuje neke činjenice pre 

realizacije predmeta asignacije, odnosno kod ovog pravnog posla ne postoji uslov koji 

je prisutan kod dokumentarnog akreditiva. 

O razlikama između dokumentarnog akreditiva i asignacije možemo govoriti i 

kada je reč o razlozima zbog kojih akreditivna banka odnosno upućenik pristaje da 

preuzme određene obaveze prema trećem licu. Kod dokumentarnog akreditiva, razlog 

nalazimo u naknadi koju banka ostvaruje u ovim poslovima i koju naplaćuje od svog 

klijenta – nalogodavca. Razlog zbog kojeg upućenik pristaje da preuzme obavezu 

najčešće nalazimo u postojanju prethodnog obligacionog odnosa između uputioca 

(asignanta) i upućenika (asignata) u kojem se upućenik nalazi u položaju dužnika. 

Tako, putem asignacije upućenik ispunjava svoj dug prema uputiocu. Za razliku od 

dokumentarnog akreditiva, gde banka ima pravo na određenu naknadu (proviziju), 


221 Slično - Ibid 

78

kod pravnog posla asignacije nije predviđeno da upućenik ostvaruje naknadu 

(proviziju). 

Razlika postoji i u pogledu broja učesnika u ovim pravnim poslovima. Iako je 

pravno moguće da kod akreditiva bude tri učesnika (nalogodavac, banka, korisnik), u 

poslovnoj praksi ovakav slučaj možemo nazvati izuzetkom. S obzirom da 

međunarodni dokumentarni akreditiv podrazumeva situaciju da se akreditiv otvara u 

jednoj zemlji, a plaćanje se vrši u drugoj zemlji, neophodno je da postoji četiri 

učesnika: nalogodavac, akreditivna banka, korespondentna banka i korisnik 

akreditiva. Na drugoj strani, kod asignacije uvek postoje tri učesnika: uputilac, 

upućenik i primaoc uputa. 

Na kraju možemo reći, da je asignacija vezana za obligacione odnose koji 

nastaju unutar jedne države, a dokumentarni akreditiv se najčešće primenjuje u 

međunarodnom prometu roba i usluga. 

2.6. Razgraničenje prema escrow poslu 

U poslovima robnog prometa moguće su situacije kada jedna ugovorna strana 

pre nego što primi cenu za robu koju prodaje ili za uslugu koju vrši, treba prethodno 

da ispuni određene uslove. Tada ugovorna strana koja je dužna da isplati cenu traži 

izvesnu sigurnost da će ti uslovi biti ispunjeni, pre nego što dođe do konačne isplate. 

Izlaz za ovakvu situaciju nađen je angažovanjem treće nepristrasne strane, a to je u 

najvećem broju slučajeva - banka. Novčani iznos koji predstavlja cenu, predaje se 

banci na poseban račun, gde se čuva sve dok druga ugovorna strana ne ispuni 

postavljene uslove. Kada budu ispunjeni uslovi, banka predaje novac drugoj 

ugovornoj strani. Ovakav bankarski pravni posao naziva se escrow posao. Elementi 

escrow posla imaju korene u engleskom pravu i tokom vremena ostali su relativno 

nepromenjeni 222 . Danas je ovaj pravni posao zastupljen i u međunarodnom 

privrednom prometu. 

U cilju boljeg razumevanja pravnih odnosa u ovom poslu, neophodno je 

razgraničiti pojmove escrow posla i escrow računa. Escrow posao je širi pojam i pod 

222 Ingraham A. W., Escrow Agreements, Miami Law Quaterly, Vol. 8, 1953-1954, str. 75. 

79

njim podrazumevamo pravni posao kod kojeg se »novac ili hartije od vrednosti koji 

su u vezi sa određenim poslovnim ugovorom ili su povezani sa određenim sporom 

između dva pravna subjekta, čuvaju kod treće strane, sve dok se ugovor ne izvrši ili 

dok se spor ne reši« 223 . Iz ove definicije proizilazi da escrow posao može biti vezan ne 

samo za ugovorne odnose nego i za sporove između privrednih subjekata. Escrow 

račun je uži pojam i pod njim podrazumevamo »poseban račun na kome se nalaze 

novčana sredstva po osnovu esrow posla« 224 . Osnovni element po kome escrow posao 

razlikujemo od drugih sličnih pravnih instituta jeste neopozivi depozit koji se isplaćuje 

nakon što se ispune određeni uslovi 225 . 

Escrow posao nije regulisan našim pozitivnim pravom, a nije ni detaljnije 

obrađen od strane naše pravne teorije. Što se tiče samog termina – escrow, možemo 

priznati da je teško pronaći adekvatan termin u srpskom jeziku. Možda bi 

najpribližniji termin u srpskom jeziku bio depozit. Međutim pravna priroda ugovora o 

depozitu se razlikuje od pravne prirode escrow računa, pa ćemo se zbog toga zadržati 

na engleskom terminu – escrow. U hrvatskoj pravnoj teoriji, ovaj pojam je dosta 

detaljno obradio prof. Vukmir, koji je escrow račun definisao kao »račun na koji 

jedna ugovorna strana u nekom trgovačkom ugovoru (nalogodavac u odnosu prema 

banci), preda nekoj banci (escrow banka) novac, hartije od vrednosti ili dokumente u 

depozit na čuvanje, s tim da je ta banka ovlašćena deponovani novac isplatiti ili 

dokumente predati drugoj ugovornoj strani (korisniku), pod uslovima koji su utvrđeni 

između escrow banke, nalogodavca i korisnika« 226 . Ekonomski interes banke da 

učestvuje u ovim poslovima ogleda se u naknadi odnosno proviziji koja može biti 

jednokratna ili periodična (mesečna, kvartalna, godišnja) u zavisnosti od roka koji je 

predviđen escrow ugovorom. 

Kod ovog pravnog instituta postoje tri pravna odnosa: 1. pravni odnos između 

nalogodavca i korisnika (osnovni posao), 2. pravni odnos između nalogodavca i 

escrow banke i 3. pravni odnos između escrow banke i korisnika. Pravni odnos 

između nalogodavca i korisnika nastaje na osnovu ugovora o kupoprodaji ili nekog 

drugog ugovora privrednog prava. Druga dva pravna odnosa nastaju na osnovu 

trostranog escrow ugovora koji zaključuju nalogodavac, escrow banka i korisnik. Što 

se tiče njegove pravne prirode, smatramo da je reč o posebnom ugovoru privrednog 

223 Longman Business English Dictionary, England, 2000., str. 159. 

224 Longman Business English Dictionary, op. cit. str. 4. 

225 IngrahamW., op. cit. str. 76. 


80

prava koji u sebi sadrži elemente ugovora o novčanom depozitu i ugovora o delu 227 . 

Kada je reč o trećoj strani koja ima u državini predmet escrow posla, moramo 

napomenuti da to ne mora uvek biti banka, a sve u zavisnosti od toga šta predstavlja 

predmet escrow posla i kakvi su pozitivni propisi određene države, pa se zato za ovog 

subjekta koristi naziv držalac predmeta escrow posla (escrow holder 228 ). 

Dokumetarni akreditiv i escrow posao su proizvod bankarske prakse i 

poslovnih običaja, i oba se koriste u međunarodnom privrednom prometu. Sličnost 

postoji i kada je reč o razlozima za njihov nastanak. Naime, razloge treba tražiti u 

postojanju izvesne doze nepoverenja između privrednih subjekata, koji u takvoj 

situaciji traže treću stranu u koju imaju poverenja, a to je u oba slučaja banka. Oba 

pravna instituta svrstavamo u instrumente plaćanja i instrumente obezbeđenja 

plaćanja, s tim što je funkcija obezbeđenja jače izražena kod escrow posla. 

Primećujemo sličnost i kod ispunjavanja uslova od strane korisnika, pre nego što 

primi ugovoreni novčani iznos. Naime, i u jednom i u drugom slučaju, banka neće 

izvršiti isplatu, sve dok njena stručna služba ne proceni da je korisnik ispunio sve 

tražene uslove. Zajednička osobina dokumentarnog akreditiva i escrow posla jeste 

njihova neopozivost. Iako u teoriji postoji podela na opozive i neopozive akreditive, 

opozivi akreditivi pripadaju prošlosti, s obzirom da prema važećoj Reviziji 

Jednoobraznih pravila, akreditivi mogu biti samo neopozivi. Bitna osobina escrow 

posla je neopozivost naloga koji je nalogodavac uputio držaocu escrow-a. Ako se 

predmet escrow-a čuva sve dok nalogodavac ne da instrukciju za isporuku, tada nije 

reč o važećem escrow ugovoru, jer zavisi od nalogodavčevih budućih instrukcija 229 . 

Ovo je logično pravilo i ono štiti korisnika u slučaju kada je ispunio sve uslove, a 

nakon toga sazna da je nalogodavac povukao prethodni nalog 230 . 

Kod dokumentarnog akreditiva pravni odnosi između učesnika nastaju na 

osnovu ugovora između nalogodavca i akreditivne banke i obaveštenja o otvaranju 

akreditiva koji banka upućuje korisniku. Kod escrow posla način nastanka pravnih 

odnosa između učesnika se razlikuje od načina nastanka koji je prisutan kod 

dokumentarnog akreditiva. Kod escrow posla prvo se zaključuje određeni ugovor 

između nalogodavca i korisnika (koji je najčešće ugovor o kupoprodaji) i koga 

227 Slično Vukmir B., op. cit. str. 500. 

228 Više - IngrahamW., op. cit. str. 78 i 79. 

229 IngrahamW., op. cit. str. 76. Autor se poziva na sudski spor - Loubat v Kipp & Young, 9 Fla, 60, 

(1860) 

230 Ibid 

81

nazivamo »osnovni ugovor«. Međutim, escrow posao nastaje tek kada se zaključi 

trostrani ugovor čiji su potpisnici nalogodavac, escrow banka i korisnik. Upravo zbog 

toga banka kod escrow posla je u potpunosti nezavisna i nepristrasna strana i vodi 

računa o interesima obe ugovorne strane. Pravni položaj banaka kod escrow poslova 

je takav da one deluju kao zastupnici i nalogodavca i korisnika, a da se pri tom moraju 

strogo pridržavati naloga primljenih od obeju strana putem escrow ugovora 231 . Kod 

dokumentarnog akreditiva, banka koja otvara akreditiv, vrši plaćanje za račun i po 

nalogu jedne ugovorne strane, a to je nalogodavac - kupac (koji je ujedno i njen 

klijent). I kod dokumetarnog akreditiva, banka je dužna da istupa nepristrasno, ali je 

ovde ipak reč o činjenici da banka ulazi u ovaj pravni posao zbog unapređenja 

poslovne saradnje sa svojim klijentom koji se nalazi u ulozi nalogodavca. 

Dokumentarni akreditiv se uglavnom odnosi na ugovor o kupoprodaji robe. Za 

razliku od njega, escrow posao se prvenstveno odnosi na ugovore o kupoprodaji 

nekretnina, akcija i udela u preduzeću. 

Kod akreditivnog poslovanja osnovni predmet predstavljaju dokumenti kojima 

se dokazuju uslovi ispunjenja isporuke robe, dok kod escrow posla osnovni predmet 

predstavljaju dokumenti kojima se dokazuje izvršenje određenih pravnih radnji 232 . Za 

razliku od akreditivnog poslovanja, predmet escrow računa, pored novčanih sredstava 

mogu biti i pojedine hartije od vrednosti. 

Banka se prilikom otvaranja dokumetarnog akreditiva obavezuje da će izvršiti 

plaćanje korisniku u svoje ime i iz svojih sredstava. Stvar je slobodne volje banke i 

nalogodavca, da li će nalogodavac obezbediti određena sredstva u momentu otvaranja 

akreditiva ili će to učiniti u nekom kasnijem trenutku (ukoliko banka odluči da ga na 

ovaj način kreditira). 

S obzirom da escrow posao nema dugu tradiciju u međunarodnom 

poslovanju, ne postoje pravila o ovom pravnom institutu na međunarodnom nivou, 

kao što je to slučaj sa akreditivom. 



82

GLAVA ČETVRTA 

PRAVNI ODNOS IZMEĐU NALOGODAVCA I KORISNIKA 


Prof. Carić i prof. Hribovšek ističu da se kod dokumentarnog akreditiva mogu 

razlikovati unutrašnji i spoljni pravni odnosi, pa se u unutrašnje pravne odnose mogu 

svrstati: pravni odnos između nalogodavca i banke, pravni odnos između banaka koje 

učestvuju u poslu akreditiva i pravni odnos između banke i korisnika akreditiva dok 

se pod spoljnim pravnim odnosom podrazumeva pravni odnos koji postoji između 

nalogodavca i korisnika 233 . Ovaj pravni odnos možemo nazvati i prethodni akreditivni 

odnos. Naime, celokupan sistem poslovanja dokumentarnim akreditivom ne bi imao 

smisla da ne postoji ovaj pravni odnos koji najčešće nazivamo osnovnim pravnim 

odnosom ili osnovnim pravnim poslom, jer dokumentarni akreditiv predstavlja način 

realizacije osnovnog posla. U teoriji se ovaj pravni odnos naziva još i bazični 

(osnovni) i ima dejstvo »kreiranja specifičnih pravnih odnosa samog instituta 

međunarodnog dokumentarnog akreditiva« 234 . 

Nalogodavac je pravno ili fizičko lice, po čijem nalogu banka otvara akreditiv. 

Korisnik je pravno ili fizičko lice u čiju korist je banka otvorila akreditiv. Često se u 

teoriji, ali i u poslovnoj praksi, nalogodavac bliže određuje kao kupac ili uvoznik 

robe, a korisnik akreditiva kao prodavac ili izvoznik robe. Drugim rečima, prilikom 

objašnjavanja suštine akreditiva, ovaj pravni institut se vezuje za ugovor o 

kupoprodaji. Međutim, dokumentarni akreditiv ne mora biti model plaćanja samo kod 

ugovora o kupoprodaji, nego može biti model plaćanja i kod nekih ugovora o 

pružanju usluga. Iako je dokumentarni akreditiv nastao kao pomoć u finansiranju 


234 Rozenberg Lj. op. cit. str. 28. 

83

međunarodne kupoprodaje robe, ne postoje ni pravni ni ekonomski razlozi za 

ograničavanje njegove upotrebe samo na ovom području 235 . Potvrdu za ovakav stav 

nalazimo i u pomenutom članu 4 (a) Jednoobraznih pravila, gde stoji da je akreditiv 

po svojoj prirodi odvojena transakcija od komercijalnog ili drugog ugovora na kome 

može biti zasnovan. Iz ove odredbe jasno proizilazi da se akreditiv može koristiti kao 

način plaćanja, ne samo kod ugovora o kupoprodaji robe, nego i kod bilo kog drugog 

ugovora međunarodnog privrednog prava. Dokumentarni akreditiv kao instrument 

plaćanja može se javiti kod ugovora o prodaji investicione opreme, ugovora o 

izvođenju investicionih radova u inostranstvu, ugovora o građenju, ugovora o 

izgradnji brodova i dr. U američkoj sudskoj praksi, najveći procenat sporova koji se 

tiču primene akreditiva u realizaciji ugovora koji ne pripadaju međunarodnoj 

kupoprodaji (nonsale transactions), odnose se na ugovore o građenju 236 . 

U skladu sa gore navedenim napomenama, čini nam se da bi pravilnije bilo 

pod nalogodavcem smatrati ne samo kupca nego i naručioca usluge, a pod korisnikom 

akreditiva trebalo bi podrazumevati prodavca, ali i izvšioca usluge. Prilikom analize 

pravnih odnosa koji proizilaze iz pravnog posla dokumentarnog akreditiva neophodno 

je definisati pojam osnovnog pravnog posla ili osnovnog ugovora povodom koga je 

akreditiv otvoren. Osnovni pravni posao (osnovni ugovor) je ugovor koji pripada 

međunarodnom privrednom pravu, a u kome se jedna ugovorna strana obavezuje da 

isporuči robu ili da izvrši određenu uslugu drugoj ugovornoj strani, a druga ugovorna 

strana se obavezuje da isplati cenu putem dokumentarnog akreditiva. Iako upotreba 

akreditiva nije ograničena na ugovore o kupoprodaji, činjenica je da se akreditivi u 

poslovnoj praksi, najčešće koriste kao instrument plaćanja, upravo kod ovih ugovora. 

Zbog toga ćemo prilikom proučavanja pravnih odnosa iz dokumentarnog akreditiva, 

pod osnovnim pravnim poslom podrazumevati ugovor o međunarodnoj kupoprodaji 

robe. 

235 Murray D., Letters of Credit in Nonsale of Goods Transactions, Business Lawyer, Vol.30., 1974 – 

1975, str. 1103. 

236 Murray D., op. cit. str. 1108. 

84

2. UGOVOR O MEĐUNARODNOJ KUPOPRODAJI 

U međunarodnim ekonomskim odnosima, danas se može primetiti da su 

privredni subjekti razvili visok stepen uniformnosti u ugovornoj praksi kod izvoza i 

uvoza robe, s tim da je ova ugovorna praksa zaštićena obligacionim pravom država 

kao i međunarodnim konvencijama 237 . Za razliku od međunarodnog dokumentarnog 

akreditiva, bankarske garancije i dokumantarnog inkasa, koji su regulisani 

kodifikovanim običajnim pravilima donetim od strane Međunarodne trgovinske 

komora, međunarodna kupoprodaja je regulisana međunarodnom konvencijom koja je 

doneta od strane Ujedinjenih nacija, i čiji je naziv Konvencija Ujed injenih nacija o 

ugovorima o međunarodnoj kupoprodaji robe iz 1980. godine. Konvencija je poznata 

pod nazivom Bečka konvencija, jer je usvojena na diplomatskoj konferenciji u Beču. 

Bivša SFRJ je ovu konvenciju ratifikovala 1984. godine. Prema članu 1. ove 

Konvencije, ona se primenjuje na ugovore o kupoprodaji robe zaključene između 

strana koje imaju svoja sedišta na teritorijama različitih država: a) kad su te države 

države ugovornice; ili b) kad pravila međunarodog privatnog prava upućuju na 

primenu prava jedne države ugovornice. Kada je reč o ugovorima o isporuci opreme, 

posebnu pažnju privlači član 3. Konvencije, u kome se navodi da se ugovorima o 

prodaji smatraju i ugovori o isporuci robe koja treba da se izradi ili proizvede, izuzev 

ako je strana koja je robu naručila preuzela obavezu da isporuči bitan deo materijala 

potrebnih za tu izradu ili proizvodnju. 

Iako su obaveze prodavca i kupca detaljno uređene, Konvencija nije u 

uvodnom delu dala definiciju samog ugovora o kupoprodaji. To znači da se pojam 

kupoprodaje definiše u skladu sa nacionalnim pravnim sistemima. Međutim, to ne 

predstavlja problem jer su zakonske definicije kupoprodaje u velikoj meri slične. 

Prema našem Zakonu o obligacionim odnosima (čl. 454.), ugovorom o kupoprodaji 

obavezuje se prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je 

u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i da preuzme stvar. U 

Engleskoj je ugovor o kupoprodaji regulisan Zakonom o kupoprodaji robe iz 1979. 

godine 238 . Ovaj Zakon definiše ugovor o kupoprodaji kao ugovor na osnovu koga 

prodavac prenosi ili se saglašava da prenese svojinu nad robom kupcu, za cenu koja je 

237 Berman H., Kaufman C., op. cit. str. 221. 

238 Borrie J. G., Commercial Law, London, 1980., str. 46. 

85

izražena u novčanom iznosu 239 . Prema članu 2 – 106. američkog Jednoobraznog 

trgovačkog zakonika, kupoprodaja se definiše kao prenošenje titulusa svojine sa 

prodavca na kupca s tim što ovaj drugi plaća cenu 240 . 

Osnovne obaveze prodavca su da isporuči robu i da preda dokumenta koja se 

odnose na robu. Osnovne obaveze kupca su da isplati cenu i da preuzme isporuku 

robe onako kako je predviđeno ugovorom. Za međunarodni dokumentarni akreditiv 

od posebnog su značaja odredbe ugovora o međunarodnoj kupoprodaji koje se odnose 

na način isplate cene i na predaju dokumenata koji se odnose na robu. 

3. POJAM I SADRŽAJ AKREDITIVNE KLAUZULE 

Jedno od najčešćih pitanja koje je neophodno rešiti ugovorom o kupoprodaji 

jeste »koja će od ugovornih strana prva izvršiti svoju obavezu, a da pri tom bude 

sigurna da će od druge strane dobiti ugovorenu protivčinidbu« 241 . U izvesnoj meri, 

interesi prodavca i kupca su suprotstavljeni jer je interes prodavca da novac dobije 

pre nego što se odrekne robnih dokumenata, a interes kupca je da odloži plaćanje bar 

do momenta dok ne bude u situaciji da robu pregleda 242 . Upravo zbog ovih razloga 

jedan od bitnih elemenata ugovora o kupoprodaji je postizanje saglasnosti volja o 

uslovima i načinu isplate cene. Da bi potpuno obezbedio zaštitu svojih interesa, u 

praksi će prodavac zahtevati da se ugovori plaćanje »potvrđujućim, neopozivim 

akreditivom«, i da se preciziraju dokumenti koje je dužan da prezentira banci prilikom 

isplate 243 . 

Akreditivna klauzula je odredba u ugovoru o kupoprodaji kojom se kupac 

obavezuje da ishoduje kod svoje poslovne banke otvaranje određene vrste akreditiva u 

korist prodavca u određenom roku, a prodavac se obavezuje da prihvati isplatu cene 

putem akreditiva i da preda određenoj banci dokumenta koja se odnose na robu. 

Akreditivnu klauzulu treba razlikovati od finansijske klauzule iz ugovora o 

239 Butler G. M., Hamilton N., Lucas N., Business Law, Lancashire, Great Britain 1983., str. 61. 

240 Jednoobrazni trgovački zakonik SAD, (prevod Vilus J.i dr.), op. cit. str. 45. 

241 Divljak D., Praktikum za međunarodno privredno pravo, op. cit. str. 265. 

242 Divljak D., op. cit. str. 265. 

243 Folsom H. R., Gordon W. M., Spanogle A. J., Međunarodni trgovački poslovi, Minnesota, 1996 

(prevod Dragan Golubović), str. 97. 

86

kupoprodaji. Finansijska klauzula predstavlja širi pojam od akreditivne klauzule, i ona 

se definiše kao »klauzula koja će rešiti sva pravna relevantna pitanja u vezi s 

plaćanjem« 244 . U normativno-tehničkom smislu, akreditivna klauzula može biti 

poseban član kupoprodajnog ugovora ili jedan stav unutar nekog člana kupoprodajnog 

ugovora kojim se reguliše način plaćanja kupoprodajne cene. Ugovorne strane mogu 

da se dogovore da se jedan deo cene plaća u obliku avansa, a drugi deo cene putem 

dokumentarnog akreditiva. Deo kupoprodajnog ugovora koji sadrži odredbe o načinu 

isporuke robe i dokumentima koje je dužan da obezbedi prodavac, ne spada u 

akreditivnu klauzulu u užem smislu reči, međutim, taj deo ugovora je takođe značajan 

za pravni posao akreditiva, jer do realizacije plaćanja putem akreditiva neće doći dok 

prodavac ne obezbedi potrebna dokumenta. 

Na osnovu akreditivne klauzule, nastaje prethodni i osnovni pravni odnos 

akreditivnog poslovanja, a to je pravni odnos između kupca (nalogodavca) i prodavca 

(korisnika). Dejstvo akreditivne klauzule odnosi se samo na prodavca i kupca, a ne 

odnosi se na treću stranu (u ovom slučaju banku). 

Osnovna obaveza kupca, na osnovu akreditivne klauzule je da obezbedi 

otvaranje akreditiva u korist prodavca. Ova obaveza kupca (nalogodavca) predstavlja 

prethodni uslov ( condition precedent) za izvršenje obaveza korisnika, pa ukoliko 

nalogodavac ne ispuni svoju obavezu, korisnik nije obavezan da pošalje robu ili da 

izvrši usluge 245 . Obaveze prodavca su: da primi isplatu cene putem akreditiva, da 

pripremi dokumente koji se odnose na robu i da preda robu na prevoz. 

Iako smo u uvodnom delu ovog poglavlja naveli da se akreditiv kao 

instrument plaćanja koristi ne samo kod međunarodne kupoprodaje, nego i kod nekih 

ugovora o uslugama u međunarodnom prometu, ipak ćemo se prilikom proučavanja 

pravnih odnosa koji proizilaze iz dokumentarnog akreditiva zadržati na ugovoru o 

kupoprodaji, kao ugovoru kod koga se najčešće koristi ovaj instrument plaćanja. 

244 Rozenberg Lj., op. cit. str. 27. 

245 Ellinger P., Neo D., The Law and Practice of Documentary Letters of Credit, Oxford and Portland, 

Oregon, 2010., str. 60. 

87

4. OBAVEZA KUPCA (NALOGODAVCA) DA OBEZBEDI OTVARANJE 

AKREDITIVA 

Na osnovu akreditivne klauzule iz kupoprodajnog ugovora nalogodavac je 

obavezan da blagovremeno obezbedi otvaranje određene vrste akreditiva od strane 

određene banke. 

Akreditivnom kaluzulom se određuje do kog datuma akreditiv treba da bude 

otvoren u korist korisnika (prodavca). Treba voditi računa da li se u akreditivnoj 

klauzuli navodi rok do kada banka treba da pošalje obaveštenje o otvaranju akreditiva 

ili rok do kada prodavac treba da primi ovo obaveštenje. U pravnoj literaturi 

preovlađuje shvatanje da ako je u akreditivnoj klauzuli određen datum za otvaranje 

akreditiva, saopštenje o otvaranju akreditiva treba stići prodavcu do tog datuma 246 . 

Ovakav stav je zauzet i u engleskoj sudskoj praksi. Ne smatra se da je otvoren 

akreditiv kada kupac da instrukcije svojoj banci, nego kada prodavac bude informisan 

o otvaranju akreditiva od strane korespondentne banke 247 . Kada je osnovnim 

ugovorom preciziran datum do kog akreditiv treba da bude otvoren, prodavac ima 

pravo da odustane od ugovora, ako kupac ne obezbedi otvaranje akreditiva do tog 

datuma 248 . Rok do kada kupac treba da obezbedi otvaranje akreditiva ne mora biti 

definisan samo preciziranjem datuma, već stranke mogu da se pozovu na neki događaj 

ili radnju koju treba da izvrši prodavac. 

U poslovnoj praksi postoje slučajevi da se rok za otvaranje akreditiva definiše 

rečima »odmah«. U engleskoj sudskoj praksi, kada je u osnovnom ugovoru 

dogovoreno da rok za otvaranje akreditiva bude »odmah«, smatra se da je reč o 

vremenskom periodu za koji je potrebno osobi razumne pažnje da obezbedi otvaranje 


Veći problem izaziva situacija kada uopše nije određen rok za otvaranje 

akreditiva. S obzirom da je ovde reč o tzv. distancionoj prodaji, koja podrazumeva i 


247 Griffin B., The Law of International Trade, Oxford, 2004., str.181. Autor se poziva na slučaj Bunge 

Corpn v Vegetable Vitamin Foods (Pte) Ltd (1985.) 1 Lloyd’s Rep 613. 

248 King R., Gutteridge & Megrah’s Law of Bankers’ Commercial Credits, London, 2001., str. 34. 

Autor navodi primere iz engleske sudske prakse: Wahble Tamari & Sons Ltd v „Colprogeca“ (1969), 

Transpetrol Ltd v Transol Olieprodukten Nederland BV (1989) i Nichimen Corporation v Gatoil 

Overseas Inc (1987). 

249 Griffin B., op. cit. str. 181. i Ellinger P., Neo D., op. cit.str. 62. King R., op. cit. str. 35 Autori se 

pozivaju na slučaj Garcia v Page & Co Ltd (1936.) 55 Lloyd's Rep 391, 392. 

88

prevoz robe, postavlja se pitanje da li krajnji rok za otvaranje akreditiva treba vezivati 

za određeni period nakon zaključenja kupoprodajnog ugovora, za početak isporuke ili 

za neki drugi trenutak. Možemo reći da je preovlađujuće shvatanje u našoj pravnoj 

teoriji da u slučajevima kada kuporodajnim ugovorom nije određeno vreme otvaranja 

akreditiva, a određen je period isporuke robe, kupac je dužan otvoriti akreditiv i 

staviti ga na raspolaganje prodavcu, najkasnije prvog dana kada počinje period 

isporuke 250 . U engleskoj sudskoj praksi poznat je slučaj Pavia & Co SpA v Thurmann 

Nielsen koji se odnosi na situaciju da rok otvaranja akreditiva nije određen, ali je 

određen period isporuke. Britanski apelacioni sud (Court of Appeal) je zauzeo stav da 

akreditiv mora biti dostupan prodavcu na početku perioda isporuke, jer prodavac ima 

pravo, pre nego što otpremi robu, da bude siguran da će biti isplaćen 251 . Slažemo se sa 

mišljenjem koje je izneo prof. Vukadinović da bi kupac trebao otvoriti akreditiv, 

najkasnije prvog dana kada počinje period isporuke jer bi prodavac mogao biti 

oštećen u situaciji kada preda robu na prevoz, a kupac do tog momenta ne obezbedi 

otvaranje akreditiva, pa tada prodavac više nema adekvatno obezbeđenje da će kupac 

preuzeti robu i da će ona biti plaćena. 

Ako osnovni ugovor ne sadrži datum do kada treba akreditiv da bude otvoren, 

a ni period isporuke, kupac mora svoju obavezu u pogledu obezbeđenja otvaranja 

akreditiva da ispuni u razumnom periodu, uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja 252 . 

Ugovorne strane se mogu sporazumeti da kupac treba da obezbedi otvaranje 

akreditiva tek nakon što prodavac izvrši određenu činidbu 253 . 

Akreditivnom klauzulom se određuje i koja vrsta akreditiva treba da se otvori. 

U poslovnoj praksi, najčešće se ugovara neopozivi i konfimirajući akreditiv. 

Međutim, postavlja se pitanje koju vrstu akreditiva je kupac dužan da obezbedi, ako 

to nije navedeno u osnovnom ugovoru. Tokom istorijskog razvoja dokumentarnog 

akreditiva, naročitu pažnju je privlačilo pitanje da li je kupac dužan da obezbedi 

opozivi ili neopozivi akreditiv. Prema našem Zakonu o obligacionim odnosima (član 

1077.), ukoliko nije izričito drukčije ugovoreno, akreditiv je uvek opoziv, ča k i kada 

je otvoren za određeni period vremena. U američkom Jednoobraznom trgovačkom 


251 King R., op. cit. str. 36., Ellinger P., Neo D., op. cit. str. 63. 


253 King R., op. cit. str. 39. Autor se poziva na slučaj Knotz v Fairclough, Dodd & Jones Ltd (1952) – 

Ugovorom o prodaji bilo je predviđeno plaćanje akreditivom 97% od iznosa profakture prodavca. Sud 

je zauzeo stav da odredba o profakturi predstavlja prethodni uslov za nastanak obaveze na strani kupca 

da obezbedi otvaranje akreditiva. 

89

zakoniku je predviđeno suprotno rešenje. Prema članu 2 – 325 (3) ovog Zakonika, 

ukoliko drukčije nije ugovoreno, termin akreditiv ili bankarski akreditiv u 

kupoprodajnom ugovoru znači neopoziv akreditiv izdat od strane ugledne finansijske 

institucije 254 . Prema članu 2. Jednoobraznih pravila iz 2007. godine, akreditiv znači 

svako utanačenje, bez obzira na naziv ili opis, koje je neopozivo i kojim se konstituiše 

definitivna obaveza akreditivne banke da honoriše usklađenu prezentaciju. Iz ovoga 

jasno proizilazi da pod međunarodnim dokumetarnim akreditivom podrazumevamo 

samo neopozive akreditive. 

Pitanje koje se i danas postavlja u poslovnoj praksi jeste da li je kupac dužan 

da obezbedi otvaranje konfirmirajućeg akreditiva, ako to u akreditivnoj klauzuli nije 

izričito naglašeno. U pravnoj teoriji preovlađuje shvatanje da nema razloga za 

uvođenje pretpostavke da se kupac (nalogodavac) saglasio da prihvati vanredne 

troškove koji prate otvaranje konfirmirajućeg akreditiva 255 . Slažemo se sa ovakvim 

tumačenjem, jer za uvođenjem pretpostavke da je akreditiv konfirmirajući nema 

osnova u odredbama Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive. U 

slučaju Panoutsos v Raymond Hadley Corporation 256 prodavac je izvršio isporuku i 

primio plaćanje po osnovu nekonfirmiranog akreditiva, ali je kasnije bez prethodno 

datog obaveštenja odbio da vrši sledeće isporuke iz razloga što akreditiv nije usklađen 

sa ugovorom, s obzirom da akreditiv nije potvrđen. Apelacioni sud je odlučio da 

prodavac nije obavezan da postupa po ovakvom akreditivu do prestanka trajanja 

ugovornog odnosa, ali nije ovlašćen da otkazuje ugovor pre nego što pošalje kupcu 

razumno obaveštenje da ima nameru da to učini 257 . 

U akreditivnoj klauzuli može se navesti i naziv banke koja treba da otvori 

akreditiv. Ukoliko je naveden naziv banke, tada je kupac dužan da obezbedi otvaranje 

akreditiva upravo od strane te banke, a prodavac nije dužan prihvatiti akreditiv neke 

druge banke. Međutim, ukoliko nije naznačena banka koja treba da otvori akreditiv, 

tada kupac ima pravo izbora. 

Postavlja se pitanje kakve posledice nastaju, ako ne dođe do otvaranja 

akreditiva. Do toga može doći krivicom kupca (npr. nije preduzeo nikakve korake u 

cilju ispunjenja svoje obaveze, nije se obratio banci sa odgovarajućim nalogom i sl.) 

ili se kupac obratio banci sa zahtevom za otvaranje akreditiva, ali banka nije prihvatila 

254 Jednoobrazni trgovački zakonik SAD, op. cit. str. 74. 


256 2 KB 473 (1917) , navedeno prema King R., op. cit. str. 31. 

257 King R., op. cit. str. 31. i 32. 

90

zahtev. U oba slučaja odgovornost za neotvaranje akreditiva nalazi se na strani kupca. 

Pretpostavlja se da je kupac pre zaključenja ugovora o kupoprodaji, pregovarao sa 

svojom poslovnom bankom o mogućnosti otvaranja akreditiva i da je dobio odgovor 

od te banke. Dalje, banka nije ugovorna strana iz osnovnog ugovora, i prodavac ne 

može od banke tražiti da otvori akreditiv. Prodavac ima potraživanje samo prema 

kupcu po osnovu ugovora o prodaji. Ako banka ipak neplanirano odbije otvaranje 

akreditiva, kupac može pokušati da obezbedi akreditiv kod neke druge banke, ako nije 

u akreditivnoj klauzuli naznačena određena banka. Međutim, i u slučaju da je 

naveden naziv banke, kupac i tada može da ishoduje otvaranje akreditiva kod druge 

banke, pod uslovom da prodavac pristane na tu promenu. U slučaju da banka otvori 

akreditiv koji nije u skladu sa osnovnim ugovorom, korisnik mora tražiti od 

nalogodavca da kod akreditivne banke ishoduje da se uslovi otvorenog akreditiva 

usklade sa osnovnim ugovorom, ali ne može tražiti od akreditivne banke da izmeni 

uslove 258 . 

Kada je u pitanju neispunjenje obaveze od strane kupca u pogledu otvaranja 

akreditiva, postavlja se pitanje kakav uticaj ima ova činjenica na sudbinu 

kupoprodajnog ugovora. U teoriji je prihvaćeno stanovište da u slučaju kada kupac ne 

obezbedi otvaranje akreditiva, ili prodavac odbije otvoreni akreditiv, zbog toga što ne 

odgovara ugovorenim uslovima, ugovor o prodaji ostaje na snazi i prodavac će po tom 

osnovu isporučenu robu naplatiti direktno od kupca 259 . Međutim, osnovnim 

ugovorom, stranke se mogu sporazumeti da otvaranje akreditiva bude uslov za 

stupanje osnovnog ugovora na snagu. U takvom slučaju nema valjanog ugovora dok 

se ne otvori dokumentarni akreditiv 260 . 

Sledeće pitanje koje se može pojaviti jeste kakva prava ima prodavac u slučaju 

da kupac ne obezbedi otvaranje akreditiva blagovremeno odnosno u roku koji je 

predviđen akreditivnom kaluzulom. Prema članu 63. Konvencije Ujedinjenih nacija o 

ugovorima o međunarodnoj prodaji robe – Bečka konvencija (»Službeni list SFRJ« - 

Međunarodni ugovori, br. 10/84), prodavac može odrediti kupcu dodatni rok razumne 

dužine za izvršenje njegovih obaveza. Članom 64. ove Konvencije je predviđeno da 

prodavac može izjaviti da raskida ugovor: a) ako neizvršenje bilo koje obaveze koju 

kupac ima na osnovu ugovora ili ove konvencije predstavlja bitnu povredu ugovora; 



260 Vukmir B., op. cit. str., 58. 

91

ili b) ako kupac nije ni u dodatnom roku koji je odredio prodavac izvršio svoju 

obavezu da plati cenu ili preuzme isporuku robe, ili je izjavio da to neće učiniti u tako 

određenom roku. Na osnovu ovih odredbi Konvencije, smatramo da u slučaju 

neblagovremenog otvaranja akreditiva, prodavac ima pravo izbora da li će ugovor o 

prodaji opstati ili će biti raskinut. 

5. OBAVEZE PRODAVCA (KORISNIKA AKREDITIVA) 

Svi elementi ugovora o kupoprodaji koji se tiču određivanja cene, načina, 

vremena i mesta isplate cene, nalaze se u delu ugovora koji možemo nazvati 

finansijskom klauzulom kupoprodajnog ugovora. Kao što smo već naveli, akreditivna 

klauzula je deo finansijske klauzule i njome se predviđa da će ukupna cena ili deo 

cene biti plaćen putem dokumentarnog akreditiva. S obzirom da je akreditivna 

klauzula rezultat saglasnosti volja ugovornih strana, prodavac ima obavezu da primi 

isplatu cene putem dokumentarnog akreditiva i ne može tražiti od kupca drugačiji 

način isplate. Međutim, može se dogoditi da prodavac ne uspe da se naplati iz 

akreditiva zato što akreditivna banka proceni da nije podneo odgovarajuća 

dokumenta, a kupac primi robu koja odgovara po kvalitetu i kvantitetu. U takvim 

slučajevima, a pod pretpostavkom da je kupac došao u posed robe, on je dužan platiti 

i prodavac ima pravo tražiti plaćanje izvan dokumentarnog akreditiva 261 . 

Prodavac je obavezan da preda robu na prevoz i da obezbedi odgovarajuća 

dokumenta, koja će kasnije predati korespondentnoj ili akreditivnoj banci. Obaveza 

prodavca da obezbedi »saobrazna dokumenta« je u korelaciji sa njegovom osnovnom 

obavezom iz ugovora o kupoprodaji, a to je obaveza isporuke robe. Prema članu 31. 

Bečke Konvencije, ako prema ugovoru o prodaji roba treba da se preveze, prodavčeva 

obaveza isporuke sastoji se u predaji robe prvom prevoziocu radi dostavljanja kupcu. 

Međutim, Konvencija nije dala definiciju samog pojma isporuke. Kao primer 

spominjemo definiciju koja je prisutna u engleskom pravu u Zakonu o prodaji robe iz 

1979. godine, gde se isporuka definiše kao »dobrovoljan prenos vlasništva sa jednog 


92

pravnog subjekta na drugog« iz čega proizilazi da isporuka može da se izvrši na više 

načina: »fizičkim prenosom robe, predajom dokumenata kojim se dokazuje pravo 

svojine na robi, slanjem naloga za isporuku kupcu na osnovu koga kupac obaveštava 

skladištara da je on novi vlasnik robe koja se nalazi u skladištu« 262 . 

Ugovorom o kupoprodaji, ugovorne strane se mogu dogovoriti da će prodavac 

predati robu na prevoz odmah nakon što dobije saopštenje od banke da je otvoren 

akreditiv u njegovu korist ili se mogu dogovoriti da će saopštenje o otvaranju 

akreditiva prodavac primiti, nekoliko dana nakon što roba bude predata prevoziocu. 

Pre same predaje robe prevoziocu, prodavac će zapakovati robu, popuniti fakturu, 

zaključiti ugovor o osiguranju robe u toku prevoza, obezbediti neophodna dokumenta 

za carinske organe u zemlji prodavca i zemlji kupca 263 . U slučaju kada je ugovoreno 

da će akreditiv biti otvoren u određenom roku nakon predaje robe prevoziocu, pa 

prodavac izvrši svoje obaveze u pogledu predaje robe, a akreditiv ne bude u otvoren u 

predviđenom roku, onda prodavac može korisiti i pravo da zaustavi robu u putu 264 . 

Ovde je reč o pravu prodavca, koje ima korene u engleskom običajnom pravu, a koje 

se naziva »stoppage in transit«. Ovo pravo prodavca se odnosi na slučaj, kada zbog 

insolventnosti kupca, prodavcu ne bude isplaćena cena, tada prodavac ima pravo da 

povrati robu koja je napustila njegovu državinu, ali koja se još uvek nalazi u 

prevozu 265 . Prema članu 71. Bečke konvencije, ako je prodavac već otpremio robu pre 

nego što su se pojavile okolnosti na osnovu kojih proizilazi da kupac neće izvršiti 

bitan deo svojih obaveza, on može sprečiti prodaju robe kupcu čak i kad ovaj već ima 

u rukama neki dokument kojim se roba može dobiti. 

6. MERODAVNO PRAVO ZA PRAVNI ODNOS IZMEĐU NALOGODAVCA I 

KORISNIKA AKREDITIVA 

Bez namere da ulazimo u naučnu oblast međunarodnog privatnog prava, 

smatramo da bi za potrebe istraživanja svih aspekata pravnih odnosa između 

262 Butler G. M., Hamilton N., Lucas N., Business Law, Lancashire, 1983., str. 78. 

263 Folsom R., Gordon W. M., Spanogle J., op. cit. str. 99. 


265 Borrie G., op. cit. str. 138. 

93

nalogodavca i korisnika bilo celishodno da posvetimo pažnju i problematici 

određivanja merodavnog prava. 

Jednoobrazna pravila i običaji za dokumetarne akreditive ne regulišu pravne 

odnose između nalogodavca (kupca) i korisnika akreditiva (prodavca), pa samim tim 

ne regulišu ni problematiku određivanja merodavnog prava kod ove grupe pravnih 

odnosa. Izvore prava u našoj zemlji, koji regulišu ovu problematiku predstavljaju 

Konvencija Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe (Bečka 

Konvencija) iz 1980. godine i Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih 

zemalja iz 1982. godine (sa izmenama i dopunama, Službeni list SRJ br. 46/96, 

Službeni glasnik RS br. 46/2006.). 

Najcelishodnije rešenje bi bilo, kada bi se ugovorne strane sporazumele o 

tome koje će se nacionalno pravo primeniti za pitanja koja nisu uređena ugovorom. 

Isto tako, bilo bi uputno, kada bi se u ugovoru o kupoprodaji nalazile odredbe o 

načinu rešavanja spornih pitanja, odnosno kada bi se dogovorili da se eventualni 

budući sporovi rešavaju pred određenom arbitražom ili pred sudom određene države. 

S obzirom da pravni odnos nalogodavac – korisnik akreditiva, proizilazi iz 

ugovora o prodaji, logično je da pravo koje je merodavno za celokupan pravni odnos 

između kupca i prodavca, merodavno je i za pravni odnos između nalogodavca i 

korisnika u vezi sa realizacijom akreditivne klauzule. Ovde razlikujemo dve situacije: 

1. kada kupac i prodavac pripadaju državama koje su ratifikovale Bečku Konvenciju, i 

2. kada jedna ili obe ugovorne strane ne pripadaju državama koje su ratifikovale 

Bečku Konvenciju. Kada obe ugovorne strane imaju svoja sedišta na teritorijama 

država koje su ratifikovale Bečku Konvenciju, ova konvencija se primenjuje na njihov 

ugovorni odnos 266 . Bečka Konvencija se može primeniti i u drugom slučaju (kad 

jedna ili obe ugovorne strane nemaju sedišta u državama koje su ratifikovale Bečku 

Konvenciju), kad pravila međunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava 

jedne države ugovornice 267 . Pod pravilima međunarodnog privatnog prava 

podrazumevaju se kolizione norme suda 268 . 

266 Član 1. st. 1.(a) Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe. 

267 Član 1. st. 1.(b) Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe. 

268 Stanivuković M., Đundić P., Međunarodno privatno pravo – Posebni deo, Novi Sad, 2008., str. 147. 

Autori navode da je ovde reč o pomoćnom kriterijumu za indirektnu primenu Konvencije, koji se 

aktivira samo ako nisu ispunjeni uslovi za njenu direktnu primenu. Njegov pravi smisao je u tome, da 

Konvencija ratifikacijom postaje pravo države ugovornice namenjeno za sve kupoprodaje sa 

međunarodnim elementom. 

94

Bečka Konvencija je ostavila mogućnost državama koje je ratifikuju da stave 

rezervu na odredbu prema kojoj se Konvencija primenjuje kada pravila 

međunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prave jedne države ugovornice. 

Prema članu 95. Bečke Konv encije, prilikom deponovanja svojih instrumenata 

ratifikacije, prihvatanja, odobravanja, ili pristupanja svaka država može izjaviti da se 

ne smatra obaveznom odredbama tačke (b) stava 1., člana 1. ove Konvencije. U 

pravnoj teoriji preovlađuje shvatanje da ukoliko arbitraža ima sedište u državi koja 

nije potpisnica Konvencije, arbitraža će primeniti Konvenciju samo ako je kolizione 

norme odvedu do prava države koja je ratifikovala Bečku konvenciju bez stavljanja 

rezerve iz čl. 95., dok će u svim ostalim slučajevima biti merodavni nacionalni izvori 

prava prodaje robe 269 . 

Prema članu 20. stav 1. tačka 1) Zakona o rešavanju sukoba zakona sa 

propisima drugih zemalja, ako nije izabrano merodavno pravo i ako posebne okolnosti 

slučaja ne upućuju na drugo pravo, kao merodavno pravo primenjuje se za ugovor o 

prodaji pokretnih stvari – pravo mesta gde se u vreme prijema ponude nalazilo 

prebivalište, odnosno sedište prodavca. Iz ove dredbe proizilazi da je naš 

zakonodavac za ugovor o prodaji prihvatio načelo po kome treba da bude merodavno 

pravo one strane koja izvršava karakterističnu obavezu, a to je obaveza prodavca da 

isporuči robu 270 . 

269 Varadi T., Bordaš B., Knežević G., Međunarodno privatno pravo, Novi Sad, 2003. str. 408. 

270 Stanivuković M., Đundić P., op. cit. str. 153. 

95

GLAVA PETA 

PRAVNI ODNOS IZMEĐU NALOGODAVCA I AKREDITIVNE 

BANKE 

1. UČESNICI OVE GRUPE PRAVNIH ODNOSA 

U prethodnom poglavlju smo naveli da kod dokumentarnog akreditiva 

možemo razlikovati unutrašnje i spoljne pravne odnose. Pravni odnos između 

nalogodavca i banke spada u grupu unutrašnjih pravnih odnosa i hronološki 

predstavlja prvi unutrašnji pravni odnos koji se pojavljuje kod pravnog posla 

dokumentarnog akreditiva. Tek kada se uspostavi pravni odnos između nalogodavca i 

banke možemo govoriti o pravima i obavezama učesnika akreditivnog poslovanja. 

U našoj i uopšte u kontinentalnoj pravnoj teoriji dominira mišljenje prema 

kojem su učesnici ovog pravnog odnosa kupac ili korisnik usluge (dužnik obaveze 

plaćanja) i banka. U delu anglo - američke pravne teorije postavlja se pitanje da li se 

samo banka može javiti kao izdavalac akreditiva ili to može biti i neko drugo lice. Naš 

Zakon o obligacionim odnosima je u tom smislu veoma jasan jer određuje da samo 

banke mogu da otvaraju akreditive. Dokaz za to nalazimo u zakonskoj definiciji 

akreditiva, ali i u svim odredbama Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose 

na akreditive. Isti pristup je prihvaćen i od strane Međunarodne trgovinske komore 

prilikom donošenja Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive. Iz 

samog pojma akreditiva, čija je definicija data u članu 2. Jednoobraznih pravila, 

proizilazi da jedino banka može preuzeti obavezu da »honoriše usklađenu 

prezentaciju«. U anglo-američkom pravnom sistemu, izdavanje akreditiva nije 

96

isključivo rezervisano za bankarsku delatnost 271 . Prema članu 5 -103. (1) c) 

američkog Jednoobraznog trgovačkog zakonika izdavalac je banka ili drugo lice koje 

otvara akreditiv 272 . Međutim, zbog složenosti pravnih odnosa koji se javljaju kod 

otvaranja i realizacije akreditiva, i u američkoj poslovnoj praksi, akreditive otvaraju 

uglavnom banke, a otvaranje akreditiva od strane drugih pravnih lica predstavlja 

izuzetak 273 . 

Kada je reč o pojmu banke kao specijalizovane finansijske institucije, 

izdvajamo shvatanje prof. Šogorova prema kome možemo razlikovati definicije 

ekonomsko pravnog karaktera i definicije formalno pravnog karaktera. Kod 

ekonomsko pravnog karaktera definicije »bitne karakteristike banke su da 

profesionalno, u vidu stalne delatnosti ne samo prikuplja novac od trećih lica (i time 

preuzima obaveze prema njima), već i da isto tako prikupljeni novac daje u obliku 

kredita trećim licima (i na taj način stiče prema njima potraživanja)« 274 . Kod 

formalno-pravnog definisanja pojma banke, ona se »redovno određuje kao finansijska 

organizacija koja za predmet poslovanja (delatnost) ima zaključivanje i izvršavanje 

bankarskih poslova« 275 . 

Prilikom određivanja pojma banke kao učesnika u ovom pravnom odnosu, 

neophodno je voditi računa o nacionalnim propisima koji se odnose na ovu tematiku. 

Prema našem Zakonu o bankama iz 2005. godine (Sl. Glasnik RS br. 107/05), banka 

je akcionarsko društvo sa sedištem u Republici Srbiji, koje ima dozvolu za rad 

Narodne banke Srbije i obavlja depozitne i kreditne poslove, a može obavljati i druge 

poslove u skladu sa zakonom. Iz ove zakonske definicije proizilazi da se pojam banke 

određuje na osnovu dva kriterijuma koji moraju kumulativno biti ispunjeni. Prvi 

kriterijum se odnosi na formu statusnog organizovanja koja mora biti propraćena 

odgovarajućom dozvolom nadležnog državnog organa. Drugi kriterijum se odnosi na 

poslove koje banka može obavljati i zakonodavac navodi dve grupe poslova: kreditne 

i depozitne. Kasnije u članu 4. Zakona o bankama, bliže se određuju poslovi koje 

271 Shattuck L. W., Guernsey R. L., Letters of credit – a Comparison of article 5 of the Uniform 

Commercial Code and the Washington practice, Washington Law Review, Vol. XXXVII, 1962., str. 

331. 


273 Shattuck L. W. i Guernsey R. L. u pomenutom članku su izneli zapažanje da nisu našli dokaze da 

akreditive otvaraju druga lica ili institucije u saveznoj državi Vašington, već da to čine samo banke, op. 

cit. str. 332. 

274 Šogorov S., Bankarsko pravo, Novi Sad, 2004., str.32. 

275 Ibid. 

97

anka može obavljati 276 . Smatramo da je zakonodavac trebao navesti i poslove sa 

akreditivima kao posebnu grupu poslova koje banke mogu obavljati, zbog specifične 

pravne prirode akreditiva, ali i zbog učestalog korišćenja akreditiva u poslovnoj praksi 

naših banaka. Međutim, pošto zakonodavac nije to učinio, poslovanje sa akreditivima 

mogli bi smo svrstati u grupu deviznih poslova i poslova platnog prometa. 

Za razliku od našeg prava, u pravu Velike Britanije ne možemo naći celovitu 

definiciju banke kao posebne finansijske institucije. Razlog za to leži u činjenici da je 

u Velikoj Britaniji bankarska delatnost podeljena u brojne sektore, od kojih svaki ima 

posebne karakteristike koje ga razdvaju od drugih 277 . Da bi se odredio pojam banke u 

engleskom pravu, neophodno je prethodno odrediti šta predstavlja bankarsku 

delatnost. S obzirom da postoje banke koje su specijalizovane samo za određene vrste 

poslova, neophodno je »izdvojiti najniži zajednički imenitelj i odlučiti šta je to što 

predstavlja suštinu ovih poslova« 278 . Lord Chorley smatra da se suština bankarske 

delatnosti određuje kao »primanje novca po osnovu kredita i obaveza vraćanja po 

zahtevu poverioca i poslovanje sa čekovima« 279 . U engleskoj pravnoj teoriji postoji i 

shvatanje da je značenje pojma »bankarska delatnost« podložno promenama, i da je 

najvažnije razmotriti šta predstavlja tradicionalnu karakteristiku ove grupe poslova. 

Prva i najistaknutija karakteristika bankarske delatnosti predstavlja primanje novca od 

klijenata po osnovu depozita u cilju stvaranja profita putem reinvestiranja 280 . 

Drugi učesnik u ovoj grupi pravnih odnosa je nalogodavac (eng. – applicant). 

Nalogodavac može biti kupac (uvozni k robe) ili korisnik usluge. U svakom slučaju 

nalogodavac je ugovorna strana koja ima obavezu plaćanja ugovorene cene za činidbu 

koju izvršava korisnik akreditiva. Nalogodavac može biti klijent akreditivne banke ili 

može uspostaviti poslovne odnose sa akreditivnom bankom prvi put, kada se obraća 

sa nalogom za otvaranjem akreditiva. Može se postaviti pitanje, šta se podrazumeva 

pod pojmom klijenta ili komitenta banke, odnosno da li svojstvo klijenta 

276 Prema članu 4. Zakona o bankama, banka može, u skladu sa zakonom, obavljati sledeće poslove: 1) 

depozitne poslove (primanje i polaganje depozita); 2) kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita); 3) 

devizne, devizno valutne i menjačke poslove; 4) poslove platnog prometa; 5) izdavanje platnih kartica; 

6) poslove sa hartijama od vrednosti (izdavanje hartija od vrednosti, poslovi kastodi banke i dr.); 7) 

brokersko – dilerske poslove; 8) izdavanje garancija, avala i drugih oblika jemstva (garancijski 

poslovi); 9) kupovinu, prodaju i naplatu potraživanja (faktoring, forfeting i dr.); 10) poslove zastupanja 

u osiguranju; 11) poslove za koje je ovlašćena zakonom; 12) druge poslove čija je priroda srodna ili 

povezana s poslovima iz tač 1) do 11) ovog stava a u skladu sa osnivačkim aktom i statutom banke. 

277 Ellinger E.P., Lomnicka E., Hooley R., Modern Banking Law, Oxford, 2002., str. 65, 

278 Chorley R., Law of Banking, London 1955., str. 28. 

279 Chorley R., op. cit. str. 29. 

280 Ellinger E.P., Lomnicka E., Hooley R., op. cit. str. 67. 

98

podrazumeva da je ovaj subjekt u određenom vremenskom periodu u poslovnim 

odnosima sa konkretnom bankom (da li je korisnik kredita, garancija, ima otvoren 

tekući račun). Smatramo da svojstvo klijenta nije uslovljeno prethodnim postojanjem 

dužničko – poverilačkih odnosa, jer u situaciji slobodne tržišne utakmice između 

banaka, jasno je da je cilj svake banke da privuče što veći broj klijenata i samim tim 

nije im u interesu da odbijaju klijente koji se obraćaju sa zahtevom za otvaranje 

akreditiva iz razloga što oni nisu do tog trenutka bili u poslovnim odnosima sa 

konkretnom bankom. Drugo, u današnjim uslovima, sve veći broj preduzeća koristi 

kredite, garancije i druge bankarske usluge od više banka. U engleskoj pravnoj teoriji 

preovlađuje stanovište prema kome neko lice stiče svojstvo klijenta banke, odmah 

kada otvori račun kod te banke, bez obzira o kojoj vrsti računa se radi 281 . Smatramo 

da bi ovo shvatanje bilo prihvatljivo i za naše pravo, tako da bi svojstvo klijenta ili 

komitenta, fizičko ili pravno lice moglo steći odmah nakon što zaključi ugovor o 

otvaranju tekućeg računa sa određenom bankom. 

2. NALOG ZA OTVARANJE AKREDITIVA 

Nalogodavac se obraća određenoj banci sa nalogom za otvaranje akreditiva. 

Za pojam nalog postoji i sinonim zahtev za otvaranje akreditiva. Termin zahtev je u 

stvari prevod engleske reči request, koja se koristi za označavanje forme u kojoj se 

nalogodavac obraća banci. Međutim, s obzirom da se u poslovnoj praksi više koristi 

termin nalog, mi ćemo se u ovom radu zadržati na tom terminu. Nalogodavac (kupac) 

je dužan da u svom nalogu za otvaranje dokumentarnog akreditiva navede one uslove 

i dokumente koji su ugovoreni između njega i prodavca u osnovnom pravnom 

poslu 282 . Instrukcije koje nalogodavac daje banci moraju biti jasne i potpune 283 . Nalog 

mora jasno da definiše dokumente koje izvoznik treba da prezentuje, mora se navesti 

rok važnosti akreditiva i mesto prezentacije dokumenata 284 . 

281 Ellinger E.P., Lomnicka E., Hooley R., op. cit. str. 90. 


283 King R., Gutteridge & Megrah’s Law of Bankers’ Commercial Credits, London and New York, str. 

61. 


99

Nalogodavac, kada namerava da se obrati određenoj banci sa 

zahtevom/nalogom za otvaranje akreditiva, on dobija od te banke formular koji 

popunjava. Osnovni elementi koje bi nalog za otvaranje akreditiva trebalo da sadrži 

su: 

1. naziv i sedište nalogodavca; 

2. naziv i sedište korisnika 

3. vrsta akreditiva 

4. iznos akreditiva i valuta plaćanja 

5. način na koji je akreditiv plativ 

6. podaci o prevozu robe; 

7. uslovi isporuke; 

8. rok važnosti akreditiva; 

9. rok za prezentaciju: 

10. označavanje dokumenata koje korisnik treba da prezentuje banci; 

11. instrukcija o tome ko snosi troškove u vezi sa otvaranjem i realizacijom 

akreditiva; 

12. naziv korespondentne banke odnosno poslovne banke korisnika akreditiva 

13. potpis ovlašćenog lica 

1. Naziv i sedište nalogodavca i 2. Naziv i sedište korisnika – Nalogodavac 

je dužan da navede pun naziv svog preduzeća i sedište, onako kako je upisano u 

Agenciji za privredne registre (ako je nalogodavac domaće pravno lice). Pored toga, 

dužan je da navede i pun naziv ili ime i prezime korisnika akreditiva, državu kojoj 

pripada, grad i adresu gde se nalazi sedište korisnika. 

3. Vrsta akreditiva – Bitan elemenat naloga predstavlja izjava volje 

nalogodavca u pogledu vrste akreditiva koji treba da bude otvoren. Nalogodavac se 

opredeljuje da li traži otvaranje prenosivog ili neprenosivog, konfirmiranog ili 

nekonfirmiranog, pokrivenog ili nepokrivenog akreditiva ili traži otvaranje stand by 

akreditiva ili neke druge vrste akreditiva.. 

4. Iznos akreditiva i valuta plaćanja - Akreditivni iznos treba da bude 

napisan i slovima i brojevima. Odmah pored akreditivnog iznosa neophodno je 

navesti valutu u kojoj će biti plaćen akreditivni iznos. U nalogu mogu biti korišćene 

kaluzule »oko«, »približno« ili »tolerancija +/- određeni procenat«. Jednoobrazna 

pravila i običaji za dokumentarne akreditive daju odgovor kako treba tumačiti ovakve 

100

klauzule. Prema članu 30. a. Jednoobraznih pravila, reči »oko« ili »približno« 

upotrebljene u vezi iznosa akreditiva ili količine ili jedinične cene naznačene u 

akreditivu treba tumačiti kao dozvoljenu toleranciju koja ne prelazi 10% naviše ili 

naniže od iznosa ili količine ili jedinične cene na koju se odnose. 

5. Način na koji je akreditiv plativ - Akreditiv može biti plativ po viđenju, sa 

odloženim plaćanjem, uz akcept menice i negociranjem. Ako je akreditiv plativ po 

viđenju, banka koja isplaćuje akreditivni iznos, obavezna je da plati taj iznos istog 

momenta kada primi saobrazna dokumenta od korisnika akreditiva. Ako je akreditiv 

sa odloženim plaćanjem, isplatna banka ima obavezu plaćanja akreditivnog iznosa u 

određenom roku nakon prezentacije robnih dokumenata. Izmirenje obaveze po osnovu 

akreditiva ne mora uvek da podrazumeva i isplatu novčanog iznosa nego banka može 

da izmiri svoju obavezu tako što će akceptirati menicu. 

6. Podaci o prevozu robe – Neophodno je u nalogu za otvaranje akreditiva 

navesti vrstu prevoza, tj. da li će roba biti prevezena pomorskim, vazdušnim, 

drumskim, železničkim saobraćajem ili kombinovanim transportom. Osim toga, 

potrebno je navesti mesto utovara / ukrcaja robe, mesto do koga se vrši prevoz robe i 

najkasniji datum otpreme. 

7. Uslovi isporuke – Kod uslova isporuke treba navesti klauzulu iz Incotermsa 

koja je ugovorena u kupoprodajnom ugovoru. Posebnu pažnju privlači pitanje 

delimične isporuke i delimičnog plaćanja. Jednooobrazna pravila i običaji za 

dokumentarne akreditive dozvoljavaju ugovaranje delimičnih isporuka i delimičnih 

plaćanja. Prema članu 31. b. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive, prezentacija koja se sastoji od više od jednog seta transportnih dokumenata 

koja pokazuju otpremu koja započinje istim prevoznim sredstvom za istu relaciju, s 

tim da pokazuju isto krajnje odredište, neće se smatrati kao delimična isporuka, čak i 

da pokazuju različite datume isporuke ili različite luke utovara, mesta preuzimanja ili 

otpreme. Ako se prezentacija sastoji od više od jednog seta transportnih dokumenata, 

najkasniji datum otpreme kao što je naznačeno na bilo kom setu transportnih 

dokumenata, smatraće se kao datum otpreme. U drugom stavu člana 31. b. 

Jednoobraznih pravila objašnjava se kada se radi o delimičnoj isporuci. Prezentacija 

koja se sastoji od jednog ili više setova transportnih dokumenata koja pokazuju 

otpremu na više od jednog prevoznog sredstva u okviru istog vida prevoza, smatraće 

se da pokriva delimičnu isporuku, čak ako sredstva prevoza polaze istog dana za isto 

odredište. Iz ovoga proizilazi da je ključno pitanje kod definisanja delimične isporuke, 

101

da li je reč o otpremi na dva ili više prevoznih sredstava unutar iste vrste transporta. 

Ako je odgovor pozitivan smatraće se da se prezentacija dokumenata odnosi na 

delimičnu isporuku. 

8. Rok važnosti akreditiva – Određivanje ovog roka predstavlja uslov 

punovažnosti samog akreditiva. Rok važnosti podrazumeva rok do kada je banka 

obavezana svojim obaveštenjem o otvaranju akreditiva i rok do kada se akreditiv 

može realizovati. Ovaj rok može biti određen kao broj dana nakon određenog 

događaja (npr. od otvaranja akreditiva, od predaje robe prevoziocu) ili rok može biti 

definisan kao određeni datum. 

9. Rok za prezentaciju predstavlja rok u kome korisnik akreditiva mora da 

podnese dokumenta koja su navedena u akreditivu. Rok za prezentaciju ne može biti 

duži od roka važnosti akreditiva. Prema članu 6. Jednoobraznih pravila i običaja za 

dokumentarne akreditive, prezentacija od strane korisnika ili u njegovo ime, se mora 

učiniti pre ili na sam dan isteka roka važnosti. Ukoliko korisnik podnese robna 

dokumenta posle roka za prezentaciju, banka koja je ovlašćena za prijem dokumenata 

»mora ih odbiti kao prekasno podnesena« 285 . U članu 33. Jednoobraznih pravila 

izričito je navedeno da banka nije u obavezi da prihvati prezentaciju van svog radnog 

vremena. Izuzetak od ovog pravila je predviđen u članu 29. a. Jednoobraznih pravila, 

gde se navodi da ako rok važnosti akreditiva ili poslednji dan za prezentaciju pada na 

dan kada je banka kojoj se prezentacija mora učiniti zatvorena, rok važnosti ili 

poslednji dan za prezentaciju, zavisno od slučaja, će se produžiti na prvi sledeći 

bankarski dan. Pod bankarskim danom se podrazumeva dan na koji je banka redovno 

otvorena u mestu u kome će se izvršiti radnja koja potpada pod ova pravila. Dužnost 

je korisnika akreditiva da se informiše o radnom vremenu banke kojoj treba da izvrši 

prezentaciju dokumenata. O ovoj okolnosti korisnik naročito treba da vodi računa u 

slučajevima kada se banka kojoj treba da izvrši prezentaciju nalazi u drugoj zemlji. 

10. Označavanje dokumenata koje korisnik treba da prezentuje banci – U 

nalogu za otvaranje akreditiva navode se ona dokumenta, koja su predviđena u 

akreditivnoj klauzuli osnovnog ugovora 286 . Ukoliko nalogodavac u nalogu za 

otvaranje akreditiva unese dokumenta koja nisu predviđena u osnovnom ugovoru, 

korisnik (prodavac) će nakon prijema obaveštenja o otvaranju akreditiva, 

najverovatnije zahtevati »izmenu teksta akreditiva i njegovo potpuno usaglašavanje sa 



102

odnosnom odredbom kupoprodajnog ugovora« 287 . Transportni dokumenti mogu biti 

konosman (teretnica), neprenosiv pomorski teretni list, čarter parti konosman, 

vazdušni transportni dokumenat i dokumenta o transportu drumom, železnicom ili 

unutrašnjim vodama. Sa problematikom dokumenata koje treba prezentovati banci 

povezano je i pitanje opisa robe. Nalogodavac bi trebao da da kratak opis robe koja se 

prevozi i koja predstavlja predmet kupoprodaje. Pošto banke ne preuzimaju 

odgovornost za greške u prevođenju, u interesu nalogodavca je da navede naziv robe 

na jeziku na kojem je i zaključen osnovni ugovor 288 . 

11. Instrukcija o tome ko snosi troškove u vezi sa otvaranjem i 

realizacijom akreditiva – Pod troškovima otvaranja i realizacije akreditiva 

podrazumevamo naknadu (proviziju) za otvaranje akreditiva i naknadu za pr egled 

dokumenata. U nalogu za otvaranje akreditiva neophodno je da nalogodavac navede 

ko snosi ove troškove. Naravno, pri tome nalogodavac je dužan da vodi računa o 

dogovoru koji je postigao sa korisnikom. Ovaj dogovor može biti izražen u 

akreditivnoj klauzuli osnovnog ugovora, ali može biti i rezultat usmenog dogovora 

između nalogodavca i korisnika (ovo je najčešć e slučaj kada ugovorne strane imaju 

dugoročnu poslovnu saradnju). Kod troškova realizacije akreditiva, postavlja se i 

pitanje troškova potvrđivanja akreditiva. S obzirom da je potvrđivanje akreditiva 

ustanovljeno radi zaštite interesa korisnika akreditiva, u našoj pravnoj teoriji 

preovlađuje shvatanje da bi korisnik trebao da snosi ove troškove 289 . 

12. Naziv korespondentne banke odnosno poslovne banke korisnika 

akreditiva – Ovaj element nije obavezan u nalogu za otvaranje akreditiva. To je u 

stvari pravo nalogodavca (ali istovremeno i korisnika) da u svom nalogu označi naziv 

banke korisnika akreditiva. Ako akreditivna banka prihvati ovakav nalog, ona je 

dužna da uspostavi korespondentske odnose samo sa bankom koju je označio 

nalogodavac. Ukoliko nalogodavac nije izabrao banku sa kojom očekuje da se 

uspostave korespondentski odnosi u vezi akreditiva, akreditivna banka će sama 

izabrati ovu banku. 

13. Potpis ovlašćenog lica – Nalog može da potpiše zakonski zastupnik 

preduzeća koje podnosi nalog ili lice koje ima punomoć izdatu od strane zakonskog 

zastupnika. U našem pravu, lice koje je ovlašćeno za zastupanje preduzeća nalazi se u 

287 Tešić M., Savremeni modeli plaćanja i naplate u spoljnoj trgovini, Beograd, 1998., str. 163. 



103

evidenciji Agencije za privredne registre. Prilikom prijema naloga, neophodno je da 

bankarski službenik koji prima nalog (ili pravna služba banke) proveri da li je 

podnosilac naloga upisan kao lice ovlašćeno za zastupanje. Istovremeno, neophodno 

je proveriti, da li to lice ima neka ograničenja u pogledu zastupanja, kao npr. da može 

zaključivati ugovore do određenog iznosa. Danas je ova provera znatno olakšana jer 

se može izvršiti putem veb sajta Agencije za privredne registre. U praksi naših 

banaka, osim potpisa, traži se i pečat podnosioca zahteva. Nakon što nalogodavac 

popuni i potpiše nalog i isti preda akreditivnoj banci, banka će potvrditi prijem »na 

jednom primerku naloga koji vraća nalogodavcu« 290 . 

3. UGOVOR O OTVARANJU AKREDITIVA 

3.1. Zaključenje ugovora 

Nalog za otvaranje akreditiva predstavlja ponudu za zaključenje ugovora koju 

nalogodavac upućuje svojoj poslovnoj banci. Po pravilu, nalogodavac upućuje ovu 

ponudu banci sa kojom već ima određeni nivo poslovne saradnje (npr. već koristi 

kredit, garanciju, aval menica). Međutim, u poslednje vreme, sa porastom broja 

banaka i povećanjem nivoa konkurencije na tržištu bankarskih proizvoda, nije redak 

slučaj da se pojedini uvoznici obraćaju bankama sa kojima nisu ranije ostvarivali 

saradnju. U svakom slučaju, praksa je da nalogodavac uz nalog za otvaranje 

akreditiva prilaže i fotokopiju osnovnog ugovora povodom koga se traži otvaranje 

akreditiva, kako bi banka mogla da sagleda sve relevantne podatke koji se odnose na 

realizaciju osnovnog posla. Kada se postavi pitanje, od kog momenta je nalogodavac 

vezan ponudom koju je učinio, u našoj teoriji je prihvaćeno stanovište da je 

nalogodavac »vezan izdatim nalogom od trenutka kad je nalog prispeo banci« 291 . 

Uobičajeno je da banka ima poseban organizacioni deo koji pruža usluge 

klijentima u vezi sa otvaranjem i realizacijom akreditiva. Ovaj organizacioni deo 

290 Tešić M., op.cit. str. 164. 

291 Šogorov S., op.cit. str. 213. 

104

može se nalaziti unutar deviznih poslova, platnog prometa sa inostranstvom ili 

poslova sa privredom. Za potrebe ovog rada, za ovaj organizacioni deo banke 

koristićemo termin služba akreditiva. Služba akreditiva prima nalog i daje stručno 

mišljenje o ispunjenosti uslova za otvaranje akreditiva, kao i o bonitetu klijenta. 

Stepen složenosti ove stručne analize zavisi od toga da li se nalogodavac javlja prvi 

put ili je reč o klijentu sa kojim banka već ima određenu saradnju. Stepen složenosti 

analize zavisi i od vrste akreditiva čije se izdavanje traži. Naime, ako je reč o 

nepokrivenom akreditivu, tada se poseban akcenat stavlja na bonitet klijenta i na 

njegove finansijske pokazatelje poslovanja. Kada obrade zahtev (nalog) klijenta, 

stručna služba upućuje pozitivan ili negativan predlog kreditnom odboru banke na 

konačno odlučivanje. Potrebno je napomenuti, da pre nego što se predlog dostavi 

kreditnom odboru, bilo bi celishodno da poseban organizacioni deo banke, koji je 

zadužen za upravljanje rizicima, da ocenu o postojanju ekonomskih i pravnih rizika 

koje nosi otvaranje konkretnog akreditiva. Rizik banke može biti pokriven ili 

primanjem unapred iznosa akreditiva od nalogodavca kao pokriće ili se banka može 

osloniti na kreditnu sposobnost nalogodavca 292 . U određenim slučajevima može se 

zahtevati da i pravna služba banke prouči konkretan predlog službe akreditiva i da 

dostavi pravno mišljenje o tom predlogu. Ukoliko kreditni odbor donese pozitivnu 

odluku po zahtevu klijenta, pristupiće se zaključenju ugovora o otvaranju akreditiva. 

Prvo pitanje koje se postavlja kod zaključenja ugovora o otvaranju akreditiva 

jeste pitanje forme. Prema članu 1072. našeg Zakona o obligacionim odnosima 

akreditiv mora biti sačinjen u pismenoj formi. Iz ovakve formulacije nije u potpunost 

jasno da li se pismena forma traži za ugovor o otvaranju akreditiva koji se zaključuje 

između banke i nalogodavaca ili se pismena forma traži za obaveštenje o otvaranju 

akreditiva koiji banka šalje korisniku. Smatramo da se pravilo o pismenoj formi ipak 

odnosi na obaveštenje koje banka upućuje korisniku akreditiva 293 . U našoj pravnoj 

teoriji postoji shvatanje da se pod pojmom akreditiv u užem smislu reči podrazumeva 

pismeno obećanje banke i pravni odnosi koji se njim uspostavljaju između banke i 

korisnika 294 . 


293 Ovakvo shvatanje je izneto i u Komentaru Zakona o obligacionim odnosima, redaktori Perović S. i 

Stojanović D., Gornji Milanovac, Kragujevac, 1980. godina, str.1053. U Komentaru Zakona o 

obligacionim odnosima koji se odnosi na ovaj član, navodi se da je uobičajeno da obaveštenje 

korisnika o otvaranju akreditiva i saopštavanje sadržine akreditiva bude u pismenoj formi. 


105

Što se tiče samog ugovora o otvaranju akreditiva, smatramo da on ne mora biti 

u pismenoj formi. Međutim, bankarska praksa pokazuje da se ugovor o otvaranju 

akreditiva skoro uvek zaključuje u pismenoj formi. U teoriji se ističe da je pismena 

forma pravilo »koje odgovara praktičnim potrebama, kako zbog obimnosti i važnosti 

pitanja koja se njim regulišu, tako i zbog masovnosti i brzine sklapanja ovih 

poslova« 295 . U praksi naših, ali i stranih banaka, ugovori o otvaranju akreditiva se 

zaključuju na unapred odštampanim formularima koji su pripremljeni od strane 

banaka, tako da ovi ugovori predstavljaju ugovore po pristupu, odnosno adhezione 

ugovore 296 . Cilj pismene forme je u tome da što manje bude spornih pitanja prilikom 

tumačenja prava i obaveza banke i nalogodavca. Banke često sastavljaju formulare 

ugovora za pojedine vrste akreditiva. Potvrdu za ovakvo shvatanje nalazimo i u 

Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive, koja akreditiv 

definišu kao svako utanačenje bez obzira na naziv ili opis, koje je neopozivo i kojim se 

konstituiše definitivna obaveza banke da honoriše ili negocira usklađenu prezentaciju. 

Iz ove definicije možemo zaključiti da za ugovor o otvaranju dokumentarnog 

akreditiva nije neophodna pismena forma. U međunarodnoj bankarskoj praksi, 

posebno u slučajevima dugoročne saradnje između banke i klijenta, banke često 

izdaju akreditiv u kratkom roku nakon podnošenje zahteva, i zatim informišu 

nalogodavca tako što mu pošalju fotokopiju akreditiva, tako da banka prihvatanje 

naloga izražava prećutno 297 . Američki Jednoobrazni trgovački zakonik u članu 5 – 

104 (1) predviđa da akreditiv mora biti sačinjen u pismenoj formi i mora biti potpisan 

od strane izdavaoca. Isto pravilo važi i za potvrdu (konfirmaciju) akreditiva 298 . 

Drugo pitanje koje se postavlja kod zaključenja ugovora o otvaranju akreditiva 

jeste da li ugovor može da se zaključi prećutno. S obzirom da nalog za otvaranje 

akreditiva predstavlja ponudu, odnosno predlog za zaključenje ugovora učinjen banci, 

koji sadrži sve bitne sastojke ugovora, smatra se da je ponuda (u ovom slučaju nalog) 

prihvaćena kada nalogodavac primi izjavu banke da je prihvatila nalog. Međutim, 

postavlja se pitanje kako tumačiti situaciju, kada nalogodavac dostavi popunjen nalog 

banci, a banka ne odgovori na ovaj nalog. Da li treba smatrati da je ćutanjem, banka 


296 Antonijević Z., Petrović M., Pavićević B., u knjizi Bankarsko pravo, str. 286. ističu da ova vrsta 

ugovora spada u ugovore po pristupanju (po pristanku, adhezioni ugovori) jer otvaranje i izvršavanje 

dokumenatrnih akreditiva spada u red poslova koji sačinjavaju redovnu delatnost akreditivne banke, a 

isto tako banke imaju svoje opšte uslove poslovanja sa dokumentarnim akreditivima. 

297 Schutze R., Fontane G., Documentary Credit Law throughout the world, Paris, 2001., str. 23. 


106

prihvatila nalog i time zaključila ugovor ili to znači da je banka odbila ponudu 

nalogodavca. 

U delu naše pravne teorije postoji shvatanje da, ako je reč o privrednoj 

organizaciji »koja redovno nudi određene usluge svojim poslovnim partnerima, a to je 

slučaj i sa bankom, opšte je pravilo da se ugovor smatra zaključenim ako klijent uputi 

nalog takvoj organizaciji a ona ga ne odbije (i to bez odlaganja)« 299 . Iako smatramo 

da ugovor o otvaranju akreditiva ne mora biti u pismenoj formi, ne bi smo mogli 

prihvatiti stav da se ćutanje banke izjednačava sa prihvatanjem naloga. U našem 

obligacionom pravu možemo razlikovati dve situacije kada se ćutanje smatra kao 

prihvatanje naloga. Prva situacija se odnosi na lice koje se ponudilo drugom licu da za 

njega obavi određene poslove, što znači da je uputilo određeni poziv konkretnom licu. 

Ova situacija se ne odnosi na bankarsku delatnost, jer banke ne upućuju pozive 

konkretnim fizičkim ili pravnim licima za zaključenje pojedinih ugovora, nego 

reklamiraju na finansijskom tržištu svoje »proizvode« 300 neodređenom broju lica. 

Druga situacija se odnosi na lice u čiju poslovnu delatnost spada vršenje određenih 

naloga. Smatramo da se ni ova situacija ne bi mogla odnositi na banke, jer su banke 

specijalizovana privredna društva koja obavljaju širok spektar privredno - pravnih 

poslova. Odobravanje kredita, izdavanje garancija, otvaranje akreditiva i drugi poslovi 

ne mogu se podvesti pod sintagmu vršenje naloga. Drugim rečima, banke ne 

izvršavaju naloge svih subjekata koji su njima upućeni, nego zaključuju određene 

pravne poslove sa svojim klijentima. Tačno je da se deo bankarskih poslova ostvaruje 

putem izvršavanja naloga, ali ovakvi nalozi su predviđeni u konkretnim ugovorima 

koje banke zaključuju sa svojim klijentima. Na primer, banka izvršava naloge za 

plaćanja koje im dostavi klijent, ali osnov za obavezu banke predstavlja prethodno 

zaključen ugovor o tekućem računu. Slično je i sa izvršavanjem naloga za trgovinu 

hartijama od vrednosti, gde banka koja je ovlašćena za brokersko-dilerske poslove 

izvršava naloge na osnovu odgovarajućeg ugovora sa klijentom. Kada je u pitanju 

nalog za otvaranje akreditiva, banka nije vezana nekim prethodnim ugovorom u 

smislu da mora ispunjavati naloge svog klijenta za otvaranjem akreditiva. Zato 

smatramo da ćutanje banke ne predstavlja prihvatanje ponude (naloga) klijenta, nego 

ovo prihvatanje mora da se na određeni način manifestuje. Ne mora biti ugovor u 

299 Antonijević Z., Petrović M., Pavićević B, op. cit. str. 286. 

300 Pojam bankarski proizvodi se sve češće upotrebljava u bankarskoj terminologiji za označavanje 

usluga koje spadaju u redovnu bankarsku delatnost, kao što su primanje depozita, odobravanje kredita, 

garancija, avala, usluge platnog prometa i dr. 

107

pismenoj formi, ali može biti obaveštenje klijentu da je njegov nalog prihvaćen ili 

banka može poslati korisniku akreditiva obaveštenje da je za njega otvoren akreditiv, 

a fotokopiju tog obaveštenja može dostaviti klijentu – nalogodavcu. 

U svakom slučaju, banka bi trebalo da se ponaša kao savestan privrednik, i da 

bez odlaganja obavesti nalogodavca da njegov nalog / zahtev nije prihvaćen. Ako 

banka to ne učini, nalogodavac ima pravo da podnese tužbu za naknadu štete, ukoliko 

je zbog ćutanja banke pretrpeo određenu štetu (npr. nij e realizovan ugovor o 

kupoprodaji). 

Što se tiče vremena zaključenja ugovora o otvaranju dokumentarnog 

akreditiva, postavlja se pitanje kako odrediti momenat kada nastaju uzajamna prava i 

obaveze između nalogodavca i banke, ako u ugovoru o otvaranju akreditiva nije 

naveden datum zaključenja ili ako uopšte nije ni zaključen ovaj ugovor u pismenoj 

formi. U državama koje pripadaju kontinentalnom pravnom sistemu usvojeno je 

pravilo prema kojem ponuda je prihvaćena kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da 

prihvata ponudu, što bi u ovom slučaju značilo da prava i obaveze između 

nalogodavca i akreditivne banke nastaju onog momenta kada nalogodavac primi 

odgovor banke da je njegov nalog u celosti prihvaćen. Drugim rečima, za momenat 

zaključenja ugovora o akreditivu primenjuje se teorija prijema. U američkom 

Jednoobraznom trgovačkom zakoniku je prihvaćena teorija slanja, pa se prema članu 

5 – 106 (1) a) ovog Zakonika, ukoliko drukčije nije ugovoreno, smatra da je akreditiv 

otvoren u odnosu na komitenta čim mu se pošalj e akreditiv ili čim se akreditiv ili 

ovlašćeni pismeni izveštaj o njegovom otvaranju pošalje korisniku 301 . 

3.2. Obaveze akreditivne banke prema nalogodavcu 

3.2.1. Uvodne napomene 

Na osnovu ugovora o otvaranju akreditiva nastaju međusobna prava i obaveze 

između nalogodavca i banke. U našoj pravnoj teoriji postoji nekoliko shvatanja o 

tome koje su obaveze banke na osnovu ugovora o otvaranju akreditiva. Prof. 

301 Jednoobrazni trgovački zakonik (prevod Vilus J. i dr.), op. cit. str. 235. 

108

Vukadinović smatra da banka preuzima sledeće obaveze: da blagovremeno otvori 

akreditiv; da otvori akreditiv koji odgovara dobijenim uputstvima; da podnete 

korisnikove dokumente pregleda sa razumnom pažnjom; da primljene dokumente 

najkraćim putem dostavi kupcu, odnosno da sa njima postupi u skladu sa primljenim 

uputstvima 302 . Prema stanovištu prof. Vasiljevića obaveze akreditivne banke su: 

blagovremeno otvaranje akreditiva koji odgovara kupčevim uputstvima (uputstvima 

nalogodavca) i dostavljanje primljenih dokumenata od strane korisnika akreditiva 

najkraćim putem kupcu 303 . Prof. Jankovec i prof. Mićović smatraju da su obaveze 

banke da se pridržava naloga o otvaranju akreditiva, kao i kasnijih naloga koji su u 

skladu sa osnovnim nalogom o otvaranju akreditiva; da korisnika blagovremeno 

obavesti o otvaranju akreditiva, da ispita formalnu ispravnost prezentiranih 

dokumenata i da utvrdi da li su u skladu sa sadržajem akreditiva; da na način kako je 

predviđeno akreditivom isplati akreditivni iznos novca 304 . 

Ono što je specifično za ovaj ugovor jeste da on ima dejstvo i prema trećoj 

strani – korisniku, s obzirom da obaveze banke ne predstavljaju samo činidbe koje su 

usmerene prema nalogodavcu nego i činidbe koje su usmerene prema korisniku 

akreditiva. Zbog toga bi trebalo razlikovati obaveze koje akreditivna banka ima prema 

nalogodavcu od obaveza koje ima prema korisniku akreditiva. Obaveze banke prema 

nalogodavcu su: a) obaveza otvaranja akreditiva i b) obaveza dostavljanja 

nalogodavcu dokumenata koje je banka primila od korisnika akreditiva. Obaveze 

banke prema korisniku akreditiva su: a) obaveza da pregleda dokumenta koje primi od 

korisnika i b) obaveza banke da izmiri dug po osnovu akreditiva (obaveza honorisanja 

i obaveza negociranja). Obaveze banke prema korisniku akreditiva proučićemo 

detaljnije u poglavlju – pravni odnosi između banke i korisnika akreditiva. 

3.2.2. Obaveza otvaranja akreditiva 

Već iz samog naziva ugovora koji zaključuju nalogodavac i banka proizilazi 

da osnovnu obavezu akreditivne banke predstavlja otvaranje akreditiva. Prvo pitanje 

koje se postavlja jeste – šta se podrazumeva pod otvaranjem akreditiva i na koji način 


303 Vasiljević M., Poslovno pravo, Beograd, 2004., str. 762. 

304 Jankovec I., Mićović M., Privredno pravo, Kragujevac, 2006., str. 491. 

109

se ova pravna radnja vrši. Prof. Rosenberg smatra da treba razlikovati obaveštenje o 

samoj činjenici otvaranja od obaveštenja o njegovim usl ovima 305 . Postojali su 

slučajevi da banka »obavesti korisnika da je u njegovu korist, a po nalogu kupca, 

otvoren dokumentarni akreditiv, ne saopštavajući mu i njegove uslove« 306 , pa tek 

nakon što prodavac preda robu na prevoz, banka mu dostavlja obaveštenje o uslovima 

akreditiva. Tada može da nastane situacija u kojoj »korisnik primivši uslove 

akreditiva (ali pošto je roba već otpemljena) sazna da on nije u mogućnosti da 

udovolji uslovima akreditiva« 307 . Ovo je zaista predstavljao problem u odnosima 

između kupca i prodavca, kao i u odnosima na relaciji banka - korisnik i banka - 

nalogodavac. Međutim, današnja poslovna praksa je prevazišla ovaj problem, na taj 

način što banka istim pismenom koje upućuje korisniku, istovremeno saopštava i 

činjenicu otvaranja akreditiva i uslove akreditiva. Što se tiče pitanja šta se 

podrazumeva pod otvaranjem akreditiva, možemo reći da se pod ovim pojmom misli 

na upućivanje dopisa od strane akreditivne banke korisniku akreditiva kojim ga banka 

obaveštava da će preko određene banke biti isplaćena cena iz kupoprodajnog ugovora 

(ili drugog ugovora robnog prometa) pod uslovom da korisnik prezentuje banci 

određena dokumenta, i to do određenog datuma. Saopštavanje činjenice otvaranja 

akreditiva uvek mora biti u pismenoj formi. Postojanje pismene forme je u interesu i 

korisnika i akreditivne banke, s tim da se interes korisnika ogleda u njegovom 

nastojanju »da ima jasne uslove pod kojima može realizovati svoje pravo« 308 , a 

interes banke se ogleda u njenoj težnji da se precizno utvrde granice njene 

odgovornosti kod prezentacije dokumenata i honorisanja. Obaveštavanje korisnika da 

je otvoren akreditiv, akreditivna banka može da pošalje direktno ili preko svoje 

korespodentne banke – avizirajuće banke 309 . 

Ugovorom o otvaranju akreditiva, određuje se rok do kada banka treba da 

otvori akreditiv, tj. rok do kada banka treba da obavesti korisnika. Banka je izvršila 

svoju obavezu blagovremeno, ako do datuma koji je određen ugovorom o otvaranju 

akreditiva, korisnik primi obaveštenje o otvaranju akreditiva. Ukoliko rok za 

305 Rosenberg Lj. op. cit. str. 79. 

306 Ibid 

307 Ibid 



110

otvaranje akreditiva nije određen ugovorom, »banka mora, vodeći računa o interesima 

svog komitenta, akreditiv otvoriti u razumnom vremenu« 310 . 

U uvodnom delu obaveštenja o otvaranju akreditiva, banka se najčešće poziva 

na osnovni ugovor koji je zaključen između nalogodavca i korisnika akreditiva. 

Međutim, ovo pozivanje na osnovni ugovor ima jedino za cilj da ukaže korisniku koji 

je pravni posao razlog za ovaj instrument plaćanja. Ovo je od naročitog značaja za 

one izvoznike koji su zaključili veći broj ugovora o kupoprodaji robe sa više različitih 

kupaca. Isto tako je moguća situacija da dva privredna subjekta zaključe međusobno 

više kuporodajnih ugovora za različite kontigente robe, pa se na osnovu obaveštenja 

banke, prepoznaje na koji se ugovor odnosi akreditiv. Obaveštenje banke da je 

otvoren akreditiv »mora sadržati izričitu i nedvosmislenu izjavu izdavačke banke da 

će honorisati podnete dokumente koji odgovaraju akreditivnim uslovima« 311 . 

Osnovni elementi koje treba da ima obaveštenje o otvaranju akreditiva su: 

1. naziv i sedište pravnog subjekta u čiju korist je otvoren akreditiv; 

2. naziv i sedište pravnog subjekta po čijem nalogu je otvoren akreditiv; 

3. naziv i sedište banke koja je otvorila akreditiv; 

4. naziv i sedište korespondentne banke; 

5. vrsta akreditiva; 

6. akreditivni iznos; 

7. način honorisanja; 

8. rok za prezentaciju; 

9. rok važnosti akreditiva; 

10. spisak dokumenata koje korisnik akreditiva treba da prezentuje banci. 

Obaveza banke da otvori akreditiv, podrazumeva i dužnost banke da obavesti 

svog klijenta – nalogodavca da je otvorila akreditiv u skladu sa ugovorom koji je sa 

njim zaključila. Akreditivna banka ovu obavezu najčešće izvršava u formi dopisa, u 

kojem banka informiše nalogodavca da je po njegovom nalogu (zahtevu), određenog 

datuma otvorila akreditiv sa navođenjem akreditivnih uslova. 

Kada se postavi pitanje kako postupati sa uputstvima nalogodavca, koje on 

daje nakon otvaranja akreditiva, u našoj teoriji preovlađuje shvatanje da posle 

zaključenja ugovora i otvaranja akreditiva, nalogodavac (kupac ) »više ne može 

jednostrano uticati na njegovu sadržinu, čak i ako otvoreni akreditiv ne odgovara 



111

uslovima iz ugovora« 312 . Prof. Vukadinović smatra da u takvim situacijama, 

nalogodavac (kupac) može očuvati svoje interese tako što će odbiti da od banke primi 

honorisane dokumente, sa obrazloženjem da ne odgovaraju uslovima zaključenog 

ugovora 313 . 

3.2.3. Obaveza dostavljanja nalogodavcu dokumenata koje je banka primila od 

korisnika akreditiva 

Ova obaveza banke nije izričito navedena u Jednoobraznim pravilima i 

običajima za dokumentarne akreditive. Međutim, činjenica je da ova obaveza banke 

proizilazi iz same prirode akreditiva, jer je logično da banci, nakon što pregleda i 

izvrši svoje obaveze prema korisniku, akreditivna dokumenta više nisu potrebna, ali 

su zato ta dokumenta neophodna nalogodavcu (kupcu) kako bi on mogao da raspolaže 

robom. S obzirom da su ugovori o otvaranju akreditiva po pravilu adhezioni i da ih 

sastavljaju banke na unapred odštampanim formularima, redak je slučaj da se u 

ugovorima o otvaranju akreditiva unosi posebna odredba kojom se definiše ova 

obaveza. Osnov za ovu obavezu nalazimo u poslovnim običajima koji postoje u 

bankarskom poslovanju. 

Nakon što banka izvrši honorisanje dokumenata koji su podneti od strane 

korisnika akreditiva i nalogodavac izmiri svoje obaveze, ova dokumenta bez 

odlaganja, odnosno u što kraćem roku banka dostavlja nalogodavcu. Ukoliko 

honorisanje vrši korespondentna banka, tada ova banka dostavlja dokumenta 

akreditivnoj banci, a ova dostavlja nalogodavcu. Pitanje blagovremenosti ispunjenja 

obaveze banke da dostavi nalogodavcu akreditivna dokumenta je povezano sa 

pitanjem odgovornosti banke prema nalogodavcu. Ukoliko banka ne dostavi 

blagovremeno akreditivna dokumenta nalogodavcu, a roba stigne u mesto odredišta, 

kupac neće moći da je preuzme pa je tada moguć nastanak dodatnih troškova za 

kupca 314 . 

Pre nego što banka pošalje akreditivne dokumente nalogodavcu, neophodno je 

da prethodno, nalogodavac izmiri sve finansijske obaveze koje ima prema banci po 


313 Ibid 


112

osnovu akreditiva. Međutim, u određenim slučajevima, naročito kada su u pitanju 

nepokriveni akreditivi, nalogodavac i banka se mogu sporazumeti da akreditivno 

pokriće bude uplaćeno u određenom roku nakon što nalogodavac primi akreditivna 

dokumenta od banke. Tada se može javiti kao problem, da nalogodavac odbije da 

nadoknadi akreditivnu sumu pozivajući se na to da poslata dokumenta nisu u skladu 

sa akreditivnim uslovima. Ovaj problem može nastati u slučaju kada se određene 

instrukcije nalogodavca u pogledu dokumenata mogu smatrati dvosmislenim. 

Problematika dvosmislenih instrukcija je sagledana u sporu Commercial Banking Co 

of Sydney Ltd v Jalsard Pty Ltd (1973) , gde je zauzet stav da ako je instrukcija 

nalogodavca koja je upućena akreditivnoj banci u vezi dokumenata koje korisnik 

treba da prezentuje dvosmislena ili ako nije jasno da li se odnosi na više vrsta 

dokumenata, banka nije izvršila propust ako se ponašala u skladu sa logičnim 

značenjem dvosmislenog izraza ili ako je prihvatila bilo koju vrstu dokumenata koji 

su opisani instrukcijom 315 . U slučaju da akreditivna banka primi od nalogodavca 

instrukciju koja u pogledu dokumenata može imati više značenja, smatramo da ne bi 

trebala da otvara akreditiiv, već bi prethodno trebala da zatraži od nalogodavca da istu 

precizira, da ne bi dolazilo do sporova u pogledu tumačenja nejasnih instrukcija, a 

samim tim i nejasnih odredbi akreditiva. 

3.3. Obaveze nalogodavca prema akreditivnoj banci 


Možemo razlikovati dve grupe obaveza nalogodavca prema banci. Prva grupa 

se odnosi na suštinu akreditivnog posla i pod ovom grupom podrazumevamo novčane 

obaveze čije se ispunjenje svodi na isplatu određenog novčanog iznosa banci od 

strane nalogodavca i koje predstavljaju protivčinidbu za pravne radnje koje banka vrši 

u vezi sa akreditivom. Ovu grupu obaveza možemo nazvati osnovnim obavezama 

nalogodavca i ove obaveze su specifične jer se odnose samo na pravni posao 

akreditiva. Druga grupa obaveza se odnosi na instrumente obezbeđenja koje je 

315 Navedeno prema: King R. op. cit. str. 64. i Ellinger P., Neo D., op. cit. str. 88. 

113

nalogodavac dužan da preda banci kako bi ona osigurala svoje interese, ukoliko 

nalogodavac ne izvrši osnovne obaveze i ovu grupu obaveza možemo nazvati 

dopunskim obavezama. 

Osnovne obaveze nalogodavca prema banci su: 1. plaćanje provizije i drugih 

troškova i 2. obezbeđenje akreditivnog pokrića. 

3.3.2. Obaveza plaćanja provizije 

Na osnovu ugovora o otvaranju akreditiva, nalogodavac preuzima obavezu da 

plati naknade, provizije, druge troškove koji su u vezi sa izdavanjem i rukovanjem 

akreditivom i da obešteti akreditivnu banku zbog štete i troškova koje je banka 

pretrpela u vezi sa akreditivom 316 . Provizija predstavlja cenu rizika koji snosi banka 

prilikom realizacije akreditivnog posla, a u isto vreme i razlog zbog koga banka ulazi 

u pravne odnose dokumentarnog akreditiva. Osim termina provizija, u poslovnoj 

praksi banaka često se koristi i termin naknada. 

Visina, način, vreme i mesto plaćanja provizije se određuje ugovorom o 

otvaranju akreditiva. Čak i u slučaju da provizija nije izričito ugovorena, ona pripada 

banci na osnovu običaja koji važe u unutrašnjem i međunarodnom prometu 317 . Iako se 

visina provizije određuje ugovorom, potrebno je napomenuti da visina provizije, u 

najvećem broju slučajeva, nije predmet pregovaranja, s obzirom da se visina provizije 

određuje aktima poslovne politike banke i nalogodavac kao klijent banke može samo 

da odluči da li želi da sa određenom bankom zaključi ugovor o otvaranju akreditiva. 

Ukoliko odluči da zaključi ugovor o otvaranju akreditiva, tada mora platiti proviziju 

koja je propisana aktima poslovne politike te banke. 

U najvećem broju slučajeva, provizija se definiše u određenom procentu od 

akreditvne sume, a određivanje provizije u apsolutnom iznosu predstavlja izuzetak. 

Ugovorom o otvaranju akreditiva se definiše vreme kada je nalogodavac dužan da 

plati proviziju. Međutim, ako ugovorom ovo pitanje nije rešeno, u našoj pravnoj 

teoriji preovlađuje shvatanje da »banka kao nalogoprimac stiče pravo na proviziju 


317 Vukadinović R. op. cit. str. 88. 

114

momentom otvaranja akreditiva, jer je u tom momentu izvršila svoju ugovornu 

obavezu prema kupcu, kao nalogodavcu« 318 . 

Možemo razlikovati tri vrste provizija (naknada) koje banke naplaćuju od 

svojih klijenata (nalogodavaca) po osnovu ugovora o otvaranju dokumentarnog 

akreditiva: 

1. naknada na ime obrade zahteva za otvaranje akreditiva, 

2. naknada za otvaranje akreditiva, 

3. naknada za rukovanje akreditivom 

1. Naknada za obradu zahteva predstavlja cenu usluge banke za analiziranje 

zahteva nalogodavca za otvaranje akreditiva kao i dokumentacije koja je priložena uz 

zahtev. Naknada za obradu zahteva je prisutna i kod drugih bankarskih poslova, kao 

npr. obrada zahteva za kredit ili zahteva za izdavanje garancije i ona se plaća 

jednokratno. Ova naknada se po pravilu obračunava i naplaćuje na dan zaključenja 

ugovora o otvaranju akreditiva. 

2. Naknada za otvaranje akreditiva je naknada koja je specifična samo za 

pravni posao akreditiva i predstavlja cenu koju banka naplaćuje za preuzimanje 

obaveze plaćanja akreditivne sume prema korisniku akreditiva. Ova naknada se 

najčešće plaća na dan zaključenja ugovora o otvaranju akreditiva ili u određenom 

roku nakon zaključenja ugovora. Banke uslovljavaju izvršavanje svoje obaveze 

obaveštavanja korisnika o otvaranju akreditiva sve dok nalogodavac ne plati ovu 

naknadu. Visina naknade za otvaranje akreditiva zavisi od procenta pokrivenosti 

akreditiva. Naime, nalogodavac i banka se mogu sporazumeti da nalogodavac u 

trenutku zaključenja ugovora o otvaranju akreditiva, obezbedi iznos akreditivne sume 

u 100% iznosu ili da obezbedi u manjem procentu, a ostatak pokrića u nekom 

kasnijem trenutku. Što je veći procenat pokrića, naknada banke će biti manja, pošto je 

tada i rizik akreditivne banke manji. 

3. Naknada za rukovanje akreditivom podrazumeva cenu za sve pravne radnje 

koje banka vrši za vreme trajanja akreditivnog odnosa (poslovna koresponde ncija sa 

drugim bankama, pregled dokumenata, izvršavanje naloga za plaćanje i dr.). Ova 

naknada se plaća mesečno, tromesečno ili polugodišnje za celokupan period trajanja 

akreditiva. Kada je reč o plaćanju naknade za pregled robnih dokumenata, različita je 

praksa banaka. Neke banke pregled dokumenata svrstavaju pod naknadu / proviziju za 


115

ukovanje akreditivom, a neke banke posebno izdvajaju naknadu za pregled robnih 

dokumenata. Visina naknade za rukovanje akreditivom zavisi od procenta 

pokrivenosti akreditiva. Za vreme trajanja akreditiva, moguće je da nastanu i troškovi 

inostrane banke, kao i drugi troškovi koje je potrebno platiti, a koji su povezani sa 

izvršenjem ovog ugovora, pa je iz tog razloga važno da ugovor o otvaranju akreditiva 

sadrži odredbu kojom će se regulisati ko je obavezan da plati ove troškove, a to će 

najčešće biti nalogodavac. 

Kada je reč o naknadi koja se isplaćuje avizirajućoj banci, nalogodavac može 

dati instrukciju da ovu naknadu snosi korisnik, pa se u tom slučaju, u praksi, ova 

naknada oduzima od iznosa koji treba isplatiti korisniku akreditiva 319 . 

3.3.3. Obezbeđenje akreditivnog pokrića 

Akreditivno pokriće je novčani iznos koji nalogodavac uplaćuje akreditivnoj 

banci u cilju ispunjenja osnovne obaveze koju ima prema korisniku akreditiva. U 

praksi se pokriće najčešće obezbeđuje »u visini akreditivne sume na koju je dodata 

provizija i uobičajeni bankarski troškovi« 320 . Finasnijski aranžman između kupca i 

akreditivne banke u pogledu obezbeđenja akreditivnog pokrića može imati različite 

forme 321 . Ako nalogodavac obavlja u većoj meri akreditivno poslovanje preko 

određene banke, banka mu može odobriti kreditni limit ili nalogodavac može 

deponovati sredstva kod banke u svrhu plaćanja po osnovu akreditiva, s tim da ta 

sredstva banka ne može koristiti za druge svrhe 322 . 

Obaveza nalogodavca da obezbedi akreditivno pokriće uslovljena je 

konkretnom vrstom akreditiva. Za izvršavanje ove obaveze od ključnog značaja je 

podela akreditiva na pokrivene i nepokrivene. 

Kod pokrivenih akreditiva, nalogodavac je dužan da obezbedi novčano 

pokriće u određenom roku nakon zaključenja ugovora o otvaranju akreditiva, ali pre 

datuma kada akreditivna banka treba da pošalje korisniku obaveštenje o otvaranju 

akreditiva. Često smo se susretali u bankarskoj praksi, da banka otvara akreditiv, 

odnosno obaveštava korisnika o otvaranju akreditiva tek nakon što nalogodavac 



321 King R. op. cit. str. 58. 

322 King R., op. cit. str. 58. i 59. 

116

obezbedi akreditivno pokriće. Interes banke je da njen klijent – nalogodavac u što 

kraćem roku obezbedi pokriće, dok je interes nalogodavca da ovo pokriće obezbedi u 

nekom kasnijem trenutku, odnosno u trenutku kada banka primi dokumenta i kada 

stručna služba banke oceni da su dokumenta uredna odnosno da su saobrazna 

uslovima iz akreditiva. U uslovima konkurencije između banaka na finansijskom 

tržištu, više ne možemo reći da je pravilo u bankarskoj praksi da se pokriće 

obezbeđuje odmah nakon zaključenja ugovora o otvaranju akreditiva. Međutim, i 

kada se ugovori neki kasniji momenat za obezbeđenje pokrića, banke nisu 

neobezbeđene, jer »banka samim obavljanjem akreditivnog posla dolazi u posed 

stvarno – pravnih i transportnih dokumenata čijim držanjem može vršiti pritisak na 

kupca da ih što pre otkupi« 323 . 

Kod nepokrivenih akreditiva, banka praktično kreditira nalogodavca na 

određeni period, tako da nalogodavac ne mora da deponuje svoja novčana sredstva 

kod banke odmah nakon zaključenja ugovora, nego ih može koristiti za obavljanje 

svoje redovne delatnosti. Kod ove vrste akreditiva, u najvećem broju slučajeva, krajnji 

rok do koga nalogodavac treba da obezbedi pokriće jeste trenutak kada banka 

pismeno obavesti nalogodavca da je korisnik akreditiva zahtevao plaćanje po osnovu 

akreditiva. Tada je nalogodavac dužan da odmah plati banci traženi iznos. Najčešće se 

akreditivna banka obezbeđuje tako što ugovorom o otvaranju nepokrivenog 

akreditiva, nalogodavac ovlašćuje akreditivnu banku da zaduži njegove račune kod 

banke za sve iznose dospele po osnovu akreditiva. 

Ukoliko nalogodavac ne plati akreditivni iznos, banka je dužna da plati 

akreditivni iznos korisniku akreditiva i nakon toga stiče pravo regresa prema 

nalogodavcu. Tada banka ima pravo da naplati od nalogodavca osnovni iznos koji je 

platila korisniku, kamatu na ovaj iznos, kao i druge naknade i provizije koje je banka 

platila u vezi sa konkretnim akreditivnim poslom. U svrhu naplate svojih 

potraživanja, banka ima pravo da aktivira sve instrumente obezbeđenja koje je 

ugovorila sa nalogodavcem. Ako nalogodavac koji je u docnji bude plaćao parcijalno 

svoje obaveze, smatraće se da je nalogodavac prvo platio bančine troškove, kamate, 

provizije i naknade, pa tek onda glavni dug po osnovu akreditiva. Sa tematikom prava 

banke na regres povezano je i pitanje dopunskih (dodatnih) obaveza nalogodavca 

prema banci. 


117

3.3.4. Dopunske obaveze nalogodavca prema banci 

Pod dopunskim obavezama nalogodavca prema banci podrazumevamo 

instrumente obezbeđenja potraživanja koje banka zahteva da joj nalogodavac dostavi. 

Na ovaj način, banka obezbeđuje uredno izvršenje svih obaveza nalogodavca po 

osnovu ugovora o otvaranju akreditiva. 

Ugovorom o otvaranju akreditiva mogu se predvideti sledeći instrumenti 

obezbeđenja: 

1) založno pravo na nepokretnosti - hipoteka u korist banke; 

2) zaloga na pokretnim stvarima, na osnovu ugovora o zalozi; 

3) menica koju izdaje nalogodavac, sa ovlašćenjem banci da je popuni u 

skladu sa ugovorom o otvaranju akreditiva; 

4) jemstvo određenog pravnog ili fizičkog lica, koje će za obaveze iz ugovora 

o otvaranju akreditiva garantovati kao jemac platac. U tom slučaju jemac 

platac izdaje menicu i potpisuje ovlašćenje banci da popuni menicu u 

skladu sa ugovorom o jemstvu. Jemci platci u svojstvu solidarnih dužnika 

bezuslovno i neopozivo garantuju blagovremenu otplatu obaveza iz 

ugovora o otvaranju akreditiva, zajedno sa pripadajućim kamatama. 

U međunarodnoj bankarskoj praksi, akreditivna banka često zahteva od 

nalogodavca uspostavljanje zaloge na dokumentima koje akreditivna banka primi po 

osnovu akreditiva i zaloge na samoj robi na koju se ti dokumenti odnose 324 . Ako se 

roba nalazi u skladištu u vreme prodaje, banka može zahtevati od korisnika da joj 

obezbedi skladišnicu koja će glasiti po naredbi banke 325 . 

Koje će instrumente obezbeđenja banka zahtevati od nalogodavca zavisi od 

sledećih okolnosti: 

- da li je reč o pokrivenom ili nepokrivenom akreditivu, 

- da li banka već ima određene poslovne odnose sa nalogodavcem, a 

naročito da li je ranije otvarala akreditive po nalogu konkretnog klijenta, 

- iznosa akreditiva, 

- roka važnosti akreditiva 

- stepena kreditnog i tržišnog rizika u zemlji korisnika akreditiva i zemlji 

nalogodavca. 


325 Ibid 

118

4. PRAVNA PRIRODA ODNOSA IZMEĐU NALOGODAVCA I 


U kontinentalnoj pravnoj teoriji nesporno je da je odnos između nalogodavca i 

akreditivne banke ugovorni odnos, uzimajući u obzir način njegovog nastanka i 

pravne posledice koje proizvodi. Za razliku od kontinentalne pravne teorije, u delu 

američke teorije je zastupljeno shvatanje da je odnos između nalogodavca i 

akreditivne banke po svojoj prirodi kvaziugovorni odnos. Prema ovoj teoriji 

nalogodavčev zahtev za otvaranje akreditiva, čak i kada je banka stavila svoj pečat na 

njega i potpis u znak prihvatanja, i dalje predstavlja nalog, a ne dvostrani ugovor koji 

je obavezujući za banku 326 . Ovakvo shvatanje pravne prirode odnosa nalogodavac – 

banka najviše ide u prilog bankama koje obavljaju akreditivne poslove. Američki 

bankari, kao obrazloženje za ovakav stav nalaze u činj enici da neposredno pre 

otvaranja akreditiva, ukoliko se pojavi bilo koja informacija koja ukazuje na moguću 

nesposobnost nalogodavca da nadoknadi plaćeni iznos po akreditivu, banka pokušava 

da bude »fleksibilna« prilikom preuzimanja obaveza otvaranja akreditiva 327 . U 

engleskoj teoriji postoji shvatanje da je pravni odnos nalogodavac – banka, po svojoj 

prirodi ugovor. Prema jednom stanovištu, banka ima ulogu kupčevog agenta i ima 

obavezu da izvrši plaćanje prema prodavcu u skladu sa uslovima iz ugovora i da 

ispunjava funkcije agenta sa razumnom pažnjom 328 . Prof. Ellinger i prof. Neo 

smatraju da ne bi trebalo koristiti pojam agencija (agency) za objašnjavanje pravnog 

odnosa između nalogodavca i banke i ističu da akreditivna banka postupa po osnovu 

naloga koji je dobila od nalogodavca, odnosno akreditivna banka ima ulogu 

nalogoprimca, a ne agenta 329 . 

Iako je u kontinentalnoj pravnoj teoriji nesporno da je pravni odnos između 

nalogodavca i akreditivne banke, ugovorne prirode, jer nastaje na osnovu ugovora o 

otvaranju akreditiva, kojim se definišu obaveze obe ugovorne strane, postoje različita 

shvatanja o pravnoj prirodi ugovora o otvaranju akreditiva. 

326 Kozolchyk B., Legal aspects of Letters of Credit and Related Secured Transactions, Lawyer of the 

Americas, Vol. 11, 1979., str. 272. 

327 Kozolchyk B., op. cit. str. 272. 



119

Prema jednom shvatanju, koje postoji u mađarskoj teoriji, ugovorni odnos 

između nalogodavca i akreditivne banke posmatra se kao ugovor o trgovinskom 

zastupanju (contract of agency) 330 . 

U delu naše teorije postoji shvatanje, čiji su zastupnici prof. Jankovec, prof. 

Mićović i prof. Vukadinović (sa izvesnom rezervom), da je ugovor o otvaranju 

akreditiva po svojoj pravnoj prirodi ugovor o nalogu. Pravni odnos između banke i 

nalogodavca nastaje »kada dužnik novčane obaveze iz jednog ugovora sa 

akreditivnom klauzulom da banci nalog da otvori akreditiv određene sadržine, a banka 

taj nalog prihvati« 331 . Prof. Vukadinović, iako smatra da je ugovor o otvaranju 

akreditiva po svojoj pravnoj prirodi ugovor o nalogu (s obzirom na način na koji se 

zaključuje i način na koji banka dobija ovlašćenja od kupca), mišljenja je da se 

pravilima koja postoje kod naloga ne mogu objasniti pojedine odredbe Jednoobraznih 

pravila i običaja za dokumentarne akreditive koje se odnose na isključenje 

odgovornosti banaka u određenim slučajevima 332 . Ukoliko se prihvati stanovište 

prema kome je pravni odnos između nalogodavca i banke, ugovor o nalogu, u delu 

naše teorije zastupljen je stav da se ugovor o otvaranju akreditiva smatra zaključenim 

ako klijent (nalogodavac) uputi nalog banci, a banka ne odbije takav nalog 333 . S druge 

strane prof. Vasiljević smatra da je ovo shvatanje preširoko i u suprotnosti sa 

formiranom poslovnom praksom 334 . 

Postoji i shvatanje prema kojem je ugovor o otvaranju akreditiva po svojoj 

pravnoj prirodi ugovor sui generis. Ovakav stav zastupaju prof. Rosenberg i prof. 

Vukmir. Prof. Vukmir ističe da odnos između nalogodavca i akreditivne banke, iako 

je u nekim elementima blizak odnosima iz ugovora o nalogu i ugovora o delu, ipak je 

u velikoj meri specifičan, da se ta pravila ne bi mogla doslovno i u celini primeniti 335 . 

Iako je međunarodni dokumentarni akreditiv institut međunarodnog 

privrednog prava, ne može se marginalizovati snažan uticaj nacionalnih 

zakonodavstava na stanovišta o pravnoj prirodi pojedinih pravnih odnosa koji 

proizilaze iz međunarodnog dokumentarnog akreditiva. Uticaj nacionalnih 

zakonodavstava, najviše dolazi do izražaja kod razmatranja pravne prirode 

330 Madl F., Vekas L., The Law of Coflicts and Foreign Trade, Budapest, 1987., str. 267. 

331 Jankovec I., Mićović M., op. cit. str. 490. 


333 Antonijević Z., Petrović, M., Pavićević B., op. cit. str. 286. 

334 Vasiljević M., op. cit. str. 761. i 762. 


120

nalogodavac – akreditivna banka, iz razloga što u najvećem broju slučajeva ova dva 

učesnika akreditivnog posla pripadaju istoj državi. 

Po našem mišljenju, prilikom određivanja pravne prirode odnosa između 

nalogodavca i akreditivne banke, trebalo bi prethodno uporediti ovaj pravni odnos sa 

imenovanim ugovorima obligacionog prava, koji imaju najviše sličnosti sa njim, a to 

su: ugovor o nalogu, ugovor o delu, ugovor u korist trećeg, i ugovor o jemstvu. 

Sličnosti između ugovora o otvaranju akreditiva i ugovora o nalogu ogledaju 

se kod naziva jedne ugovorne strane, načina nastanka pravnih odnosa, određenih 

obaveza nalogodavca i nalogoprimca. Ugovorna strana kod ugovora o otvaranju 

akreditiva koja se obraća banci sa zahtevom za otvaranje akreditiva, naziva se 

nalogodavac. Ponudu za zaključenje ugovora daje najčešće klijent banke, tako što 

upućuje banci nalog (zahtev) sa određenom sadržinom. Ugovor je zaključen kada 

banka prihvati u celosti ponudu nalogodavca. Akreditivna banka je dužna da postupa 

sa pažnjom dobrog privrednika, prilikom realizacije posla akreditiva, i da preduzima 

samo one pravne radnje koje su u granicama dobijenog naloga. Banka za obavljanje 

poslova koji se odnose na otvaranje akreditva ima pravo na naknadu, isto kao i 

nalogoprimac kod ugovora o nalogu. 

Razlike se primećuju kod: pravila o prećutnom prihvatanju naloga, 

mogućnosti odustanka od ugovora od strane nalogodavca, odstupanja od naloga i 

uputstava, prava na naknadu. Za razliku od ugovora o nalogu, ugovor o otvaranju 

akreditiva ne može se zaključiti na osnovu ćutanja nalogoprimca. Kod ugovora o 

nalogu, nalogoprimac može odstupiti od naloga samo sa saglasnošću nalogodavca, a 

kada mu zbog kratkoće vremena ili iz kog drugog uzroka nije moguće tražiti 

saglasnost nalogodavca, on može odstupiti od naloga i uputstava samo ako je po 

proceni svih okolnosti, mogao osnovano smatrati da to zahtevaju interesi nalogodavca 

(član 752. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Kod ugovora o otvaranju 

akreditiva, akreditivna banka ne može odstupati od naloga koji je izdao nalogodavac, 

a ona prihvatila, jer jedna od posledica ovog ugovora jeste da se u ovaj pravni posao 

uključuje treća strana, a to je korisnik akreditiva. To znači da nalogodavac ne može da 

vrši promenu naloga i uputstava jer bi se time uticalo na pravne interese korisnika 

akreditiva. Do promene naloga i uputstava može doći samo ako postoji saglasnost 

volja nalogodavca, akreditivne banke i korisnika akreditiva. Kod ugovora o nalogu 

postoji mogućnost da nalogodavac odustane od ugovora, ali tada je nalogodavac 

dužan isplatiti nalogoprimcu odgovarajući deo naknade, i naknaditi mu štetu koju je 

121

pretrpeo odustankom od ugovora, ako za odustanak nije bilo osnovanih razloga (član 

765 ZOO). Ako bi nalogodavac odustao od ugovora o otvaranju akreditiva, ovo 

odustajanje bi povlačilo značajnije pravne posledice, jer bi štetu pretrpela i 

akreditivna banka, ali i korisnik akreditiva. S obzirom da dokumentarni akreditiv ima 

funkciju instrumenta plaćanja kupoprodajne cene, odustanak nalogodavca tj. kupca, 

značio bi i nemogućnost realizacije osnovnog ugovora – ugovora o međunarodnoj 

kupoprodaji robe. 

U odnosu na ugovor o delu, ugovor o otvaranju akreditiva ima manje sličnosti 

nego sa ugovorom o nalogu. Ugovorom o delu, poslenik (preduzimač) se mo že 

obavezati da izvši određeni intelektualni rad, a naručilac se obavezuje da mu za to 

plati naknadu. Poslovi banke koji se odnose na obaveštavanje korisnika i na pregled 

akreditivnih dokumenata predstavljaju određeni intelektualni rad, pa se u tome ogleda 

sličnost sa ugovorom o delu. Međutim, ostala pravila koja se odnose na ugovor o delu 

ne mogu se primeniti na ugovor o otvaranju akreditiva. Posebno kada je u pitanju 

obaveza banke na isplatu akreditivne sume, evidentno je da ne postoje pravne norme 

koje se odnose na ugovor o delu a koje bi se mogle primeniti na ovu obavezu banke. 

Ugovor o otvaranju akreditiva ima izvesne sličnosti sa ugovorom u korist 

trećeg, s obzirom da ugovor o otvaranju akreditiva zaključuju nalogodavac i banka, a 

na osnovu ovog ugovora akreditivna banka daje obećanje trećoj strani – korisniku da 

će isplatiti akreditivni iznos. Razlika postoji u pogledu mogućnosti opozivanja koristi 

za trećeg. Prema članu 150. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorač koristi 

za trećeg može je opozvati ili izmeniti sve dok treći ne izjavi da prihvata ono što je 

ugovoreno u njegovu korist. Kod dokumentarnog akreditiva je drugačija situacija, jer 

nalogodavac ne može uslove akreditiva »jednostrano niti izmeniti niti opozvati od 

trenutka kada je banka prihvatila nalog za otvaranje akreditiva« 336 . 

S obzirom da dokumentarni akreditiv osim osnovne funkcije – sredstva 

plaćanja, ima i funkciju sredstva obezbeđenja plaćanja cene iz osnovnog ugovora, u 

tom smislu postoji i sličnost između akreditiva i solidarnog jemstva. Međutim, za 

razliku od jemstva, kod dokumentarnog akreditiva, banka preuzima obavezu plaćanja 

kao glavnu obavezu prema korisniku, a ne kao jemac za ispunjenje obaveze 

nalogodavca 337 . Osim toga, kod jemstva, poverilac uvek može tražiti ispunjenje 


337 Ibid 

122

obaveze od glavnog dužnika, a kod akreditiva, poverilac (korisnik akreditiva) može 

tražiti isplatu akreditivnog iznosa samo od banke. 

Na osnovu svega navedenog, možemo zaključiti da se ugovor o otvaranju 

akreditiva ne može svrstati ni pod jedan imenovani ugovor obligacionog prava. Osim 

razlika u odnosu na gore pomenute ugovore, neophodno je istaći i jednu uopštenu 

razliku u odnosu na sve pomenute ugovore. Naime, svi pomenuti ugovori pripadaju 

obligacionom pravu, a ugovor o otvaranju akreditiva je specifičan ugovor koji pripada 

jednoj grani privrednog prava – bankarskom pravu, na čiji nastanak su u najvećoj 

meri uticali međunarodni običaji i međunarodna poslovna praksa. Zbog toga 

smatramo da je ugovor o otvaranju akreditiva, po svojoj pravnoj prirodi ugovor sui 

generis, koji sadrži izvesne elemente ugovora o nalogu, ugovora o delu, ugovora u 

korist trećeg i ugovora o jemstvu. Od svih pomenutih ugovora, ugovor o otvaranju 

akreditiva sadrži najviše elemenata ugovora o nalogu. 

5. MERODAVNO PRAVO ZA PRAVNI ODNOS IZMEĐU NALOGODAVCA I 


Pravne norme kojima se regulišu pravni odnosi između nalogodavca i 

akreditivne banke kod međunarodnog dokumentarnog akreditiva nalaze se u 

Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive. Međutim, odredbe 

koje se nalaze u Jednoobraznim pravilima nisu dovoljne za potpuno uređenje ovih 

pravnih odnosa, tako da je potrebno primeniti poslovne običaje i nacionalno pravo 

određene države. 

U slučaju da nalogodavac i akreditivna banka ne pripadaju istoj državi, 

najcelishodnije rešenje ovog problema jeste kada ugovorne strane (nalogodavac i 

akreditivna banka) same odrede pravo određene države koje će biti nadležno za 

regulisanje međusobnih odnosa u skladu sa načelom autonomije volje. Ovo načelo je 

»danas univerzalno prihvaćeno u uporednom međunarodnom privatnom pravu i u 

međunarodnim konvencijama« 338 . Često se istom odredbom ugovora kojom se 


123

ugovara merodavno pravo određene države određuje i nadležnost suda određene 

države u slučaju eventualnog spora. Danas postoji tendencija da se u ugovorima sa 

međunarodnim elementom unosi tzv. arbitražna klauzula, kojom se određuje 

nadležnost određene institucionalne ili ad hoc arbitraže. Od međunarodnih 

institucionalnih arbitraža najčešće se ugovara nadležnost Arbitražnog suda 

Međunarodne trgovinske komore sa sedištem u Parizu. Naše međunarodno privatno 

pravo takođe predviđa načelo autonomije volje prilikom određivanja merodavnog 

prava. Naime, prema članu 19. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima 

drugih zemalja, za ugovor merodavno je pravo koje su izabrale ugovorne strane, ako 

ovim zakonom ili međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno. 

Postavlja se pitanje, koje će se pravo primeniti na pravne odnose između 

nalogodavca i akreditivne banke, ako ugovorne strane to ne definišu. Drugim rečima, 

neophodno je odrediti tačku vezivanja na osnovu koje bi se moglo utvrditi koje je 

pravo najtešnje povezano sa konkretnim ugovorom o otvaranju akreditiva. Obaveza 

plaćanja novčanog iznosa postoji kod svih dvostrano obaveznih teretnih ugovora i 

samim tim ova obaveza se ne smatra karakterističnom. U teoriji međunarodnog 

privatnog prava pod pojmom karakteristična obaveza smatra se »ona obaveza koja 

diferencira razne tipove ugovora i koja je prisutna u svakom individualnom ugovoru 

određenog tipa« 339 . U našem Zakonu o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih 

zemalja (ZMPP) načelo sedišta dužnika karakteristične obaveze nije izričito 

navedeno, već je navedeno koje će biti merodavno pravo za pojedine vrste ugovora 

(ugovor o prodaji, ugovor o delu, ugovor o punomoćstvu, ugovor o posredovanju i 

dr.). Na osnovu odredaba našeg ZMPP kojima se određuje merodavno pravo za 

pojedine vrste ugovora, može se izvesti zaključak da se kao merodavno pravo 

određuje »uvek pravo mesta u kome je stranka koja je dužnik karakteristične obaveze, 

imala u vreme prijema ponude svoje prebivalište, odnosno, sedište« 340 . Merodavno 

pravo za ugovor o otvaranju akreditiva nije navedeno u našem ZMPP. Nasuprot tome, 

za ugovor o samostalnim bankarskim garancijama i za ugovor o zajmu određeno je 

merodavno pravo. Kao rešenje ovog problema izdvajamo mišljenje prof. Hans van 

Houtte-a koji smatra da u slučaju kada ugovorne strane nisu izabrale merodavno 

pravo, na pravni odnos između nalogodavca i akreditivne banke trebalo bi primeniti 

ili pravo zemlje gde se izvršava karakteristična obaveza ili pravo zemlje gde se nalazi 

339 Varadi T., Bordaš B., Knežević G., op. cit. str. 379. 


124

domicil dužnika, a to je pravo zemlje u kojoj banka otvara akreditiv 341 . Prof Schutze i 

prof. Fontane, takođe zastupaju stav da je merodavno pravo za odnos između 

nalogodavca i akreditivne banke, pravo zemlje gde se nalazi domicil (sedište) 

akreditivne banke 342 . U engleskoj teoriji preovlađuje stav da bi za ugovor između 

nalogodavca i akreditivne banke bilo merodavno pravo države gde se nalazi poslovno 

sedište banke, ili ako akreditiv treba da se otvori preko filijale akreditivne banke, koja 

se nalazi u inostranstvu, tada bi bilo merodavno pravo države gde se nalazi ta 

filijala 343 . 

Naše međunarodno privatno pravo je prihvatilo domicil (sedište) nosioca tj. 

dužnika karakteristične obaveze kao tačku vezivanja kod određivanja merodavnog 

prava za ugovore 344 . S obzirom da je kod ugovora o otvaranju akreditiva, obaveza 

nalogodavca novčane prirode, nesporno je da obaveza banke da otvori akreditiv 

predstavlja »karakterističnu obavezu«, pa bi upravo zbog toga, za ovaj pravni odnos 

bilo merodavno pravo zemlje gde se nalazi sedište akreditivne banke. Pitanje 

određivanja merodavnog prava za pravni odnos između nalogodavca i akreditivne 

banke ne predstavlja značajniji problem u praksi jer u većini slučajeva akreditivna 

banka i nalogodavac pripadaju istoj državi. 

341 Houtte H., The Law of International trade, London, 2002., str. 271. 


343 King R., op. cit. str. 298, 299. Autor se poziva na član 4 (2) Rimske Konvencije 

344 Varadi T., Bordaš B., Knežević G., op. cit. str. 380., Stanivuković M., Đundić P., op. cit. str. 117. 

125

GLAVA ŠESTA 

PRAVNI ODNOSI IZMEĐU BANAKA KOJE UČESTVUJU U 

POSLU MEĐUNARODNOG DOKUMENTARNOG AKREDITIVA 


Nakon zaključenja ugovora o otvaranju akreditiva, akreditivna banka ima 

obavezu da obavesti korisnika akreditiva da je u njegovu korist otvoren dokumentarni 

akreditiv. Kod međunarodnih dokumentarnih akreditiva, korisnik se nalazi u drugoj 

državi. Postavlja se pitanje da li akreditivna banka sama obaveštava korisnika u 

drugoj državi ili to čini posredstvom neke druge banke koja ima sedište u državi u 

kojoj se nalazi korisnik. U poslovanju sa međunarodnim dokumentarnim 

akreditivima, pravilo je da akreditivna banka uvek obaveštava korisnika posredstvom 

druge banke. Za ovo pravilo postoje dva razloga. Prvi leži u činjenici da korisnik ima 

najviše poverenja u banke koje posluju u državi gde se nalazi njegovo sedište. Drugi 

razlog leži u samoj tehnici međunarodnih plaćanja, koja uslovljava izgradnju 

ujednačenih standarda ponašanja banaka koje su uključene u međunarodni sistem 

platnog prometa. 

Banke koje obavljaju međunarodni platni promet, u cilju izvršavanja naloga za 

plaćanje koje su dobili od svojih klijenata, zaključuju posebne sporazume sa 

određenim bankama u zemljama u kojima treba da izvrše naloge. Sporazumom o 

međusobnoj saradnji u izvršenju naloga za plaćanje »uspostavlja se između banaka 

poslovni korespondentski odnos, a takve banke se nazivaju korespondentske banke ili 

korespondenti« 345 . Da bi akreditivna banka mogla izršiti svoju obavezu – dostavljanje 

345 Laušević Lj. Spoljnotrgovinsko poslovanje i instrumenti plaćanja, Valjevo, 2008., str. 74. 

126

obaveštenja korisniku akreditiva, neophodno je da u zemlji gde se nalazi korisnik ima 

uspostavljenu poslovnu saradnju sa odgovarajućom korespondentnom bankom. 

Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive razlikuju 

akreditivnu banku i tri vrste korespondentnih banaka: avizirajuću, konfirmirajuću i 

nominovanu banku. 

2. NASTANAK PRAVNIH ODNOSA IZMEĐU AKREDITIVNE BANKE I 

KORESPONDENTNIH BANAKA 

U cilju realizacije svoje osnovne obaveze iz ugovora o otvaranju akreditiva, 

akreditivna banka se obraća odgovarajućim dopisom korespondentnoj banci. Prvo 

pitanje koje se postavlja jeste ko vrši izbor korespondentne banke u inostranstvu. Da li 

o tome odlučuje nalogodavac, korisnik akreditiva ili akreditivna banka. U ugovoru o 

kupoprodaji koji sadrži akreditivnu klauzulu, može se imenovati banka od koje se 

očekuje otvaranje akreditiva kao i korespondentna banka. U tom slučaju, 

korespondentnu banku određuju prodavac i kupac prilikom zaključenja osnovnog 

ugovora i to je po pravilu banka sa kojom prodavac već ima poslovnu saradnju. Ako 

korespondentna banka nije određena osnovnim ugovorom, a korisnik akreditiva ima 

otvoren tekući račun kod više banaka u zemlji u kojoj se nalazi njegovo sedište, 

akreditivna banka će pozvati korisnika da se izjasni preko koje banke namerava da 

realizuje akreditivni posao. 

Drugo pitanje jeste na koji način banke uspostavljaju međusobne poslovne 

odnose. Danas u Evropi postoje bankarske grupe koje posluju na teritoriji više 

zemalja. Često se dešava da korisnik akreditiva izabere korespondentnu banku koja 

pripada istoj bankarskoj grupi kojoj pripada i akreditivna banka. Ovo rešenje pokazuje 

brojne prednosti jer uprošćava i ubrzava proces otvaranja akreditiva, pregled 

dokumenata i isplate akreditivne sume. Na ekonomičnost procesa realizacije 

akreditiva utiče i činjenica da banke koje su članice iste bankarske grupe imaju 

usaglašene standarde bankarskog poslovanja. Akreditivna banka može izabrati svoju 

filijalu u drugoj zemlji za korespondentnu banku prilikom realizacije akreditivnog 

posla, pod uslovom da je pozitivnim propisima te zemlje dozvoljeno da filijala strane 

127

anke obavlja ovu vrstu deviznih poslova. Prema članu 3. Jednoobraznih pravila i 

običaja za dokumentarne akreditive, filijale banke u različitim zemljama se smatraju 

odvojenim bankama. 

Kada je označena korespondentna banka, bilo osnovnim ugovorom bilo 

voljom korisnika, možemo razlikovati dve situacije. Prva situacija je kada akreditivna 

banka i korespondentna banka već imaju određeni nivo međusobne saradnje, a druga 

je kada nisu ranije imale poslovnu saradnju. 

Kada akreditivna i korespondentna banka već imaju ostvarenu poslovnu 

saradnju, proces međusobne komunikacije i tehnika plaćanja su znatno 

pojednostavljeni. Komunikaciju između banaka naročito olakšava činjenica da stručne 

službe dve banke već znaju na koje elektronske adrese i kojim licima treba slati 

odgovarajuće elektronske poruke. Osim toga, banka ima dovoljno podataka o bonitetu 

i solventnosti banke u inostranstvu sa kojom ostvaruje saradnju. Pod saradnjom se 

prvenstveno misli na saradnju u oblasti međunarodnog platnog prometa. 

U slučaju da akreditivna banka treba da otvori akreditiv preko banke u 

inostranstvu sa kojom ranije nije poslovala, pokušaće da sazna podatke o toj banci 

koji su joj potrebni za uspostavljanje saradnje. U tom cilju vodeće evropske i svetske 

banke i druge finansijske institucije su formirale elektronsku bazu podataka koja nosi 

naziv »Bankers almanac« 346 . Da bi banka mogla saznati podatke o drugim bankama, 

ona mora postati član ove elektronske baze podataka. U slučaju da banke nisu imale 

ranije poslovnu saradnju, niti su članice »Bankers almanac«-a, one tada međusobno 

traže određene podatke po principu reciprociteta. Nakon ove prethodne faze, 

korespondentne banke odlučuju da li će doći do uspostavljanja uzajamnih pravnih i 

poslovnih odnosa. 

Sledeće pitanje koje se postavlja jeste – da li je za nastanak pravnih odnosa 

između akreditivne banke i korespondentne banke u drugoj zemlji neophodno da 

postoji između njih ugovor u određenoj formi ili se saglasnost volja ugovornih strana 

može izraziti na neki drugi način. Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje potrebno je 

dati određene napomene koje se odnose na funkcionisanje sistema plaćanja sa 

inostranstvom. 

Na međunarodnom nivou, za funkcionisanje sistema plaćanja sa 

inostranstvom, od posebnog značaja je međunarodna organizacija koja se naziva 

346 Više o ovoj elektronskoj bazi podataka može se saznati preko veb sajta www.bankersaccuity.com,. 

128

Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication (SWIFT). Naziv ove 

međunarodne organizacije ili međunarodnog udruženja banaka i drugih finansijskih 

institucija, mogli bi smo prevesti kao Udruženje za svetsku mrežu međubankarskih 

finansijskih telekomunikacija. Ovo međunarodno udruženje je osnovano u Briselu 

1973. godine. Danas se sedište nalazi u belgijskom gradu La Hulpeu. Sistem 

komunikacija koji je kreiralo ovo udruženje, može biti korišćen od strane banaka i 

drugih finansijskih institucija za plaćanja, otvaranje akreditiva, i uopšte za prenos 

poruka između finansijskih institucija 347 . SWIFT obezbeđuje izgradnju platforme 

komunikacija, proizvoda i usluga koje omogućavaju njegovim korisnicima da se 

povežu i da razmene finansijske informacije na bezbedan način i dovodi u vezu 

finansijske institucije kako bi sarađivali na oblikovanju tržišne prakse i na definisanju 

standarda poslovanja 348 . 

Za uspostavljanje pravnih odnosa između banaka posebnu ulogu imaju SWIFT 

standardi koje donosi ovo međunarodno udruženje. Ovi standardi se odnose na 

plaćanja putem čekova, plaćanja putem dokumentarnog akreditiva, plaćanja na 

osnovu garancija, plaćanja po osnovu trgovine hartija od vrednosti, kao i na druga 

pitanja koja se pojavljuju prilikom međunarodnih plaćanja. Za plaćanje putem 

dokumentarnog akreditiva predviđena je posebna kategorija standardnih SWIFT 

poruka. Dokumentarni akreditiv se otvara posebnom SWIFT-ovom autentifikovanom 

porukom i uvek preko banke koja obezbeđuje najbrži i najsigurniji put do korisnika 


Kada se vratimo na pitanje da li je za zasnivanje pravnih odnosa između 

banaka potreban ugovor u posebnoj formi, smatramo da nije neophodna posebna 

forma ugovora. U ranijim fazama razvoja međunarodnih plaćanja, banke su imale 

praksu da zaključuju sporazume (ugovore) o poslovnoj saradnji koji bi se odnosili na 

buduće slučajeve saradnje u oblasti međunarodnih plaćanja. Danas je ova praksa 

izmenjena, pre svega zbog potrebe za bržim obavljanjem platnog prometa, tako da 

danas banke uspostavljaju korespondentske odnose u oblasti dokumentarnog 

akreditiva, ali i uopšte u oblasti međunarodnih plaćanja, na osnovu odgovarajućih 

»swift« poruka. Akreditivna banka šalje određenu vrstu »swift« poruke banci u 

347 Ellinger E.P., Lomnicka E., Hooley R., Modern Banking Law, Oxford, 2002., str. 489. 

348 SWIFT omogućava svojim korisnicima da automatizuju i standardizuju finansijske transakcije i na 

taj način da snize troškove i smanje operativne rizike. Više podataka o ovom Udruženju može se 

pronaći na veb sajtu www.swift.com. 

349 Laušević Lj.,op. cit. str. 133. 

129

inostranstvu i ova poruka predstavlja ponudu za zaključenje ugovora. Ako banka u 

inostranstvu odgovori istom kategorijom poruke da prihvata uslove akreditivne banke, 

smatraće se da je ugovor o poslovnoj saradnji između dve banke zaključen. Drugim 

rečima, pravni odnos između banaka nastaje na osnovu ugovora, samo ovaj ugovor 

nema klasičnu formu nego nastaje putem razmene standardizovanih elektronskih 

poruka. Kada je reč o razmeni ovih elektronskih poruka, važno je istaći da poruka 

mora biti poslata od strane ovlašćenog lica i sa određene elektronske adrese. Lica koja 

su ovlašćena za slanje ovih poruka su zaposlena, po pravilu, u organizacionom delu 

banke unutar koga se obavljaju poslovi sa dokumentarnim akreditivima ili u 

organizacionom delu banke koji je zadužen za platni promet sa inostranstvom i ona 

zapravo predstavljaju punomoćnike banke kod obavljanja ove specifične vrste 

bankarskih poslova i treba da imaju ovlašćenje (punomoć) od strane najvišeg organa 

poslovodstva banke, što je u našem pravu izvršni odbor banke. 

3. PRAVNI ODNOS IZMEĐU AKREDITIVNE I AVIZIRAJUĆE BANKE 

3.1. Pojam i značaj avizirajuće banke 

Uzimajući u obzir činjenicu da nalogodavac i akreditivna banka, po pravilu, 

pripadaju jednoj državi, a korisnik akreditiva pripada drugoj državi, sasvim je logična 

potreba korisnika da u posao međunarodnog dokumentarnog akreditiva bude 

uključena i banka kod koje korisnik ima otvoren račun i koja se po pravilu nalazi u 

istoj državi gde je i njegovo sedište. Uloga ove korespondentne banke može biti 

različita, zavisno od njenog odnosa sa akreditivnom bankom. U ovom slučaju 

razmotrićemo ulogu korespondentne banke kao banke koja obaveštava korisnika da je 

za njega otvoren dokumentarni akreditiv. Banka čija je osnovna uloga obaveštavanje 

korisnika naziva se avizirajuća banka. Angažovanje avizirajuće banke je pre svega 

tehničke prirode 350 . 


130

Pravni položaj avizirajuće banke regulisan je Jednoobraznim pravilima i 

običajima za dokumentarne akreditive. U članu 2. ovih Pravila avizirajuća banka se 

definiše kao banka koja na zahtev akreditivne banke avizira akreditiv 351 . Da bi 

razumeli ovu definiciju neophodno je da objasnimo termin koji ne postoji u srpskom 

jeziku, a to je termin »avizirati«. Ovde je zapravo reč o prevodu engleskog termina 

»advise«. Termin »advise« ima nekoliko značenja: savetovati, obavestiti, javiti, 

razmisliti. Za akreditivno poslovanje, najprihvatljiviji prevod bi bio »obavestiti«. 

Potvrdu za ovakvo shvatanje nalazimo i u Jednoobraznom trgovačkom zakoniku 

SAD-a, gde se u članu 5 – 103. daje definicija avizirajuće banke ( advising bank). 

Avizirajuća (izveštajna) banka je ona banka koja daje obaveštenje da je neka druga 

banka otvorila akreditiv 352 . Avizirajuću banku bi mogli prevesti kao obaveštavajuća 

ili izveštajna banka. U američkoj pravnoj teoriji, avizirajuća banka se definiše kao 

banka korisnika akreditiva, koja samo obaveštava korisnika o činjenici otvaranja 

akreditiva, prosleđuje dokumenta i nema direktnih obaveza po osnovu dokumentarnog 

akreditiva 353 . Funkcija avizirajuće banke jeste da avizira akreditiv, što znači da 

prenese njegov tekst (faksom ili teleksom), odnosno da dostavi akreditiv, a zatim 

preuzima dokumenta, u ime i za račun korisnika akreditiva radi podnošenja istih 

isplatnoj banci 354 . Prilikom aviziranja akreditiva, avizirajuća banka najčešće izričito 

navodi da ona ne preuzima obaveze po osnovu akreditiva 355 . 

Avizirajuću banku možemo definisati kao korespondentnu banku u odnosu na 

akreditivnu banku, a čija je uloga da utvrdi autentičnost akreditiva i da obavesti 

korisnika o tome da je za njega otvoren akreditiv. 

3.2. Obaveze avizirajuće banke 

U pravnoj teoriji postoji više stanovišta o tome koje su obaveze avizirajuće 

banke. Prof. Šogorov smatra da je avizirajuća banka obavezna da pruža usluge u 

351 U engleskoj verziji Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive, avizirajuća banka 

se označava terminom advising bank i definiše se kao „the bank that advises the credit at the request of 

the issuing bank“. 

352 Jednoobrazni trgovački zakonik SAD-a (prevod Vilus J. i dr.), op. cit. str.233. 

353 Mann J. R. The Role of Letters of Credit in Payment Transactions, Michigan Law Review, Vol. 98., 

2000. str. 2501. 

354 Laušević Lj., op. cit. str. 135. 


131

pogledu obaveštavanja korisnika, i da eventualno isplati akreditivnu sumu 

korisniku 356 . Prema shvatanju prof. Vasiljevića i prof. Vukadinovića, obaveza 

avizirajuće banke je da prenese uslove akreditiva 357 . Prof. Vukmir smatra da 

avizirajuće (obaveštavajuće) banke imaju sledeće dužnosti: obaveštavanje akreditivne 

banke o svojim postupcima, provera autentičnosti akreditiva i dužnost da tačno 

prenesu uslove akreditiva 358 . 

Moramo priznati da Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive 

sadrže malobrojne odredbe o obavezama avizirajuće banke, pa se moramo osloniti na 

postojeću bankarsku praksu i poslovne običaje prilikom proučavanja ove 

problematike. Obaveze avizirajuće banke možemo grupisati u dve kategorije: 1. 

obaveza utvrđivanja očigledne autentičnosti akreditiva i 2. obaveza obaveštavanja 

korisnika o tome da je otvoren akreditiv u njegovu korist. 

Avizirajući akreditiv ili izmenu, avizirajuća banka stavlja do znanja da se 

uverila u očiglednu autentičnost akreditiva ili izmene i da avizo tačno odražava 

primljene odredbe i uslove akreditiva ili izmene 359 . Prema prethodnoj Reviziji 

Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive, obaveza avizirajuće 

banke bila je definisana kao obaveza da sa razumnom pažnjom proveri po izgledu 

autentičnost akreditiva koji avizira 360 . Primećujemo da je u novoj Reviziji ovih pravila 

izostavljen standard »razumna pažnja« i »utvrđivanje autentičnosti po izgledu«. Time 

je učinjen korak napred u pogledu ispitivanja autentičnosti akreditiva, jer sada bi 

avizirajuća banka morala sa pojačanom pažnjom da ispita suštinsku autentičnost 

akreditiva, a ne samo autentičnost akreditiva po spoljašnjem izgledu odnosno formi 

akreditiva, pa je i sam korisnik uveren da je akreditiv autentičan kada mu stigne 

odgovarajuće obaveštenje od avizirajuće banke. Smisao ove odredbe je da nametne 

avizirajućoj banci strogu obavezu utvrđivanja autentičnosti akreditiva 361 . 

Utvrđivanje očigledne autentičnosti akreditiva podrazumeva »proveru 

postojanja akreditivne banke, proveru autentičnosti potpisa lica u akreditivnoj banci 


357 Prof. Vasiljević ističe da ako je avizirajuća banka ovlašćena da prima i iskupljuje dokumenta, da 

akceptira ili iskupi menicu i drugo, onda je reč o isplatnoj banci. Vasiljević M., op. cit. str. 764. Prof. 

Vukadinović posmatra ulogu avizirajuće banke u odnosu koji postoji između akreditivne banke i 

korisnika akreditiva i smatra da je uloga avizirajuće banke da prenese uslove akreditiva, ali bez 

obaveze da primi ili honoriše dokumente. Vukadinović R., op. cit. str. 95. 


359 Član 9. b. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

360 Član 7. a. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 500) 


132

koji su otvorili akreditiv i autentičnost samog otvorenog akreditiva« 362 . Provera 

postojanja akreditivne banke uopšte ne predstavlja problem u praksi, jer prilikom 

uspostavljanja korespondentskih odnosa između banaka, banke međusobno 

razmenjuju dokaze da su registrovane za obavljanje bankarskih poslova u svojoj 

državi. Što se tiče provere autentičnosti potpisa zaposlenih u akreditivnoj banci, 

bankarska praksa je poslednjih godina izgradila efikasan mehanizam provere koji 

uključuje: 1. elektronski sistem komunikacije putem specijalnih SWIFT poruka za 

akreditive, za čije slanje su ovlašćeni samo oni zaposleni koji obavljaju akreditivne 

poslove i 2. uzajamno razmenjivanje ažurne liste ovlašćenih potpisnika za akreditive. 

Kada je reč o proveri autentičnosti otvorenog akreditiva, avizirajuća banka ima 

obavezu da pažljivo prouči tekst akreditiva da bi utvrdila da li su sve instrukcije jasne 

i logične i da li su u skladu sa kupoprodajnim ugovorom 363 . Prilikom provere 

autentičnost akreditiva, akreditivna banka treba da dostavi avizirajućoj banci, uz tekst 

akreditiva i ugovor o kupoprodaji. Prema Jednoobraznim pravilima iz 1993. godine 

(Publikacija 500), ukoliko avizirajuća banka ne može po izgledu utvrditi autentičnost 

akreditiva, mora bez odlaganja obavestiti banku, od koje je primila instrukcije, da nije 

bilo moguće autentificirati akrediitiv i u slučaju da ipak odluči da avizira takav 

akreditiv, mora obavestiti korisnika da nije bilo moguće utvrditi autentičnost 

akreditiva 364 . Iz ove odredbe proizilazi da je avizirajuća banka mogla da avizira 

akreditiv ali sa izvesnim rezervama. Prema važećoj Reviziji (Publikacija MTK 600) 

ovakav način aviziranja sa rezervom nije predviđen. 

Nakon što utvrdi očiglednu autentičnost akreditiva, avizirajuća banka 

dostavlja korisniku akreditiva obaveštenje da je u njegovu korist otvoren akreditiv i uz 

ovo obaveštenje dostavlja mu kopiju SWIFT poruke koju je primila od akreditivne 

banke. Obaveštenje o otvaranju akreditiva se najčešće dostavlja preporučenom 

poštom na adresu korisnika akreditiva. Dostavljanje obaveštenja ne predstavlja 

problem jer je korisnik, po pravilu klijent avizirajuće banke. Obaveštenje o otvaranju 

akreditiva treba da ima sve elemente koje sadrži i nalog za otvaranje akreditiva. U 

Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive naglašeno je da 

avizirajuća banka avizira akreditiv i svaku izmenu bez preuzimanja obaveze da 


363 Laušević Lj., op. cit. str. 135. 

364 Član 7. b. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive, Revizija iz 1993. godine 

(Publikacija MTK 500). 

133

honoriše ili negocira 365 . Prilikom izvršavanja svoje obaveze obaveštavanja korisnika, 

avizirajuća banka može da koristi usluge druge avizirajuće banke. Avizirajući 

akreditiv ili izmenu, druga avizirajuća banka stavlja do znanja da se uverila u 

očiglednu autentičnost aviza koji je primila i da avizo tačno odražava primljene 

odredbe i uslove akreditiva ili izmene 366 . Do ove situacije može doći ako su banka 

nalogodavca i banka korisnika znatno udaljene u geografskom smislu. Tada se 

najčešće angažuje kao posrednička, odnosno kao prva avizirajuća banka, određena 

banka u trećoj zemlji sa kojom i banka nalogodavca i banka korisnika imaju 

uspostavljene korespondentske odnose. U pomenutom članu 9. c. koristi se termin 

»avizo« 367 . Pod terminom »avizo« podrazumevamo obaveštenje odnosno instrukcije 

koje je akreditivna banka poslala prvoj avizirajućoj banci. U ovom slučaju se radi o 

dvostrukoj proveri usklađenosti obaveštenja o otvaranju akreditiva sa odredbama i 

uslovima akreditiva. S obzirom da tokom trajanja akreditivnog posla, može doći do 

potrebe za izmenom pojedinih uslova akreditiva, banka koja koristi usluge avizirajuće 

banke, mora da koristi istu banku da avizira svaku izmenu tog akreditiva 368 . Ovakvo 

rešenje je u potpunosti opravdano, jer bi u suprotnom (ako bi izmene akreditiva 

avizirala neka druga banka) došlo do pravne nesigurnosti i korisnik ne bi znao koji 

uslovi akreditiva su važeći. 

Kod aviziranja akreditiva, u praksi je moguće da se dogodi da obaveštenje 

avizirajuće banke ne sadrži sve elemente koje je akreditivna banka poslala u svojoj 

instrukciji /nalogu avizirajućoj banci. Ako dođe do ove situacije, avizirajuća i 

akreditivna banka biće vezane samo sadržajem svog obaveštenja, iako će avizirajuća 

banka biti odgovorna akreditivnoj banci ili za prekoračenje svoje punomoći ili za 

neizvršenje njenih naloga 369 . Ako se prihvati stav da je avizirajuća banka odgovorna 

prema akreditivnoj banci u slučaju da se razlikuje obaveštenje od instrukcija 

akreditivne banke, postavlja se pitanje ko će biti odgovoran prema korisniku 

akreditiva. Prema članu 37. a. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive, banka koja koristi usluge druge banke da bi sprovela instrukcije 

nalogodavca, čini to za račun i na rizik tog nalogodavca. Time se nalogodavac stavlja 

u neravnopravan položaj u odnosu na akreditivnu banku. Akreditivna banka ili 

365 Član 9.a. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600). 

366 Član 9. c. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600). 

367 Što predstavlja prevod engleske reči advice (izveštaj, obaveštenje, saopštenje, savet). 



134

avizirajuća banka ne preuzima nikakvu obavezu ili odgovornost u slučaju da 

instrukcije koje je prenela drugoj banci ne budu sprovedene, čak i ako je sama 

preuzela inicijativu u izboru te druge banke 370 . Iz ove odredbe proizilazi da 

akreditivna banka nije odgovorna prema nalogodavcu, ako avizirajuća banka koju je 

ona sama izabrala ne postupi po njenim instrukcijama. Isto pravilo važi i za 

avizirajuću banku, kada ona angažuje drugu avizirajuću banku. Međutim, avizirajuća 

banka odgovara za nepravilno ispunjenje naloga prema akreditivnoj banci, a isto tako 

i druga avizirajuća banka odgovara prvoj avizirajućoj banci u slučaju propusta 

prilikom izvršavanja naloga. Za razliku od Jednoobraznih pravila i običaja za 

dokumentarne akreditive, američki Jednoobrazni trgovački zakonik ističe odgovornost 

avizirajuće banke za tačnost njene izjave. Prema članu 5 -107 (1) Jednoobraznog 

trgovačkog zakonika SAD-a, ukoliko drukčije nije određeno, avizirajuća banka, 

obaveštavajući da je otvoren akreditiv od strane druge banke, ne preuzima obavezu da 

honoriše menice ili zahteve za plaćanje po tom akreditivu, ali preuzima odgovornost 

za tačnost svoje izjave 371 . Smatramo da bi sličnu odredbu trebalo uneti i u 

Jednoobrazna pravila i običaje za dokumetarne akreditive, čime bi se jasnije definisala 

odgovornost avizirajuće banke. 

3.3. Prava avizirajuće banke 

Ekonomski interes zbog koga jedna banka odlučuje da postane avizirajuća 

nalazi se u naplati provizije odnosno naknade po osnovu usluge aviziranja. Iznos 

provizije (naknade) i trenutak njene dospelosti, reguliše se na osnovu sporazuma 

između banaka. 

Ukoliko sporazumom (ugovorom) nije regulisano pitanje dospelosti plaćanja 

provizije, u bankarskoj praksi postoji običaj da se provizija plaća neposredno pre 

aviziranja akreditiva. Ako dođe do izmena akreditiva, naknada se plaća pre aviziranja 

izmene. Ovakva praksa je opravdana, jer bi u suprotnom (ako banka avizira akreditiv, 


371 Jednoobrazni trgovački zakonik SAD-a, op. cit. str. 234. Više o problematici odgovornosti 

avizirajuće banke prema korisniku akreditiva u američkom pravu – Shattuck W. i Guernsey L., Letters 

of Credit – a Comparison of article 5 of the Uniform Commercial Code and the Washington Practice, 

Washington Law Review, Vol. XXXVII, 1962., str. 356-358. 

135

a naknada joj ne bude uplaćena) avizirajuća banka imala problem da naplati naknadu i 

morala bi sudskim putem da ostvaruje svoje pravo i to u zemlji gde se nalazi sedište 


Pored termina naknada za aviziranje, u praksi banaka susrećemo se i sa 

terminom naknada za notifikaciju akreditiva. Naknada za aviziranje se naplaćuje 

jednokratno i najčešće u određenom procentu od akreditivne sume. Moguće je da 

banka naknadu odredi i u apsolutnom iznosu, ali se to ne dešava često u praksi. 

Ukoliko avizirajuća banka pored obaveze obaveštavanja korisnika ima i ulogu prijema 

robnih dokumenata, tada avizirajuća banka pored naknade za aviziranje, naplaćuje i 

naknadu za rukovanjem akreditivom. Kada avizirajuća banka angažuje drugu 

avizirajuću banku, tada ne naplaćuje proviziju notifikacije, nego proviziju za 

prosleđivanje akreditiva treće banke. Ako dođe do izmene uslova akreditiva, 

avizirajuća banka ima pravo na posebnu naknadu koja se za razliku od drugih 

naknada naplaćuje u apsolutnom iznosu. 

Kod plaćanja naknade (provizije) postavlja se pitanje: ko snosi troškove 

provizije za aviziranje akreditiva? Ovde moramo razlikovati subjekta koji izvršava 

plaćanje i subjekta koji na kraju snosi ove troškove. Naknadu za aviziranje isplaćuje 

avizirajućoj banci akreditivna banka. Međutim, akreditivna banka se uvek refundira 

za ovaj iznos ili od nalogodavca ili od korisnika. U nalogu za otvaranje akreditiva, 

nalogodavac se izjašnjava da li troškovi aviziranja padaju na njegov teret ili na teret 

korisnika. Iako nalog za otvaranje akreditiva popunjava nalogodavac (kupac), njegovo 

izjašnjenje u pogledu plaćanja troškova mora da bude u skladu sa dogovorom sa 

korisnikom akreditiva (prodavcem). 

U pogledu obaveze na plaćanje naknade i drugih troškova, Jednoobrazna 

pravila i običaji sadrže odredbu prema kojoj banka koja daje instrukcije drugoj banci 

da izvrši usluge, odgovorna je za sve provizije, naknade, stvarne troškove koje ta 

banka napravi u vezi sa njenim instrukcijama. Ako je u akreditivu naznačeno da su 

troškovi na teret korisnika i troškovi se ne mogu naplatiti niti odbiti od potraživanja, 

akreditivna banka ostaje u obavezi za plaćanje troškova 372 . Iz ove odredbe jasno 

proizilazi da avizirajuća banka može zahtevati naplatu provizije samo od akreditivne 

banke. Time se ne dira u pravo akreditivne banke da se regresira za iznos provizije od 

nalogodavca ili od korisnika, u zavisnosti kako je predviđeno samim akreditivom. 

372 Član 37. c. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

136

Osim prava na proviziju, avizirajuća banka ima pravo da traži od akreditivne 

banke sve podatke i dokumenta koja su joj neophodna da bi izvršila aviziranje 

odnosno da bi utvrdila očiglednu autentičnost akreditiva i poslala obaveštenje o 

otvaranju akreditiva na adresu korisnika. 

3.4. Pravna priroda odnosa između akreditivne i avizirajuće banke 

Određivanje pravne prirode odnosa između avizirajuće i akreditivne banke 

nije značajno samo sa teorijsko – pravnog aspekta nego i sa praktičnog aspekta u 

slučaju da dođe do spora između ove dve banke. Od rešenja ovog pitanja zavisi i koje 

će merodavno pravo biti primenjeno. 

Načelo samostalnosti odnosa između učesnika u poslu dokumentarnog 

akreditiva posebno dolazi do izražaja kada je u pitanju pravni položaj avizirajuće 

banke. Avizirajuća banka je obavezna na osnovu ugovora samo prema akreditivnoj 

banci i nema direktnih veza ugovorne prirode prema nalogodavcu niti prema 

korisniku 373 . 

Suštinsko pitanje kod proučavanja pravnog odnosa između akreditivne i 

avizirajuće banke jeste da li ovaj pravni odnos možemo podvesti pod neki od 

imenovanih ugovora obligacionog prava ili je reč o ugovoru sui generis. 

Prof. Vasiljević smatra da je u ovom slučaju reč o ugovoru o zastupanju 374 . 

Prof. Vukmir smatra da kod ovog pravnog odnosa ima elemenata ugovora o nalogu, o 

zastupanju i o punomoći 375 . Prof. Ellinger i prof. Neo smatraju da je avizirajuća banka 

agent (zastupnik) akreditivne banke, jer kada avizirajuća banka obavesti korisnika da 

je otvoren akreditiv, ona to čini za račun akreditivne banke i na taj način zaključuje se 

obavezujući ugovor između akreditivne banke i korisnika 376 . 

373 Schutze R., Fontane G., op. cit. str. 25. Autori navode da aviziranje akreditiva uvodi samo kvazi – 

ugovorne dužnosti na strani avizirajuće banke kao što je dužnost da utvrdi očiglednu autentičnost 

akreditiva. 

374 Vasiljević M., op. cit. str. 764. 

375 Vukmir B., op. cit. str. 92. Prof. Vukmir smatra da navedena tri pravna instituta nisu međusobno 

isključiva već su komplementarna. 

376 Ellinger P., Dora N., op. cit. str. 176. 

137

Od svih ugovora obligacionog prava, primećujemo da pravni odnos između 

akreditivne i avizirajuće banke ima najviše sličnosti sa ugovorom o nalogu i sa 

zastupanjem. 

Sličnost pravnog odnosa akreditivna – avizirajuća banka i ugovora o nalogu 

primetna je kada je u pitanju obaveza avizirajuće banke da izvrši nalog - aviziranje u 

skladu sa primljenim uputstvima (instrukcijama) koje dobije od akreditivne ban ke, 

ostajući u granicama tih instrukcija. Avizirajuća banka se ponaša kao nalogoprimac 

kada obaveštava treće lice – korisnika da je otvoren akreditiv. Međutim, kada je u 

pitanju obaveza avizirajuće banke da utvrdi očiglednu autentičnost akreditiva, ovu 

obavezu ne bi smo mogli svrstati u obaveze nalogoprimca iz obligacionog prava, jer 

radnja banke nije usmerena prema nekom trećem licu nego je usmerena prema 

akreditivnoj banci. Kod dokumentarnog akreditiva, avizirajuća banka može da koristi 

usluge druge banke koja se naziva »druga avizirajuća banka«. Za razliku od ugovora o 

nalogu, na osnovu koga se nalogodavac može direktno obratiti nalogoprimčevom 

zameniku, kod pravnog odnosa između akreditivne i avizirajuće banke, akreditivna 

banka ne može direktno slati instrukcije drugoj avizirajućoj banci, nego to može činiti 

samo preko prve avizirajuće banke. 

Kada govorimo o poređenju pravnog odnosa akreditivna – avizirajuća banka i 

pravnog instituta zastupanja, primećujemo da avizirajuća banka, kada obavesti 

korisnika da je otvoren akreditiv, ona tada nastupa kao zastupnik akreditivne banke i 

sve radnje koje preduzme u granicama svojih ovlašćenja proizvode pravno dejstvo 

neposredno prema akreditivnoj banci. Prilikom proučavanja pravne prirode odnosa 

akreditivna – avizirajuća banka, prof. Vukmir upoređuje ovaj pravni odnos, posebno 

sa punomoćjem i posebno sa zastupanjem 377 . U našem obligacionom pravu, punomoć 

predstavlja samo jedan od načina nastanka zastupanja. Ovlašćenje za zastupanje može 

biti zasnovano ne samo na osnovu punomoćja, nego i na osnovu zakona, opšteg akta 

pravnog lica, akta nadležnog organa. Načelo samostalnosti odnosa između učesnika u 

poslu dokumentarnog akreditiva koje je prisutno kod pravnog odnosa između 

akreditivne i avizirajuće banke odgovara sličnom načelu koje prisutno kod 

punomoćja. Kada akreditivna banka uputi predlog za zasnivanje korespondentskih 

odnosa sa bankom u inostranstvu u cilju aviziranja akreditiva, a banka u inostranstvu 

377 Vukmir B. op. cit. str. 92. 

138

prihvati ovaj predlog, smatraće se da je akreditivna banka na taj način dala punomoćje 

avizirajućoj banci. 

Zbog svega navedenog, smatramo da je pravni odnos između akreditivne i 

avizirajuće banke po svojoj pravnoj prirodi najbliži pravnom institutu zastupanja koje 

nastaje na osnovu punomoćja. 

4. PRAVNI ODNOS IZMEĐU AKREDITIVNE I KONFIRMIRAJUĆE BANKE 

4.1. Pojam i značaj konfirmirajuće banke 

Akreditivna banka može angažovati korespondentnu banku u inostranstvu, čija 

uloga neće biti samo da utvrdi autentičnost akreditiva i da obavesti korisnika o 

otvaranju akreditiva, već i da potvrdi akreditiv koji je otvorila akreditivna banka. 

Potvrđivanje akreditiva je naročito u interesu korisnika (prodavca) i ima za cilj da se 

pojača sigurnost naplate cene iz osnovnog ugovora, s obzirom da je u ovom slučaju, 

pored akreditivne banke, prema korisniku odgovorna još jedna banka, čije je sedište, 

po pravilu u istoj državi, gde je i sedište korisnika. 

Osnovna uloga konfirmirajuće banke je da primi od korisnika akreditivna 

dokumenta i da proveri da li su dokumenta u skladu sa akreditivnim uslovima. Osim 

ove osnovne uloge, konfirmirajuća banka može imati i sledeće uloge: 1. može biti 

isplatna banka, 2. može biti banka koja je obavezna da regresira nominovanu banku 

za isplaćeni iznos, s tim da se kasnije konfirmirajuća banka regresira od akreditivne 

banke. 

U obaveštenju o potvrđivanju akreditiva, koje konfirmirajuća banka šalje 

korisniku, biće izričito navedeno, kojoj banci korisnik treba da se obrati radi isplate 

akreditivnog iznosa, a to može biti konfirmirajća, nominovana ili akreditivna banka. 

Ukoliko banka koja je imenovana kao isplatna banka odbije da izvrši isplatu, 

korisniku ostaje mogućnost da pokrene sudski postupak protiv akreditivne i 

konfirmirajuće banke kao solidarnih dužnika. U slučaju kada akreditiv nije potvrđen, 

139

korisnik može da pokrene sudski postupak samo protiv akreditivne banke, ali pred 

sudom strane države, što izaziva dodatne troškove i brojne neizvesnosti. 

Za korespondentnu banku koja potvrđuje akreditiv u inostranstvu, u našoj 

pravnoj teoriji se upotrebljavaju termini konfirmirajuća ili potvrđujuća banka. Ovde je 

reč o prevodu engleske reči confirming, što znači potvrđujući. Iako je upotreba oba 

termina u potpunosti opravdana, u praksi naših banka češće se upotrebljava termin 

konfirmirajuća banka. 

Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive su dali definiciju 

konfirmirajuće banke, pod kojom se podrazumeva banka koja dodaje svoju 

konfirmaciju na akreditiv po ovlašćenju ili na zahtev akreditivne banke 378 . U istom 

članu objašnjen je i termin konfirmacija, pod čime se podrazumeva definitivna 

obaveza konfirmirajuće banke dodata obavezi akreditivne banke, da honoriše ili 

negocira usklađenu prezentaciju. Iz ove definicije konfirmirajuće banke proizilazi da 

bi se jedna banka smatrala konfirmirajućom, potrebno je da ispuni sledeće uslove: 1. 

da je prihvatila nalog akreditivne banke, 2. da postupa u okviru instrukcija i uputstava 

akreditivne banke, 3. da pristupa obavezi akreditivne banke u pogledu honorisanja ili 

negociranja nakon prezentacije dokumenata koji su u skladu sa odredbama i uslovima 

akreditiva. Prethodna Revizija Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive, takođe je sadržala definiciju konfirmacije, koja se u manjoj meri 

razlikovala od sadašnje definicije. Konfirmacija neopozivog akreditiva od strane 

druge banke (konfirmirajuće banke) po ovlašćenju ili na zahtev akreditivne banke, 

predstavlja čvrstu obavezu konfirmirajuće banke, kao dodatnu obavezi akreditivne 

banke, pod uslovom da su navedena dokumenta podneta konfirmirajućoj banci ili bilo 

kojoj drugoj nominovanoj banci i da su ispunjene odredbe i uslovi akreditiva 379 . 

U američkom Jednoobraznom trgovačkom zakoniku u čl. 5 -103. (1) (f) , 

konfirmirajuća banka se definiše kao banka koja se obavezuje da će sama honorisati 

akreditiv koji je već izdat od strane druge banke ili garantuje da će takav akreditiv biti 

honorisan od strane njegovog izdavaoca ili neke treće banke 380 . Iz ove zakonske 

definicije proizilazi da konfirmirajuća banka preuzima jednu od dve vrste mogućih 

obaveza. Ova banka preuzima ili obavezu da sama primi, pregleda dokumenta i da 

378 Član 2. - Definicije - Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 

600) 



140

izvrši isplatu ili garantuje da će akreditivna banka ili neka druga banka koja ima 

funkciju isplatne banke pregledati dokumenta i izvršiti isplatu akreditivne sume. 

Konfirmirajuće banka je korespondentna banka koja prema akreditivnoj banci 

preuzima obavezu potvrđivanja akreditiva i obavezu da istoj prosledi dokumenta koje 

je primila od korisnika akreditiva. 

4.2. Obaveze konfirmirajuće banke 

Za razliku od avizirajuće banke, koja ima obaveze samo prema akreditivnoj 

banci, konfirmirajuća banka ima obaveze i prema akreditivnoj banci, ali i prema 

korisniku akreditiva. Konfirmirajuća banka prema korisniku ima obavezu da honoriše 

ili negocira usklađenu prezentaciju. Pošto su obaveze konfirmirajuće banke prema 

korisniku identične obavezama akreditivne banke prema korisniku, suštinu ovih 

obaveza pokušaćemo da objasnimo prilikom proučavanja pravnog odnosa između 

banke (akreditivne i konfirmirajuće) i korisnika akreditiva. Obaveze konfirmirajuće 

banke prema akreditivnoj banci su: 1. obaveza potvrđivanja (konfirmacije) akreditiva 

i 2. obaveza prosleđivanja dokumenata akreditivnoj banci. 

Kada govorimo o momentu nastanka obaveza konfirmirajuće banke prema 

akreditivnoj banci, neophodno je istaći da je u bankarskoj praksi ustanovljen običaj 

da se akreditivna banka obraća korespondentnoj banci u inostranstvu sa molbom da ta 

banka izvrši konfirmaciju akreditiva, što predstavlja ponudu za zaključenje ugovora. 

U cilju ostvarenja principa efikasnosti i ekonomičnosti akreditivnog poslovanja, 

Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive ustanovili su pravilo prema 

kome ukoliko je neka banka ovlašćena ili od nje zahteva akreditivna banka da 

konfirmira određeni akreditiv i ova nije spremna da to učini, mora bez odlaganja da 

obavesti akreditivnu banku a može avizirati akreditiv bez konfirmacije 381 . Iz ove 

odredbe može se zaključiti da će se ćutanje ponuđene banke smatrati kao prihvat 

ponude. Međutim, čak i slučaju da ponuđena banka ne odgovara na ponudu 

akreditivne banke, akreditivna banka ne može ostvariti sudskim putem konfirmaciju, 

ali može zahtevati naknadu štete. Drugi deo citirane odredbe daje fleksibilnu 


141

mogućnost ponuđenoj banci da odbije konfirmaciju akreditiva i da umesto 

konfirmacije avizira akreditiv. 

Osnovna obaveza konfirmirajuće banke prema akreditivnoj jeste da doda 

svoju potvrdu (konfirmaciju) na akreditiv. Potvrda koju daje konfirmirajuća banka 

predstavlja čvrstu obavezu za tu banku da na predviđeni način honoriše dokumente 

koji po spoljnom izgledu odgovaraju uslovima akreditiva 382 . Primećujemo da 

Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive sadrže formulaciju prema 

kojoj konfirmirajuća banka »dodaje svoju potvrdu (konfirmaciju) na akreditiv«. Cilj 

ovakve formulacije jeste da se naglasi da konfirmirajuća banka ne stupa na mesto 

akreditivne banke u pogledu obaveza prema korisniku, već da konfirmirajuća banka 

pojačava obavezu akreditivne banke, time što zajedno sa njom garantuje korisniku da 

će mu biti isplaćen akreditivni iznos. Zato u poslovnoj praksi banaka, konfirmirajuća 

banka ne izdaje »potvrdu akreditiva« u određenoj formi, nego dostavlja obaveštenje 

korisniku akreditiva u kome se navodi da je za njega otvoren akreditiv, koji je 

potvrđen (konfirmiran) od strane banke koja ga obaveštava. Odmah nakon što izvrši 

obavezu obaveštavanja korisnika akreditiva, konfirmirajuća banka je dužna da o 

tome bez odlaganja informiše akreditivnu banku. 

Konfirmirajuća banka ima i obavezu da prosledi dokumenta akreditivnoj 

banci. Reč je o dokumentima koji se odnose na robu i koje je primila od korisnika 

akreditiva. Konfirmirajuća banka, odmah nakon prijema dokumenata, dužna je da 

ustanovi da li su ova dokumenta saobrazna uslovima i odredbama akreditiva. Ako 

dokumenta nisu saobrazna, konfirmirajuća banka ih sa obrazloženjem vraća korisniku 

i o tome odmah informiše akreditivnu banku. Ukoliko dokumenta ispunjavaju uslove 

predviđene akreditivom, konfirmirajuća banka honoriše usklađenu prezentacju, a 

dokumenta prosleđuje akreditivnoj banci. 

4.3. Prava konfirmirajuće banke 

Konfirmirajuća banka ima pravo na proviziju (naknadu) i pravo na regres 

(refundaciju) isplaćenog akreditivnog iznosa. 


142

Razlog zbog koga korespondentna banka pristaje da konfirmira akreditiv koji 

je otvorila druga banka nalazi se u proviziji (naknadi) koju ova banka naplaćuje. 

Trenutak plaćanja naknade određuje se ugovorom između dve banke. Ukoliko nije 

određen ugovorom, običaj u bankarskom poslovanju je da konfimirajuća banka prvo 

obavesti akreditivnu banku da je spremna da konfirmira akreditiv i istovremeno 

saopštava iznos naknade koji treba uplatiti. Kada akreditivna banka uplati ovaj iznos, 

konfirmirajuća banka potvrđuje akreditiv i dostavlja obaveštenje o otvaranju 

konfirmiranog akreditiva korisniku. 

Naknada za konfirmaciju akreditiva se naplaćuje u određenom procentu od 

akreditivne sume. Ova naknada je veća od naknade koja se naplaćuje za aviziranje 

akreditiva, jer konfirmirajuća banka snosi veći stepen rizika od avizirajuće banke. 

Naknada za konfirmaciju može se naplaćivati jednokratno ili kvartalno (ukoliko je 

period od otvaranja akreditiva pa do naplate celokupnog akreditivnog iznosa duži od 

tri meseca, a to je najčešće slučaj kada je reč o delimičnim isporukama). 

Što se tiče pitanja, ko je obavezan da plati naknadu za konfirmaciju, odgovor 

je isti kao i kod naknade za aviziranje – to je akreditivna banka. Međutim, akreditivna 

banka se regresira ili od nalogodavca ili od korisnika, zavisno od njihovog 

međusobnog dogovora. 

Kada konfirmirajuća banka ima i ulogu isplatne banke, možemo razlikovati 

dve situacije: akreditivna banka može pre momenta isplate da uplati konfirmirajućoj 

banci akreditivnu sumu ili dve banke se mogu dogovoriti da konfirmirajuća banka 

isplati akreditivni iznos korisniku čim ovaj podnese saobrazna dokumenta, a nakon 

toga akreditivna banka uplaćuje ovaj iznos konfirmirajućoj banci. U ovoj drugoj 

situaciji konfirmirajuća banka ima pravo na regres odnosno nadoknadu iznosa koji je 

platila korisniku. Na ovaj način konfirmirajuća banka kreditira akreditivnu banku, 

iako je u pitanju veoma kratak rok (po pravilu, nekoliko dana), i to se dešava samo u 

slučajevima kada dve banke imaju korespondentske odnose duži vremenski period. U 

svakom slučaju, konfirmirajuća banka ima pravo regresa samo prema akreditivnoj 

banci, a nema ovo pravo prema nalogodavcu, pošto je sa nalogodavcem u pravnom 

odnosu samo akreditivna banka. Samo ostvarivanje prava na regres, u praksi može 

otvoriti neka pitanja. Može se dogoditi slučaj da konfirmirajuća banka honoriše 

dokumenta, a nakon toga, kada se dokumenti dostave akreditivnoj banci, ova odbije 

143

da naknadi plaćene iznose i odbije prijem dokumenata 383 . U situaciji kada akreditivna 

banka obezbeđuje novčano pokriće nakon izvršenog plaćanja od strane konfirmirajuće 

banke, nesporno je da konfirmirajuća banka snosi veći stepen rizika. Međutim, ako 

akreditivna banka odbije isplatu bez obrazloženja ili sa obrazloženjem da dokumenta 

nisu saobrazna akreditivnim uslovima, nadležni sud ili izabrana arbitraža će rešiti 

pitanje da li su dokumenta saobrazna ili ne. U cilju izbegavanja ovakvih situacija bilo 

bi celishodno da konfirmirajuća banka, ukoliko ima izvesnih nedoumica u pogledu 

usklađenosti dokumenata sa odredbama akreditiva, zatraži mišljenje akreditivne 

banke. Ukoliko bi akreditivna banka bez obrazloženja ili sa površnim obrazloženjem 

odbila isplatu, ovakav čin akreditivne banke, za posledicu bi imao ne samo vođenje 

sudskog ili arbitražnog postupka nego bi i ozbiljno narušio korespondentske odnose 

između dve banke, a poznato je da u današnjim uslovima tržišne konkurencije na 

bankarskom tržištu, sve banke nastoje da ostvare što bolje korespondentske poslovne 

odnose sa bankama u inostranstvu i to kako u kvantitativnom tako i u kvalitativnom 

smislu. Ukoliko je korespondentska banka potvrdila akreditiv na zahtev nalogodavca 

ili korisnika, bez ovlašćenja akreditivne banke, ta banka neće imati pravo na regres od 

akreditivne banke 384 . 

Međunarodna trgovinska komora je posebnu pažnju posvetila problematici 

regresnog prava korespodentne banke koja je izvršila isplatu akreditivnog iznosa, bez 

obzira da li je reč o konfirmirajućoj ili nominovanoj banci. U tom cilju, Međunarodna 

trgovinska komora je donela Jednoobrazna pravila za ramburs Banka – Banci po 

dokumentarnim akreditivima (Bank to Bank Reimbursements under Documentary 

Credits) – Publikacija MTK br. 725 koja se primenjuju od 1. oktobra 2008. godine. 

Ovim pravilima se reguliše pravo regresa konfirmirajuće i nominovane banke, kada 

imaju uloge isplatne banke. Konfirmirajuća i nominovana banka se nazivaju »banka 

poverilac« (claimi ng bank), pod čime se podrazumeva banka koja honoriše ili 

negocira akreditiv i podnosi rambursni zahtev rambursnoj banci 385 . Osim pravnog 

položaja banke poverioca, ovim Pravilima uređen je i pravni položaj akreditivne i 

rambursne banke. Akreditivna banka znači banka koja je izdala akreditiv i rambursno 

383 Vukmir B., op. cit. str. 79. Prof. Vukmir ističe da se razlozi za takvo odbijanje najčešće nalaze u 

finansijskim teškoćama nalogodavca (nelikvidnost, stečaj i sl.) i time se pobudi sumnja akreditivne 

banke da li će moći da se naplati od nalogodavca. 

384 King R., Gutteridge & Megrah’s Law of Bankers’ Commercial Credits, str. 91. 

385 Član 2. e. Jednoobraznih pravila MTK za ramburs Banka – Banci po dokumentarnim akreditivima - 

Publikacija MTK 725 

144

ovlašćenje po tom akreditivu 386 , a rambursna banka je banka koja je dobila instrukcije 

ili je ovlašćena da obezbedi ramburs u skladu sa rambursnim ovlašćenjem koje je 

izdala akreditivna banka 387 . Rambursno ovlašćenje je odvojeno od akreditiva na koji 

se odnosi i rambursne banke se ne tiču niti je obavezuju odredbe i uslovi akreditiva, 

čak i kada se na bilo koji način poziva na odredbe i uslove akreditiva u rambursnom 

ovlašćenju 388 . Ova odredba predstavlja konkretnu primenu jednog od osnovnih 

principa akreditivnog poslovanja, a to je princip samostalnosti odnosa između 

učesnika dokumentarnog akreditiva. Pomenuti princip je prisutan i u članu 6. b. 

Jednoobraznih pravila za ramburs Banka – Banci po dokumentarnim akreditivima, 

gde se navodi da akreditivna banka ne sme slati rambursnoj banci kopiju akreditiva ili 

bilo koji njegov deo ili kopiju izmene akreditiva umesto rambursnog ovlašćenja ili 

kao dodatak rambursnom ovlašćenju, a ako rambursna banka takve kopije primi, one 

će biti zanemarene. 

4.4. Pravna priroda odnosa između akreditivne i konfirmirajuće banke 

Načelo samostalnosti odnosa između učesnika u poslu dokumetarnog 

akreditiva koje smo spominjali kod pravnog odnosa akreditivna – avizirajuća banka, 

prisutno je i kod pravnog odnosa akreditivna – konfirmirajuća banka, ali uz izvesne 

modifikacije. Kao što smo već naveli, avizirajuća banka se ne nalazi u pravnom 

odnosu niti sa korisnikom niti sa nalogodavcem, već samo sa akreditivnom bankom. 

Za razliku od nje, konfirmirajuća banka uspostavlja pravne odnose sa korisnikom 

akreditiva i sa akreditivnom bankom, ali ne i sa nalogodavcem. Konfirmirajuća banka 

preuzima direktne obaveze prema korisniku i ove obaveze su identične kao i obaveze 

akreditivne banke 389 . 

Kod proučavanja pravne prirode odnosa između akreditivne i konfirmirajuće 

banke, postavlja se isto pitanje kao i kod odnosa akreditivna – avizirajuća banka, a to 

386 Član 2. a. Jednoobraznih pravila MTK za ramburs Banka – Banci po dokumentarnim akreditivima - 


387 Član 2.b. Jednoobraznih pravila MTK za ramburs Banka – Banci po dokumentarnim akreditivima - 


388 Član 3. Jednoobraznih pravila MTK za ramburs Banka – Banci po dokumentarnim akreditivima - 



145

je da li na ovaj pravni odnos možemo primeniti norme koje važe za određeni ugovor 

obligacionog prava ili ne. 

U pravnoj teoriji, u osnovi postoje dva shvatanja o pravnoj prirodi odnosa 

između akreditivne banke i konfirmirajuće banke. Prema jednom shvatanju, 

konfirmirajuća banka ima pravni položaj komisionara, koji prema korisniku akreditiva 

istupa u svoje ime, a za račun akreditivne banke 390 . Prema drugom shvatanju, ovaj 

pravni odnos ima elemenata ugovora o delu, iako se pravila tog ugovora ne mogu u 

celosti primeniti na ovaj pravni odnos 391 . 

Da bi mogli odrediti pravnu prirodu odnosa između akreditivne i 

konfirmirajuće banke, neophodno je ovaj pravni odnos uporediti sa jemstvom, 

ugovorom o delu i ugovorom o komisionu. 

Od svih oblika jemstava, pravni odnos između akreditivne i konfirmirajuće 

banke ima najviše sličnosti sa solidarnim jemstvom, s obzirom da konfirmirajuća 

banka aktom konfirmacije dodaje svoju potvrdu na akreditiv koji je otvorila druga 

banka i na taj način stupa u neposredan pravni odnos sa korisnikom akreditiva. Važno 

je istaći, da se akreditivna banka nakon konfirmacije ne oslobađa obaveze prema 

korisniku, nego su obe banke solidarno odgovorne prema korisniku, s tim da 

konfirmirajuća banka ima ulogu solidarnog jemca, a akreditivna banka ulogu glavnog 

dužnika. Ako se korisniku ne isplati akreditivni iznos, on ima pravo da zahteva 

ispunjenje obaveze bilo od konfirmirajuće banke bilo od akreditivne banke. U praksi, 

korisnik će se najverovatnije obratiti sa zahtevom za isplatu, konfirmirajućoj banci, 

pošto ona ima sedište u istoj državi u kojoj i korisnik ima sedište. 

Razlike između solidarnog jemstava i pravnog odnosa akreditivna – 

konfirmirajuća banka postoje kada su u pitanju uzajamni pravni odnosi koji su 

prisutni kod učesnika u poslu dokumentarnog akreditiva. Kod solidarnog jemstva 

imamo na jednoj strani poverioca, a na drugoj strani dva ili više dužnika koji 

solidarno odgovaraju prema poveriocu. Za razliku od dokumentarnog akreditiva, 

solidarno jemstvo u suštini predstavlja instrument obezbeđenja potraživanja i aktivira 

se samo u slučajevima kada se dužničko poverilački odnosi ne odvijaju po redovnom 

toku. Potvrđivanje (konfirmacija) akreditiva spada u redovnu delatnost banaka koje 

obavljaju platni promet sa inostranstvom i konfirmirajuće banke imaju pravo na 

390 Šogorov S., op. cit. str. 216. i Antonijević Z., Petrović M., Pavićević B., op. cit. str. 289. 

391 Vukmir B., op. cit. str. 82. Prof. Vukmir smatra da su elementi ugovora o delu bliži stvarnim 

odnosima kod potvrđivanja akreditiva od odnosa koji nastaju kod ugovora o komisionu. 

146

ugovorenu proviziju. Pristajanje na solidarno jemstvo ne predstavlja nečiju redovnu 

delatnost i jemac nema pravo na proviziju. 

Što se tiče ugovora o delu, evidentno je da konfirmirajuća banka ima izvesne 

sličnosti sa izvršiocem posla, a akreditivna banka ima sličnosti sa naručiocem posla. 

Naime, konfirmirajuća banka se obavezuje da preduzme određeni posao a to je 

dodavanje svoje konfirmacije na akreditiv po ovlašćenju akreditivne banke. 

Akreditivna banka je obavezna kao i naručilac posla da plati naknadu konfirmirajućoj 

banci kao preduzimaču za izvršeni posao. Konfirmirajuća banka nema nivo 

samostalnosti prilikom izvršavanja naloga kakav postoji kod preduzimača (izvršioca 

posla), jer je njena uloga da doda potvrdu na akreditiv koji je otvorila druga banka, što 

znači da konfirmirajuća banka nije ovlašćena da kreira ili da unosi izmene u akreditiv, 

nego samo može da odluči da li će pristupiti obavezi akreditivne banke ili neće 

pristupiti. Iz ovih razloga, ne bi smo mogli da prihvatimo gledište da pravni odnos 

akreditivna – konfirmirajuća banka ima najviše elemenata ugovora o delu. 

Od svih ugovora koji pripadaju obligacionom pravu, čini nam se da najviše 

sličnosti sa pravnim odnosom između akreditivne i konfirmirajuće banke ima ugovor 

o komisionu. Konfirmirajuća banka se obavezuje kao i komisionar da za naknadu 

obavi konfirmaciju (potvrdu) akreditiva u svoje ime i za račun akreditivne banke kao 

komitenta. Nesporno je da konfirmirajuća banka obavlja određene poslove za 

akreditivnu banku, i te poslove obavlja u svoje ime, ali može se postaviti pitanje da li 

ona to radi za svoj račun ili za račun komitenta (akreditivne banke). Iz same definicije 

konfirmirajuće banke, koja je data u Jednoobraznim pravilima i običajima za 

dokumentarne akreditive, a prema kojoj ova banka »dodaje svoju konfirmaciju na 

akreditiv po ovlašćenju ili na zahtev akreditivne banke« proizilazi da konfirmirajuća 

banka svojom pravnom radnjom pojačava kvalitet akreditiva koji je već otvoren od 

strane druge banke i tu pravnu radnju izvršava po ovlašćenju ili na zahtev te druge 

banke. S druge strane, akreditivna banka se obavezala prema svom nalogodavcu da će 

otvoriti konfirmirani akreditiv, i zato traži korespondentnu banku u inostranstvu koja 

bi potvrdila akreditiv, a sama potvrda je u interesu ispunjenja obaveza akreditivne 

banke. Zbog toga, smatramo da ima više razloga za stanovište da konfirmirajuća 

banka istupa za račun i u interesu akreditivne banke kao komitenta. 

147

5. PRAVNI ODNOS IZMEĐU AKREDITIVNE I NOMINOVANE BANKE 

Kada akreditivna banka nema filijalu u državi u kojoj treba izvršiti isplatu 

akreditivnog iznosa, neophodno je da akreditivna banka označi neku banku u državi u 

kojoj se nalazi korisnik akreditiva koja bi izvršila isplatu ovog iznosa. Od ove 

korespondentne banke se ne očekuje da obaveštava korisnika niti da dodaje svoju 

potvrdu na akreditiv. U poslu međunarodnog dokumentarnog akreditiva, pored 

avizirajuće i konfirmirajuće banke, kao korespondentna banka javlja se i nominovana 

banka. 

Prema članu 2. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumetarne akreditive, 

nominovana banka je banka kod koje je akreditiv raspoloživ ili bilo koja banka u 

slučaju da je akreditiv raspoloživ kod bilo koje banke 392 . Primećujemo da ova 

definicija (naročito njen drugi deo: » ili bilo koja banka u slučaju da je akreditiv 

raspoloživ kod bilo koje banke«) nije u potpunosti precizna. Definicija koja je 

postojala u prethodnoj Reviziji Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive (Publikacija MTK 500) jasnije je ukazivala na ulogu nominovane banke. 

Ukoliko u akreditivu nije navedeno da je plativ samo kod akreditivne banke, u 

svakom akreditivu se mora nominovati banka koja je ovlašćena da plati, preuzme 

obavezu odloženog plaćanja, da akceptira menicu ili da negocira (nominovana 

banka) 393 . Ova definicija ukazuje da se ovde radi o isplatnoj banci koja je ovlašćena 

od strane akreditivne banke da plati novčanu akreditivnu sumu, da akceptira menice 

ili da otkupi menice ili robne dokumente od korisnika. U novoj Reviziji Pravila uvodi 

se termin »raspoloživ« 394 , koji bi se sa engleskog jezika mogao prevesti i kao 

»dostupan«. To bi značilo da se pod nominovanom bankom podrazumeva banka koja 

je dostupna korisniku (nalazi se u istoj državi gde je i sedište korisnika) i koja je 

ovlašćena od strane akreditivne banke da izvrši isplatu akreditivnog iznosa korisniku 

ili da izvrši druge pravne radnje u vezi sa menicama ili robnim dokumentima. 

392 Na engleskom jeziku definicija iz člana 2. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive (Publikacija MTK 600) glasi:“Nominated bank means the bank with which the cedit is 

available or any bank in the case of a credit aviailable with any bank“. 

393 Član 10 b. i. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 500.) 

394 Na engleskom jeziku se koristi termin »available« 

148

U praksi, akreditivna banka pre dostavljanja obaveštenja o otvaranju 

akreditiva korisniku 395 , obraća se određenoj banci u zemlji gde je sedište korisnika sa 

predlogom da ta korespondentna banka bude nominovana banka. U ovom predlogu za 

uspostavljanje poslovne saradnje, akreditivna banka mora jasno naznačiti šta očekuje 

od nominovane banke. Ukoliko ova banka prihvati nominaciju, imaće samo one 

obaveze koje su naznačene u ugovoru sa akreditivnom bankom. Kada korisnik primi 

obaveštenje o otvaranju akreditiva, on mora biti obavešten kojoj banci treba da se 

obrati u pogledu realizacije akreditiva, s tim da akreditivna banka uvek zadržava svoju 

krajnju obavezu plaćanja 396 . 

Nominovana banka ima obaveze samo prema akreditivnoj banci, ali ne i 

prema korisniku akreditiva. To znači da ako nominovana banka iz nekog razloga 

odbije isplatu ili prijem dokumenata, korisnik je dužan da se obrati akreditivnoj banci. 

Ukoliko i ova isto učini, korisnik može pokrenuti arbitražni ili sudski postupak samo 

protiv akreditivne banke. Potvrdu za to nalazimo u članu 12. a. Jednoobraznih pravila 

i običaja za dokumentarne akreditive, gde se navodi da ukoliko nominovana banka 

nije i konfirmirajuća banka, ovlašćenje da honoriše ili negocira ne nameće nikakvu 

obavezu toj nominovanoj banci da honoriše ili negocira, izuzev kada se izričito 

saglasi ta nominovana banka i o tome obavesti korisnik. Posebno je interesantan deo 

odredbe koji glasi »ukoliko nominovana banka nije i konfirmirajuća«, iz čega 

možemo da zaključimo da nominovana banka može da konfirmira akreditiv i tada joj 

se pravni položaj suštinski menja. Nije nam u potpunosti jasno zašto je nadležna 

komisija MTK-a unela ovakav tekst u pomenutu odredbu, s obzirom da banka koja je 

određena kao nominovana, kada konfirmira akreditiv postaje konfirmirajuća banka i 

više ne možemo govoriti o »nominovanoj« banci. Pretpostavljamo da je razlog za 

ovakvu odredbu bio da se pravno uredi situacija gde određena korespondentna banka 

prihvati da bude nominovana banka i takvo obaveštenje primi korisnik, a u nekom 

kasnijem trenutku pristane i da konfirmira akreditiv i na taj način postaje odgovorna i 

prema akreditivnoj banci i prema korisniku. 

Obaveze nominovane banke mogu biti različite, u zavisnosti od sporazuma sa 

akreditivnom bankom. Moguće obaveze nominovane banke su: 1. da primi 

dokumente od korisnika i da ih prosledi akreditivnoj banci, bez obaveze pregleda 

dokumenata i bez obaveze plaćanja, 2. da primi, pregleda dokumeta i da utvrdi da li 

395 Bez obzira da li ovo obaveštenje šalje akreditivna, avizirajuća ili konfirmirajuća banka. 


149

su saobrazni sa uslovima i odredbama akreditiva i da ih prosledi akreditivnoj banci, 

bez obaveze plaćanja, 3. da isplati akreditivnu sumu, nakon što akreditivna ili 

konfirmirajuća banka utvrdi usklađenost dokumenata sa akreditivnim uslovima, 4. da 

sama izvrši pregled dokumenata i da isplati akreditivnu sumu, 5. da akceptira menice, 

6. da otkupi menice, 7. da otkupi robna dokumenta ili 8. da preuzme obavezu 

odloženog plaćanja. Kada je reč o pravnom dejstvu obaveze prijema, pregleda i 

prosleđivanja robnih dokumenata, Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne 

akreditive sadrže odredbu prema kojoj prijem ili pregled i prosleđivanje dokumenata 

od strane nominovane banke koja nije i konfirmirajuća banka, niti obavezuje tu 

nominovanu banku da honoriše ili negocira niti to čini honorisanje ili negociranje 397 . 

Ova odredba jasno ukazuje da Jednoobrazna pravila razlikuju obavezu nominovane 

banke da primi i prosledi dokumenta od obaveze da pregleda dokumenta. U oba 

slučaja, ne pretpostavlja se da nominovana banka ima i obavezu da honoriše ili 

negocira. Kada je u pitanju akceptiranje menice ili obaveza odloženog plaćanja, u 

Jednoobraznim pravilima postoji odredba prema kojoj nominujući banku da akceptira 

menicu ili preuzme obavezu odloženog plaćanja, akreditivna banka ovlašćuje tu 

nominovanu banku da unapred plati ili iskupi akceptiranu menicu ili podrazumeva 

obavezu odloženog plaćanja koju je preuzela ta nominovana banka 398 . 

U praksi se najčešće nominuje određena korespondentna banka radi isplate 

akreditivne sume. U takvom slučaju nominovana banka predstavlja mesto plaćanja i 

tada se »korisnik mora obratiti nominovanoj (imenovanoj) banci radi plaćanja i nema 

pravo izbora banaka između imenovane, akreditivne i potvrđujuće banke« 399 . 

Međutim, ako nominovana banka ne izvrši plaćanje, prema korisniku su solidarno 

odgovorni i akreditivna i konfirmirajuća banka. Ukoliko nominovana banka ima 

obavezu pregleda dokumenata i obavezu honorisanja, može se postaviti pitanje šta će 

se desiti ako ona ne ispoštuje odredbe Jednoobraznih pravila koja se odnose na 

proceduru odbijanja prijema dokumenata koji nisu usklađeni sa akreditivnim 

uslovima 400 . U tom slučaju, akreditivna banka bi bila obavezna da postupa sa takvim 

dokumentima kao da su usklađena i da honoriše akreditiv, ali bi nominovana banka 



399 Vukmir B., op.cit. str. 97. 


150

ila odgovorna za povredu ugovora sa akreditivnom bankom, pa bi akreditivna banka 

bila ovlašćena da protiv nje podnese tužbu za naknadu štete 401 . 

Nominovana banka ima pravo da zahteva od akreditivne banke novčano 

pokriće po osnovu akreditiva. Stvar je međusobnog dogovora kada će to novčano 

pokriće biti uplaćeno nominovanoj banci, odnosno da li će biti uplaćeno pre nego što 

korisnik preda dokumenta ili u nekom periodu nakon predaje dokumenata. Ukoliko je 

ugovoreno da to bude određeni vremenski period nakon predaje dokumenata, 

nominovana banka će isplatiti korisniku akreditivni iznos i ona tada stiče pravo 

regresa prema akreditivnoj banci. Pravo nominovane banke na regres prema 

akreditivnoj banci regulisano je Jednoobraznim pravilima MTK za ramburs Banka – 

Banci po dokumentarnim akreditivima – Publikacija MTK br. 725. U skladu sa ovim 

Pravilima, nominovana banka ima pravni položaj banke poverioca (claiming bank). 

Ako nominovana banka ima ulogu isplatne banke, ona po pravilu, naplaćuje 

naknadu koja se odnosi na obavljanje platnog prometa sa inostranstvom i koja je 

predviđena aktima poslovne politike banke. U slučaju da nominovana banka ima 

obavezu pregleda dokumenata, ona ima pravo na proviziju (naknadu) za pregled 

dokumenata. 

Što se tiče pravne prirode odnosa između akreditivne i nominovane banke, 

smatramo da ovaj pravni odnos ima najviše sličnosti sa pravnim institutom zastupanja 

na osnovu punomoćja, kao što je to slučaj i sa pravnim odnosom akreditivna – 

avizirajuća banka, s tim što se sadržina obaveza avizirajuće banke razlikuje od 

sadržine obaveza nominovane banke. Potvrdu za ovakav stav nalazimo u članu 12. b. 

Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive gde se navodi da 

akreditivna banka ovlašćuje nominovanu banku za vršenje određenih pravnih radnji. 

Ovde je reč o ovlašćenju za zastupanje koje vlastodavac (akreditivna banka) pravnim 

poslom daje punomoćniku (nominovanoj banci). 


151

6. MERODAVNO PRAVO KOD PRAVNIH ODNOSA IZMEĐU BANAKA 

KOJE UČESTVUJU U POSLU MEĐUNARODNOG DOKUMENTARNOG 

AKREDITIVA 

Odredbe koje sadrže Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne 

akreditive, a kojima se regulišu pravni odnosi između akreditivne banke i 

korespondentnih banaka (avizirajuće, konfirmirajuće i nominovane banke) nisu 

dovoljne za uređenje svih pitanja koja se mogu pojaviti kod ovih odnosa. Dopunu 

regulacije ovih odnosa predstavljaju poslovni običaji koji postoje u bankarskom 

poslovanju. Međutim, ako se pojave pitanja gde odgovore ne mogu dati poslovni 

običaji ili ako postoji različito tumačenje običajnih pravila, tada je neophodno da se 

primeni pravo određene države. S obzirom da akreditivna banka i korespondentne 

banke imaju sedišta u različitim državama postavlja se pitanje da li na pravne odnose 

između banaka treba primeniti pravo države gde se nalazi sedište akreditivne banke ili 

pravo države gde se nalazi sedište korespondentne banke, u slučajevima kada banke 

nisu izvršile izbor merodavnog prava u ugovoru o poslovnoj saradnji. 

Kada je reč o pravnim odnosima između akreditivne i avizirajuće banke, prof. 

Van Houtte smatra da bi na ove pravne odnose trebalo primeniti pravo zemlje gde se 

nalazi sedište avizirajuće banke, jer se pravo zemlje gde je sedište avizirajuće banke 

primenjuje i na odnose između avizirajuće banke i korisnika i da je zato pogodno da 

se jedan pravni sistem primeni na dva aspekta iste transakcije 402 . Prof. Ellinger i prof. 

Neo, takođe smatraju da je za ugovor između akreditivne i avizirajuće banke 

merodavno pravo zemlje gde se nalazi poslovno sedište avizirajuće banke, s obzirom 

da je ona nosilac karakteristične obaveze u skladu sa Rimskom Konvencijom 403 . Prof. 

Schutze i prof. Fontane zastupaju isti stav i to ne samo kada su u pitanju pravni odnosi 

između akreditivne i avizirajuće banke nego kada su u pitanju i pravni odnosi 

akreditivna – konfirmirajuća banka i akreditivna – nominovana banka, jer prema 

njihovom mišljenju korespondentna banka izvršava glavnu obavezu, bez obzira da li 

se korespondentna banka nalazi u ulozi avizirajuće, konfirmirajuće ili nominovane 

banke 404 . U engleskoj pravnoj teoriji je prihvaćeno gledište da je za pravni odnos 




152

između akreditivne i konfirmirajuće banke merodavno pravo države u kojoj se nalazi 

konfirmirajuća banka 405 odnosno pravo države gde je konfirmacija izvršena 406 . 

Problematika određivanja merodavnog prava za pravne odnose koji postoje 

između banaka koje učestvuju u poslu međunarodnog dokumentarnog akreditiva je 

povezano sa pitanjem pravne prirode ovih odnosa. Kod razmatranja pravne prirode 

ovih odnosa došli smo do zaključka da je pravni odnos akreditivna – avizirajuća 

banka i pravni odnos akreditivna – nominovana banka najbliži zastupanju na osnovu 

punomoćja, a pravni odnos akreditivna – konfirmirajuća banka najbliži ugovoru o 

komisionu. Naš Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja 

određuje koje će pravo biti merodavno za pojedine vrste ugovora, u slučaju da stranke 

nisu same izabrale merodavno pravo. Za ugovor o punomoćstvu kao merodavno 

pravo primenjuje se pravo mesta gde se u vreme prijema ponude nalazilo prebivalište, 

odnosno sedište punomoćnika 407 . Kada je reč o pravnom odnosu između akreditivne i 

avizirajuće banke i pravnom odnosu između akreditivne i nominovane banke, prema 

našem mišljenju merodavno pravo bi bilo pravo zemlje u kojoj se nalazi sedište 

avizirajuće banke, odnosno nominovane banke, ako prihvatimo stanovište da su ove 

banke punomoćnici akreditivne banke kao vlastodavca. Za ugovor o komisionu kao 

merodavno pravo primenjuje se pravo mesta gde se u vreme prijema ponude nalazilo 

prebivalište, odnosno sedište komisionara 408 . Što se tiče pravnog odnosa između 

akreditivne i konfirmirajuće banke, mišljenja smo da bi merodavno pravo bilo pravo 

zemlje gde se nalazi sedište konfirmirajuće banke, ako se prihvati stav da 

konfirmirajuća banka ima ulogu komisionara. 



407 Član 20. tačka 3) Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja 

408 Član 20. tačka 5) Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja 

153

GLAVA SEDMA 

PRAVNI ODNOS IZMEĐU BANKE I KORISNIKA AKREDITIVA 


Predmet razmatranja u ovom poglavlju predstavljaju pravni odnosi koji se 

uspostavljaju između banaka na jednoj strani i korisnika akreditiva na drugoj strani. S 

obzirom da se u akreditivnom poslovanju mogu pojaviti četiri vrste ba naka 

(akreditivna, konfirmirajuća, avizirajuća i nominovana), postavlja se pitanje da li sve 

ove banke mogu uspostaviti pravne odnose sa korisnikom. Akreditivna banka je 

banka bez koje dokumentarni akreditiv ne može postojati i akreditivna banka uvek 

ima obaveze prema korisniku bez obzira da li je angažovala neku od korespondentnih 

banaka. Konfirmirajuća banka kao banka koja dodaje svoju potvrdu na akreditiv koji 

je već otvoren, preuzima obaveze prema korisniku od trenutka kada ga obavesti i 

načelno govoreći, između obaveze akreditivne banke i potvrđujuće (konfirmirajuće) 

banke nema razlike 409 . Potvrdu za to nalazimo u članovima 7. i 8. Jednoobraznih 

pravila i običaja za dokumentarne akreditive gde su taksativno navedene obaveze 

akreditivne i konfirmirajuće banke i iz kojih jasno proizilazi da su obaveze ove dve 

vrste banaka prema korisniku identične. Kada se »akreditiv« dostavi konfirmirajućoj 

banci i ona izvrši odgovarajući upis u taj akreditiv, preuzima prema korisniku 

samostalnu obavezu isplate akreditivne sume 410 . 

U teoriji je opšteprihvaćen stav da »između obaveštavajuće (avizirajuće) 

banke i korisnika ne nastaje pravni odnos i ne dolazi do nastanka međusobnih prava i 

obaveza« 411 . Avizirajuća banka ima obaveze samo prema akreditivnoj banci, a nema 


410 Folsom R., Gordon M., Spanogle J. op. cit. str. 102. 


154

obaveze prema korisniku. Čak i kada avizirajuća banka obavesti korisnika da će mu 

ona isplatiti akreditivni iznos, pa ona to ne učini, korisnik može zahtevati ispunjenje 

samo od akreditivne banke ili od konfirmirajuće banke ukoliko takva postoji. 

Nominovana banka, takođe ne uspostavlja pravne odnose sa korisnikom akreditiva, 

već samo sa akreditivnom bankom. U pojedinim odredbama Jednoobraznih pravila 

koja se odnose na pregled dokumenata, spominje se i nominovana banka, s obzirom 

da i ona može biti ovlašćena za pregled dokumenata, ali i pored toga ona za svoje 

radnje ne odgovara korisniku nego odgovara samo akreditivnoj banci jer ima ulogu 

njenog punomoćnika. 

S obzirom da se samo akreditivna i konfirmirajuća banka nalaze u pravnim 

odnosima sa korisnikom akreditiva, naslov poglavlja bi mogao biti – pravni odnos 

između akreditivne i konfirmirajuće banke na jednoj strani i korisnika akreditiva na 

drugoj strani. Međutim, pošto su obaveze akreditivne banke prema korisniku 

identične sa obavezama konfirmirajuće banke prema korisniku opredelili smo se za 

gornji naslov poglavlja. Upravo zbog toga, u daljem izlaganju koristićemo umesto 

termina akreditivna i konfirmirajuća banka, samo termin banka u jednini. 

Sve pravne radnje koje smo do sada naveli, a koje preduzimaju učesnici 

dokumentarnog akreditiva imaju za krajnji cilj realizaciju akreditiva koja 

podrazumeva pregled dokumenata i namirenje potraživanja korisnika akreditiva. 

Specifičnost pravnog odnosa između akreditivne i konfirmirajuće banke na 

jednoj strani i korisnika akreditiva na drugoj, ogleda se u tome da samo jedna strana 

ima obaveze (akreditivna i konfirmirajuća banka), a druga strana (korisnik akreditiva) 

ima pravo da traži isplatu akreditivnog iznosa, ali da bi ostvario svoje pravo, on mora 

da ispuni određene uslove 412 . 

2. USLOVI KOJE TREBA DA ISPUNI KORISNIK AKREDITIVA 

Korisnik akreditiva treba da ispuni sledeće uslove da bi realizovao 

potraživanje koje ima po osnovu akreditiva: 

412 Pravnu prirodu odnosa banka – korisnik akreditiva objasnićemo u posebnom naslovu. 

155

1. da blagovremeno preda dokumenta; 

2. da preda dokumenta na mestu koje je određeno od strane akreditivne banke i 

3. dokumenta moraju biti saobrazna sa akreditivnim uslovima 

Uslov blagovremene predaje dokumenata banci znači da je korisnik dužan da 

preda dokumenta u roku koji je određen dokumentarnim akreditivom. Kod realizacije 

akreditiva potrebno je razlikovati dve vrste rokova: 1. rok za prezentaciju i 2. rok 

važnosti akreditiva. 

Prema članu 2. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumetarne akreditive – 

Definicije, prezentacija znači ili uručenje dokumenata po akreditivu akreditivnoj 

banci ili nominovanoj banci ili dokumenta tako uručena. Rok za prezentaciju 

predstavlja rok za podnošenje akreditivnih dokumenata. U akreditivu se mora 

naznačiti krajnji rok za prezentaciju, i u tom roku je korisnik dužan da preda 

dokumenta banci. Ukoliko rok za prezentaciju nije definisan u akreditivu, 

Jednoobrazna pravila i običaji za dokumetarne akreditive uvode pravilo prema kojem 

krajnji rok naznačen za honorisanje ili negociranje smatraće se kao krajnji rok za 

prezentaciju 413 . Prof. Vukadinović ističe da razdvajanje roka za prezentaciju od roka 

važnosti akreditiva, ima za cilj zaštitu kupca (nalogodavca), jer u slučajevima kada je 

ugovoren relativno duži rok važenja akreditiva, može se desiti da korisnik otpremi 

robu i pribavi uredne dokumente, ali neopravdano odugovlači sa njihovim 

podnošenjem banci i time sprečava kupca da dođe do robe koja je je već prispela u 

luku opredeljenja i stvara kupcu dodatne troškove 414 . Zbog toga je neophodno da rok 

za prezentaciju bude usklađen sa datumom otpreme robe. U tom smislu Jednoobrazna 

pravila i običaji za dokumentarne akreditive predviđaju pravilo prema kojem 

prezentacija koja uključuje jedan ili više originala transportnih dokumenata mora biti 

učinjena od strane korisnika ili u njegovo ime ne kasnije od 21 kalendarski dan posle 

datuma otpreme, ali u svakom slučaju ne kasnije od datuma isteka važnosti 

akreditiva 415 . U poslovnoj praksi, prijem dokumenata banke potvrđuju pečatom na 

kome je naznačen datum kada su primljena. Potvrda prijema dokumenata koja je data 

od strane banke »znači samo da su ona podneta blagovremeno i ne služi kao dokaz, da 

ih je banka prihvatila« 416 . 

413 Član 6. d. i. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 




156

U obaveštenju o otvaranju dokumentarnog akreditiva, akreditivna ili 

korespondentna banka mora navesti rok važnosti akreditiva. Rok važnosti označava 

rok do kada je banka obavezana svojim obaveštenjem o otvaranju akreditiva i rok do 

kada se akreditiv može realizovati. Rok važnosti je bitan elemenat dokumentarnog 

akreditiva i on se uvek mora uneti u obaveštenje o otvaranju akreditiva. U suprotnom, 

dokumentarni akreditiv ne bi bio punovažan. U slučaju da korisnik ne prezentuje 

dokumenta za honorisanje u roku važnosti akreditiva, »akreditiv se gasi i banka je 

oslobođena obaveze da isplati akreditivnu sumu« 417 . Ako rok važnosti akreditiva ili 

poslednji dan za prezentaciju pada na dan kada je banka kojoj se prezentacija mora 

učiniti zatvorena iz razloga koji se ne odnose na višu silu, rok važnosti ili poslednji 

dan za prezentaciju, zavisno od slučaja, će se produžiti na prvi sledeći bankarski 

dan 418 . Ova odredba se odnosi na slučajeve kada poslednji dan roka pada na dan kada 

banka u određenoj zemlji ne radi, bilo da je u pitanju praznik ili drugi neradni dan u 

skladu sa propisima te zemlje. 

Korisnik akreditiva treba da preda dokumenta banci koja je označena u 

obaveštenju o otvaranju akreditiva kao mesto prijema dokumenata. To može biti ili 

akreditivna, konfirmirajuća, avizirajuća ili nominovana banka. Mesto banke kod koje 

je akreditiv raspoloživ je mesto za prezentaciju 419 . U obaveštenju o otvaranju 

akreditiva koje banka dostavlja korisniku označava se banka kojoj korisnik treba da 

preda dokumenta. Korisnik mora poštovati instrukcije iz obaveštenja i nema pravo 

izbora banke kojoj će predati dokumenta. Jedino u slučaju da banka koja je određena 

kao mesto prijema odbije prijem, tada korisnik podnosi dokumenta akreditivnoj ili 

konfirmirajućoj banci (ukoiko ona postoji). Potrebno je razlikovati mesto prijema 

dokumenata od mesta plaćanja, jer jedna banka može biti označena kao mesto 

prijema, a druga banka može biti ovlašćena da izvrši plaćanje. 

Korisnik akreditiva treba da preda banci saobrazna dokumenta, pod čime se 

podrazumevaju dokumenta koja su u potpunosti usklađena sa odredbama i uslovima 

otvorenog akreditiva. Ovaj uslov koji treba da ispuni korisnik je u korelaciji sa 

obavezom banke da pregleda da li su prezentovana dokumenta u skladu sa uslovima i 

odredbama akreditiva. Problematiku pregleda dokumenata obradićemo u delu – 

obaveze banke prema korisniku. 



419 Član 6. d. ii. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

157

3. OBAVEZE BANKE PREMA KORISNIKU AKREDITIVA 

3. 1. Obaveza pregleda dokumenata 

3. 1. 1. Uopšteno o obavezi pregleda dokumenata 

Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive i bankarsko 

običajno pravo sadrže dve grupe pravila koja se odnose na obavezu banke da pregleda 

dokumente. Prva grupa pravila predstavljaju opšta pravila, odnosno standarde za 

pregled dokumenata koji su zajednički za sve vrste akreditivnih dokumenata. Druga 

grupa pravila postavljaju uslove koje treba da ispune pojedine vrste akreditivnih 

dokumenata. Za obavezu banke da pregleda akreditivna dokumenta, izvor prava, 

pored Jednoobraznih pravila, predstavlja i Međunarodna standardna bankarska praksa 

za pregled dokumenata po dokumentarnim akreditivima (ISBP Publikacija 681) koja 

daje tumačenje odredbi Jednoobraznih pravila koja se odnose na pregled dokumenata. 

Obaveza pregleda dokumenata podrazumeva obavezu banke da utvrdi da li su 

dokumenta koja je primila od strane korisnika po svom izgledu u skladu sa 

akreditivnim uslovima, ali se pri tome banka »ne bi mogla samo formalistički držati 

teksta akreditiva već mora da utvrdi i smisao akreditivnih uslova i odredaba« 420 . 

Obaveza pregleda dokumenata predstavlja jedno od najosetljivijih pitanja, ne 

samo kod pravnog odnosa između banke i korisnika, nego uopšte kod pravnog 

instituta dokumentarnog akreditiva. Najveći broj sudskih i arbitražnih sporova 

proizilazi iz oblasti primena standarda za pregled dokumenata. Možemo priznati da je 

banka (akreditivna , konfirmirajuća ili nominovana) u nezavidnoj poziciji kada vrši 

ispitivanje dokumenata, jer u određenim situacijama jedna od strana u ovom poslu 

može biti nezadovoljna i odlučiti da pokrene sudski ili arbitražni postupak protiv 

banke. Ako banka prihvati dokumenta za koje nalogodavac smatra da nisu u skladu sa 

otvorenim akreditivom, nalogodavac može pokrenuti spor protiv banke. U drugom 

slučaju, ako banka odbije da honoriše dokumenta sa obrazloženjem da nisu usklađena 

sa akreditivom, tada korisnik može pokrenuti spor. Međunarodna trgovinska komora 

420 Šogorov S., Bankarsko pravo, op. cit. str. 219. 

158

je primetila da je u ranijim fazama razvoja akreditivnog poslovanja dolazilo do 

značajnog procenta odbijanja honorisanja dokumenata zbog odstupanja, pa su u tom 

cilju doneta tumačenja odredbi o pregledu dokumenata pod nazivom Međunarodna 

standardna bankarska praksa za pregled dokumenata po dokumentarnim akreditivima 

(ISBP Publikacija 681). 

3. 1. 2. Opšta pravila za pregled dokumenata 

3.1.2.a. Odnos Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive i 

Međunarodne standardne bankarske prakse u vezi sa pregledom dokumenata 

Kod proučavanja obaveze banke da pregleda dokumenta, posebno pitanje 

predstavlja odnos između Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive 

i Međunarodne standardne bankarske prakse za pregled dokumenata po 

dokumentarnim akreditivima (ISBP Publikacija 681) koja su takođe doneta od strane 

Međunarodne trgovinske komore i čiji je cilj da daju tumačenje odredbi 

Jednoobraznih pravila koja se odnose na pregled dokumenata. U prethodnoj Reviziji 

Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 500) 

na osnovu člana 13. a. banke su prilikom pregleda dokumenata izričito upućene na 

korišćenje međunarodne standardne bankarske prakse. U najnovijoj Reviziji 

Jednoobraznih pravila, upućivanje na upotrebu međunarodne standardne bankarske 

prakse nalazimo u članu 2. – Definicije i članu 14. d. ovih Pravila. Primena 

međunarodne standardne bankarske prakse predviđena je u članu 2. – Definicije, u 

delu gde se daje definicija usklađene prezentacije. Tako se pod usklađenom 

prezentacijom podrazumeva prezentacija koja je u skladu sa odredbama i uslovima 

akreditiva, primenljivim odredbama ovih pravila i međunarodnom standardnom 

bankarskom praksom. Iz ove odredbe možemo izvesti zaključak o hijearhiji pravnih 

normi na osnovu kojih se utvrđuje usklađenost dokumenata. Na prvom mestu, banka 

procenjuje da li su dokumenta u skladu sa odredbama i uslovima konkretnog 

dokumentarnog akreditiva koji je otvoren, pa zatim, da li su u skladu sa 

Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive, i na kraju da li su u 

skladu sa međunarodnom standardnom bankarskom praksom. Pored ove odredbe, 

član 14. d. Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 600), takođe upućuje na primenu 

159

međunarodne standardne bankarske prakse, jer se navodi da podaci u dokumentu, 

kada se čitaju u kontekstu sa akrediti vom, samim dokumentom i međunarodnom 

standardnom bankarskom praksom, ne moraju biti identični, ali ne smeju biti 

protivrečni sa podacima u tom dokumentu, svakom drugom predviđenom dokumentu 

ili akreditivu. U svakom slučaju, donošenje Međunarodne standardne bankarske 

prakse je imalo dvostruki uticaj: 1. bankama je olakšan postupak pregleda 

dokumenata i 2. uticalo se na smanjenje broja sporova koji su proistekli po osnovu 

odbijanja honorisanja zbog nesaobraznosti dokumenata. 

3.1.2.b.Opšti kriterijumi za pregled akreditivnih dokumenata 

Kod obaveze pregleda dokumenata naročito dolazi do izražaja načelo 

poslovanja dokumentima a ne robom. U engleskoj teoriji ovaj princip se naziva - 

princip stroge saglasnosti (saobraznosti) – principle of strict compliance, koji 

podrazumeva da dokumenta koja se prezentuju po osnovu akreditiva moraju biti 

strogo usaglašena sa odredbama i uslovima akreditiva 421 . Ovaj princip ima izvor u 

opštem principu prava agencije iz engleskog prava ( law of agency), prema kome je 

agent ovlašćen da traži regres od svog principala samo ako je postupao u skladu sa 

njegovim instrukcijama 422 . Sigurnost dokumentarnog akreditiva je obezbeđena samo 

ako se banka strogo drži uslova koje je postavio nalogodavac, i ako izvrši plaćanje 

kada su joj prezentovana usaglašena dokumenta 423 . Ključno pitanje je kako će banka 

proceniti da li su dokumenta usaglašena sa uslovima i odredbama akreditiva, a pri tom 

vodeći računa o primeni principa stroge saglasnosti. U engleskoj pravnoj teoriji 

postoji odgovor da su dokumenta saglasna sa akreditivom »ako su potpuna, ako su 

one vrste koja je opisana u akreditivu i ako ne sadrže očigledne nedostatke« 424 . Kada 

se govori o principu stroge saobraznosti, može se postaviti pitanje, da li banka koja 

vrši pregled dokumenata treba da se upušta u ocenu svrsishodnosti pojedinih zahteva 

koji su uneti u akreditiv. U sporu Commercial Banking Co of Sydney Ltd v Jalsard Pty 

Ltd (1973) , Lord Diplok je zauzeo sledeći stav: »Banka ne treba da ocenjuje da li 

421 Ellinger P., Neo D., op. cit. str. 118. Autori se pozivaju na sudsku praksu i to na spor Equitable 

Trust of New York v Dawson Partners Ltd (1926) 27 Lloyd’s Rep 49,52. 

422 King R., Gutteridge & Megrah’s Law of Bankers’ Commercial Credits, str. 181. 


424 Ibid 

160

dokumenta koja je ugovorio kupac imaju određenu komercijalnu svrhu ili zašto je 

klijent tražio da dokumenta koja se podnose imaju određene elemente« 425 . 

Dokumenta koja su predviđena akreditivom podnose se u roku koji je određen 

od strane akreditivne banke i to banci koja je imenovana za prijem dokumenata. 

Prijem dokumenata u ime banke vrši stručna služba koja je specijalizovana za 

akreditivno poslovanje. Ova stručna služba za poslove akreditiva nalazi se najčešće u 

okviru organizacionog dela banke koji je zadužen za platni promet sa inostranstvom 

ili u okviru organizacionog dela koji je nadležan za poslove sa privredom odnosno za 

korporativno bankarstvo. Prvi korak koji preduzima banka jeste da utvrdi da li su 

dokumenta »potpuna«, odnosno da utvrdi »da li su podneta sva ona dokumenta koja 

se predviđaju akreditivom« 426 . Kada stručna služba banke konstatuje da su podneta 

sva dokumenta predviđena akreditivom, sledeći korak jeste da se utvrdi da li je 

dokument izdalo lice koje je navedeno u akreditivu. Prema pravilu 22. Međunarodne 

standardne bankarske prakse, ako akreditiv pokazuje da dokumenat treba da izda 

imenovano lice ili subjekat, ovaj uslov je zadovoljen ako dokumenat izgleda da je 

izdat od imenovanog lica ili subjekta. Da bi banka zaključila da je dokument izdat od 

strane imenovanog lica potrebno je da se ispune kumulativno dva uslova: 1. da je 

dokument sačinjen na memorandumu imenovanog lica i 2. da je dokument sačinjen ili 

potpisan od strane imenovanog lica (dokument mora potpisati zakonski zastupnik 

pravnog lica ili fizičko lice koje je naznačeno u akreditivu). Umesto pomenutih lica, 

dokument može potpisati u njihovo ime, neko drugo lice ako ima urednu punomoć 

koja je izdata od strane izdavaoca dokumenta. 

Prilikom pregleda dokumenata, od stručne službe banke se zahteva da postupa 

sa pojačanom pažnjom odnosno sa pažnjom dobrog privrednika. Nije sporno da 

bankarski službenici moraju dobro poznavati bankarske običaje. Međutim, postavlja 

se pitanje u kojoj meri bankarski službenici moraju poznavati trgovačke običaje i 

trgovačku praksu. U engleskoj pravnoj teoriji postoji shvatanje da se ne može 

očekivati da banka poznaje trgovačke termine i praksu ili da zna zašto je kupac 

ugovorio određene odredbe 427 . 

Utvrđivanje saobraznosti odnosno usklađenosti dokumenata sa akreditivnim 

uslovima predstavlja centralni problem ne samo kod pregleda dokumenata nego 



427 Griffin B., op. cit. str. 184. 

161

uopšte kod poslovanja sa akreditivima. Pojam saobraznosti (usklađenosti) ne bi 

trebalo tumačiti ni previše široko niti previše usko, jer bi mogle proisteći određene 

negativne posledice u poslovanju sa akreditivima. Prof. Vukmir ističe da bi »traženje 

idealne ili potpune saobraznosti moglo ugroziti ceo sistem dokumentarnih akreditiva«, 

a s druge strane preširoko tumačenje pojma saobraznosti moglo bi ugroziti interese 

kupaca i »sigurnost dokumentarnog akreditiva« 428 . 

U odredbama Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive 

koja se odnose na pregled dokumenata nije detaljnije regulisan način prezentacije 

dokumenata. Ponekad je akeditivom predviđeno da korisnik predaje dva ili više 

dokumenta, pa se može postaviti pitanje da li se ova dokumenta mogu prezentovati 

banci pojedinačno ili se moraju svi predati u istom trenutku. Prof. Vukmir zastupa 

gledište, sa kojim se i mi slažemo, da se pojedinačno prezentovanje dokumenata ne 

može smatrati nesaobraznim, pod uslovom da su dokumenti predati u roku 429 . 

Standardi za pregled dokumenata su regulisani u članu 14. Jednoobraznih 

pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600). Ovaj član sadrži 

kriterijume za ocenu da li su dokumenta sačinjena i prezentovana u skladu sa ovim 

pravilima. Nominovana banka, koja postupa po svojoj nominaciji, konfirmirajuća 

banka, ako postoji i akreditivna banka moraju da pregledaju prezentaciju i da utvrde 

samo na osnovu dokumenata, da li dokumenta po svom izgledu čine u sklađenu 

prezentaciju 430 . Pomenuta odredba se razlikuje od odredbe iz prethodne Revizije 

Jednoobraznih pravila, gde se u članu 13. a. navodilo da su banke dužne da sa 

razumnom pažnjom pregledaju sva dokumenta navedena u akreditivu da bi utvrdile da 

li su ili ne, po svom izgledu, u skladu sa odredbama i uslovima akreditiva. 

Primećujemo da se u novoj Reviziji Jednoobraznih pravila više ne koristi standard 

»razumna pažnja«. Ovaj standard koji je korišćen kod pregleda dokumenata, a koji 

ima korene u anglosaksonskom pravu, u dosadašnjoj bankarskoj praksi se različito 

shvatao. Pregled dokumenata sa razumnom pažnjom podrazumevalo je obavezu 

banke da utvrdi »da li su dokumenta prezentovana unutar roka koji predviđen 

akreditivom, da li je korisnik prezentovao sva dokumenta koja su određena 

akreditivom, da li su prezentovana dokumenta po svom izgledu usaglašena sa 




162

uslovima akreditiva, da li su dokumenta uredno potpisana i dr« 431 . Odgovor na pitanje 

da li je banka pregledala dokumente sa razumnom pažnjom ili ne, nije lako dati, s 

obzirom da tumačenje ovog standarda vrše pojedini nacionalni sudovi pred kojima se 

spor pojavio, pa se standard razumna pažnja različito tumačio, u zavisnosti od toga 

gde se nalazilo mesto suđenja. Zato je bilo neophodno detaljnije regulisati obavezu 

banke da pregleda akreditivna dokumenta, što je u važećoj Reviziji Jednoobraznih 

pravila i učinjeno. 

U poslovnoj praksi banaka, može se pojaviti situacija da korisnik podnese 

pored dokumenata koji su predviđeni akreditivom i dokumenta koja nisu predviđena 

akreditivom, a koja bi bila potrebna nalogodavcu (kupcu). Tada se postavlja pitanje da 

li će banka pregledati i ona dokumenta koja su podneta od strane korisnika, a koja 

nisu navedena u akreditivu. U članu 13. a. Jednoobraznih pravila MTK 500 uvedeno 

je pravilo da banka neće pregledati dokumenta koja nisu navedena u akreditivu. 

Ukoliko prime takva dokumenta, vratiće ih podnosiocu ili ih proslediti dalje bez svoje 

odgovornosti. U važećoj Reviziji Jednoobraznih pravila predviđeno je da podneti 

dokument koji se ne zahteva po akreditivu biće zanemaren i može se vratiti 

podnosiocu 432 . Time se daje diskreciono pravo banci da odluči da li će ovakve 

dokumente vratiti podnosiocu ili neće. Međutim, ovakva odredba otvara dodatno 

pitanje, a to je šta će se desiti, ako banka odluči da ne vrati dokumente podnosiocu. 

Prema prethodnoj Reviziji, odgovor na ovo pitanje je bio da će banka, ako odluči da 

ne vrati podnosiocu, ova dokumenta proslediti dalje bez svoje odgovornosti. Pod 

prosleđivanjem dokumenata dalje, misli se na prosleđivanje akreditivnoj banci, ako 

dokumente prima nominovana ili konfirmirajuća banka, odnosno misli se na 

prosleđivanje nalogodavcu, ako dokumenta prima sama akreditivna banka. U važećoj 

Reviziji Jednoobraznih pravila ne postoji odgovor na ovo pitanje, ali u praksi, banke 

najčešće vraćaju podnosiocu dokumenta koja se nalaze izvan spiska akreditivnih 

dokumenata. Upravo zbog toga je važno da nalogodavac vodi računa prilikom 

popunjavanja naloga za otvaranje akreditiva i da navede sva dokumenta koja su mu 

neophodna za preuzimanje robe. 

Nalogodavac prilikom davanja naloga može tražiti da se u akreditiv unesu 

određeni uslovi koje treba da ispuni korisnik akreditiva. Pri tome, u interesu je 

nalogodavca da navede i dokumenta kojima se dokazuje da su uslovi ispunjeni. U 

431 Houte H., op. cit. str. 277. 

432 Član 14. g. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

163

suprotnom, ako akreditiv sadrži uslov bez navođenja dokumenta koji pokazuje 

usklađenost sa uslovom, banke će smatrati da taj uslov nije ni naveden i zanemariće 

ga 433 . Smatramo da bi akreditivna banka trebalo da upozori nalogodavca na ovu 

odredbu, ukoliko on traži unošenje određenih uslova u akreditiv, bez navođenja 

dokumenata koji bi mogli potvrditi ispunjenost tih uslova. 

Sledeće pitanje koje se postavlja kod obaveze pregleda dokumenata jeste da li 

je korisnik akreditiva dužan da preda originale dokumenata ili može predati samo 

fotokopije dokumenata. U poslovanju sa akreditivima postoji praksa prema kojoj 

banke traže originale dokumenata, osim ako se u akreditivu izričito navede da su 

fotokopije prihvatljive 434 . Razlog zašto banke radije posluju sa originalima nego sa 

fotokopijama dokumenata leži u obavezi banke da utvrdi, prema spoljnjem izgledu da 

li su dokumenta autentična, odnosno da li je izdalo ono lice koje je trebalo da ih izda, 

a to se najsigurnije može utvrditi na osnovu originala. Jednoobrazna pravila i običaji 

za dokumentarne akreditive pružaju mogućnost da se u akreditivnom poslovanju 

upotrebljavaju i fotokopije. Prema Jednoobraznim pravilima, osnovni princip je da se 

bar jedan original svakog dokumenta predviđenog u akreditivu mora prezentovati 435 . 

Najbolje rešenje je da se na originalnom dokumentu naznači da je reč o originalu. 

Međutim, ako to izdavaoc nije učinio, banka će smatrati kao original svaki dokument 

koji nosi vidno originalni potpis, oznaku, pečat ili nalepnicu izdavaoca dokumenta, 

ukoliko sam dokument ne pokazuje da nije original 436 . Ukoliko dokumenat ne 

pokazuje drugačije, banka će takođe prihvatiti dokumenat kao original ako: 1. izgleda 

da je pisan, kucan, perforisan ili pečatiran rukom izdavaoca dokumenta; ili 2. izgleda 

da je na originalu memoranduma izdavaoca dokumenta; ili 3. navodi da je to original, 

ukoliko se ne pokaže da se navod ne može primeniti na prezentovani dokumenat 437 . 

Prethodna revizija Jednoobraznih pravila je sadržala drugačiju odredbu koja se 

odnosila na utvrđivanje originala dokumenata. Prema članu 20. (b) Jednoobraznih 

pravila (Publikacija MTK 500) ukoliko u akreditivu nije drugačije određeno, banke će 

prihvatiti kao originale dokumenta koji su proizvedeni ili izgledaju da su proizvedeni 

putem: 1. grafičko – reprodukcionih, automatizovanih ili kompjuterizovanih sistema, 

2. kao karbonske kopije, pod uslovom da stoji oznaka »original« i, gde je potrebno, da 

433 Član 14. (h) Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 


435 Član 17. (a) Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

436 Član 17. (b) Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

437 Član 17. (c) Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

164

su potpisani 438 . Prema pravilu 28. Međunarodne standardne bankarske prakse za 

pregled dokumenata po dokumentarnim akreditivima (ISBP), dokumenta izdata u više 

od jednog originala mogu se označiti kao »Original«, »Duplikat«, »Triplikat«, »Prvi 

original«, »Drugi original«, itd. Nijedan od ovih oznaka neće diskvalifikovati 

dokument kao original. 

Što se tiče upotreba fotokopija dokumenata, član 17. (d) Jednoobraznih pravila 

(Publikacija MTK 600) propisuje da ako se u akreditivu zahteva prezentacija kopija 

dokumenata, dozvoljena je prezentacija ili originala ili kopija. To znači da, ako je u 

akreditiv, na zahtev nalogodavca, unet uslov da korisnik podnese banci kopiju 

određenog dokumenta, a korisnik ipak podnese original, banka neće odbiti prijem 

ovog dokumenta i smatraće se da je izvršena uredna prezentacija. Pojedini dokumenti 

koji se koriste u poslovanju sa akreditivima mogu imati više stranica. Međunarodna 

standardna bankarska praksa propisuje, da ukoliko se u akreditivu ili dokumentu ne 

predviđa drugačije, stranice koje su fizički povezane međusobno, numerisane po 

redosledu ili sadrže interno povezivanje jedne na drugu, bilo kako da su nazvane ili 

naslovljene, pregledaju se kao jedan dokument, čak i ako se neke od stranica smatraju 

kao prilog 439 . 

Kod pregleda dokumenata može se postaviti pitanje da li su prihvatljiva 

dokumenta koje potpisuje nalogodavac. Jednoobrazna pravila (Publikacija MTK 600) 

ne uređuju ovo pitanje, ali Međunarodna standardna bankarska praksa u pravilu 4. 

preporučuje da u akreditivu ne treba zahtevati prezentaciju dokumenata koje izdaje ili 

supotpisuje nalogodavac. Ako je akreditiv izdat uključujući takve odredbe, korisnik 

mora ili da traži izmenu ili da se uskladi sa tim odredbama i snosi rizik da to ne može 

da ispuni. Korisnik akreditiva (prodavac) ne bi trebao da prihvata uslov da podnosi 

dokumenta, čije pribavljanje zavisi jedino od volje kupca - nalogodavca (npr. protkol 

o preuzimanju robe) jer nesavestan kupac može da odbije da potpiše takav dokument 

i time osujeti naplatu akreditivnog iznosa 440 . 

438 Nakon donošenja Revizije Jednoobraznih pravila iz 1993. godine, u praksi se pojavio značajan broj 

pitanja postavljenih od strane banaka – kako utvrditi da se radi o originalu nekog dokumenta. U cilju 

ujednačavanja prakse prilikom pregleda dokumenata Komisija za bankarsku tehniku i praksu je 

usvojila u julu 1999. godine Odluku o utvrđivanju »originala« dokumenta u kontekstu UCP 500, 

podčlan 20 (b). Ova Odluka Komisije za bankarsku tehniku i praksu je znatno olakšala rad bankarskih 

službenika koji rade sa akreditivima. 



165

S obzirom da međunarodni dokumentarni akreditiv podrazumeva učesnike 

koji pripadaju različitim državama, kao i da dokumenta u velikom broju slučajeva 

izdaju i subjekti koji nisu učesnici dokumentarnog akreditiva i koji mogu da pripadaju 

nekoj trećoj državi, kod pregleda dokumenata kao poseban problem javlja se pitanje 

jezika na kome treba da budu sačinjeni pojedini dokumenti. Jednoobrazna pravila i 

običaji za dokumentarne akreditive nisu regulisali ovu problematiku, ali je zato to 

učinila Međunarodna standardna bankarska praksa. U praksi bi bilo najprihvatljivije 

rešenje da se akreditivna dokumenta sačinjavaju na istom jeziku na kome je sačinjeno 

i saopštenje o otvaranju akreditiva. Kada se u akreditivu navodi da su prihvatljiva 

dokumenta na dva ili više jezika, nominovana banka može u svom avizu akreditiva, 

ograničiti broj prihvatljivih jezika kao uslov za njeno angažovanje u akreditivu 441 . 

Danas je problem upotrebe jezika kod sačinjavanja akreditivnih dokumenata više 

teorijske prirode, jer se u najvećem broju slučajeva akreditivni dokumenti sastavljaju 

na engleskom jeziku. 

U praksi se dešava da dokumenta koja podnosi korisnik imaju određene 

ispravke. Da li banke, u tom slučaju, treba da odbiju dokumente kao neuredne ili treba 

utvrditi ko je izvršio te ispravke i ako je to učinilo ovlašćeno lice, takva dokumenta 

prihvatiti. Kao i kod prethodno postavljenog pitanja, Jednoobrazna pravila i običaji za 

dokumentarne akreditive ne daju odgovor na ovo pitanje, ali odgovor daje 

Međunarodna standardna bankarska praksa u pravilu broj 9., prema kojem ispravke i 

izmene informacija ili podataka u dokumentima, izuzev dokumenata koja je izdao 

korisnik, moraju biti autentifikovana od strane koja je izdala dokument ili od strane 

koju je izdavalac ovlastio da to učini. Autentifikacija mora da pokaže ko je uradio 

autentifikaciju i da sadrži potpis ili paraf te strane. Ovo pravilo otvara sledeće pitanje, 

a to je kakva je razlika između potpisa i parafa. U tekstu engleske verzije 

Međunarodne standardne bankarske prakse, za reč »paraf« koristi se termin »initials«, 

što bi smo mogli prevesti kao inicijali. Tako bi se i paraf mogao razumeti kao inicijali 

odnosno početna slova imena i prezimena izdavaoca. Za očekivati je da se češće 

koristi paraf za autentifikaciju ispravki i izmena nego potpis izdavaoca, isključivo 

zbog tehničko – stilskih razloga, kako se tekst akreditivnih dokumenata ne bi dodatno 

opterećivao. 


166

3.1.2.c. Rok za ispitivanje dokumenata 

Rok koji ima banka za ispitivanje dokumenata koje je podneo korisnik je 

»kritičan rok u akreditivnim transakcijama« 442 jer i korisnik i nalogodavac imaju 

interes da dokumenti budu što pre pregledani. Prema članu 14. (b) Jednoobraznih 

pravila (Publikacija MTK 600), nominovana banka, postupajući po svojoj nominaciji, 

konfirmirajuća banka, ako postoji i akreditivna banka će svaka imati maksimum pet 

bankarskih dana posle dana prezentacije, da utvrde da li je prezentacija usklađena. 

Ovaj period se ne skraćuje niti na njega drugačije utiče bilo koji istek roka ili 

poslednji dan za prezentaciju koji se događa na ili posle datuma prezentacije. Ova 

odredba o roku koji ima banka da pregleda dokumenta se razlikuje od odredbe koja je 

postojala u prethodnoj Reviziji Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive (Publikacija MTK 500) prema kojoj akreditivna banka, konfirmirajuća 

banka ukoliko postoji, ili nominovana banka koja radi u njihovo ime, imaće (svaka) 

razumno vreme, koje ne sme biti duže od sedam bankarskih dana od dana prijema 

dokumenata, da pregledaju dokumenta i utvrde da li će preuzeti ili odbiti dokumenta i 

da o tome obaveste stranu od koje su dokumenta primljena 443 . Posledica primene 

odredbe iz Jednoobraznih pravila iz 1993. godine (Publikacija MTK 500) je bila da se 

standard »razumno vreme« različito tumačio u zavisnosti od toga gde je sedište 

određene banke, tako da je period koji je definisan kao »razumno vreme« mogao biti 

različit za akreditivnu, nominovanu ili konfirmirajuću banku. Smatramo da je 

izostavljanjem ovog standarda i skraćivanjem roka sa sedam na pet bankarskih dana 

postignut veći stepen ekonomičnosti u procesu pregleda dokumenata. 

Jednoobrazna pravila (Publika cija MTK 600) u članu 2. – definicije 

objašnjavaju pojam bankarski dan. Bankarski dan znači dan na koji je banka redovno 

otvorena u mestu u kome će se izvršiti plaćanje. S obzirom da u našoj zemlji neke od 

banaka rade i subotom, može se postaviti pitanje da li se i ovaj dan može smatrati 

bankarskim danom. Ovde moramo razlikovati da li je subota radni dan za banku kao 

pravno lice ili ovim danom rade samo pojedine službe banke (kao npr. služba za 

šaltersko poslovanje sa fizičkiim licima). S obzirom da Jednoobrazna pravila upućuju 

na »radnju koja potpada pod ova pravila«, a to bi u ovom slučaju bila radnja – 

pregleda dokumenata koju vrši posebna stručna služba banke, smatramo da subota ne 

442 Vukmir B., op. cit. str.183. 

443 Član 13. (b) Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 500) 

167

i bila »bankarski dan«, ukoliko je subota neradan dan za službu koja je ovlašćena za 

ove poslove. Drugi deo člana 14. (b) Jednoobraznih pravila iz 2007. godine, a koji 

pojašnjava da se rok za pregled dokumenata ne skraćuje niti na njega utiče bilo koji 

istek roka, zapravo daje uputstvo svim učesnicima u poslu dokumentarnog akreditiva 

da vode računa o usklađenosti roka otpreme robe sa rokom za prezentaciju i rokom 

važnosti akreditiva, s obzirom da svaka od banaka (nominovana, konfirmirajuća i 

akreditivna banka) imaju rok od pet bankarskih dana. Međutim, u Reviziji 

Jednoobraznih pravila iz 2007. godine nije naveden rok u kome banke treba da 

obaveste korisnika akreditiva da li je prezentacija usklađena ili nije. U prethodnoj 

Reviziji Jednoobraznih pravila je izričito navedeno da rok od sedam bankarskih dana 

podrazumeva period u kome banke trebaju da pregledaju dokumenta i utvrde da li će 

preuzeti ili odbiti dokumente i da o tome obaveste stranu od koje su dokumenta 

primljena. Mišljenja smo da ukoliko banka proceni da dokumenta nisu usklađena sa 

akreditivnim uslovima, ona mora da pošalje obaveštenje korisniku u roku od pet 

bankarskih dana računajući od dana prijema dokumenata, jer u suprotnom, 

određivanje roka za pregled dokumenata ne bi imao smisla. 

3. 1. 3. Pregled pojedinih vrsta dokumenata koji se koriste u akreditivnom poslovanju 

3. 1. 3. a. Opšte napomene o vrstama dokumenata 

Za dokumenta koja korisnik predaje banci, u teoriji, ali i poslovnoj praksi, 

koriste se termini: robna dokumenta, akreditivna dokumenta ili samo dokumenta. 

Važno je napomenuti da svi pomenuti termini predstavljaju sinonime i da nećemo 

pogrešiti ako upotrebimo bilo koji od njih. U pravnoj teoriji postoji više podela 

dokumenata koji se koriste u poslovanju sa akreditivima i na njih utiče vremenski 

okvir unutar koga je važila određena revizija Jednoobraznih pravila i običaja za 

dokumentarne akreditive. Prof. Šogorov, sve dokumente koji se koriste kod 

međunarodnog dokumentarnog akreditiva klasifikuje u četiri osnovne grupe: 1. 

transportna dokumenta, 2. dokumenta iz osiguranja, 3. trgovačke fakture i 4. ostala 

dokumenta predviđena akreditivom (skladišnica, certifikat kontrolne organizacije, 

168

uverenje o poreklu robe) 444 . Prof. Stojiljković vrši kategorizaciju dokumenata u dve 

grupe: 1. dokumenti i isprave koje se izdaju u prevozu robe, i 2. dokumenti iz kojih se 

može identifikovati roba koja je predmet kupoprodaje (polisa osiguranja, menica, ček, 

komercijalna faktura, certifikat o poreklu robe, potvrda o prijemu) 445 . Prof. Vasiljević 

razlikuje otpremna (transportna) dokumenta koji dokazuju izvršenje isporuke – 

obaveze iz osnovnog ugovora (konosman, tovarni list, skladišnica i dr.) i ostala 

dokumenta (dokument o osiguranju, trgovačka faktura i dr.) 446 . Prof. Rosenberg, 

pozivajući se na Reviziju Jednoobraznih pravila iz 1962. godine, sva dokumenta 

svrstava u dve kategorije: 1. u prvu kategoriju spadaju dokumenti o otpremi ili 

odašiljanju robe (transportni dokumenti), dokumenti o osiguranju robe na transportu i 

trgovačke fakture; i 2. u drugu kategoriju spadaju svi ostali dokumenti kao što su 

skladišne priznanice, nalozi za isporuku, konzularne fakture, uverenja o poreklu robe i 

dr 447 . 

U ovom radu prihvatićemo podelu dokumenata koja je zastupljena u važećoj 

reviziji Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive iz 2007. godine, a 

to je podela na: 

1. transportna dokumenta u koja spadaju: 

a) konosman (teretnica), 

b) neprenosiv pomorski tovarni list, 

c) čarter parti konosman, 

d) transportni dokumenat koji pokriva najmanje dva različita vida transporta, 

e) vazdušni transportni dokumenat, 

f) dokumenta o transportu drumom, železnicom ili unutrašnjim vodama, 

g) priznanica kurira, poštanska priznanica ili potvrda o otpremi poštom, 

2. komercijalna faktura, 

3. dokumenti o osiguranju. 

U Međunarodnoj standardnoj bankarskoj praksi za pregled dokumenata po 

dokumentarnim akreditivima (ISBP – Publikacija MTK 681), pored navedenih 

dokumenata spominje se još i certifikat o poreklu. 

Može se postaviti pitanje – da li su za akreditivno poslovanje prihvatljiva i 

dokumenta koja nisu navedena u Jednoobraznim pravilima i u Međunarodnoj 


445 Stojiljković V., Međunarodno privredno pravo, Beograd, 2003., str. 208. 

446 Vasiljević M., op. cit. str. 765 i 766. 


169

standarnoj bankarskoj praksi. Odgovor nalazimo u članu 14 f. Jednoobraznih pravila – 

Publikacija MTK 600, gde se navodi da ako se u akreditivu zahteva prezentacija 

dokumenta koji nije transportni dokumenat, dokumenat o osiguranju ili komercijalna 

faktura, bez navođenja ko treba da izda dokument ili koje podatke da sadrži, banke će 

prihvatiti dokumenat kao što je prezentovan ukoliko njegov sadržaj ispunjava funkciju 

zahtevanog dokumenta i u drugom pogledu je u skladu sa podčlanom 14 (d). Iz ove 

odredbe proizilazi da su za akreditivno poslovanje prihvatljiva i sva druga dokumenta 

koja nisu izričito navedena u Jednoobraznim pravilima, pod uslovom da je njihovo 

podnošenje predviđeno akreditivom i da ispunjavaju standarde za pregled dokumenata 

koji su navedeni u članu 14. Jednoobraznih pravila. 

3. 1. 3. b. Konosman (Teretnica) 

Od svih transportnih dokumenata, konosman se najčešće upotrebljava u 

poslovanju sa akreditivima 448 . Konosman 449 ili teretnica je hartija od vrednosti koju 

izdaje prevoznik (brodar) i kojom on potvrđuje da je primio od krcatelja (pošiljaoca) 

robu određene vrste i količine u cilju prevoza. Na osnovu ove hartije od vrednosti 

brodar se obavezuje da će teret u luci iskrcaja predati onom licu koje se u toj luci bude 

ispravno legitimisalo konosmanom 450 i njom se potvrđuje količina robe koja je 

ukrcana na brod, opis te robe i njeno stanje 451 . Ovde je reč o prenosivoj ispravi, jer se 

njenim prenosom, prenosi i svojina na robi na koju se teretnica odnosi 452 . Iako svaki 

brodar ima svoj formular konosmana, sadržaj je skoro uvek isti i u ovoj ispravi se 

nalaze podaci o: datumu, imenima pošiljaoca i primaoca, da li ima klauzulu on board 

(nem. an Bord) ili nema takvu klauzulu, nazivu broda, lukama utovara i istovara i 

dr 453 . 


449 Na engleskom jeziku ova isprava se naziva Bill of lading, a na nemačkom jeziku naziva se 

Konnossement. U našoj pravnoj teoriji se ravnopravno upotrebljavaju termini »konosman« i 

»teretnica«. 

450 Carić S., Vilus J., Šogorov S., Đurđev D., Međunarodno privredno pravo, Novi Sad, 2000., str. 291. 

451 Griffin B., The Law of International trade, Oxford, 2004., str. 16. 

452 Carić S., Šulejić P., Jankovec I., Trajković M., Saobraćajno pravo, Novi Sad, 1998. godina, str. 

132.; King R., op. cit. str. 204. – autor navodi da konosman pripada grupi dokumenata kojima se 

dokazuje pravo svojine ( documents of title) i poziva se na slučajeve iz engleske sudske prakse 

Lickbarrow v Mason (1794) i Sanders v Maclean (1883), ali i na Zakon o pomorskom prevozu robe 

(Carriage of Goods Sea Act) iz 1992. godine. 

453 Maas van der G., op.cit. str. 140. 

170

Međunarodne izvore prava za konosman predstavljaju: Međunarodna 

konvencija o izjednačavanju nekih pravila o teretnici iz 1924. godine, Protokoli o 

izmeni ove Konvencije iz 1968. godine i iz 1979. godine. Jugoslavija je ratifikovala 

Međunarodnu konvenciju o izjednačavanju nekih pravila o teretnici iz 1924. godine, 

ali ne i Protokole iz 1968. i 1979. godine. 

U američkoj pravnoj teoriji, smatra se da konosman ima sledeće funkcije: »1. 

on predstavlja potvrdu prevoznika o prijemu robe; 2. u njemu su inkorporirani uslovi 

iz ugovora o prevozu; i 3. on predstavlja dokumenat o pravu svojine, na osnovu koga 

lice koje je zakonito steklo ovaj dokument ima pravo da poseduje, koristi i raspolaže 

robom koja je navedena u konosmanu« 454 . 

Ova hartija od vrednosti, prvobitno se koristila samo kod pomorskog prevoza 

robe, a kasnije je našla svoju primenu i kod prevoza robe rečnim putevima. S obzirom 

da se dokumentarni akreditiv kao način plaćanja kupoprodajne cene prvo pojavio kod 

međunarodne trgovine koja je podrazumevala pomorski prevoz, konosman je 

predstavljao osnovni i najvažniji dokumenat koji je korisnik akreditiva predavao 

banci. Kako je dolazilo do unapređenja sredstava međunarodnog saobraćaja, za 

potrebe dokumentarnog poslovanja, druge isprave su sve više dobijale na značaju, 

međutim, i pored toga, konosman i danas ima izuzetan značaj za međunarodni 

dokumentarni akreditiv, jer se određene vrste robe mogu transportovati samo 

pomorskim putevima. Osim toga, kada se roba prevozi pomorskim putevima, sam 

prevoz traje duže nego kod drugih vrsta prevoza, pa prodavac i kupac gotovo uvek 

ugovaraju plaćanje putem dokumentarnog akreditiva, koji podrazumeva i upotrebu 

konosmana kao akreditivnog dokumenta. Kada korisnik (prodavac) prezentuje banci 

konosman, on time »dokazuje da je predajom robe na prevoz izvršio obavezu 

isporuke, i da je prema tome, stekao pravo na cenu« 455 . 

Postoji više podela konosmana, ali za međunarodni dokumentarni akreditiv 

poseban značaj ima podela na »čiste« i »nečiste« konosmane. Brodar popunjava 

konosman na osnovu podataka koje mu daje pošiljalac robe. Prema članu 3. tačka 5., 

Međunarodne konvencije o izjednačavanju nekih pravila o teretnici iz 1924. godine, 

smatra se da je krcatelj u času ukrcavanja zajamčio vozaru tačnost oznaka broja 

454 Berman H., Kaufman C., The Law of International Commercial Transactions (Lex Mercatoria), 

Harvard International Law Journal, Vol. 19, 1978., str. 238. 

455 Carić S., Šulejić P., Jankovec I., Trajković M., op. cit. str. 132. 

171

količine i težine, tako kako ih je saopštio, pa je dužan da vozaru 456 naknadi sve 

gubitke, štetu i troškove, koji nastanu ili proiziđu iz netačnosti tih podataka. Ukoliko 

brodar primeti da neki podaci ne odgovaraju stvarnom stanju robe on će uneti izvesne 

primedbe u konosman. U zavisnosti od toga da li je brodar uneo određene primedbe u 

konosman ili ne, razlikujemo »čiste« i »nečiste« konosmane (teretnice). Konosman je 

»čist« ako ne sadrži primedbe brodara u pogledu stanja tereta 457 . Jednoobrazna pravila 

i običaji za dokumentarne akreditive ne spominju posebno ovu podelu konosmana, ali 

u članu 27. Jednoobraznih pravila ističe se značaj tzv. čistih transportnih dokumenata, 

pa samim tim i značaj »čistih« konosmana. Prema članu 27. Jednoobraznih pravila 

(Publikacija MTK 600), banka će prihvatiti samo »čist« transportni dokumenat, a 

»čist« transportni dokumenat je onaj koji ne sadrži klauzulu ili primedbu koja izričito 

potvrđuje da je roba u neispravnom stanju ili pakovanju. Prema istoj odredbi, reč 

»čist« ne mora da stoji na transportnom dokumentu, čak ako se u akreditivu zahteva 

da transportni dokumenat bude »čist« (clean on board) 458 . Iz ove odredbe, koja je 

zajednička za sva transportna dokumenta proizilazi da banke neće prihvatiti 

konosmane koje sadrže primedbe brodara na stanje robe. Isto tako, pretpostavlja se da 

je reč o »čistom« konosmanu, ako nema primedbi brodara, a nije nužno i da se 

posebno naznači da je reč o ovoj vrsti konosmana. 

U našoj teoriji postoji shvatanje da posebna oznaka da je u pitanju teretnica 

nije bitan element ove isprave u pomorskom prevozu stvari jer se pretpostavlja da je 

pismena isprava koju je izdao brodar na zahtev krcatelja, a koja sadrži elemente 

predviđene zakonom, teretnica i kad to u njoj nije naznačeno 459 . Ovakav stav je 

prisutan i u Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive gde se u 

članu 20. navodi koje elemente konosman mora da sadrži »bez obzira na njegov 

naziv«, što znači da nije neophodno da 

172 

transportni dokument ima oznaku 

»konosman« već je dovoljno da ima sve elemente koje zahtevaju Jednoobrazna 

pravila. 

Tako su u čl anu 20. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive (Publikacija MTK 600) nabrojani bitni elementi koje konosman (teretnica) 

treba da sadrži, sa aspekta akreditivnog poslovanja: 

456 Pojam vozar u smislu člana 1. Međunarodne konvencije o izjednačavanju nekih pravila o teretnici iz 

1924. uključuje vlasnika broda ili naručioca prevoza, koji sklapa ugovor o prevozu sa krcateljem. 

457 Carić S., Vilus J., Šogorov S., Đurđev D., op. cit. str. 292., Carić S., Šulejić P., Jankovec I., 

Trajković M., op. cit. str. 135. 

458 Član 27. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

459 Carić S., Šulejić P., Jankovec I., Trajković M., op. cit. str. 134.

1. označenje imena prevoznika i da je potpisan od: a) prevoznika ili 

imenovanog agenta u ime ili za račun prevoznika, ili b) kapetana ili imenovanog 

agenta u ime ili za račun kapetana; 

2. da se naznači da je roba utovarena na imenovani brod u luci utovara 

navedenoj u akreditivu, i to: a) unapred odštampanim tekstom, ili b) notacijom »na 

brod« sa naznakom, datuma kada je roba utovarena na brod; 

3. da naznači otpremu od luke utovara do luke istovara navedene u akreditivu; 

4. mora biti jedini original konosmana ili, ako je izdat u više od jednog 

originala, mora biti pun set kao što je označeno na konosmanu; 

5. da sadrži odredbe i uslove prevoza ili da se poziva na drugi izvor koji sadrži 

odredbe i uslove prevoza (sažeta forma ili blanko na poleđini konosmana); 

6. da ne sadrži oznaku da podpada pod čarter partiju. 

1. Pored svakog potpisa ovlašćenog lica, neophodno je da se navede i funkcija 

lica koje potpisuje konosman (prevoznik, kapetan ili imenovani agent). Kada 

potpisuje agent, mora se precizirati da li on to čini u ime i za račun prevoznika ili 

kapetana broda 460 . 

2. Datum otpreme se navodi u okviru klauzule »na brod« sa naznakom 

određenog datuma. Ako u konosmanu nije naveden datum otpreme, datum izdavanja 

konosmana će se smatrati za datum otpreme. 

U pomorskom saobraćaju postoji vrsta konosmana koji sadrže klauzulu 

»primljeno za ukrcaj« 461 , koju su kreirali početkom dvadesetog veka, američki trgovci 

i brodovlasnici 462 . Kod ove vrste konosmana se »ne potvrđuje da je roba ukrcana na 

određeni brod, već se navodi da je prevoznik primio robu na čuvanje na određenom 

mestu i određenog datuma, i da će kasnije roba biti utovarena na određeni brod« 463 . 

Njihova funkcija je da dokažu »da je brodar primio robu na čuvanje do ukrcaja, ali 

može se desiti da neće biti ukrcana, a to znači ni prevezena do odredišta« 464 . Prof. 

Vukmir zastupa stav da teretnica mora označiti da je teret ukrcan na brod i 

460 Interesantno je da Međunarodna standardna bankarska praksa (ISBP) pravi razliku između slučaja 

kada konosman potpisuje prevoznik i slučaja kada ovu ispravu potpisuje kapetan broda. Naime, prema 

pravilu 94. ISBP originali konosmana moraju da pokazuju ime prevoznika, dok u slučaju kada kapetan 

potpisuje konosman, potpis kapetana mora da se identifikuje kao kapetan, ali ime kapetana ne mora da 

se navede. 

461 U američkoj i engleskoj praksi ova vrsta konosmana se naziva – Received for Shipment Bills of 

Lading 

462 Berman H., Kaufman C., op. cit. str. 254. 

463 Ibid 


173

neprihvatljive su one teretnice koje bi samo naznačile da je teret »primljen za ukrcaj« 

jer to nije dokaz da je teret na brodu 465 . 

Uzimajući u obzir formulaciju koju sadrže Jednoobrazna pravila i običaji za 

dokumentarne akreditive u članu 20. a. ii), a koja glasi: »konosman mora da naznači 

da je roba utovarena na imenovani brod u luci utovara navedenoj u akreditivu, i to 

notacijom »na brod« sa naznakom, datuma kada je roba utovarena na brod«, 

smatramo da bi banka koja pregleda dokumenta imala pravo da odbije honorisanje 

dokumenata koji bi sadržali klauzulu »primljeno za ukrcaj«. Citirani deo odredbe 

Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive daje jasnu instrukciju za 

lice koje popunjava konosman da se mora navesti ime broda u luci utovara u koji se 

roba ukrcava. 

3. U praksi međunarodnog pomorskog prevoza primećeno je da pojedini 

prevoznici u konosman unose klauzule »nameravane luke« u cilju da obezbede sebi 

pravo da biraju u koju će luku neki teret ukrcati ili iskrcati 466 . Međutim, konosmani 

koji su sadržali ovakve klauzule otežavali su rad bankama prilikom pregleda 

dokumenata, jer je bila obaveza banke da utvrdi da li je brodar ukrcao ili iskrcao robu 

u nameravanoj luci. Smisao odredbe prema kojoj konosman mora da sadrži naziv luke 

utovara ili istovara leži u nameri da se banke oslobode obaveze utvrđivanja činjenice 

da li je prevoznik ispoštovao klauzulu »nameravana luka« ili nije ispoštovao. 

U slučaju da se u akreditivu navodi geografska oblast ili regija luka utovara ili 

istovara, može se postaviti pitanje da li se isto tako opisno može odrediti luka i u 

konosmanu. Odgovor na ovo pitanje nalazimo u pravilu 100. Međunarodne 

standardne bankarske prakse, gde se navodi da u tom slučaju, konosman mora da 

naznači stvarnu luku utovara ili istovara, koja mora biti unutar geografske oblasti ili 

regije navedene u akreditivu. U konosmanu, po pravilu postoje posebna polja u koja 

se unose nazivi luke ukrcaja i luke iskrcaja. Umesto luke ukrcaja mogu da stoje reči 

»mesto prijema«, ili slično, ako su ispunjena dva uslova: 1. ukoliko je jasno da je roba 

transportovana brodom iz tog mesta prijema i 2. da postoji notacija »na brod« koja 

pokazuje da je roba utovarena na taj brod u luci navedenoj pod »mestom prijema« ili 

slično 467 . Umesto luke iskrcaja (istovara) mogu da stoje reči »krajnje odredište«, ili 

slično, ako su ispunjena dva uslova: 1. ako je jasno da je robu trebalo transportovati 




174

odom do tog mesta – krajnjeg odredišta i 2. da postoji notacija koja pokazuje da je 

luka istovara ona luka koja je navedena kao »mesto kranjeg odredišta« ili je navedena 

sličnim izrazom 468 . 

4. Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive postavljaju 

pravilo prema kome konosman mora biti jedini original, ili ako je izdat u više od 

jednog primerka, mora biti pun set kao što je označeno na konosmanu. Smisao 

izdavanja više primeraka teretnice bio je u tome da prodavac na osnovu jednog 

primerka teretnice zahteva isplatu cene od banke kod koje je otvoren akreditiv, a drugi 

primerak da pošalje kupcu da bi ovaj mogao zahtevati od brodara da mu preda robu u 

luci iskrcaja 469 . Danas je ovakva praksa napuštena, barem što se tiče akreditivnog 

poslovanja i sada je prisutna tendencija da se sve više upotrebljava jedan primerak 

teretnice 470 . 

5. Što se tiče odnosa konosmana sa ugovorom o pomorskom prevozu stvari, 

važno je naglasiti da konosman ne zamenjuje ovaj ugovor, ali može biti dokaz da je 

taj ugovor zaključen 471 . U tom smislu i Jednoobrazna pravila i običaji za 

dokumentarne akreditive postavljaju uslov za punovažnost konosmana, da treba da 

sadrži odredbe i uslove prevoza, pod čime se podrazumevaju odredbe ugovora o 

pomorskom prevozu koji zaključuju krcatelj i brodar. Prilikom ispitivanja konosmana, 

banke će samo proveriti da li konosman sadrži odredbe i uslove prevoza koji se nalaze 

i u ugovoru o prevozu, ali neće detaljnije ispitivati sadržaj ovih odredbi. 

6. Konosman ne sme da sadrži oznaku ili klauzulu da potpada pod čarter 

partiju, odnosno pod pravila brodarskog ugovora, jer postoje posebne odredbe koje se 

odnose na ovu vrstu konosmana. 

Kada je reč o pomorskom prevozu robe, prevoznik može imati potrebu da 

izvrši pretovar robe sa jednog na drugi brod. Potreba za pretovarom se javlja »kada 

veći brodovi ne mogu pristajati u manjim lukama ili kada je potrebno robu prekrcati 

na manje brodove za iskrcaj na kopno« 472 . Pod pretovarom se u smislu Jednoobraznih 

pravila podrazumeva istovar iz jednog broda i ponovni utovar u drugi brod za vreme 

prevoza od luke utovara do luke istovara navedene u akreditivu 473 . Član 20. c. i. 

Jednoobraznih pravila dozvoljava mogućnost da konosman sadrži klauzulu da će roba 







175

iti ili da može biti pretovarena pod uslovom da je ceo prevoz pokriven jednim i istim 

konosmanom. Smisao pravila da ceo prevoz bude pokriven jednim konosmanom jeste 

da se kupcu omogući pravo regresa prema prevozniku u slučaju gubitka ili oštećenja 

robe u toku prevoza 474 . Konosman koji pokazuje da će se roba pretovariti ili da se 

može pretovariti je prihvatljiv, čak i ako akreditiv zabranjuje pretovar, ukoliko je roba 

utovarena u kontejner, prikolicu ili maonu kao što je naznačeno u konosmanu 475 . Ovo 

pravilo je uvedeno kao praktično rešenje problema koji mogu nastati u slučajevima 

kada je neophodno da se roba pretovari sa većih brodova na manje brodove u cilju 

lakšeg iskrcaja robe u luci. 

3. 1. 3. c. Neprenosiv pomorski tovarni list 

Kod pomorskog prevoza stvari, osim konosmana, brodar može izdati i 

neprenosivi pomorski tovarni list 476 . Ova isprava je prvi put svrstana u dokumente 

koji se mogu koristiti u poslovanju sa akreditivima nakon donošenja Revizije 

Jednoobraznih pravila iz 1993. godine (Publikacija MTK 500). Neprenosivi pomorski 

tovarni list predstavlja pismeni dokaz da je zaključen ugovor o pomorskom prevozu i 

da je roba predata brodaru, ali za razliku od konosmana, nije prenosiv 477 . 

Za razliku od konosmana, koji se predaje krcatelju i sa kojim krcatelj može 

slobodno raspolagati, neprenosiv pomorski tovarni list prati robu tokom pomorskog 

prevoza i ne može se prenositi na druga lica dok traje prevoz. Na osnovu ovog 

dokumenta »ne može se preneti pravni naslov na robi, te oni stoga predstavljaju samo 

potvrdu da je roba preuzeta na prevoz, te sadrže i uslove tog prevoza« 478 . 

Da bi se određeni dokumenat smatrao neprenosivim pomorskim tovarnim 

listom, on ne mora imati u naslovu ovu oznaku, već je dovoljno da ispunjava sledeće 

uslove: 1. da je izdat u vezi sa pomorskim prevozom robe, 2. da prati robu tokom 

prevoza, 3. da se ne može prenositi i 4. da ima elemente koje zahtevaju Jednoobrazna 

474 Ellinger P., Neo D., op. cit. str. 254. – Autor navodi da je ovakvo shvatanje u skladu sa pravilom iz 

common law sistema prema kome konosman mora da pokrije celo putovanje od luke ukrcaja do luke 

iskrcaja i istovremeno navodi slučaj iz engleske sudske prakse – Soproma SpA v Marine & Animal By- 

Products Corporation (1996). 

475 Član 20. c. ii. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

476 Na engleskom: Non – Negotiable Sea Waybill 



176

pravila i običaji za dokumentarne akreditive. Prema Jednoobraznim pravilima, 

elementi koje treba da sadrži neprenosivi pomorski tovarni list isti su kao i elementi 

koje treba da sadrži konosman. Pravila koja se odnose na pretovar robe tokom 

prevoza takođe su identična pravilima koja važe za konosman. 

3. 1. 3. d. Čarter parti konosman 

Čarter parti konosman 479 predstavlja posebnu vrstu konosmana koja se izdaje 

kod pomorskog prevoza robe na osnovu brodarskog ugovora (čarter parti ugovora) 

koji se najčešće zaključuje za prevoz »masovnog tereta, za koji se može koristiti ceo 

brod, sazmerni deo broda ili određeni brodski prostor i to obično za slobodnu a ne 

linijsku plovidbu« 480 . Ova isprava je prvi put svrstana u dokumenta koja se mogu 

koristiti u akreditivnom poslovanju nakon donošenja Revizije Jednoobraznih pravila 

iz 1993. godine (Publikacija MTK 500). S obzirom da čarter parti ugovor ima 

značajne razlike u odnosu na vozarski ugovor, koji se odnosi na prevoz pojedinih 

stvari, redaktori Jednoobraznih pravila primetili su da bi ovu vrstu konosmana trebalo 

izdvojiti u odnosu na druge vrste konosmana. 

Što se tiče elemenata koje treba da sadrži čarter parti konosman, primećujemo 

da Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive propisuju iste elemente 

koji već postoje kod konosmana i neprenosivog pomorskog tovarnog lista, s tim da 

postoje izvesni izuzeci. 

Ova vrsta dokumenta ne mora da ima oznaku »konosman«, ali mora da ima 

elemente koje zahtevaju Jednoobrazna pravila i mora da sadrži oznaku da podpada 

pod čarter parti ugovor tj. da se odnosi na brodarski ugovor. Kod čarter parti 

konosmana ne traži se ime prevoznika, pa samim tim ne traži se ni potpis prevoznika 

na ovom dokumentu. Dokumenat mora da bude potpisan od strane jednog od ovih 

lica: kapetana, vlasnika broda ili naručioca broda. Umesto pomenutih lica, čarter parti 

konosman može potpisati imenovani agent u njihovo ime ili za njihov račun. 

Interesantna je i odredba člana 22. b. Jednoobraznih pravila u kojoj stoji da banka 

neće ispitivati čarter parti ugovore, čak i ak o se u uslovima akreditiva zahteva da se 

prezentuju. To znači da ako se u akreditivu zahteva prezentacija ovih ugovora, banka 

479 Na engleskom: Charter Party Bill of Lading 


177

će samo konstatovati da li su ti ugovori priloženi uz ovu vrstu konosmana, ali neće 

posebno ispitivati sadržaj ovih ugovora. Za razliku od konosmana i neprenosivog 

pomorskog tovarnog lista, kod čarter parti konosmana ne postoje pravila o pretovaru 

robe u toku prevoza. Opravdano se postavlja pitanje da li će banke prihvatati čarter 

parti konosmane koji sadrže klauzule o pretovaru. Smatramo da bi trebalo prihvatiti 

konosmane sa ovakvom klauzulom, ako ih akreditiv izričito ne zabranjuje. 

Kod ove vrste konosmana posebno pitanje predstavlja pitanje delimične 

isporuke. Prema pravilu 125. Međunarodne standardne bankarske prakse, ako se u 

akreditivu zabranjuju delimične isporuke a više od jednog seta originala čarter parti 

konosmana se prezentuje koji pokrivaju otpremu iz jedne ili više luka utovara, takva 

dokumenta su prihvatljiva, pod uslovom da pokrivaju otpremu robe na istom brodu i 

na istom putovanju i da im je ista luka istovara, čime je regulisana situacija kada jedan 

brod preuzima robu u više luka utovara. Istim pravilom je definisano da će se 

delimičnom isporukom smatrati otprema na dva ili više brodova čak i kada brodovi 

polaze istog dana za isto odredište. 

Ostali uslovi koje treba da ispunjava čarter parti konosman, isti su kao i uslovi 

koji su postavljeni za konosman. 

3.1.3.e. Vazdušni transportni dokumenat 

Prethodna Revizija Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 500) je 

upotrebljavala termin »dokument o vazdušnom transportu«. Prema međunarodnim 

konvencijama koje se odnose na međunarodni vazdušni transport, za dokumenat koji 

se koristi za ovu vrstu prevoza robe, opšteprihvaćen je termin »vazduhoplovni tovarni 

list«. Ovaj dokumenat predstavlja »dokaz o zaključenju i sadržini ugovora o 

vazduhoplovnom prevozu robe i dokaz o prijemu robe na prevoz« 481 . Iako se za 

punovažnost ugovora o prevozu robe vazduhoplovom »ne zahteva pismena forma, u 

praksi se ovaj ugovor zaključuje putem vazduhoplovnog tovarnog lista« 482 . Za razliku 

od dokumenta koji se koristi kod pomorskog prevoza robe – konosmana, 

vazduhoplovni tovarni list nije hartija od vrednosti. 

481 Kapor V., Carić S., Ugovori robnog prometa, Novi Sad, 1996. str. 424. 

482 Vilus J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D. op. cit. str. 399. 

178

Međunarodne izvore prava za vazduhoplovni tovarni list predstavljaju: 

Konvencija za unifikaciju izvesnih pravila koja se odnose na međunarodni vazdušni 

saobraćaj, koja je potpisana u Varšavi 1929. godine (Varšavska konvencija) i Protokol 

o izmeni ove Konvencije iz 1955. godine (Haški protokol). Jugoslavija je ratifikovala 

Varšavsku konvenciju i Haški protokol. 

Kada je reč o povezanosti međunarodne trgovine i načina transporta robe, 

vazdušni transport robe predstavlja najnoviji i najbrži modalitet prevoza. Međutim, i 

pored toga, prevoz robe vazduhoplovom je manjeg značaja nego prevoz robe drugim 

saobraćajnim sredstvima, zbog male nosivosti aviona i visokih prevoznih troškova u 

vazdušnom saobraćaju 483 . Kod prevoza određenih vrsta roba, kao i u slučajevima kada 

je kratak rok isporuke imperativ trgovaca, avion predstavlja najpogodnije prevozno 

sredstvo. S obzirom da dokumentarni akreditiv ima ulogu neizbežnog pratioca 

međunarodne trgovine, povećanje procenta učešća vazdušnog prevoza robe direktno 

utiče na povećanje značaja vazduhoplovnog tovarnog lista kod akreditivnog 

poslovanja. 

Kod vazduhoplovnog tovarnog lista, važi ista napomena kao i kod konosmana, 

a to je da banke u akreditivnom poslovanju priznaju samo »čiste« transportne 

dokumenta, tako da u slučaju da avio prevozilac unese primedbe o spoljašnjem stanju 

stvari i ambalaže, ovakav tovarni list neće biti prihvaćen od strane banke koja vrši 

pregled dokumenata. Pošiljalac stvari je odgovoran za tačnost i ispravnost podataka 

koji se unose u vazduhoplovni tovarni list 484 . 

Haški protokol u članu IX ostavlja mogućnost izdavanja prenosivog tovarnog 

lista za vazdušni transport. Za razliku od neprenosivog tovarnog lista, prenosivi 

tovarni list je hartija od vrednosti, koji može biti po naredbi ili na donosioca. Ako je 

tovarni list po naredbi, onda se prenosi indosamentom, a ako je na donosioca prenosi 

se predajom. Prenosivi tovarni list samo svojom sadržinom obavezuje njegovog 

imaoca koji nije naručilac prevoza ili pošiljalac, pa se iz tog razloga u teoriji ukazuje 

na neophodnost unošenja u ovu vrstu tovarnog lista pojedinih ugovornih odredbi iz 

ugovora o prevozu stvari 485 . 

S obzirom da Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive 

dokumenat koji se odnosi na ovu vrstu transporta nazivaju »vazdušni transportni 


484 Carić S., Šulejić P., Jankovec I., Trajković M., op. cit. str. 362 i Carić S., Bankarski poslovi i hartije 

od vrednosti, Novi Sad, 1996., str. 201. 

485 Carić S., op. cit. str. 202. i Carić S., Šulejić P., Jankovec I., Trajković M., op. cit. str. 363. 

179

dokumenat«, postavlja se pitanje da li se pod ovim pojmom podrazumeva samo 

neprenosivi vazduhoplovni tovarni list ili ovaj pojam obuhvata i prenosivi 

vazduhoplovni tovarni list. Prema pravilu 143. Međunarodne standardne bankarske 

prakse, vazdušni transportni dokumenat ne treba da se izdaje »po naredbi« ili »po 

naredbi imenovane strane« zato što nije hartija od vrednosti. Čak i kada se u 

akreditivu zahteva da vazdušni transportni dokument bude izdat »po naredbi« ili »po 

naredbi imenovane strane« prezentovani dokumenat koji pokazuje da je roba 

naslovljena toj strani, bez navođenja »po naredbi« je prihvatljiv. Ova odredba izaziva 

dodatne nedoumice u pogledu da li se može koristiti prenosivi tovarni list. Prvi deo 

odredbe daje uputstvo da ne treba izdavati ovu vrstu dokumenata sa klauzulom »po 

naredbi«, ali ne govori nam ništa o prenosivim tovarnim listovima koji glase na 

donosioca. Drugi deo odredbe se odnosi na slučajeve, kada i pored preporuke MTK o 

neizdavanju tovarnih listova sa pomenutom klauzulom, banke ipak otvore akreditiv 

kojim se zahteva da vazdušni transportni dokument bude izdat »po naredbi«. 

Pomenuto pravilo bi trebali shvatiti kao preporuku da se u poslovima sa 

dokumentarnim akreditivima tovarni listovi koji glase »po naredbi« ne izdaju. 

Jednoobrazna pravila za sva transportna dokumenta, pa tako i za vazdušni transportni 

dokumenat koriste istu formulaciju, a to je da transportni dokumenat bez obzira na 

njegov naziv mora da sadrži taksativno nabrojane elemente. Haški Protokol 

dozvoljava opciju da se za vazdušni prevoz izda prenosivi tovarni list. Uzimajući u 

obzir napred navedeno, smatramo da banka koja pregleda dokumenta ne bi trebalo da 

odbije prijem prenosivog vazduhoplovnog tovarnog lista, ali isto tako prilikom 

opisivanja transportnih dokumenata, banke i nalogodavci bi trebalo da vode računa o 

preporuci MTK da se odredbama akreditiva ne traži izdavanje prenosivog tovarnog 

lista »po naredbi«. 

Prema članu 23. a. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive, vazdušni transportni dokumenat mora da sadrži sledeće elemente: 

1. da naznači ime prevoznika i da je potpisan od prevoznika ili imenovanog 

agenta u ime ili za račun prevoznika; 

2. da označi da je roba prihvaćena za prevoz; 

3. da naznači datum izdavanja; 

4. da naznači vazdušnu luku polaska i vazdušnu luku krajnjeg odredišta 

navedene u akreditivu; 

180

5. mora biti original za pošiljaoca ili krcatelja, čak i ako je u akreditivu utvrđen 

pun set originala; 

6. da sadrži odredbe i uslove prevoza ili da se poziva na drugi izvor koji sadrži 

odredbe i uslove prevoza, s tim da sadržaj odredbi i uslova prevoza neće biti 

ispitivani. 

Primećujemo da su obavezni elementi koji se zahtevaju da sadrži 

vazduhoplovni tovarni list, slični elementima koji se zahtevaju za konosman, s tim da 

su obavezni elementi prilagođeni određenoj vrsti saobraćaja. 

Vazdušni transportni dokumenat mora da bude potpisan samo od prevoznika 

ili njegovog agenta, dok konosman može biti potpisan i od strane kapetana ili 

njegovog agenta. Nesumnjivo je da prevozilac mora potpisati ovaj dokument, ali 

Jednoobrazna pravila ne preciziraju kada prevozilac treba to da učini. Prema 

Varšavskoj konvenciji, prevozilac je trebao da potpiše tovarni list odmah čim se roba 

preda na prevoz, a to je u praksi često bilo nemoguće, jer robu može da primi lice koje 

ne može da potpisuje u ime prevozioca 486 . U cilju prevazilaženja ovih problema koji 

mogu nastati u praksi, Haški protokol je u članu V predvideo odredbu prema kojoj 

potpis transportera (prevoznika) mora da se stavi pre utovara robe na vazduhoplov, 

tako da odlučujući momenat za potpisivanje nije više trenutak predaje robe nego 

trenutak utovara robe na vazduhoplov. 

Prof. Vukmir zastupa gledište da isprave vazdušnog prevoza mogu izdavati i 

špediteri, s tim da izdavalac prevoza mora jasno naznačiti da li će ispravu izdati kao 

prevoznik ili zastupnik prevoza 487 . Mišljenja smo da špediter može biti izdavalac 

samo ako je to izričito navedeno u akreditivu. U prethodnoj reviziji Jednoobraznih 

pravila (Publikacija MTK 500) postojala je posebna odredba koja se odnosila na 

transportna dokumenta izdata od špeditera. U važećoj reviziji Jednoobraznih pravila 

(Publikacija MTK 600) nema odredbe o ovoj vrsti dokumenata, iz čega možemo 

zaključiti da se pod pojmom »imenovani agent« ne može smatrati špediter, izuzev u 

slučaju ako je tako akreditivom predviđeno. 

Datum izdavanja vazdušnog transportnog dokumenta, smatraće se za datum 

otpreme, osim ako ovaj dokument ne sadrži određenu notaciju stvarnog datuma 

otpreme u kom slučaju će se datum naveden u notaciji smatrati za datum otpreme 488 . 



488 Član 23. a. iii. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

181

Jednoobrazna pravila ne zahtevaju da vazduhoplovni tovarni list sadrži ime ili 

naziv i sedište primaoca. U poslovnoj praksi se ovaj elemenat skoro uvek unosi u 

vazduhoplovni tovarni list. Logično je da se kao primalac robe označi kupac odnosno 

u našem slučaju nalogodavac za otvaranje akreditiva. Međutim, kod plaćanja putem 

dokumentarnog akreditiva, može doći do određenih problema, kada je kao primalac 

označen kupac (nalogodavac). Naime, prodavac nije u potpunosti obezbeđen za slučaj 

da kupac na aerodromu krajnjeg odredišta primi robu, a da pri tom nije isplaćena 

kupoprodajna cena, jer akreditivna banka smatra da dokumenta nisu saobrazna. Na 

nastanak ovog problema dodatno utiče činjenica da vazdušni prevoz traje znatno 

kraće od drugih oblika saobraćaja i da banka ima relativno manje vremena da 

analizira dokumenta koja su joj podneta. Poslovna praksa je pokušala da prevaziđe 

ovaj problem na taj način što se akreditivnoj banci daje ovlašćenje da u ime kupca 

primi robu. To znači, da odmah nakon prispeća robe, banka treba da primi i 

vazduhoplovni tovarni list i ako je ovaj dokument u skladu sa akreditivnim uslovima, 

banka vrši isplatu akreditivne sume i predaje tovarni list kupcu (nalogodavcu) koji 

tada može da raspolaže sa robom. 

U pogledu prava na pretovar u toku prevoza, važe slična pravila kao i kod 

konosmana. Vazdušni transportni dokument može da pokazuje da će roba biti ili može 

biti pretovarena pod uslovom da je ceo prevoz pokriven jednim i istim vazdušnim 

transportnim dokumentom 489 . 

Iako podaci o vozarini nisu predviđeni kao obavezni elementi ovog 

dokumenta, u praksi može doći do nedoumice – da li banka treba da ispituje činjenicu 

da li je vozarina plaćena. Međunarodna standardna bankarska praksa postavlja pravilo 

(broj 153.) prema kome, ako se u akreditivu zahteva da vazdušni transportni 

dokument pokazuje da je vozarina plaćena ili da je plativa u mestu odredišta ovaj 

dokument mora, shodno tome, biti označen. U sledećem pravilu (broj 154.) daje se 

uputstvo nalogodavcima i akreditivnim bankama da budu izričiti u navođenju zahteva 

da dokumenta pokazuju da li se vozarina plaća unapred ili naknadno. 

489 Član 23. c. i. Jednoobraznih pravila I običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

182

3.1.3.f. Dokumenta o transportu drumom, železnicom ili unutrašnjim vodama 

Interesantno je da je Međunarodna trgovinska komora prilikom donošenja 

pravila o pregledu pojedinih transportnih dokumenata, objedinila norme o 

dokumentima koji se koriste kod prevoza unutrašnjim vodama, železnicom i drumom. 

Prvi put su pravila o transportnim dokumentima ove tri vrste saobraćaja objedinjena 

1993. godine, nakon donošenja Revizije Jednoobraznih pravila - Publikacija MTK 

500. 

Pod transportom unutrašnjim vodama, podrazumeva se plovidba koja se odvija 

na rekama, kanalima i jezerima 490 . S obzirom da je saobraćaj koji se odvija na rekama 

najznačajniji oblik saobraćaja u unutrašnjoj plovidbi, u stručnoj literaturi često se 

upotrebljava izraz »rečna plovidba« za celokupnu unutrašnju plovidbu 491 . Transportni 

dokumenti koji se mogu koristiti kod unutrašnje plovidbe su tovarni list i konosman. 

Za razliku od drugih vrsta saobraćaja, do unifikacije normi o unutrašnjoj plovidbi 

došlo je tek u skorije vreme i to 2000. godine, kada je na diplomatskoj konferenciji u 

Budimpešti doneta Konvencija o ugovoru o prevozu robe u unutrašnjoj plovidbi, koja 

je stupila na snagu 2005. godine 492 . U evropskim zemljama, izvor prava za unutrašnju 

plovidbu predstavljaju opšti uslovi poslovanja koji su doneti od strane udruženja 

brodara i koji važe za pojedine evropske reke. Tako za unutrašnju plovidbu u Evropi, 

poseban značaj imaju opšti uslovi poslovanja udruženja brodara za reke Dunav i 

Rajnu. Kada je u pitanju prevoz Dunavom, rečna brodarstva država kroz koje protiče 

Dunav, zaključila su 1955, godine Bratislavski sporazum (koji je kasnije menjan), i 

koji predstavlja po svojoj prirodi opšte uslove poslovanja 493 . 

Transportni dokumenti koji se koriste kod ove vrste saobraćaja povezani su sa 

samim ugovorom o prevozu robe unutrašnjim vodenim putevima. Prof. Kapor i prof. 

Carić ističu da u evropskim zemljama postoje tri sistema pravnog regulisanja ove 

vrste ugovora: prema prvom sistemu, čiji je predstavnik francusko pravo, ova vrsta 

prevoza se reguliše normama kopnenog prevoza i to prevashodno normama 

železničkog prevoza robe; u drugom sistemu, čiji su predstavnici nemačko i austrijsko 

pravo, postoji posebno zakonodavstvo za rečni prevoz; i treći sistem podrazumeva da 

490 Slično Vilus J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit. str. 367. 

491 Ibid 



183

se rečni prevoz reguliše normama koje postoje u pomorskom prevozu 494 . U 

Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive, dokumenta o 

transportu unutrašnjim vodama regulisana su istim članom k ao i ostala dokumenta 

kopnenog prevoza (železničkog i drumskog prevoza) , što znači da je ovakav način 

regulisanja najbliži francuskom pravu. 

Pošto se oba dokumenta (konosman i tovarni list) mogu javiti kod ovog oblika 

saobraćaja, može se postaviti pitanje koje odredbe Jednoobraznih pravila se 

primenjuju na tzv »rečni konosman«, odnosno da li se primenjuju odredbe koje važe 

za konosman ili odredbe koje važe za kopneni prevoz. U prethodnoj Reviziji 

Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 500), u članu 23., u naslovu, izričito je 

navedeno da je reč o pomorskom konosmanu, pa se ovakvo pitanje nije postavljalo. U 

sadašnjoj Reviziji Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 600) koristi se termin 

»konosman (teretnica)« bez bližeg određenja da li se ovaj transportni dokument 

odnosi samo na pomorski prevoz. Uzimajući u obzir činjenice da u uvodu Publikacije 

MTK 600 nije posebno naglašeno da je nadležna komisija imala za cilj da suštinski 

menja pravila o obaveznim elementima pojednih transportnih dokumenata, da se u 

članu 20. Jednoobraznih pravila upotrebljava terminologija koja je bliža pomorskom 

nego rečnom saobraćaju, da se odredbe o dokumentima unutrašnje plovidbe nalaze u 

istom članu kao i odredbe o železničkom i drumskom saobraćaju, smatramo da ima 

više razloga da se na »rečni konosman« primenjuju pravila koja se nalaze u članu 24. 

Jednoobraznih pravila – Dokumenta o transportu drumom, železnicom ili unutrašnjim 

vodama. 

Transportni dokument kod železničkog prevoza robe je međunarodni 

železnički tovarni list. Međunarodni izvor prava za železnički tovarni list predstavlja 

Konvencija o međunarodnim prevozima železnicom (COTIF) koja je doneta u Bernu 

1980. godine i koju je Jugoslavija ratifikovala (Službeni list SFRJ – Međunarodni 

ugovori, broj 8/84). Za železnički tovarni list od posebnog značaja je Dodatak B 

Konvencije čiji je naziv Jednoobrazna pravila o ugovoru o međunaro dnom prevozu 

robe železnicama (CIM). 

Međunarodni železnički tovarni list predstavlja dokaz o zaključenom ugovoru 

o prevozu robe železnicom, ali za razliku od prevozne isprave koja se koristi u 

494 Kapor V., Carić S., op. cit. str. 366. 

184

pomorskom prevozu (konosmana) nije hartija od vrednosti 495 . Za tovarni list koji se 

koristi kod železničkog prevoza, karakteristično je da železnice utvrđuju obrasce 

tovarnih listova koje je dužan da popuni pošiljalac robe. U skladu sa članom 12 (1) 

Konvencije o međunarodnim prevozima železnicom (COTIF), za svaku pošiljku treba 

sastaviti jedan tovarni list. Konvencija COTIF propisuje obavezne elemente 

međunarodnog železničkog tovarnog lista 496 , i to čini detaljnije u odnosu na 

konvenciju koja se odnosi na transportni dokumenat vazdušnog saobraćaja. Za 

međunarodni železnički tovarni list, poseban značaj imaju i pozitivni propisi država, 

članica Konvencije, jer pojedine odredbe Konvencije COTIF upućuju na »propise koji 

važe u otpravnoj stanici«. Osnovna razlika između železničkog tovarnog lista i 

tovarnih listova koji se izdaju u drugim granama saobraćaja leži u dokaznoj snazi ovih 

isprava. Za razliku od drumskog i vazduhoplovnog tovarnog lista, čije nepostojanje ne 

utiče na punovažnost ugovora o prevozu robe, železnički tovarni list predstavlja 

obaveznu formu u kojoj je ugovor zaključen 497 . 

Transportni dokument kod drumskog prevoza robe je međunarodni drumski 

tovarni list. Međunarodni izvor prava za drumski tovarni list predstavlja Konvencija o 

ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom (CMR) koja je doneta u Ženevi 1955. 

godine, a Jugoslavija je ovu Konvenciju ratifikovala 1958. godine (Službeni list FNRJ 

– dodatak, broj 11/58). Međunarodni drumski tovarni list predstavlja pismeno 

potvrđivanje zaključenog ugovora o međunarodnom drumskom prevozu robe, ali 

istovremeno predstavlja i dokaz da je drumski prevoznik primio robu na prevoz 498 . 

495 U stručnoj literaturi se sve češće predlaže, u skladu sa potrebama u međunarodnom prometu, da 

tovarni list postane hatrtija od vrednosti - Vilus J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit. 

str. 378. Međunarodna trgovinska komora se zalaže da tovarni list postane hartija od vrednosti, i pri 

tome se misli na primerak tovarnog lista koji ostaje kod pošiljaoca. Pristalice suprotnog mišljenja, 

smatraju da nema potrebe da međunarodni železnički tovarni list postane hartija od vrednosti, jer je 

železnički prevoz brži od pomorskog - Carić S., Šulejić P., Jankovec I., Trajković M., op. cit. str. 248. 

496 Prema članu 13. Konvencije COTIF, tovarni list mora obavezno da sadrži: a) naznačenje uputne 

stanice; b) ime i adresu primaoca; kao primalac može biti navedeno samo jedno fizičko lice ili drugi 

pravni subjekt; c) naznačenje vrste stvari; d) masu ili ako nje nema, neku sličnu oznaku u skladu sa 

propisima koji važe u otpravnoj stanici; e) količinu komada i opis ambalaže kod denčanih pošiljaka 

koje se sastoje od jednog ili više komada, otpremljenih u saobraćaju železnica/more i koje se mogu 

pretovariti; f) broj kola i osim toga, za kola korisnika prevoza, taru kod pošiljaka koje tovari pošiljalac; 

g) tačno nabrajanje isprava koje zahtevaju carinski ili drugi upravni organi, koje su priložene uz tovarni 

list ili za koje je u njemu navedeno da su stavljene na raspolaganje železnici u određenoj stanici, nekoj 

carinarnici ili kod nekog drugog organa; h) ime i adresu pošiljaoca; kao pošiljalac može biti navedeno 

samo jedno fizičko lice ili drugi pravni subjekt; ako propisi koji važe u otpravnoj stanici to nalažu, 

pošiljalac je dužan da svoje ime i adresu dopuni svojeručnim potpisom koji može biti odštampan ili 

utisnut žigom. 

497 Vilus J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit. str. 378. i Carić S., Šulejić P., 

Jankovec I., Trajković M., op. cit. str. 248. 


185

Kod drumskog tovarnog lista, osnovno pravilo je da ovaj dokument izdaje 

prevozilac, kada primi robu na prevoz, a podatke popunjavaju obe ugovorne strane, s 

tim da veći broj podataka popunjava pošiljalac 499 . Iako svaki drumski prevozilac 

može da utvrdi formu tovarnog lista, u praksi se upotrebljava jednoobrazni obrazac 

tovarnog lista koji je izradila Međunarodna unija za drumski saobraćaj (International 

Road Transport Union) 500 . Kao što smo već naveli da tovarni list u železničkom 

saobraćaju ima različitu dokaznu snagu u odnosu na tovarni list drumskog saobraćaja, 

član 4. Konvencije o ugovoru za međunarodni prevoz robe drumom (CMR) dodatno 

potvrđuje ovu razliku, time što propisuje da odsutnost, neispravnost ili gubitak 

tovarnog lista neće imati uticaja na postojanje ili valjanost ugovora o prevozu koji će 

ostati podložan odredbama ove Konvencije. Konvencija CMR propisuje obavezne 

elemente drumskog tovarnog lista 501 . 

Sa aspekta akreditivnog poslovanja, dokumenta o transportu drumom, 

železnicom ili unutrašnjim vodama, u skladu sa članom 24. Jednoobraznih pravila i 

običaja za dokumentarne akreditive, moraju: 

1. da naznače ime prevoznika i da je potpisan od strane prevoznika ili 

imenovanog agenta u ime ili za račun prevoznika, ili da naznači prijem robe 

potpisom, pečatom ili notacijom od strane prevoznika ili imenovanog agenta u 

ime ili za račun prevoznika; 

2. da naznači datum otpreme ili datum kada je roba primljena za otpremu, slanje, 

ili prevoz u mestu navedenom u akreditivu; 

3. da naznači mesto otpreme i mesto krajnjeg odredišta navedenog u akreditivu. 

Ako uporedimo uslove za punovažnost ove tri vrste transportnih dokumenata 

koje postavljaju Jednoobrazna pravila sa uslovima koji su propisani za konosman i za 

vazdušni transportni dokumenat, primećujemo da je manji broj uslova koji se 

zahtevaju za punovažnost transportnih dokumenata za unutrašnju plovidbu, železnički 

i drumski saobraćaj. Tako se za ove tri vrste transportnih dokumenata ne traži da 



501 Prema članu 6. st. 1. Konvencije CMR, tovarni list sadržaće sledeće podatke: a) datum i mesto 

ispostavljanja tovarnog lista; b) ime i adresu pošiljaoca; c) ime i adresu prevozioca; d) mesto i datum 

preuzimanja robe i mesto određeno za isporuku; e) mesto i adresu primaoca; f) uobičajeni opis vrste 

robe i način pakovanja, i u slučaju opasne robe, njen opštepriznati opis; g) broj paketa i njihovu 

specijalnu oznaku i brojke; h) bruto težinu robe ili drukčije izraženu količinu; i) troškove u vezi sa 

prevozom (troškove prevoza, dodatne troškove, carinu i druge izdatke učinjene od zaključenja ugovora 

do vremena isporuke); j) potrebne instrukcije za carinske i druge formalnosti; k) izjavu da prevoz 

podleže odredbama ove Konvencije, bez obzira na bilo koje druge suprotne propise. 

186

sadrže odredbe i uslove prevoza ili da se pozivaju na drugi izvor koji sadrži odredbe i 

uslove prevoza. Pretpostavljamo da je nadležna komisija za bankarsku tehniku i 

praksu, prilikom sastavljanja teksta Revizije – Publikacija MTK 600, smatrala da nije 

potrebno unositi ovaj uslov za železnički tovarni list, s obzirom na njegovu dokaznu 

snagu, međutim, ostaje pitanje da li je ipak ovaj uslov trebalo zadržati kada su u 

pitanju tovarni list unutrašnje plovidbe i drumski tovarni list. 

Kada je u pitanju uslov u pogledu označavanja imena prevoznika, interesantna 

je odredba prethodne Revizije – Publikacija MTK 500, gde se u članu 28. 

Jednoobraznih pravila tražilo da ovi dokumenti po svom izgledu označavaju ime 

prevoznika i da su potpisani »ili na drugi način autentificirani od strane prevoznika ili 

imenovanog agenta za račun ili u ime prevoznika«. Smatramo da je dobro što su 

izostavljene reči »na drugi način autentificirani« jer u praksi može biti sporno šta se 

pod ovim pojmom podrazumeva. U pogledu potpisivanja, važi isto pravilo kao i za 

transportna dokumenta drugih vrsta saobraćaja, a to je da svaki potpis prevoznika ili 

imenovanog agenta mora biti identifikovan kao potpis ovih lica. To znači da na 

samom transportnom dokumentu treba ili štampanim slovima ili kucanim tekstom 

naglasiti da li je reč o prevozniku ili njegovom agentu i navesti njegov naziv (ako je 

pravno lice), odnosno ime i prezime (ako je u pitanju fizičko lice). Za železnički 

transportni dokumenat postoji izuzetak od ovog formalnog zahteva, jer u slučaju da 

ovaj dokumenat ne identifikuje prevoznika, svaki potpis ili pečat železničke 

kompanije biće prihvaćen kao dokaz da je dokument potpisao prevoznik 502 . Ova 

odredba predstavlja odraz faktičkog stanja u železničkom saobraćaju, jer u većini 

država postoji jedna nacionalna železnička kompanija, pa samim tim ne postoji 

konkurencija kakvu nalazimo u drumskom saobraćaju i saobraćaju unutrašnjom 

plovidbom. S tim u vezi se i zahteva da se na transportnom dokumentu koji pripada 

drumskom i rečnom saobraćaju označi naziv ili ime prevoznika. 

Kada uporedimo obavezne elemente dokumenata o transportu drumom, 

železnicom ili unutrašnjim vodama na jednoj strani i konosmana i vazdušnog 

transportnog dokumenta, na drugoj strani, primećujemo da ne postoji obavezujući 

uslov da je roba utovarena (kao k od konosmana) odnosno da je roba prihvaćena za 

prevoz (kao kod vazdušnog transportnog dokumenta). Naime, prema članu 24. a. i. 

dokumenat o transportu drumom, železnicom ili unutrašnjim vodama mora da naznači 

502 Član 24. a. i) Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

187

ime prevoznika i: 1. da je potpisan od prevoznika ili imenovanog agenta u ime ili za 

račun prevoznika, ili 2. da naznači prijem robe potpisom, pečatom ili notacijom od 

strane prevoznika ili imenovanog agenta u ime ili za račun prevoznika. Iz ove odredbe 

proizilazi da su pomenuti uslovi za punovažnost dokumenata postavljeni alternativno, 

tako da je dovoljno da samo jedan od njih bude ispunjen, što znači da, ukoliko je 

dokument potpisan od strane prevoznika, u istom ne mora da se posebno naznači 

prijem robe. Prof. Vukmir ističe da se u ovom dokumentu ne navodi da je roba 

primljena na isporuku ili prevoz, jer su prava i obaveze koje proizlaze iz tog 

dokumenta detaljno navedene u međunarodnim konvencijama o prevozu robe 

železnicom i o prevozu robe drumom 503 . 

Što se tiče prezentacije orginala dokumenata, postoje razlike između 

drumskog transportnog dokumenta na jednoj strani i železničkog transportnog 

dokumenta i transportnog dokumenta za prevoz unutrašnjim vodama na drugoj strani. 

Drumski transportni dokument mora da izgleda da je original za pošiljaoca ili 

krcatelja, ili da ne nosi oznaku za koga je dokument pripremljen 504 . Na drugoj strani, 

železnički ili transportni dokument za prevoz unutrašnjim vodama biće prihvaćen kao 

original bilo da je označen ili nije označen kao original 505 . Ranije se u praksi 

postavljalo pitanje kako će banka tumačiti dokument na kome nije naveden broj 

izdatih originala. Jednoobrazna pravila u članu 24. c. daju odgovor da u nedostatku 

naznake na transportnom dokumentu o broju izdatih originala, prezentovani broj će se 

smatrati da čini pun set. 

Uzimajući u obzir činjenicu da se prevozne isprave za železnički i drumski 

saobraćaj mogu izdavati i kao prenosivi tovarni listovi, koji mogu glasiti po naredbi ili 

na donosioca, može se postaviti pitanje da li se i ova vrsta tovarnih listova može 

koristiti u akreditivnom poslovanju. S obzirom da Jednoobrazna pravila i običaji za 

dokumentarne akreditive koriste termin dokumenta o transportu drumom, železnicom 

ili unutrašnjim vodama, bez preciziranja da ovi dokumenti moraju biti neprenosivi, 

smatramo da ukoliko je akreditivom predviđeno izdavanje prenosivog železničkog ili 

drumskog tovarnog lista, nema smetnji za upotrebu ove vrste prevoznih isprava. 


504 Član 24. b. i) Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

505 Član 24. b. iii) Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

188

3.1.3.g. Multimodalni ili kombinovani transportni dokumenat 

Multimodalni ili kombinovani transportni dokumenat je prevozna isprava koja 

pokriva najmanje dve različite vrste transporta. U pojedinim situacijama, prodavcu i 

kupcu najviše odgovara da se prevoz robe organizuje od skladišta prodavaca pa do 

skladišta kupca, a to podrazumeva da je najčešće potrebno angažovati dva ili više 

oblika transporta 506 . Kod prevoza robe kombinovanjem dva ili više oblika transporta, 

otvara se i pitanje koje transportne dokumente bi trebalo koristiti. Osnovni problem 

kod pravnog uređivanja ovog oblika transporta predstavlja različito regulisanje 

transportnih dokumenata u pojedinim granama saobraćaja u odgovarajućim 

međunarodnim konvencijama 507 , a naročito što u pojednim granama saobraćaja 

prevozne isprave predstavljaju hartije od vrednosti, a u drugim granama saobraćaja 

prevozne isprave nisu hartije od vrednosti 508 . 1980. godine u Ženevi je doneta 

Konvencija UN o međunarodnom multimodalnom prevozu robe, koja još nije stupila 

na snagu 509 . Međunarodni izvor prava za kombinovani prevoz robe predstavljaju 

Jednoobrazna pravila za ispravu kombinovanog prevoza koji je donela Međunarodna 

trgovinska komora 1973. i 1975. godine i koji predstavljaju preporuke kako treba 

urediti pravne odnose u kombinovanom prevozu 510 . 

Za prevoz koji obuhvata dva ili više načina transporta izdaje se jedna prevozna 

isprava. Ispravom kombinovanog prevoza dokazuju se sledeće činjenice: »postojanje 

ugovora o kombinovanom prevozu, preuzimanje robe od strane međunarodnog 

transportnog operatera i obaveza transportnog operatera da preda robu u skladu sa 

uslovima ugovora« 511 . 

U važećoj Reviziji Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive 

(Publikacija MTK 600), za ovu vrstu dokumenata koristi se naziv transportni 

dokumenat koji pokriva najmanje dva različita vida transporta. U prethodnoj Reviziji 

Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 500) za ovaj dokument upotrebljen je naziv 

multimodalni transportni dokument. U suštini, reč je o istom dokumentu koji se 

506 Ako nije u pitanju značajnija udaljenost između mesta otpreme i mesta opredeljenja, može se 

angažovati samo jedna vrsta prevoza, npr. drumski prevoz. 


508 Izuzeci postoje samo kada su u pitanju prenosivi tovarni listovi, koji imaju karakteristike hartija od 

vrednosti i koji mogu glasiti po naredbi ili na donosioca. 


510 Ibid 


189

odnosi na organizovanje prevoza kombinovanjem različitih vrsta saobraćaja 

(pomorski saobraćaj, unutrašnja plovidba, vazdušni, železnički i drumski saobraćaj). 

Obavezni elementi koje zahtevaju Jednoobrazna pravila za ovu vrstu 

transportnih dokumenata najsličniji su obaveznim elementima koji se zahtevaju kod 

konosmana. S obzirom da se kod obaveznih elemenata kombinovanog transportnog 

dokumenta navodi da treba da budu potpisani od strane prevoznika ili kapetana, da 

pokazuju da je roba utovarena na brod i sl., čini nam se da je bankarska komisija 

prilikom definisanja ovih pravila smatrala da će najčešće u praksi jedan od načina 

kombinovanog transporta biti pomorski prevoz. Pretpostavljamo, da je otuda i najveća 

sličnost obaveznih sastojaka kombinovanog transportnog dokumenta upravo sa 

konosmanom. 

Uzimajući u obzir da je pretovar (prekrcavanje) karatkeristično za 

multimodalni prevoz 512 , pojam pretovara je drugačije definisan nego kod prevoznih 

isprava pojedinih grana saobraćaja. Prema članu 19. b. Jednoobraznih pravila, 

pretovar znači istovar iz jednog sredstva prevoza i ponovni utovar u drugo sredstvo 

prevoza (bilo da jeste ili nije različita vrsta prevoza) za vreme prevoza od mesta 

slanja, preuzimanja ili otpreme do mesta krajnjeg odredišta navedenog u akreditivu. Iz 

ove odredbe proizilazi da se pod pretovarom podrazumeva istovar i ponovni utovar 

robe, ne samo između prevoznih sredstava dve vrste saobraćaja, nego i između 

prevoznih sredstava koji pripadaju istoj vrsti saobraćaja. 

3.1.3.h. Priznanica kurira, poštanska priznanica ili potvrda o otpremi poštom 

Ovde je reč o dve vrste dokumenata: dokumenta koja se izdaju od strane 

specijalizovanih dostavnih službi 513 i dokumenta koja izdaju pošte. U prethodnoj 

Reviziji Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 500), ovi dokumenti su na sličan 

način regulisani. Ove vrste dokumenata se retko koriste kod akreditivnog poslovanja, 

jer se akreditivi kao način plaćanja, po pravilu ugovaraju, kada je reč o kupoprodaji 

veće količine određene robe, a poznato je da ni dostavne službe a ni pošte nisu u 


513 Ovde je zapravo reč o poznatim multinacionalnim kompanijama koje su specijalizovane za 

međunarodni poštanski saobraćaj. 

190

dovoljnoj meri osposobljene za prevoz takve robe 514 . Pretpostavljamo da je to i razlog 

zašto Međunarodna standardna bankarska praksa ne sadrži pravila za tumačenje ovih 

dokumenata. 

Kada je reč o dokumentima koje izdaju dostavne službe, nalogodavac mora 

posebno da naglasi u nalogu za otvaranje akreditiva, ako želi da se roba isporučuje 

preko određene službe 515 . U skladu sa članom 25. a. Jednoobraznih pravila i običaja 

za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600), priznanica kurira, bez obzira na 

njen naziv, koja pokazuje prijem robe za transport, mora da sadrži sledeće elemente: 

1. da označava ime kurirske službe i da je overena pečatom ili potpisana od 

imenovane službe u mestu iz koga se, prema uslovima akreditiva, roba mora 

otpremiti,i 

2. da označava datum sakupljanja ili prijema ili slično tome i taj datum će se smatrati 

za datum otpreme. 

Dokumenat koji izdaje pošta, može nositi naziv poštanska priznanica, potvrda 

o otpremi poštom ili drugi naziv, ali mora u skladu sa članom 25. c. Jednoobraznih 

pravila imati sledeće elemente: 

1. da pokazuje prijem robe za transport, 

2. da bude overena pečatom ili potpisana, 

3. mora biti naveden datum otpreme, 

4. mora biti navedeno mesto iz koga se, prema uslovima akreditiva, roba mora 

otpremiti. 

3.1.3.i. Dokumenat o osiguranju 

Ovde je reč o dokumentima koji se izdaju u vezi sa transportnim osiguranjem. 

Osiguranje ima važnu ulogu u procesu upravljanja rizicima za slučajeve gubitka ili 

oštećenja robe koja je predmet međunarodne trgovine 516 . Postoji više podela 

transportnog osiguranja, ali za potrebe akreditivnog poslovanja od značaja su dve 

podele. Prva podela je prema kriterijumu vrste saobraćaja, pa tako razlikujemo 

514 Slično – Carić S., Hribovšek F., op. cit. str. 208. 

515 Slično - Vukmir B., op.cit.str. 206. 


191

pomorsko 517 , vazdušno i kopneno osiguranje. U okviru kopnenog transportnog 

osiguranja razlikujemo železničko, drumsko i rečno transportno osiguranje. Druga 

podela je prema predmetu osiguranja, pa razlikujemo kargo osiguranje (osiguranje 

robe koja se prevozi) i kasko osiguranje (osiguranje prevoznog sredstva). Za 

dokumentarni akreditiv od posebnog značaja je kargo osiguranje. Predmet kargo 

osiguranja je roba koja se prevozi i druge stvari koje se nalaze na prevoznom sredstvu 

ili su u vezi sa robom koja se prevozi 518 . 

Ukoliko se kao jedan od dokumenata za prezentaciju zahteva i dokument o 

osiguranju, akreditivna banka bi u saopštenju o otvaranju akreditiva trebalo da navede 

precizne instrukcije o bitnim elementima koje ovaj dokument treba da sadrži. Pitanja 

koja bi trebalo regulisati odnose se na „vrstu dokumenata o osiguranju, datum početka 

pokrića, osiguranu sumu, vrstu rizika koji se pokrivaju osiguranjem“ 519 . Sva pitanja u 

vezi sa osiguranjem prvenstveno su predmet dogovora između prodavca (korisnika 

akreditiva) i kupca (nalogodavca), a kasnije se u ovaj proces uključuje i osiguravajuća 

kompanija, zaključivanjem ugovora o osiguranju. Banke nisu učesnici ovog procesa 

pregovaranja. Međutim, ono što je bitno za akreditivnu banku jeste da nalogodavac da 

jasne instrukcije u pogledu sadržine dokumenta o osiguranju koji se prezentuje banci, 

i te instrukcije banka inkorporira u saopštenje o otvaranju akreditiva. Bankama je 

bitno da im se prezentuje potvrda o onoj vrsti osiguranja koju kupac (nalog odavac) 

traži 520 . U praksi akreditivnog poslovanja, dokumenta o osiguranju ne prezentuju se 

bankama samostalno već se prezentuju zajedno sa nekim od transportnih dokumenata 

(konosmanom, tovarnim listom). Funkcija ovih dokumenata jeste da kupac i banka 

budu sigurni da će roba biti adekvatno pokrivena osiguranjem u slučaju gubitka ili 

oštećenja 521 . 

Pod dokumentima o osiguranju, u smislu Jednoobraznih pravila i običaja, 

podrazumevaju se dve vrste isprava: 1. polisa osiguranja i 2. certifikat ili deklaracija 

po kojoj je pokriće otvoreno. U našem pravu, polisa osiguranja predstavlja dokaz o 

sadržini ugovora o osiguranju, dok u pojedinim zemljama (naročito kod pojedinih 

vrsta osiguranja) predstavlja hartiju od vrednosti 522 . Polisa osiguranja treba da sadrži 

sledeće elemente: „označenje stvari koje se osiguravaju, rizike od kojih se osigurava, 

517 Pomorsko osiguranje je najstariji oblik transportnog osiguranja. 






192

osiguranu vrednost odnosno osiguranu sumu, premiju osiguranja, naznačenje pravila 

odnosno uslova pod kojima se sprovodi osiguranje“ 523 . Postoji više podela polisa 

osiguranja, ali za potrebe dokumentarnog akreditiva, od značaja je podela na 

pojedinačne (indivudalne) i generalne (opšte) . Pojedinačna polisa se izdaje kod 

konkretnog ugovora o transportnom osiguranju 524 i ona predstavlja dokumenat o 

osiguranju koji se najčešće prezentuje banci prilikom realizacije dokumentarnog 

akreditiva. Generalna polisa osiguranja predstavlja „dokaz o zaključenom ugovoru o 

osiguranju na duži vremenski period, pa se njom dokazuje da su sve isporuke 

osiguranika u tom periodu osigurane“ 525 i ona se ne može koristiti kao akreditivni 

dokument. Međutim, može se koristiti kao „akreditivni dokument“, certifikat ili 

deklaracija koje izdaje osiguravajuće društvo. Naime, osiguravajuće društvo može da 

izda na osnovu generalne polise, „certifikat o osiguranju robe u transportu“ 526 koji je 

prihvatljiv za poslovanje sa akreditivima. Certifikat se izdaje u slučajevima kada 

prodavac (korisnik akreditiva) ima generalnu polisu sa osiguravajućim društvom, pa 

za svaku isporuku umesto polise dobija certifikat 527 . Ako je u saopštenju o otvaranju 

akreditiva navedeno da korisnik treba da prezentuje certifikat o osiguranju ili 

deklaraciju po kojoj je otvoreno pokriće, a korisnik prezentuje umesto ovih 

dokumenata, polisu osiguranja, banke će prihvatiti ovakvu prezentaciju. Ako je u 

pitanju obrnut slučaj, banke neće prihvatiti takvu prezentaciju. 

Kod transportnog osiguranja postoji i dokumenat koji izdaju posrednici u 

osiguranju, a koji nosi naziv „potvrda o pokriću“ (na engleskom: cover note) i koji 

„služi kao isprava o zaključenom ugovoru o osiguranju i njegovim sastojcima, dok ne 

bude ispostavljena polisa“ 528 . Ova vrsta dokumenata transportnog osiguranja nije 

prihvatljiva kod dokumentarnog akreditiva 529 . U prethodnoj reviziji Jednoobraznih 

pravila (Publikacija MTK 500), nalazila se odredba 530 prema kojoj potvrde o pokriću 

izdate od brokera neće biti prihvaćene, ukoliko to nije izričito dozvoljeno u 

akreditivu. To znači da su učesnici u poslu dokumentarnog akreditiva mogli da 




526 Ibid 



529 U članu 28. c. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

izričito se navodi da potvrde o pokriću neće biti prihvaćene. 


193

ugovore prezentaciju i ove vrste dokumenata, ali sada prema važećoj Reviziji 

Jednoobraznih pravila, to nije moguće. 

Kada stručna služba banke primi dokumenat o osiguranju, ona prvo utvrđuje 

da li je dokumenat izdat i potpisan od strane osiguravajućeg društva. Prema članu 34. 

a. Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 500), ova dokumenta su morala „na izgled 

biti izdata i potpisana“. Cilj ove formulacije, koja je u poslovnoj praksi bila 

kritikovana, jeste u ograničavanju odgovornosti banke prilikom pregleda dokumenata 

o osiguranju. Međutim, u važećoj Reviziji Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 

600), napuštena je ovakva formulacija i predviđeno je da dokumenat o osiguranju 

mora biti izdat i potpisan od osiguravajuće kompanije, osiguravača ili njihovih 

agenata ili njihovih punomoćnika 531 . Što se tiče forme dokumenta o osiguranju, od 

značaja je i pravilo 172. Međunarodne standarne bankarske prakse, prema kome je 

dokumenat o osiguranju prihvatljiv, ako je izdat na memorandumu osiguravajućeg 

brokera pod uslovom da je dokumenat o osiguranju potpisan od osiguravajuće 

kompanije ili njenog agenta ili punomoćnika. 

Prilikom pregleda ove vrste dokumenata, banke naročito vode računa o 

datumu izdavanja dokumenta. Datum izdavanja ne sme biti kasniji od datuma otpreme 

jer „dokumenti o osiguranju moraju vremenski da pokrivaju ceo transport robe, od 

trenutka otpreme, pa sve do odredišta“ 532 . Međutim, postoji izuzetak od ovog pravila, 

tako da će banke prihvatiti i dokumenta o osiguranju na kome se nalazi datum koji je 

kasniji u odnosu na datum otpreme robe, ali neophodno je da iz samog dokumenta 

proizilazi da osiguranje teče od datuma otpreme 533 . 

Dokument o osiguranju mora da pokazuje iznos pokrića osiguranja i da glasi 

na istu valutu kao akreditiv 534 . U slučaju da u saopštenju o otvaranju akreditiva nije 

naveden iznos koji treba da bude na polisi osiguranja, nego je postavljen zahtev da 

pokriće osiguranja bude za određeni procenat od vrednosti robe, vrednosti fakture ili 

slično, smatra se da je to minimalni iznos pokrića koji se zahteva 535 . 

U saopštenju o otvaranju akreditiva navode se rizici koji trebaju da budu 

pokriveni osiguranjem. Ako polisa ne sadrži neke od rizika koji su predviđeni 

akreditivom, banka će odbiti takvu prezentaciju i u poslovnoj praksi utvrđivanje da li 



533 Slično – King R., op. cit. str. 228. 

534 Član 28.f. i. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

535 Član 28.f. ii. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 

194

su polisom pokriveni traženi rizici ili nisu, ne predstavlja veći problem. Međutim, 

problem može nastati, ako u akreditivu nije naznačena vrsta osiguranja ili ako su u 

akreditivu upotrebljeni neprecizni izrazi kao „uobičajeni rizici“ ili „obični rizici“. 

Prema članu 28. g. Jednoobraznih pravila (Publikacija MT K 600), dokument će biti 

prihvaćen bez obzira na bilo koje rizike koji nisu pokriveni ukoliko se u akreditivu 

koriste neprecizni izrazi kao što su „uobičajeni rizici“ ili „obični rizici“. To znači da 

ukoliko akreditiv zahteva prezentaciju dokumenta o osiguranju, bez navođenja rizika 

koji moraju biti pokriveni, banka će prihvatiti dokumenat o osiguranju bez obzira koje 

rizike pokriva, ako je u svemu ostalom u skladu sa akreditivnim uslovima 536 . 

Problem može nastati i kada nalogodavac traži da se roba osigura od svih 

rizika, bez pojedinačnog navođenja tih rizika. Tada se primenjuje član 28. h. 

Jednoobraznih pravila (publikacija MTK 600), prema kome, kada se u akreditivu 

zahteva osiguranje protv „svih rizika“, i prezentuje se dokument o osiguranju koji 

sadrži bilo koju oznaku ili klauzulu za „sve rizike“, bez obzira da li nosi ili ne nosi 

naslov „svi rizici“, dokument o osiguranju će biti prihvaćen bez obzira što će neki 

navedeni rizici biti isključeni. Možda se ova odredba, na prvi pogled, čini u izvesnoj 

meri protivrečna, međutim ona ukazuje da polisa ne mora da u samom naslovu nosi 

naziv „osiguranje protiv svih rizika“, ali mora u tekstu da sadrži klauzulu da se odnosi 

na sve rizike, s tim da se mogu i navesti rizici koji nisu pokriveni. Tumačenje 

pomenute odredbe nalazimo u pravilu 173. Međunarodne standardne bankarske 

prakse, gde se navodi, da ako se u akreditivu zahteva pokriće „svih rizika“, to će biti 

zadovoljeno prezentacijom dokumenta o osiguranju koji pokazuje bilo koju klauzulu 

protiv „svih rizika“ ili notaciju, čak ako je navedeno da su neki rizici isključeni. 

Nalogodavac bi trebalo da bude svestan da snosi rizik da neće biti u potpunosti 

zaštićeni njegovi interesi u slučajevima kada ne navede u nalogu za otvaranje 

akreditiva, sve rizike od kojih želi da roba bude osigurana. 

S obzirom da se polisa osiguranja najčešće prezentuje zajedno sa transportnim 

dokumentima, važno je da podaci koji se unose u polisu, a odnose se na transportni 

put i transportno sredstvo budu u saglasnosti sa podacima koji se nalaze u 

transportnom dokumentu 537 . 


537 Tomić M., Dokumentarni akreditiv, Beograd, 1996. godine, str. 96. 

195

3.1.3.j. Komercijalna faktura 

Komercijalna (trgovačka) faktura 538 je »pismeni obračun, koji izdaje prodavac 

za prodatu i isporučenu robu, ili izvođač radova za izvršene usluge« 539 i koji sadrži 

podatke o »vrsti i količini robe ili usluge, cenu i ukupnu vrednost isporučene robe ili 

usluge, poziv na ugovor, način plaćanja, način isporuke i druge podatke« 540 . Faktura 

je dokumenat, koji se, po pravilu, uvek podnosi prilikom plaćanja putem 

dokumentarnog akreditiva, jer predstavlja osnovnu ispravu o robi koja je predmet 

ugovora o kupoprodaji. Ako je u akreditivu postavljen uslov da se prezentuje 

»faktura«, bez daljeg definisanja, ovaj uslov biće zadovoljen podnošenjem bilo koje 

vrste fakture, izuzev fakture koja je označena kao »privremena« ili »pro forma« 

faktura koje nisu prihvatljive 541 . U praksi se faktura najčešće sačinjava na jeziku 

akreditiva ili na jeziku na kome je sastavljen ugovor 542 , što je i logično jer u 

suprotnom bankarski službenici bi morali da prevode fakture ili da angažuju posebne 

agencije za prevođenje čime bi se usporio proces pregleda dokumenata. Opis robe u 

fakturi mora biti saobrazan sa akreditivom, a pored opisa robe, faktura sadrži detalje o 

pakovanju, broju paketa, uslovima isporuke, obeležavanju pakovanja 543 . 

U skladu sa članom 18. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive, komercijalna faktura mora ispunjavati sledeće uslove da bi bila 

prihvatljiva sa stanovišta akreditivnog poslovanja: 

1. mora biti izdata od korisnika, osim ako nije u pitanju prenosivi akreditiv; 

2. mora biti sačinjena na ime nalogodavca, osim ako se ne primenjuju pravila 

o prenosivom akreditivu; 

3. mora biti sačinjena na istu valutu kao i akreditiv; 

4. ne mora biti potpisan 544 . 

U prethodnoj Reviziji Jednoobraznih pravila nije postojao uslov u pogledu 

valute na kojoj treba da glasi faktura, mada je u poslovnoj praksi valuta u fakturi bila 

ista kao i u akreditivu. 

538 Na engleskom: Commercial Invoice 





543 Maas van der G., op. cit. str. 138. 

544 Ukoliko se prodavac i kupac dogovore da faktura mora biti potpisana ili pečatirana, pa ovakav uslov 

bude unet u akreditiv, tada faktura treba da ispunjava traženu formu u pogledu potpisa ili pečata. 

196

Opis robe, usluga ili činidbi u komercijalnoj fakturi mora da odgovara opisu u 

akreditivu 545 . Ovu odredbu ne treba tumačiti u strogo formalnom smislu, što znači da 

banka neće odbiti prezentaciju fakture, ako npr. opis svojstava robe u fakturi nije dat 

istim redosledom kao što se nalazi u akreditivu. Tako detalji o robi mogu biti 

navedeni na više mesta na fakturi koji, kada se uzmu zajedno, predstavljaju opis robe 

koji odgovara opisu u akreditivu 546 . Ako se akreditiv odnosi na delimične isporuke, 

tada u fakturi treba »osim količine koja predstavlja delimičnu isporuku, navesti i 

podatke o ukupnoj ugovorenoj količini« 547 . Kada je reč o opisu robe, može se 

postaviti pitanje kako tumačiti termine u fakturi kojima se precizira svojstvo robe, a 

koji se ne nalaze u akreditivu. Poznat je slučaj iz engleske sudske prakse Glencore 

International AG v Bank of China (1996), gde je postavljeno pitanje da li uključivanje 

dodatnih termina kojima se objašnjava specifično poreklo robe znači da faktura nije u 

skladu sa akreditivom, a na koje je Apelacioni sud dao odgovor da dodatne 

informacije u fakturi ne čine tu fakturu neusklađenom sa zahtevima akreditiva i takva 

faktura je prihvatljiva 548 . 

Kada je reč o odnosu fakture prema drugim dokumentima, čija se prezentacija 

zahteva, primenjuje se isto generalno pravilo da podaci o količini robe ne smeju biti 

protivrečni podacima o količini koji se nalaze u drugim dokumentima. Izuzetak od 

ovog generalnog pravila, predviđen je u pravilu 65. Međunarodne standardne 

bankarske prakse, u kome se navodi da količina robe koja se zahteva u akreditivu 

može da varira unutar tolerancije + / - 5%. Ovo se ne odnosi na slučaj kada se u 

akreditivu navodi da količina ne sme da bude premašena ili umanjena ili ako se u 

akreditivu navodi količina u datom broju jedinica pakovanja ili pojedinačnih 

artikala 549 . 

3.1.3.k. Ceritifikat o poreklu 

Certifikat ili uverenje o poreklu robe nije pravno uređen Jednoobraznim 

pravilima i običajima za dokumetarne akreditive (Publikacija MTK 600), a nije bio 

545 Član 18.c. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 


547 Tomić M., op. cit. str. 87. i 88. 



197

egulisan ni u prethodnoj Reviziji (Publikacija MTK 500). Uzimajući u obzir 

činjenicu da Međunarodna standardna bankarska praksa (Publikacija 681), predstavlja 

skup pravila za tumačenje pojedinih odredbi Jednoobraznih pravila, i to odredbi koje 

se odnose na pregled dokumenata, interesantno je da je certifikat o poreklu robe 

regulisan Međunarodnom standardnom bankarskom praksom, a nije regulisan 

Jednoobraznim pravilima. U poslovnoj praksi certifikat o poreklu robe se koristi kod 

robe kod koje je geografsko poreklo bitno svojstvo robe i ispunjenost ovog uslova je 

od izuzetnog značaja za kupca odnosno nalogodavca. 

Kada se u akreditivu, kao jedan od dokumenata navodi certifikat ili uverenje o 

poreklu robe, bitno je da se precizira kojeg porekla ta roba mora da bude i ko treba da 

izda to uverenje 550 , u suprotnom, interesi kupca (nalogodavca) neće biti u dovoljnoj 

meri zaštićeni. U većini zemalja, certifikat o poreklu robe izdaju privredne ili 

trgovačke komore. U našoj zemlji, uverenjem o poreklu robe potvrđuje se od strane 

Privredne komore „da su podaci koji se odnose na robu, a tiču se porekla robe, 

ispravno uneseni“ 551 . Ako se u akreditivu zahteva da certifikat o poreklu izda 

korisnik, izvoznik ili proizvođač, dokumenat izdat od privredne komore smatraće se 

prihvatljivim pod uslovom da jasno identifikuje korisnika, izvoznika ili 

proizvođača 552 . 

U pogledu sadržaja certifikata o poreklu, pravilo 183. Međunarodne 

standardne bankarske prakse naglašava da certifikat o poreklu mora da se odnosi na 

fakturisanu robu, s tim da opis robe u certifikatu može da se iskaže opštim terminima 

koji nisu protivrečni onima koji su navedeni u akreditivu. 

3.1.4. Neusklađena prezentacija 

Kada nominovana, konfirmirajuća ili akreditivna banka prime dokumenta od 

korisnika, nakon pregleda istih moraju da zauzmu stav da li dokumenta odgovaraju 

uslovima koji su postavljeni akreditivom ili ne odgovaraju. Drugim rečima, banke 

odlučuju da li je reč o usklađenoj ili neusklađenoj prezentaciji. Prezentacija je 

usklađena ako su prezentovana dokumenta u skladu sa odredbama i uslovima koji su 


551 Tomić M., op. cit. str. 96. 


198

postavljeni u saopštenju o otvaranju akreditiva, sa odredbama Jednoobraznih pravila i 

međunarodnom standardnom bankarskom praksom. Ukoliko podneta dokumenta nisu 

u skladu sa nekom od napred navedenih kategorija, tada govorimo o neusklađenoj 

prezentaciji. Ako su nesaobrazna dokumenta podneta, banke imaju obavezu prema 

nalogodavcu da iste odbiju i da odbiju honorisanje po osnovu akreditiva 553 . 

Ocenu da li su dokumenta usklađena ili ne vrši ona služba banke koja je 

specijalizovana za akreditivno poslovanje. Kada stručna služba banke procenjuje 

usaglašenost dokumenata sa odredbama i uslovima akreditiva, mora voditi računa 

kako o opštim kriterijumima tako i o posebnim kriterijumima koji se zahtevaju za 

svaku vrstu dokumenata. Ukoliko je banka primetila da dokumenta nisu u skladu sa 

akreditivnim uslovima, „ona ima prava da ista odbije, bez konsultacija sa svojim 

nalogodavcem“ 554 . Akreditivna banka ima diskreciono pravo da odluči da li će 

konsultovati nalogodavca ili neće, u slučaju kada smatra da dokumenta nisu 

saobrazna. Banke imaju obavezu da se nedvosmisleno izjasne da li prihvataju 

dokumente ili ne prihvataju, jer se korisniku mora ostaviti mogućnost da dokumente 

ispravi ili da raspolaže dokumentima, ako ih je banka odbila 555 . 

Odluka banke koja vrši pregled dokumenata da prezentacija nije usklađena, za 

posledicu ima odbijanje honorisanja ili negociranja. U tom slučaju banka je dužna da 

pošalje upozorenje korisniku. Jednoobrazna pravila koriste formulaciju jedno jedino 

upozorenje 556 . Smisao ove norme je da se o neusaglašenosti dokumenata obavesti 

korisnik jednokratno kako bi mogao da odluči da li se primećene nesaglasnosti mogu 

otkloniti 557 , a nakon što korisnik otkloni nedostatke na dokumentima, banka ne bi 

mogla da nalazi nove nesaobraznosti i da ih naknadno saopštava 558 . To znači da 

banka, kada primeti nesaobraznost i kada sastavlja upozorenje, treba da vodi računa 

da navede sve razloge koji utiču na nesaobraznost dokumenata, jer to neće moći 

učiniti u nekom kasnijem trenutku. U upozorenju se mora navesti da banka odbija 

honorisanje ili negociranje i moraju se navesti razlozi koji su doveli do takve odluke, 

odnosno neophodno je navesti odstupanja kod prezentovanih dokumenata u odnosu na 

odredbe i uslove akreditiva. 


554 Folsom R., Wallace M. G. Spanogle J., op. cit. str. 105. 


556 Na engleskom jeziku: Single notice 



199

Banka ima rok od pet bankarskih dana da utvrdi da li je prezentacija 

usklađena 559 . Rok u kome je banka dužna da utvrdi saobraznost dokumenata 

obuhvata, pored vremenskog perioda u kome banka pregleda dokumenta i vremenski 

period u kojem se banka može konsultovati sa nalogodavcem, kao i period u kojem je 

dužna da obavesti korisnika 560 . Potvrdu za to nalazimo i u članu 16. d. Jednoobraznih 

pravila (Publikacija MTK 600) prema kome se upozorenje da postoje razlozi koji 

utiču na nesaobraznost dokumenata mora dati najkasnije na kraju petog bankarskog 

dana od momenta prezentacije. U američkom pravu, rok za utvrđivanje da li su 

dokumenta usklađena sa akreditivom (rok za honorisanje) je tri bankarska dana od 

dana prijema dokumenata, s tim da ovaj rok može biti produžen ako je podnosilac 

izričito ili prećutno na to pristao, a ukoliko banka ne izvrši honorisanje u datom roku, 

smatraće se da je odbila honorisanje 561 . 

Nakon što pošalje upozorenje korisniku 562 

članom 16. c. iii. Jednoobraznih pravila ima sledeće mogućnosti: 

200 

akreditiva, banka u skladu sa 

1. može da drži dokumenta do daljih instrukcija podnosioca (korisnika); 

2. akreditivna banka može da drži dokumenta dok ne primi odbijanje od 

nalogodavca i saglasi se da ga prihvati, ili primi dalje instrukcije od 

podnosioca, pre nego što se saglasi da prihvati odbijanje; 

3. može da vrati dokumenta; 

4. da postupa u skladu sa instrukcijama koje je prethodno primila od podnosioca 

(korisnika). 

Od svih pomenutih opcija, smatramo da bi detaljnije trebalo objasniti opciju 

broj 2. Kao što smo već rekli, akreditivna banka ima diskreciono pravo da zatraži stav 

nalogodavca, ukoliko ima bilo kakve sumnje u pogledu saobraznosti podnetih 

dokumenata. Kada nalogodavac iskaže svoj stav o postojanju saobraznosti ilii 

nesaobraznosti podnetih dokumenata, akreditivna banka odlučuje da li će se složiti sa 

stanovištem nalogodavca. 

Ova opcija podrazumeva da akreditivna banka u 

upozorenju koje se upućuje korisniku, navede da će držati dokumenta sve dok ne 

primi stav od nalogodavca da li dokumenta treba odbiti i dok se ne saglasi sa takvim 

stavom. 

559 U Reviziji Jednoobraznih pravila (Publikacija MTK 500) ovaj rok je bio sedam radnih dana 


561 Jednoobrazni trgovački zakonik SAD-a - član 5 -112 (1), op. cit. str. 238. 

562 Jednoobrazna pravila koriste termin podnosilac, što u je najvećem broju slučajeva korisnik 

akreditiva. Osim korisnika podnosilac može biti i njegov punomoćnik (fizičko ili pravno lice). To može 

biti čak i određena banka, ako nastupa u ime i za račun korisnika.

Upozorenje se mora dati putem telekomunikacija ili, ako to nije moguće, na 

drugi hitan način, najkasnije na kraju petog bankarskog dana koji sledi dan 

prezentacije 563 . Pod sredstvima telekomunikacija podrazumevaju se poštanske usluge, 

telefaks, elektronska pošta, swift poruke, telefon 564 . Uzimajući u obzir značaj 

upozorenja i potrebu unošenja obaveznih elemenata u upozorenje, preporučuje se da 

ovo upozorenje bude dato u pismenoj formi kad god je to moguće 565 . 

Akreditivna i konfirmirajuća banka moraju da vode računa da u potpunosti 

postupaju u skladu sa odredbama Jednoobraznih pravila koje se odnose na 

neusklađena dokumenta, jer u suprotnom neće moći staviti prigovor da dokumenta ne 

čine usklađenu prezentaciju 566 . To znači da banka koja ne ispoštuje proceduru 

obaveštavanja o neusklađenosti dokumenata, obavezna je da prihvati dokumenta i da 

plati po osnovu akreditiva čak i u slučaju neusklađene prezentacije 567 . Smisao 

pomenute odredbe jeste da ukaže bankarskim službenicima da prilkom pregleda 

podnetih dokumenata postupaju sa pojačanom pažnjom i da su obavezni da dosledno 

poštuju proceduru i rokove u slučaju kada procene da se radi o neusklađenoj 

prezentaciji. 

3.2. Obaveza banke da izmiri dug po osnovu akreditiva 


Krajnji cilj dokumentarnog akreditiva je izmirivanje duga koji je banka 

preuzela prema korisniku akreditiva. Kao što smo u ranijim izlaganjima naveli, pravni 

osnov potraživanja koje korisnik ima prema banci je obaveštenje o otvaranju 

akreditiva, dok razlog za postojanje ovog potraživanja prozilazi iz pravnog odnosa 

između korisnika (prodavca, davaoca usluge) i nalogodavca (kupca, korisnika usluge). 

Kada banka pregleda dokumenta i konstatuje da su ista saobrazna sa akreditivnim 

uslovima, odnosno kada utvrdi da 

prezentovana dokumenta čine usklađenu 


564 slično Ellinger P., Neo D., op. cit. str. 244. 

565 Ellinger P., Neo D., op. cit. str. 244. – autori se pozivaju na slučaj Rafsanjan Pistachio Producers 

Co-operative v Bank Leumi (UK) (1992). 

566 Član 16. f. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 


201

prezentaciju, dužna je da izmiri akreditivni dug prema korisniku. Nakon izvršenja ove 

bančine obaveze, prestaju sva međusobna potraživanja između učesnika u pravnom 

poslu dokumentarnog akreditiva, izuzev prava na regres akreditivne banke prema 

nalogodavcu, odnosno korespondentne banke prema akreditivnoj banci (ako 

nalogodavac ili akreditivna banka nisu ranije obezbedili akreditivno pokriće). 

Kada je reč o sadržaju obaveze banke da izmiri dug po osnovu akreditiva u 

teoriji postoje nekoliko gledišta. Prof. Šogorov smatra da akreditivna banka ima 

obavezu plaćanja, akceptiranja ili negociranja uz preuzimanje dokumenata 568 . Prema 

prof. Rosenbergu, banka ispunjava svoju obavezu prema korisniku, tako što 

akreditivni iznos isplati, akceptira menicu, odnosno negocira menicu, i ove pravne 

radnje naziva honorisanjem dokumenata 569 . Prof. Carić i prof. Hribovšek ističu da je 

osnovna dužnost akreditivne banke isplata po akreditivu, odnosno honorisanje 

akreditivnih dokumenata, koje se može izvršiti na više načina, s tim da je jedan od 

načina i negociranje 570 . Prema prof. Vukmiru, negociranje (otkup menica ili 

dokumenata) „nije plaćanje iz akreditiva“ 571 . U pravnoj teoriji je nesporno da obaveza 

izmirivanja duga prema korisniku podrazumeva honorisanje dokumenata. Međutim, 

sporno je da li je negociranje jedan od načina honorisanja ili je reč o posebnom 

načinu izmirenja duga prema korisniku. 

Prilikom određivanja sadržaja obaveze akreditivne i konfirmirajuće banke, 

neophodno je držati se odredaba Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive. Uzimajući u obzir činjenice da su definicije honorisanja i negociranja date 

odvojeno 572 , sadržaj samih pojmova honorisanja i negociranja, kao i činjenicu da se u 

u odredbama Jednoobraznih pravila koja se odnose na obaveze konfirmirajuće i 

nominovane banke, kao i u odredbama koje se odnose na usklađenu prezentaciju, 

honorisanje i negociranje pojavljuju kao posebni načini izvršenja obaveze prema 

korisniku, smatramo da je negociranje poseban oblik izmirenja duga po osnovu 

akreditiva. 





572 Definicije ovih pojmova date su u članu 2. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive (Publikacija MTK 600) 

202

3.2.2. Obaveza honorisanja 

Pod honorisanjem 573 , se u smislu Jednoobraznih pravila i običaja za 

dokumentarne akreditive podrazumeva: 

- plaćanje po viđenju, ako je reč o akreditivu koji plativ po viđenju; 

- preuzimanje obaveze za odloženo plaćanje i plaćanje na dan dospeća, ako 

je reč o akreditivu sa odloženim plaćanjem; 

- akceptiranje menice vučene od strane korisnika i plaćanje na dan dospeća, 

ako je akreditivom predviđen akcept. 

Obaveza honorisanja je obaveza akreditivne i konfirmirajuće banke jer 

akreditivna banka otvara dokumentarni akreditiv, a konfirmirajuća banka aktom 

potvrđivanja akreditiva stupa u obavezu pored akreditivne banke prema korisniku. Za 

razliku od njih, nominovana banka nema obavezu da honoriše, izuzev kada se izričito 

saglasi ta banka i o tome obavesti korisnik. 

Plaćanje po viđenju podrazumeva da akreditivna ili konfirmirajuća banka 

odmah nakon što konstatuje da prezentovana dokumenta čine usklađenu prezentaciju 

prenosi novčana sredstva sa računa banke na račun korisnika akreditiva. Stručna 

služba banke koja vrši pregled dokumenata ocenjuje da li su dokumenta saobrazna ili 

ne. Kada utvrdi saobraznost, najčešće dostavlja određeni nalog službi unutar te banke 

koja je specijalizovana za platni promet sa inostranstvom i koja obavlja samo 

plaćanje. Služba koja posluje sa akreditivima dostavlja službi koja obavlja platni 

promet sa inostranstvom podatke koji su neophodni da bi se izvršilo plaćanje, a koji 

se odnose na konkretni akreditiv. Nakon što su sredstva preneta na račun korisnika, 

akreditivna banka (najčešće odgovarajućom elektronskom porukom) obaveštava 

korisnika da je izvršena isplata akreditivnog iznosa. Postoji više modaliteta plaćanja: 

1. kada akreditivna banka neposredno isplati akreditivnu sumu korisniku akreditiva 

(retko se događa u praksi); 2. kada nominovana banka isplati korisniku, pa se nakon 

toga refundira od konfirmirajuće ili akreditivne banke; 3. kada konfirmirajuća banka 

isplati korisniku, pa se nakon toga refundira od akreditivne banke. Kada postoji više 

573 U engleskoj verziji Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive nalazi se termin 

„honour“. Kod prevođenja postoji problem, jer u srpskom jeziku ne postoji reč koja bi odgovarala 

engleskom terminu „honour“, tako da je ovaj engleski glagol u zvaničnoj verziji Jednoobraznih pravila 

na srpskom jeziku preveden kao „honorisanje“. U engleskom jeziku ovaj glagol ima više značenja, ali u 

poslovnom jeziku se najčešće upotrebljava kod pravnih radnji sa čekovima i pod honorisanjem se 

podrazumeva isplata iznosa čeka ovlašćenom imaocu čeka. 

203

anka (npr. nominovana, konfirmirajuća, akreditivna banka) koje su uključene u 

proces isplate akreditivnog iznosa, banka koja treba da isplati akreditivni iznos ne sme 

da ovaj iznos zadrži sa izgovorom da joj akreditivna banka nešto duguje, jer je taj 

odnos između banaka odvojen od drugih akreditivnih odnosa 574 . Nakon izvršenog 

plaćanja, gase se obaveze koje su akreditivna i konfirmirajuća banka imale prema 

korisniku akreditiva. 

Zahtev za isplatu po osnovu akreditiva ovlašćen je da podnese korisnik ili 

njegov punomoćnik. U našoj sudskoj praksi postoji stav da „nalogodavac nije aktivno 

legitimisan da zahteva od banke da akreditiv isplati korisniku“ 575 . 

Kod akreditiva sa odloženim plaćanjem, korisnik je obavezan da unutar roka 

za prezentaciju podnese akreditivne dokumente akreditivnoj ili konfirmirajućoj banci, 

i ukoliko su dokumenta saobrazna sa odredbama akreditiva, ta banka pismeno 

obaveštava korisnika da je prezentacija usklađena i da se obavezuje da će određenog 

datuma isplatiti akreditivni iznos. Kod ovog načina honorisanja prodavac ima 

obavezu da otpremi robu znatno pre datuma kada će biti isplaćen 576 . 

S obzirom da je ovde reč o odloženom plaćanju (koje je pre svega u interesu 

nalogodavca odnosno kupca), može se postaviti pitanje da li su kod ovog načina 

plaćanja u dovoljnoj meri zaštićeni interesi korisnika akreditiva (prodavca) jer 

nalogodavac kada primi robu može pokušati da traži od banke obustavu plaćanja. 

Interesi korisnika akreditiva nisu dovedeni u pitanje, jer „banka garantuje plaćanje bez 

obzira na eventualne prigovore kupca na kvalitet isporučene robe“ 577 . 

Ukoliko je akreditivom predviđen akcept 578 menice, korisnik akreditiva se 

javlja u ulozi izdavaoca (trasanta), a akreditivna ili konfirmirajuća banka se javljaju u 

ulozi trasata. Korisnik akreditiva podnosi menicu banci koja je označena u akreditivu, 


575 Iz presude Višeg privrednog suda u Beogradu, Pž. 2071/93 od 20. aprila 1993. godine – prema 

Golubović M., Kozar V., Lekić I. – Sudska praksa Privrednih sudova 1000+ sudskih odluka, Beograd, 

1998., str. 229. i 230., kao i prema Kozar V. – Sudska praksa Privredni sudovi, Vrhovni sud Srbije, 

Savezni sud, 2000+ sudskih odluka, Beograd, 2000., str. 848. U obrazloženju citirane presude se, 

između ostalog, navodi da je: „tužena banka u samostalnoj i odvojenoj obavezi prema korisniku 

akreditiva i to od trenutka kada je otvaranje akreditiva saopšteno prodavcu, pa zbog načela 

samostalnosti i odvojenosti pravnih odnosa unutar akreditiva, tužilac nije aktivno legitimisan da od 

banke traži isplatu akreditiva njegovom korisniku“. 



578 Prof. Carić definiše akcept kao posebnu pismenu izjavu koja se stavlja na licu menice preko 

meničnog sloga i kojom se prihvata isplata te menice o dospelosti, a koja se potvrđuje potpisom 

akceptanta – Carić S., op. cit. str. 129. Kada je reč o akceptu menice u engleskom pravu, Borrie Gordon 

ističe da akceptom menice trasat označava svoj pristanak na trasantov nalog (naredbu) – Borrie G. op. 

cit. str. 226. 

204

zajedno sa dokumentima koji se zahtevaju akreditivom. Ako su dokumenta saobrazna 

sa uslovima akreditiva, ovlašćena banka će akceptirati menicu (ili više menica ako je 

tako predviđeno akreditivom), odnosno banka će (kao trasat) preuzeti obavezu da 

menicu plati o dospelosti. Kada se menice akceptiraju, one se vraćaju korisniku koji 

može da ih proda uz diskont svojoj banci ili nekom drugom 579 . Nakon ove pravne 

radnje, akreditivna odnosno konfirmirajuća banka postaje akceptant i pretvara se u 

glavnog meničnog dužnika, tako da je odgovorna, pre svih drugih potpisnika menice, 

za isplatu menične svote 580 . Prema našem pravu, akceptant pored obaveze da isplati 

celokupnu meničnu svotu o roku dospelosti menice, ima i obavezu da isplati kamatu i 

da nadoknadi imaocu eventualne troškove u slučaju podizanja protesta 581 . Što se tiče 

forme akcepta, prema Međunarodnoj konvenciji o unificiranom meničnom zakonu 582 , 

kao i prema našem Zakonu o menici 583 , akcept se piše na samoj trasiranoj menici, dok 

je u nekim pravima (npr. SAD) dozvoljeno akceptiranje u posebnoj pismenoj formi 

izvan menice 584 . Kada se postavi pitanje da li banka kao akceptant može da akceptira 

menicu pod uslovom, Međunarodna konvencija o unificiranom meničnom pravu 585 i 

naše pravo 586 daju izričit odgovor da akcept mora biti bezuslovan, ali ga trasat može 

ograničiti na jedan deo menične svote, dok je u zemljama anglosaksonskog prava 

dopušten i uslovljeni akcept 587 . 

S obzirom da je međunarodni dokumentarni akreditiv široko rasprostranjen u 

poslovanju između banaka i trgovaca koji pripadaju različitim pravnim sistemima, u 

slučajevima kada je predviđeno honorisanje putem akcepta menice, važno je da se u 

saopštenju o otvaranju akreditiva precizno regulišu sva pitanja u vezi samog akcepta. 

Iako je rezultat akcepta odloženo plaćanje, sa stanovišta korisnika i takvo plaćanje je 

konačno 588 , pa se nakon akcepta gasi pravni odnos između akreditivne banke i 

korisnika akreditiva. 

Prilikom izvršavanja obaveze honorisanja, može se postaviti pitanje, kakav 

uticaj na izvršenje ove obaveze ima činjenica da je nalogodavac postao nesposoban za 


580 Gloginić A., Priručnik o primeni Zakona o menici, Beograd, 1995., str. 78. 

581 Gloginić A., op. cit. str. 80. 

582 Član 25. Međunarodne Konvencije o unificiranom meničnom pravu iz 1930. godine 

583 Član 24. Zakona o menici iz 1946. godine 


585 Član 26. Međunarodne konvencije o unificiranom meničnom pravu 

586 Član 25. Zakona o menici 



205

plaćanje. Prof. Rosenberg ističe da je obaveza banke da izvrši honorisanje 

dokumenata »apstraktna i bilo kakva promena u imovini nalogodavca za otvaranje 

akreditiva, odnosno u međusobnom odnosu nalogodavac – banka, nema uticaja na 

modalitete obaveza prema korisniku« 589 . Slažemo se sa ovim mišljenjem jer 

nastupanje insolventnosti na strani nalogodavca nema nikakav uticaj na obavezu 

akreditivne ili konfirmirajuće banke da honoriše dokumente, a uzimajući u obzir da je 

ovde reč o primeni načela samostalnosti odnosa između učesnika dokumentarnog 

akreditiva. 

3.2.3. Obaveza negociranja 

Pod negociranjem 590 

se u smislu Jednoobraznih pravila i običaja za 

dokumentarne akreditive, podrazumeva iskup, od strane nominovane banke, menica 

(vučenih na banku koja nije nominovana) ili dokumenata po usklađenoj prezentaciji 

plaćanjem unapred ili saglašavajući se da se sredstva isplate korisniku na ili pre, 

bankarskog dana kada dospeva ramburs nominovanoj banci 591 . Definicija koja je 

postojala u prethodnoj Reviziji Jednoobraznih pravila donekle se razlikovala od 

pomenute definicije, i pod negociranjem se podrazumevala obaveza akreditivne i 

konfirmirajuće banke da plati, bez prava regresa, trasantu ili savesnom imaocu 

menice, koju vuče korisnik ili dokumenta podneta po akreditivu 592 . Kod negociranja 

od strane nominovane banke, možemo razlikovati dve situacije: 1. negociranje 

dokumenata u slučaju akreditiva sa odloženim plaćanjem i 2. negociranje dokumenata 

zajedno sa menicom u slučaju akceptnih akreditiva 593 . 

Kada je akreditivom predviđeno negociranje, korisnik akreditiva podnosi 

nominovanoj banci dokumenta koja su predviđena akreditivom. Ova banka vrši 

pregled dokumenata, i ako konstatuje da su dokumenta usklađena sa akreditivom vrši 

otkup tih dokumenata ili vrši otkup menica koje je izdao korisnik. Nominovana banka 

nakon što izvrši otkup menica ili akreditivnih dokumenata, i nakon isteka određenog 

roka, ovlašćena je da traži nadoknadu isplaćenog iznosa od akreditivne banke. 


590 Na engleskom jeziku: negotiation 

591 Član 2.- Definicije - Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 

600) 

592 Član 9. a. iv. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 500) 


206

Ukoliko postoji i konfirmirajuća banka, nominovana banka može od nje tražiti 

nadoknadu isplaćenog iznosa. Jedna od osnovnih funkcija negociranja je da omogući 

„plaćanje i pre dospeća obaveze iz akreditiva, a time se omogućava kreditiranje 

prodavca“ 594 . 

Važno je naglasiti da nominovana banka, ukoliko nije i konfirmirajuća banka, 

nije obavezna da negocira, izuzev kada se izričito saglasi ta nominovana banka i o 

tome obavesti korisnik 595 . U vezi sa tim, postavlja se pitanje kakve su pravne 

posledice odbijanja negociranja od strane nominovane banke, odnosno da li će u 

ovom slučaju akreditivna i konfirmirajuća banka biti obavezne da izvrše negociranje. 

U ovakvoj situaciji razlikuju se obaveze akreditivne i konfirmirajuće banke. Tako, u 

slučaju kada nominovana banka odbije negociranje menice ili dokumenata, 

akreditivna banka ima obavezu da honoriše (plati akreditivni iznos, preuzme obavezu 

odloženog plaćanja ili akceptira menicu), onog datuma koji je određen akreditivom, 

ali nema obavezu da negocira odnosno nema obavezu otkupa menica ili dokumenata 

pre dospeća 596 . To praktično znači da u slučaju odbijanja negociranja od strane 

nominovane banke, korisnik će naplatiti svoje potraživanje kod akreditivne banke, tek 

kada nastupi dospelost potraživanja, u skladu sa odredbama akreditiva. Za razliku od 

akreditivne banke, odredbe Jednoobraznih pravila koje se odnose na obaveze 

konfirmirajuće banke predviđaju da konfirmirajuća banka pored obaveze honorisanja 

ima i obavezu negociranja, bez prava regresa, ako je akreditiv raspoloživ 

negociranjem kod konfirmirajuće banke 597 . U članu 8. b. Jednoobraznih pravila 

navodi se da je konfirmirajuća banka u neopozivoj obavezi da honoriše ili negocira 

od momenta kada akreditivu doda svoju konfirmaciju, dok je akreditivna banka u 

neopozivoj obavezi da honoriše od momenta kada izda akreditiv. 

Sledeće pitanje koje se postavlja kod negociranja (otkupa) jeste da li banka 

koja vrši ovu pravnu radnju ima pravo na regres prema korisniku, odnosno da li ta 

banka ima pravo da traži vraćanje isplaćenog iznosa, ako se kasnije utvrdi da menice 

ili dokumenta imaju izvesne nedostatke. Ako bi negociranje bilo izvršeno bez regresa, 

za posledicu bi imalo da izdavalac menice (korisnik akreditiva) nije više odgovoran za 

povrat 598 . Za vreme primene prethodne Revizije Jednoobraznih pravila (Publikacija 



596 Slično Ellinger P., Neo D., op. cit. str. 115. 

597 Član 8. a. ii. Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (Publikacija MTK 600) 


207

MTK 500), nije se postavljalo ovo pitanje jer se u samoj definiciji negociranja izričito 

navodilo da ova pravna radnja podrazumeva plaćanje bez prava regresa trasantu ili 

savesnom imaocu menice. U važećoj Reviziji Jednoobraznih pravila (Publikacija 

MTK 600), negociranje bez prava regresa spominje se samo kod obaveza 

konfirmirajuće banke. Na osnovu toga, izvodimo zaključak da konfirmirajuća banka 

otkupljuje dokumenta ili menice, bez prava na regres prema korisniku, dok 

nominovana banka ima pravo da odluči da li će izvršiti otkup „sa pravom na regres“ 

ili „bez prava na regres“. U svakom slučaju, banka koja je izvršila otkup (bilo da je to 

učinila konfirmirajuća ili nominovana banka) imaju pravo na ramburs, odnosno na 

nadoknadu isplaćenog iznosa od akreditivne banke. 

4. ODGOVORNOST BANAKA 

Kada govorimo o odgovornosti banaka mislimo na odgovornost akreditivne i 

konfirmirajuće banke prema korisniku akreditiva i prema nalogodavcu. U svakom 

slučaju, banke se prilikom izmirivanja duga po osnovu akreditiva nalaze, u izvesnoj 

meri, u nezavidnom položaju jer mogu biti tužene ili od strane korisnika akreditiva ili 

od strane nalogodavca. Do sudskih sporova može doći ili kada korisnik prigovara da 

je banka neosnovano odbila plaćanje ili kada nalogodavac osporava plaćanje po 

osnovu akreditiva i odbija da nadoknadi sumu koja je plaćena od strane banke 599 . Kod 

parnica koje su pokrenute zbog odbijanja honorisanja, pitanja koja se najčešće 

postavljaju su: a) da li je upozorenje da dokumenta nisu usklađena dato blagovremeno 

i da li sadrži sve neophodne elemente, b) da li neusklađenost koja je navedena u 

upozorenju opravdava odbijanje honorisanja ili c) da li ima nekih vanrednih razloga 

koji dozvoljavaju odbijanje honorisanja 600 . Ukoliko su prezentovana dokumenta 

adekvatna, potpuna i uredna, a banka ne izvrši obavezu plaćanja, akceptiranja ili 

negociranja, biće odgovorna za svu štetu koju je time nanela bilo kom od učesnika 

599 Stoufflet J., Payment and Transfer in Documentary Letters of Credit: Interaction between the French 

General Law of Obligations and the Uniform Customs and Practice, Arizona Law Review, Vol. 24, 

1982., str. 269. 

600 Barnes J., Byrne J., Letters of Credit, Business Lawyer, Vol. 62., August 2007., str. 1607. 

208

dokumentarnog akreditiva 601 . Nema sumnje da je akreditivna ili konfirmirajuća banka 

pričinila štetu korisniku akreditiva, u slučaju kada odbije da izvrši honorisanje 

dokumenata koji su u skladu sa odredbama akreditiva. Međutim, postavlja se pitanje 

da li je iznos štete jednak iznosu iz akreditiva ili on može biti i veći od tog iznosa. 

Prof. Ellinger i prof. Neo smatraju da je osnovni princip ugovornog prava da oštećena 

strana ima pravo da joj bude dosuđen iznos koji bi je stavio u poziciju u kojoj bi bila 

da je ugovor izvršen 602 . Mišljenja smo da korisnik akreditiva ima pravo da postavi 

tužbeni zahtev najviše u iznosu koji je predviđen akreditivom, jer bi na taj način 

korisnik naplatio cenu robe koju je ugovorio sa nalogodavcem, s tim da bi korisnik 

imao pravo na kamatu od dana utuženja do dana isplate. U slučaju kada je korisnik 

isplaćen na osnovu usklađene prezentacije, a nalogodavac odbija da izvrši plaćanje 

akreditivnoj banci, akreditivna banka ne može da traži povraćaj isplaćenog iznosa od 

korisnika, već može samo da podnese tužbu protiv nalogodavca 603 . 

U praksi se može postaviti pitanje kakav je uticaj eventualnih statusnih ili 

organizacionih promena kod akreditivne banke na sadržaj njene odgovornosti prema 

korisniku. U našoj sudskoj praksi postoji shvatanje da se „akreditivna banka ne može 

osloboditi obaveze isplate prema svojim poveriocima, bez obzira na njene kasnije 

statusne promene i reorganizacije, jer davalac akreditiva može korisniku akreditiva 

isticati samo prigovore koji se odnose na uslove iz akreditiva“ 604 . Kada je reč o 

uticaju organizacionih promena kod akreditivne banke na njene obaveze po osnovu 

akreditiva, u našoj sudskoj praksi se iskristalisao stav da „akreditivna banka odgovara 

za isplatu iz akreditiva od dana kada je korisniku akreditiva saopšteno da mu je 

akreditiv otvoren. Banka se ne može osloboditi te obaveze ni u slučaju kada je zbog 

organizacionih promena prestala da obavlja poslove sa inostranstvom“ 605 . 

Osim odgovornosti prema korisniku akreditiva, banke su odgovorne i prema 

nalogodavcu, ako pogreše prilikom ispitivanja dokumenata i izvrše isplatu, a da pre 

toga nisu ispunjeni uslovi iz akreditiva 606 . Jedna od posledica nezavisnosti akreditiva 

od ugovornog odnosa između nalogodavca i akreditivne banke jeste da nalogodavac 

601 Šogorov S., op. cit. str. 222. i Vilus J., Carić S., Šogorov S., Đurđev D., Divljak D., op. cit. str. 495. 



604 Iz presude Vrhovnog suda Srbije Prev. 440/98 od 24.2.1998. godine prema - Sudska praksa 

privrednih sudova, Bilten br. 1., Beograd, 2000., str. 131. i 132. 

605 Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Prev. 515/98 od 25. novembra 1998. godine, prema Kozar V., 

Sudska praksa, 2000+ sudskih odluka, op. cit. str. 864. i 865. 


209

ima pravo na naknadu štete od akreditivne banke za novčani iznos koji je pogrešno 

uplaćen korisniku 607 . 

Nema sumnje da kod dokumentarnog akreditiva važi pravilo prema kojem su 

banke odgovorne za štetu u slučaju kada odbiju honorisanje urednih dokumenata, tako 

i u slučaju kada honorišu dokumente koji nisu usklađeni sa akreditivom. Međutim, 

Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive predviđaju četiri gr upe 

isključenja od odgovornosti: 

1. isključenje odgovornosti za ispravnost dokumenata; 

2. isključenje odgovornosti kod transmisije i prevođenja; 

3. isključenje odgovornosti zbog više sile; 

4. isključenje odgovornosti za postupke strane kojoj su date instrukcije. 

Kod prve grupe isključenja od odgovornosti 608 postoje tri podgrupe 

isključenja. Prvu podgrupu bi smo mogli nazvati isključenje od odgovornosti za 

formalnu ispravnost dokumenata i ovde spadaju slučajevi isključenja od odgovornosti 

za formu, potpunost, tačnost, autentičnost, falsifikat ili pravno dejstvo ma kog 

dokumenta i za opšte ili posebne uslove naznačene u dokumentu. Prema drugoj 

podgrupi isključenja od odgovornosti, koja se odnosi na opis roba i usluga naznačenih 

u akreditivnom dokumentu, banka ne preuzima bilo koju obavezu ili odgovornost za 

opis, količinu, težinu, kvalitet, stanje, pakovanje, isporuku, vrednost ili postojanje 

robe, usluga ili druge činidbe opisane u bilo kom dokumentu. Treća podgrupa 

isključenja od odgovornosti se odnosi na odgovornost za radnje drugih lica, odnosno 

banka ne preuzima odgovornost za propuste, solventnost, izvršenje ili ugled 

pošiljaoca, prevoznika, špeditera, primaoca ili osiguravača robe ili bilo kog drugog 

lica. Kada je reč o drugoj i trećoj podgrupi isključenja od odgovornosti, smatramo da 

je donosilac Jednoobraznih pravila pravilno postupio, jer akreditivna (i konfirmirajuća 

banka, ako postoji) ne garantuje da opis robe i usluga naznačen u dokumentima 

odgovara stvarnom stanju robe ili usluga, niti garantuju za postupke drugih učesnika 

u akreditvnom poslu i učesnika pravnih poslova koji su povezani sa osnovnim 

ugovorom, nego garantuje da će izvršiti plaćanje, kada joj se prezentuju potpuna i 

uredna dokumenta. 

607 Kolyer S., Judical Development of Letters of Credit Law, a Reappraisal, Cornell Law Review, 1980- 

1981., str. 161. 


210

Kada je reč o prvoj podgrupi – isključenje od odgovornosti za formalnu 

ispravnost dokumenata, važno je naglasiti da ovu podgupu isključenja od 

odgovornosti treba posmatrati zajedno sa odredbama kojima se regulišu opšti i 

posebni standardi za pregled dokumenata. Naime, odredba koja glasi da banka ne 

preuzima nikakvu obavezu ili odgovornost za formu, potpunost, tačnost i dr. ma kog 

dokumenta, ne znači da je banka generalno oslobođena svake vrste odgovornosti za 

ispravnost konkretnog dokumenta. S obzirom da Jednoobrazna pravila i običaji za 

dokumentarne akreditive i Međunarodna standardna bankarska praksa sadrže detaljna 

pravila o obaveznim elementima svakog dokumenta koji se može pojaviti kod 

akreditivnog poslovanja, banka je dužna da kao savestan privrednik ispita da li ta 

dokumenta sadrže sve neophodne elemente. Međutim, ako postoji neki nedostatak na 

dokumentu, koji banka nije mogla da utvrdi primenom normi Jednoobraznih pravila i 

običaja za dokumentarne akreditive i Međunarodne standardne bankarske prakse, ona 

neće snositi odgovornost za takve nedostatke. Slično stanovište zastupa i prof. 

Vukmir, koji ističe da se isključenje odgovornosti odnosi samo na sadržaj i dejstvo 

dokumenta koje banke primaju od korisnika, a ne i na dužnosti banaka koje ove imaju 

u pogledu ispitivanja dokumenata 609 . 

Kod druge grupe isključenja od odgovornosti 610 razlikujemo isključenje od 

odgovornosti kod dostavljanja (poruka, pisama i dokumenata) i kod prevođenja. Kada 

je reč o isključenju odgovornosti kod dostavljanja poruka, pisama i dokumenata, 

banka ne preuzima nikakvu obavezu ili odgovornost za posledice koje nastanu zbog 

kašnjenja, gubitka u tranzitu, ili drugih grešaka koje nastanu u toku otpreme. Ovo 

isključenje od odgovornosti se odnosi kako na slučajeve kada se dostavljanje vrši u 

skladu sa zahtevima naznačenim u akreditivu, tako i u slučajevima kada banka vrši 

izbor otpremne službe (ako akreditiv ne sadr ži instrukcije u vezi sa dostavljanjem). 

Pored toga, banke ne preuzimaju nikakvu obavezu ili odgovornost za greške u 

prevođenju ili tumačenju tehničkih termina i mogu preneti odredbe akreditiva bez 

njihovog prevođenja. Isključenje od odgovornosti za prenošenje poruka i dokumenata 

i za prevođenje, kritikovano je u hrvatskoj pravnoj teoriji. Tako, prof. Rosenberg 

smatra da je banka odgovorna za posledice koje je ona svojim činjenjem ili 



211

propuštanjem prouzrokovala 611 . Slažemo se sa ovakvim stavom, jer Jednoobrazna 

pravila navode slučajeve isključenja od odgovornosti za greške u dostavljanju 

dokumenata, prevođenju ili tumačenju tehničkih termina, ali ne preciziraju subjekta 

koji je te greške učinio. To može biti banka, korisnik, nalogodavac, prevoznik, 

špediter, prevodilačka agencija ili neko drugi. Primenjujući princip da je svaka 

ugovorna strana dužna da postupa savesno, zaključujemo da se ova isključenja od 

odgovornosti primenjuju u slučajevima kada su greške počinjene od strane bilo kog 

drugog subjekta, a li ne i kada su počinjene od strane banke. U prethodnoj Reviziji 

Jednoobraznih pravila nije bila regulisana situacija, kada nominovna banka pošalje 

dokumenta akreditivnoj ili konfirmirajućoj, a dokumenta se izgube u toku 

dostavljanja. U važećoj Reviziji Jednoobraznih pravila (član 35. stav 2.), ova situacija 

je pravno uređena, tako da u slučaju kada nominovana banka utvrdi da je prezentacija 

usklađena i prosledi dokumenta akreditivnoj ili konfirmirajućoj banci, akreditivna ili 

konfirmirajuća banka mora honorisati, negocirati ili rambursirati (nadoknaditi 

isplaćeni iznos) tu nominovanu banku čak i kada su dokumenta izgubljena u tranzitu 

između nominovane i akreditivne ili konfirmirajuće banke ili između konfirmirajuće i 


Prema trećoj grupi isključenja od odgovornosti 612 banka ne preuzima nikakvu 

obavezu ili odgovornost za posledice koje nastanu zbog prekida njenog poslovanja 

zbog više sile, građanskih nemira,ustanaka, ratova, dejstva terorizma ili bilo kojih 

štrajkova ili obustava rada ili drugih uzroka van njene kontrole. Ova vrsta isključenja 

od odgovornosti je u skladu sa osnovnim principima obligacionog prava, jer banka ne 

može odgovarati zbog toga što nije izvršila honorisanje, ako su postojali slučajevi više 

sile ili neki drugi razlozi (politički, socijalni) koji su izvan njene kontrole. Međutim, u 

drugom stavu člana 36. Jednoobraznih pravila navodi se da banka neće, nakon 

ponovnog otpočinjanja njenog poslovanja, honorisati ili negocirati po akreditivu kome 

je rok važnosti istekao za vreme prekida njenog poslovanja. Ovo pravilo predstavlja 

izuzetak od opšteusvojenog načela da viša sila odlaže izvršenje obaveza, a nakon 

prestanka više sile obaveze se ponovo počinju izvršavati 613 . Time je korisnik 

611 Rosenberg Lj., op. cit. str. 92. Prof. Rosenberg navodi dva primera kada je po njegovom mišljenju 

banka odgovorna: 1) ako je banka suprotno instrukcijama nalogodavca zamenila jedan tehnički izraz 

drugim tehničkim izrazom i pogrešno saopštila akreditivne uslove korisniku, pa zbog toga dođe do 

posledica, banka je odgovorna za njih; 2) ako je banka preuzela dokumenta, pa se oni izgube na putu 

od banke do nalogodavca, ona je odgovorna za eventualne posledice. 



212

akreditiva doveden u nepovoljan položaj u slučaju da viša sila traje duže od roka 

važnosti akreditiva. 

Četvrta grupa isključenja od odgovornosti 614 odnosi se na isključenje od 

odgovornosti banaka u slučajevima kada angažuju druge banke u cilju realizacije 

instrukcija nalogodavca. Banka koja koristi usluge druge banke da bi sprovela 

instrukcije nalogodavca, čini to za račun i na rizik tog nalogodavca 615 . Akreditivna 

banka ili avizirajuća banka ne preuzima nikakvu obavezu ili odgovornost u slučaju da 

instrukcije koje je prenela drugoj banci ne budu sprovedene, čak i ako je sama 

preuzela inicijativu u izboru te druge banke 616 . Ova vrsta isključenja od odgovornosti 

banaka je izazvala brojne kritike. Ako akreditivna banka, u cilju realizacije svoje 

obaveze otvaranja i plaćanja po osnovu akreditiva, angažuje drugu (korespondentnu) 

banku, ona na taj način stupa u pravni odnos koji je odvojen od pravnog odnosa 

nalogodavac – akreditivna banka, pa tako prof. Rosenberg ističe da je prebacivanje 

rizika tog drugog odnosa, koji postoji između banaka, na nalogodavca, nespojivo sa 

pravilima obligacionog i privrednog prava, ali i sa osnovnim načelima međunarodnog 

dokumentarnog akreditiva 617 . Slično stanovište zastupa i prof. Vukmir, koji smatra da 

je ovo isključenje od odgovornosti protivno osnovnom pravnom shvatanju 

odgovornosti iz zaključenih ugovora, kao i odgovornosti za sopstvene radnje 618 . 

Slažemo se sa iznetim kritikama ove vrste isključenja od odgovornosti, ali 

istovremeno treba voditi računa da nalogodavci zaključenjem ugovora o otvaranju 

akreditiva pristaju na primenu ovih odredbi. U takvoj situaciji, ostaje jedino da sudska 

i arbitražna praksa izgrade standarde tumačenja ove specifične vrste isključenja od 

odgovornosti, uz primenu osnovnih principa obligacionog prava. 






213

5. PRAVNA PRIRODA ODNOSA IZMEĐU AKREDITIVNE BANKE I 

KORISNIKA AKREDITIVA 

U ranijim izlaganjima smo naveli da nema bitnijih razlika između akreditivne i 

konfirmirajuće banke u odnosu prema korisniku akreditiva, pa tako sva pitanja koja se 

postavljaju u vezi sa pravnom prirodom odnosa između akreditivne banke i korisnika, 

aktuelna su i kod odnosa između konfirmirajuće banke i korisnika. Na ovom mestu 

najveći deo pažnje posvetićemo pravnom odnosu akreditivna banka – korisnik, jer je 

akreditivna banka u neposrednom pravnom odnosu i sa nalogodavcem i sa korisnikom 

i jedino je ona ovlašćena da izda saopštenje o otvaranju akreditiva koji predstavlja 

izvor njene obaveze prema korisniku, dok konfirmirajuća banka može samo da 

pristupi ovom pravnom odnosu ako doda svoju potvrdu akreditivu. 

U pogledu određivanja pravne prirode odnosa između akreditivne banke i 

korisnika akreditiva u pravnoj teoriji postoje dva shvatanja. Prema jednom shvatanju, 

između akreditivne banke i korisnika akreditiva postoji ugovorni odnos, dok prema 

drugom shvatanju, pravni odnos između akreditivne banke i korisnika nastaje na 

osnovu jednostrane izjave volje akreditivne banke. 

Shvatanje pravnog odnosa akreditivna banka – korisnik kao ugovornog odnosa 

dominira u američkoj i engleskoj pravnoj teoriji. U američkoj i engleskoj teoriji, kod 

razmatranja pravne prirode ovog odnosa, centralni problem predstavlja pitanje 

naknade 619 koju banka prima za otvaranje akreditiva. Suština problema je u tome što 

akreditivna banka preuzima neposrednu obavezu prema korisniku akreditiva, a za to 

preuzimanje obaveze ne prima nikakvu naknadu od njega 620 . Shvatanje o ugovornoj 

prirodi pravnog odnosa banka – korisnik nije jedinstveno, ali je zajedničko za sve 

teorije da je njihov osnovni cilj da objasne odnos bankarske naknade i njenog 

obećanja plaćanja. Prema jednom shvatanju ovde je reč o neposrednom ugovoru 

između akreditivne banke i korisnika akreditiva, a naknada je obezbeđena na osnovu 

saglasnosti kupca robe da regresira banku i plati joj proviziju 621 . Prema drugom 

shvatanju, obaveza banke da honoriše menice predstavlja ekvivalent za obavezu koju 

619 U američkoj i engleskoj teoriji ovaj problem se naziva consideration, a koji se može prevesti kao 

naknada, protivvrednost, ekvivalent. 

620 Mead C., Documentary letters of credit, Columbia Law Review, Vol. XXII, 1922., No 4., str. 301. 

621 Mead C., op. cit. str. 302. 

214

je prethodno preuzeo prodavac da preda dokumente banci umesto da preda kupcu 622 . 

Postoje i shvatanja: da je akreditivna banka garant ispunjenja obaveze kupca da plati 

cenu robe; da je reč o ugovoru između banke i kupca, a u korist prodavca 623 ; ili da 

ugovorom o prodaji prodavac ovlašćuje kupca da postupa kao njegov agent u 

sastavljanju dogovorenog akreditiva a prodavac se obavezuje da će dostaviti 

dokumente akreditivnoj banci 624 . Za razliku od ovih gledišta, prof. Ellinger i prof. 

Neo smatraju da ne postoji praktična potreba za istraživanjem da li korisnik ima 

obavezu plaćanja naknade za obećanje koje je dala akreditivna banka, s obzirom da je 

obavezujuća priroda ovog pravnog odnosa priznata od strane trgovačkih običaja širom 

sveta, a isto tako i sudovi posmatraju akreditiv kao obavezujući ugovor između 

akreditivne banke i korisnika 625 . 

U našoj i francuskoj pravnoj teoriji postoji shvatanje da pravni odnos nastaje 

na osnovu jednostrane izjave volje. Jedno od stanovišta u francuskoj teoriji jeste da 

obaveza banke prema prodavcu, od momenta izdavanja akreditiva ima istu snagu i 

proizvodi iste posledice kao i akcept na menici prodavca 626 . U delu američke pravne 

teorije postoji stanovište koje zastupa prof. Kozolchyk, prema kome ne postoji ugovor 

između korisnika i banke jer korisnik niti plaća niti bilo šta obećava banci koja je 

preuzela obavezu plaćanja prema njemu 627 . U jednom delu naše pravne teorije, 

obaveštenje korisniku akreditiva o otvaranju akreditiva se posmatra kao jednostrana 

izjava volje akreditivne banke kojom ona preuzima obavezu u odnosu prema 

korisniku akreditiva i na taj način se zasniva neposredan pravni odnos između 

akreditivne banke i korisnika 628 . Prof. Vukadinović smatra da se pravni osnov 

obaveze banke prema korisniku sastoji u jednostranoj izjavi banke, kojom se ova 

obavezuje korisniku akreditiva da će honorisati podnete dokumente koji po spoljnom 

izgledu odgovaraju uslovima izjave 629 . 

622 Thayer P., Irrevocable Credits in International Commmerce: Their Legal Nature, Columbia Law 

Review, Vol. XXXVI, 1936., No 7., str. 1056. 

623 Mead C., op. cit. str. 301-302. 

624 Thayer P., op. cit. str. 1040 -1041. Ova teorija je prisutna u Engleskoj. 

625 Ellinger P. Neo D., op.cit. str. 111. Autori navode da je jedan od najboljih primera sudske prakse po 

ovom pitanju presuda Jenkins LJ u sporu Hamzah Malas & Sons v British Imex Industries Ltd (1958.), 

u kojoj se između ostalog navodi da se otvaranjem konfirmirajućeg akreditiva konstituiše ugovor 

između banke i prodavca robe, a koji nameće na strani banke apsolutnu obavezu plaćanja, bez obzira 

na nesporazume koji se mogu javiti između ugovornih strana u smislu da li je roba u skladu sa 

ugovorom. 

626 Thayer P., op. cit. str. 1045. 

627 Kozolchyk B., op. cit. str. 277. 

628 Antonijević Z., Petrović M., Pavićević B., op. cit. str. 288. 


215

Jedno od osnovnih pitanja kod ovog pravnog odnosa jeste da li blagovremena 

predaja saobraznih dokumenata predstavlja obavezu korisnika ili uslov koji on treba 

da ispuni kako bi ostvario pravo na isplatu akreditivnog iznosa. Slažemo se sa 

mišljenjem prof. Vukadinovića da podnošenje dokumenata nije obaveza korisnika 

prema banci nego njegovo pravo, koje može, ali ne mora vršiti i ako korisnik ne 

iskoristi otvoreni akreditiv, banka ne može od njega tražiti naknadu štete 630 . 

Akreditivna banka daje obaveštenje o otvaranju akreditiva korisniku i na 

osnovu tog obaveštenja preuzima obavezu honorisanja, ali zauzvrat ne dobija nikakvu 

protivčinidbu od korisnika akreditiva za svoje obećanje. Kod pravnog odnosa 

akreditivna banka – korisnik ne možemo govoriti o obavezama korisnika nego o 

uslovima koje korisnik treba da ispuni da bi došlo do realizacije akreditiva. Drugim 

rečima, ovaj pravni odnos ne bi mogli kvalifikovati kao dvostrano obavezni ugovor. 

Ako bi pokušali da odredimo izvor obligacije akreditivne banke kao 

jednostranu izjavu volje, nailazimo na problem određivanja vrste jednostrane izjave 

volje. Naime, prema našem obligacionom pravu postoje samo dve vrste jednostrane 

izjave volje. To su javno obećanje nagrade i hartije od vrednosti. Obećanje 

akreditivne banke da će izvršiti honorisanje ne možemo svrstati ni u javno obećanje 

nagrade niti u hartije od vrednosti. 

Čini nam se da odnos između akreditivne banke i korisnika, po svojoj pravnoj 

prirodi predstavlja jednostrano obavezan ugovor u kome je korisnik akreditiva 

poverilac, a akreditivna banka dužnik. Akreditivna banka ima obavezu pregleda 

dokumenata i obavezu honorisanja, dok korisnik nema obaveze prema banci, nego 

mora da ispuni određene uslove koji su navedeni u saopštenju o otvaranju akreditiva, 

kako bi mogao ostvariti svoja prava u odnosu na banku. Kada se opredelimo za 

stanovište da je ovde reč o ugovoru, neophodno je odgovoriti na pitanja: ko je 

ponudilac, ko je ponuđena strana i na koji način se prihvata ponuda. Smatramo da je 

ponudilac akreditivna banka, a njeno saopštenje o otvaranju akreditiva predstavlja 

ponudu za zaključenje ugovora. Ćutanje ponuđenog (korisnika akreditiva) ne može se 

u ovom slučaju smatrati prihvatom ponude. Međutim, prihvatanje ponude može se 

izvršiti određenim faktičkim radnjama od strane ponuđenog. U slučaju da korisnik 

primi saopštenje o otvaranju akreditiva koje sadrži odredbe i uslove koji su u 

suprotnosti sa dogovorom između njega i nalogodavca, on će se obratiti nalogodavcu, 


216

ali i akreditivnoj banci sa zahtevom za izmenom akreditiva, čime se izjasnio da ne 

prihvata ponudu. Ako su odredbe i uslovi akreditiva u skladu sa dogovorom između 

korisnika i nalogodavca, korisnik će sačiniti fakturu, predati robu na prevoz, 

obezbediti odgovarajuća transportna dokumenta, osigurati robu, pa je na taj način, 

faktičkim radnjama, u skladu sa poslovnom praksom i običajima, prihvatio ponudu 

akreditivne banke. Iako smo mišljenja da je pravni odnos banka – korisnik, po svojoj 

pravnoj prirodi jednostrano obavezni ugovor, ne bi smo ga mogli svrstati u neki od 

imenovanih ugovora obligacionog prava, već bi ga mogli odrediti kao jednostrano 

obavezni ugovor sui generis. 

6. MERODAVNO PRAVO ZA PRAVNI ODNOS IZMEĐU AKREDITIVNE 

BANKE I KORISNIKA AKREDITIVA 

Problematika određivanja merodavnog prava kod pravnog odnosa između 

akreditivne banke i korisnika akreditiva nije u toj meri aktuelna kao kod drugih 

pravnih odnosa koji proističu iz dokumentarnog akreditiva, jer je ovaj pravni odnos 

detaljno regulisan Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive 

kao i Međunarodnom standardnom bankarskom praksom. Naročito su detaljno 

regulisana pitanja koja se odnose na pregled dokumenata, honorisanje, negociranje, 

rokove za prezentaciju dokumenata. Međutim, i kod ovog pravnog odnosa mogu se 

javiti pitanja koja nisu u potpunosti regulisana pomenutim izvorima prava. 

Kada su u pitanju stand by akreditivi, Konvencijom Ujedinjenih nacija o 

nezavisnim garancijama i stand-by akreditivima uređena je problematika određivanja 

merodavnog prava. Konvencija, u članu 21. dopušta da stranke same odrede 

merodavno pravo. Ukoliko stranke to ne učine, za obaveze po osnovu akreditiva biće 

merodavno pravo države u kojoj izdavalac obavlja svoju delatnost i u kojoj je izdao 

akreditiv 631 . 

631 Član 22. Konvencije Ujedinjenih nacija o nezavisnim garancijama i stand-by akreditivima, prema 

Goode R., Kronke H., Mc Kendrick E., Wool J., Transnational commercial law, New York, 2007., str. 

275. 

217

Koje će pravo biti određeno kao merodavno zavisi od kolizionih normi suda 

pred kojim je pokrenuta parnica, kao i od shvatanja pravne prirode ovog pravnog 

odnosa. Jedno od shvatanja u pravnoj teoriji jeste da je odnos između akreditivne 

banke i korisnika najbliže povezan sa sedištem akreditivne banke, pa bi pravo zemlje 

akreditivne banke trebalo primeniti na ovaj pravni odnos 632 . Prema Rimskoj 

konvenciji, polazna tačka za određivanje merodavnog prava je pronalaženje 

karakteristične obaveze iz ugovora, što bi u ovom slučaju bilo izdavanje akreditiva 633 . 

U našem Zakonu o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja 

(ZMPP) ne spominju se odnosi između učesnika u poslu dokumentarnog akreditiva. U 

prethodnom naslovu zauzeli smo stav da je odnos akreditivna banka – korisnik po 

svojoj pravnoj prirodi jednostrano obavezni ugovor. Međutim, naš ZMPP nema opšte 

kolizione norme za jednostrano obavezne ugovore, već se prema članu 20. st.1. tačka 

20. kao merodavno pravo za druge ugovore (koji nisu navedeni u ovom članu) 

primenjuje pravo mesta gde se u vreme prijema ponude nalazilo prebivalište, odnosno 

sedište ponudioca, čime je prihvaćena klasična tačka ve zivanja – mesto zaključenja 

ugovora (lex loci contractus) 634 . S obzirom da u ovom pravnom odnosu, akreditivna 

banka ima ulogu ponudioca, merodavno pravo za pitanja koja nisu regulisana 

Jednoobraznim pravilima, a tiču se ovog pravnog odnosa, bilo bi pravo zemlje gde se 

nalazilo sedište akreditivne banke u vreme kada je korisnik primio obaveštenje o 

otvaranju akreditiva. 


633 Ellinger P., Neo D., op. cit. str. 377., autori se pozivaju na slučaj iz sudske prakse Bank of Baroda v 

Vysya Bank Ltd (1994.) 2 Lloyd’s Rep 87,93. 


218

ZAKLJUČAK 

1. Za nastanak međunarodnog dokumentarnog akreditiva kao i za njegov 

istorijski razvoj odlučujuću ulogu je imala međunarodna poslovna praksa trgovaca i 

banaka. Ako se uzme u obzir istorijsko – pravni pristup, nameće se stav da za 

kreiranje ovog pravnog instituta najveća zasluga pripada trgovcima i njihovim 

udruženjima, dok su za njegov dalji razvoj primarnu odgovornost preuzele banke. 

Međunarodna kupoprodaja robe sa sobom nosi brojne probleme koji nisu prisutni kod 

kupoprodaje unutar jedne zemlje. Jedan od problema predstavlja mesto, vreme i način 

plaćanja cene robe, kao i odnos akta plaćanja sa radnjom preuzimanja robe. Trebalo je 

da prođe duži vremenski period kako bi se pronašao adekvatan model plaćanja koji bi 

bio podjednako prihvatljiv za prodavca i kupca. Naravno da ovakav model plaćanja 

nije bilo lako naći, jer je teško ostvariti matematičku ekvivalentnost u zaštiti interesa 

obe ugovorne strane prilikom izvršavanja obaveza iz kupoprodajnog ugovora. Kao 

rezultat ovog traganja nametnula se potreba za angažovanjem banaka kao 

nezamenljivog faktora u procesu usaglašavanja interesa kupca i prodavca. Banka je na 

osnovu akreditiva garantovala prodavcu da će mu biti isplaćena cena, a kupcu da će 

moći da preuzme i da raspolaže robom, i za ovu uslugu banka je primala naknadu 

(proviziju), po pravilu, od strane kupca. S obzirom da je akreditiv kreacija običajnog 

prava, ne može se precizno odrediti kada je tačno nastao, s tim da u teoriji 

preovlađuje stav da njegov nastanak treba vezivati za drugu polovinu 19. veka. 

Od međunarodnih organizacija, najveći doprinos u razvoju prava 

dokumentarnog akreditiva dala je Međunarodna trgovinska komora, koja je uspela da 

običajna pravila koja su do tada postojala u pojedinim zemljama ( koje su imale 

značajan procenat učešća u međunarodnoj trgovini) objedini i sistematizuje tako da 

budu prihvatljiva za trgovce i banke. Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne 

akreditive iz 1933. godine predstavljala su u to vreme jednu od najznačajnijih 

međunarodnih kodifikacija poslovnih običaja iz oblasti međunarodnog privrednog 

prava. Prirodno je da je ova kodifikacija, od svog nastanka pa do danas, doživela 

sistemsku evoluciju usled promena u modalitetima organizovanja transporta, 

219

unapređenja prevoznih sredstava u svim granama saobraćaja, razvoja sredstava 

telekomunikacija i korenite transformacije sistema međunarodnih plaćanja. Važno je 

naglasiti da i pored brojnih revizija Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive, osnovna načela poslovanja sa dokumentarnim akreditivima (načelo 

nezavisnosti dokumentarnog akreditiva u odnosu na osnovni posao, načelo 

samostalnosti odnosa između učesnika u dokumentarnom akreditivu, načelo 

poslovanja dokumentima, a ne robom) ostala su netaknuta. 

Uticaj međunarodnih poslovnih običaja na razvoj akreditiva naročito je 

ilustrativan kod uporedno – pravnog razmatranja normativnog regulisanja ovog 

instituta u pojedinim zemljama. Činjenica je da je dokumentarni akreditiv regulisan u 

relativno malom broju država (gde pripada i Republika Srbija), što znači da se 

Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive primenjuju i kod 

unutrašnjih pravnih odnosa u zemljama koje nemaju zakonsku regulativu o akreditivu. 

S tim u vezi, jedan od osnovnih problema koji se javlja kod izvora prava za akreditive 

jeste pitanje pravne prirode Jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne 

akreditive. U našoj i uporedno – pravnoj teoriji, postoje, u osnovi, dva shvatanja o 

njihovoj pravnoj prirodi. Prema jednom shvatanju, ova pravila predstavljaju opšte 

uslove poslovanja, dok prema drugom shvatanju, reč je o poslovnim običajima. Čak je 

i odredba Jednoobraznih pravila, koja govori o njihovoj primeni, ostavila prostor za 

različita tumačenja njihove pravne prirode. Ukoliko se bude razmišljalo o novoj 

reviziji ovih pravila, smatramo da bi u nju trebalo uneti odredbu koja bi jasno i 

nedvosmisleno definisala, da li će se ova Pravila primeniti ako se u saopštenju o 

otvaranju akreditiva ne spominje njihova primena. Opredelili smo se za stav da je 

ovde reč o poslovnim običajima, odnosno o kodifikaciji međunarodnih poslovnih 

običaja, uzimajući u obzir donosioca ovih pravila, način nastanka, njihovu primenu u 

praksi u dužem vremenskom periodu, visok stepen usaglašenosti kod njihovog 

tumačenja. 

2. Nije jednostavno dati definiciju međunarodnog dokumentarnog akreditiva, 

jer je ovde reč o jednom složenom i sinhronizovanom skupu pravnih odnosa između 

više učesnika, a svaki od ovih pravnih odnosa ima specifičnu pravnu prirodu. Svaki 

od učesnika ima odgovarajuću ulogu, odnosno mora ispuniti određene uslove koji su 

u korelaciji sa ponašanjem drugih učesnika da bi sistem međunarodnih plaćanja 

funkcionisao na zadovoljavajući način. Možemo razlikovati obavezne i dopunske 

učesnike akreditivnih pravnih odnosa. Obavezni učesnici su: nalogodavac, akreditivna 

220

anka i korisnik, i bez njih akreditiv ne postoji. Dopunski učesnik može biti 

korespondentna banka, tj. banka u zemlji gde se nalazi sedište korisnika. 

Međunarodni dokumentarni akreditiv bi mogli da definišemo kao 

međunarodni neutralni bankarski posao, gde se banka neposredno ili posredstvom 

druge banke, obavezuje korisniku, na osnovu prethodno zaključenog ugovora sa 

nalogodavcem, da će izvršiti isplatu određenog novčanog iznosa, preuzeti obavezu 

odloženog plaćanja, akceptirati menicu, otkupiti menicu ili druge dokumente, kada 

korisnik akreditiva (prodavac iz osnovnog ugovora) preda banci u određenom roku 

odgovarajuća dokumenta. 

3. Prilikom klasifikacije dokumentarnih akreditiva uzeli smo sledeće 

kriterijume za podelu: 1. mogućnost opoziva saopštenja o otvaranju akreditiva 

(opozivi i neopozivi); 2. činjenicu da li se vrši konfirmacija (konfirmirani i 

nekonfirmirani); 3. mogućnost prenosa na drugog korisnika (prenosivi i neprenosivi); 

4. način ispunjavanja obaveze banke prema korisniku (plativi po viđenju, sa 

odloženim plaćanjem, akceptni i negocijacioni); 5. postojanje pokrića od strane 

nalogodavca (pokriveni i nepokriveni) i 6. sedište nalogodavca (loro i nostro). Postoje 

akreditivi koji se ne mogu klasifikovati prema ovim kriterijumima, kao što su standby 

akreditivi, »back to back« akreditivi, revolving akreditivi i elektronski akreditivi. 

Tokom istorijskog razvoja prava međunarodnog dokumentarnog akreditiva 

primećujemo opadanje na značaju nekih od vrsta akreditiva na jednoj strani, i 

afirmaciju drugih vrsta akreditiva na drugoj strani. Tipičan primer ove tendencije 

predstavlja odnos opozivog i neopozivog akreditiva. Kada je dokumentarni akreditiv 

počeo da se koristi kao model plaćanja kupoprodajne cene, on je po pravilu bio 

opoziv. Sa povećanjem broja učesnika trgovinskih odnosa, potreba za pravnom 

sigurnošću kod plaćanja sa inostranstvom postaje prioritet, pa banke počinju sve češće 

da otvaraju neopozive akreditive. Razlog za ovakvu tendenciju nalazimo i u zakonima 

slobodnog tržišta koji vladaju na polju finansijskih usluga iz oblasti međunarodnog 

platnog prometa, tako da se danas opozivi akreditivi veoma retko otvaraju. 

Danas je u svetu prisutna tendencija da se tradicionalni način poslovanja sa 

»papirnim« dokumentima zameni poslovanjem putem elektronskih zapisa. Ova 

tendencija nije zaobišla ni dokumentarni akreditiv. Međunarodna trgovinska komora 

je prepoznala brojne prednosti novog načina poslovanja pa je u tom cilju donet 

Dodatak za elektronsku prezentaciju. U teoriji se akreditivi kod kojih se prezentacija 

dokumenata vrši elektronskim putem nazivaju elektronski akreditivi. Još uvek se u 

221

poslovnoj praksi elektronski akreditivi koriste u manjoj meri jer se radi o potpuno 

novom načinu podnošenja dokumenata, novoj formi i sadržini dokumenata, a poznato 

je da je upravo problematika pregleda dokumenata predstavljala predmet sporova 

između banaka na jednoj strani i drugih učesnika akreditivnog poslovanja, na drugoj 

strani. Pretpostavljamo da će u narednom periodu doći do značajnije afirmacije ove 

vrste akreditiva usled ubrzanog napretka elektronskih sredstava komunikacija i 

njihovog uticaja na bankarsko poslovanje. 

4. Kada je reč o određivanju mesta akreditiva u sistemu međunarodnog 

privrednog prava, postoji izvesna dilema da li ga treba svrstati u pravo međunarodne 

kupoprodaje ili u međunarodno bankarsko pravo. Smatramo da ima više razloga za 

pripadnost međunarodnom bankarskom pravu s obzirom da centralnu ulogu kod 

realizacije ovog posla imaju banke, a pravila koja uređuju odnose između učesnika 

akreditiva imaju korene u običajnim pravilima bankarske profesije. Šta više, mogli bi 

smo ga svrstati u jednu od grana bankarskog prava, koja sve više dobija na značaju - 

pravo međunarodnih plaćanja, u okviru koga se proučavaju i drugi instrumenti 

međunarodnog platnog prometa. Međutim, i pored toga, dokumentarni akreditiv je 

tesno povezan sa pravom međunarodne kupoprodaje, jer je njegova osnovna i 

primarna funkcija - funkcija instrumenta (sredstva) plaćanja kupoprodajne cene. 

Upravo je i razvoj međunarodne trgovine uslovio nastanak ovakvog instrumenta 

plaćanja. Osim ove primarne funkcije, dokumentarni akreditiv predstavlja i 

instrument obezbeđenja. Kada banka otvori akreditiv, korisnik (prodavac) je siguran 

da će mu biti isplaćena kupoprodajna cena, a nalogodavac (kupac) je uveren da će 

primiti dokumenta koja omogućavaju preuzimanje ugovorene robe. 

5. Sve pravne odnose koji postoje kod međunarodnog dokumentarnog 

akreditiva možemo grupisati u tri kategorije: 1. prethodni, 2. obavezni i 3. dopunski 

pravni odnosi, s tim da svaki od ovih pravnih odnosa ima posebnu pravnu prirodu. 

Prethodni pravni odnos postoji između nalogodavca i korisnika, odnosno između 

stranaka iz osnovnog ugovora. Obavezni pravni odnosi bez čijeg postojanja ne 

možemo govoriti o akreditivu su pravni odnosi koji postoje između: 1. nalogodavca i 

akreditivne banke; i 2. akreditivne banke i korisnika akreditiva. Dopunski pravni 

odnosi postoje samo ako je angažovana korespondentna banka i u ovu grupu spadaju 

pravni odnosi između: 1. akreditivne i korespondentne banke i 2. konfirmirajuće 

banke i korisnika akreditiva. Akreditiv postoji i bez ovih dopunskih pravnih odnosa, 

mada praksa pokazuje da se u najvećem broju slučajeva angažuje korespondentna 

222

anka pa su samim tim veoma retki akreditivi koji ne uključuju dopunske pravne 

odnose. 

6. Pravni odnos između nalogodavca i korisnika akreditiva naziva se 

prethodni, spoljni ili osnovni. U praksi je najčešće reč o ugovoru o kupoprodaji, ali to 

mogu biti i drugi ugovori, kao npr. ugovor o prodaji investicione opreme, ugovor o 

izvođenju investicionih radova u inostranstvu, ugovor o građenju, ugovor o izgradnji 

brodova. Ovaj pravni odnos predstavlja razlog za nastanak drugih pravnih odnosa iz 

akreditiva. Cilj dokumentarnog akreditiva je da se osnovni posao izvrši na način kako 

su se ugovorne strane sporazumele i da pri tom, obe ugovorne strane budu podjednako 

zaštićene. I pored ovakvih nastojanja, ne može se postići idealna mera zaštite od 

rizika, odnosno ne postoji instrument koji bi mogao da garantuje (obezbedi) da će 

ugovorne strane u potpunosti ispuniti sve preuzete obaveze. Dokumentarni akreditiv 

obezbeđuje da će plaćanje cene biti izvršeno i da će kupac primiti dokumenta na 

osnovu kojih može preuzeti robu, ali ne može da garantuje da će roba biti po kvalitetu 

i kvantitetu u potpunosti saobrazna sa odredbama ugovora o kupoprodaji. Ovakav 

problem izlazi izvan njegovog okvira i može biti samo predmet parničnog ili 

arbitražnog postupka u kome bi se utvrđivala eventualna povreda odredaba 

kupoprodajnog ugovora. Iako je prilikom nastanka ovog pravnog instituta težište bilo 

stavljeno na postizanje podjednake zaštite interesa obe ugovorne strane, čini nam se 

da je ipak prodavac u nešto povoljnijem položaju u odnosu na kupca, u situaciji kada 

roba nije saobrazna sa ugovorenim uslovima. U ovom slučaju, banke ne snose 

odgovornost, jer je njihov zadatak da ispituju robna dokumenta, a ne samu robu. 

7. Pravni odnos između nalogodavca i akreditivne banke nastaje na osnovu 

ugovora o otvaranju akreditiva. Zaključenju ugovora prethodi popunjavanje naloga za 

otvaranje akreditiva od strane klijenta banke (nalogodavca), koji u suštini predstavlj a 

ponudu za zaključenje ugovora. Popunjavanje naloga možemo smatrati inicijalnom 

radnjom kod otvaranja akreditiva, pa je zato bitno da nalog sadrži sve neophodne 

elemente koji će se kasnije reflektovati na ugovor o otvaranju akreditiva i na 

saopštenje akreditivne banke. Ukoliko nalog sadrži instrukcije koje su nejasne, 

dvosmislene ili previše uopštene, za posledicu može imati nastanak sporova između 

učesnika u ovom poslu. Određivanje bitnih elemenata naloga danas ne predstavlja 

problem, s obzirom da su banke, nakon dugogodišnjeg iskustva u ovoj oblasti 

izgradile jasne kriterijume za definisanje pitanja u njihovim formularima naloga na 

koje nalogodavac mora odgovoriti. 

223

Nakon zaključenja ugovora, akreditivna banka ima obavezu da otvori akreditiv 

i da pošalje nalogodavcu dokumente koje primi od korisnika akreditiva. Sve dok 

banka ne pošalje obaveštenje o otvaranju akreditiva korisniku, ona nije u pravnom 

odnosu sa korisnikom i on ne može zahtevati od akreditivne banke honorisanje. U 

slučaju da akreditivna banka ne izvrši svoju obavezu otvaranja akreditiva, za 

podnošenje tužbe protiv banke, jedino je aktivno legitimisan nalogodavac. Hipotetički 

govoreći, moguća je situacija da akreditivna banka, iako se ugovorom sa 

nalogodavcem obavezala da će otvoriti akreditiv, to ne učini (usled postojanja sumnje 

da je nastupila insolventnost nalogodavca), a prodavac već pošalje robu kupcu. U 

slučaju da prodavac ne naplati kupoprodajnu cenu, on bi mogao da usmeri svoj 

tužbeni zahtev samo prema kupcu, ali ne i prema banci, dok kupac ima pravo da tuži 

banku zbog nepoštovanja ugovora o otvaranju akreditiva. 

Podaci koji se nalaze u nalogu za otvaranje akreditiva, trebalo bi da budu uneti 

i u saopštenje o otvaranju akreditiva. U praksi može nastati problem, ako saopštenje 

sadrži izvesna odstupanja u odnosu na nalog ili u odnosu na ugovor o otvaranju 

akreditiva. Primenom načela samostalnosti odnosa između učesnika u 

dokumentarnom akreditivu, dolazi se do zaključka da je akreditivna banka vezana 

samo sadržajem svog obaveštenja i na njenu obavezu prema korisniku ne utiču 

odredbe ugovora o otvaranju akreditiva niti sam nalog. Do ove razlike može doći, ne 

samo krivicom banke nego i usled različitog tumačenja predmetnog ugovora. Otvara 

se pitanje koja tada pravna sredstva stoje nalogodavcu na raspolaganju. Nalogodavac 

bi prvo trebao da obavesti banku da saopštenje odstupa od ugovora i da zahteva da se 

saopštenje izmeni. Da bi ovakva izmena proizvodila pravno dejstvo, sa njom se mora 

saglasiti i korisnik. Problem je još kompleksniji kada banka ima u posedu određene 

instrumente obezbeđenja, kao npr. menice (sa ovlašćenjem za njihovu popunu) , na 

osnovu kojih može sama da izvrši naplatu iznosa koji predstavlja akreditivno pokriće. 

Tada nalogodavcu stoji na raspolaganju podnošenje tužbe protiv akreditivne banke 

zajedno sa predlogom za izdavanje privremene mere. 

Ugovor o otvaranju akreditiva nije posebno regulisan Jednoobraznim 

pravilima, pa je zadatak pravne nauke da definiše njegovu pravnu prirodu. Kada je reč 

o pravnoj prirodi odnosa nalogodavac – akreditivna banka, prethodno pitanje je da li 

se ovde radi o ugovornom odnosu. U američkoj pravnoj teoriji dominira stav da je 

ovaj pravni odnos »kvaziugovorne« prirode. Na drugoj strani, u kontinentalnoj 

pravnoj teoriji postoji gotovo jednoglasni stav da je ovaj pravni odnos ugovorne 

224

prirode, ali ne postoji saglasnost o kom se konkretnom ugovoru radi, odnosno ne 

postoji saglasnost da li je reč o imenovanom ugovoru obligacionog prava ili posebnoj 

vrsti ugovora koja u sebi objedinjuje neke od postojećih obligacionih ugovora. Iako je 

međunarodni dokumentarni akreditiv, institut međunarodnog privrednog prava, na 

shvatanja o pravnoj prirodi pojedinih odnosa koji postoje između učesnika, još uvek 

najveći uticaj imaju nacionalna zakonodavstva i sudska praksa u zemljama gde se 

javljaju konkretni sporovi. Ovaj uticaj je kod razmatranja pravne prirode ugovora o 

otvaranju akreditiva pojačan usled činjenice da nalogodavac i akreditivna banka 

najčešće imaju sedište u istoj državi. U delu naše pravne teorije postoji shvatanje 

prema kome se ovaj pravni odnos izjednačava sa ugovorom o nalogu. Međutim, 

pravila koja važe za ugovor o nalogu, kao što su pravila o prećutnom prihvatanju 

naloga, mogućnost odustanka od ugovora od strane nalogodavca, odstupanju od 

naloga i uputstva, ne mogu se primeniti na ugovor o otvaranju akredtiiva. U odnosu 

na ugovor o delu, ugovor u korist trećeg i ugovor o jemstvu, razlike su još 

upečatljivije. Upravo iz tih razloga zauzeli smo stav da je ugovor o otvaranju 

akreditiva po svojoj pravnoj prirodi ugovor sui generis, koji obuhvata određene 

elemente gore pomenutih ugovora, s tim da najviše sličnosti ima sa ugovorom o 

nalogu. 

8. Iako je za otvaranje i realizaciju dokumentarnog akreditiva dovoljno da 

postoji samo jedna banka – akreditivna banka, već duže vreme je ustaljeno pravilo da 

ova banka u cilju ispunjenja svojih obaveza, uspostavlja korespondentske odnose sa 

određenom bankom u zemlji korisnika. Na razvoj i unapređenje međubankarskih 

odnosa, ne samo kada je u pitanju akreditiv, nego kada je reč o opštem sistemu 

međunarodnih plaćanja, najznačajniji uticaj je izvršilo Udruženje za svetsku mrežu 

međubankarskih finansijskih telekomunikacija (SWIFT). Razlikujemo tri vrste 

korespondentskih banaka: avizirajuća, konfirmirajuća i nominovana banka. 

Avizirajuća banka ima obavezu da utvrdi autentičnost akreditiva i da obavesti 

korisnika da je otvoren akreditiv u njegovu korist, ali ona ne preuzima obavezu 

honorisanja ili negociranja. Drugim rečima, avizirajuća banka na osnovu »aviziranja« 

nema obaveza prema korisniku, pa je možemo posmatrati kao subjekta koji pruža 

pomoć akreditivnoj banci u ispunjavanju njenih obaveza. 

Kada je reč o pravnoj prirodi odnosa između akreditivne i avizirajuće banke, u 

teoriji postoje pokušaji poređenja ovog pravnog odnosa sa ugovorom o nalogu, 

zastupanjem, punomoćstvom. Problem određivanja pravne prirode uslovljen je i 

225

odredbom Jednoobraznih pravila koja se odnosi na aviziranje akreditiva, a koja je po 

našem mišljenju nedovoljna za sagledavanje kompletne slike uzajamnih prava i 

obaveza koji postoje između akreditivne i avizirajuće banke. Više pažnje je posvećeno 

proceduri aviziranja izmena akreditiva i angažovanju druge avizirajuće banke nego 

obavezama i odgovornostima avizirajuće banke. Da bi smo shvatili pravnu prirodu 

njihovog odnosa morali smo i ovog puta da se vratimo na naše obligaciono pravo i da 

posmatramo kroz prizmu naših obligacionopravnih instituta. Nesumnjivo je da postoje 

izvesne sličnosti sa ugovorom o nalogu, međutim, na obavezu avizirajuće banke koja 

se sastoji u utvrđivanju očigledne autentičnosti akreditiva ne bi smo mogli primeniti 

pravila koja važe za ugovor o nalogu, jer radnja banke nije usmerena prema trećem 

licu, a isto tako akreditivna banka ne može direktno slati instrukcije drugoj 

avizirajućoj banci, kao što nalogodavac može od zamenika zahtevati izvršenje 

obaveza. Zauzeli smo stav da je pravni odnos akreditivna – avizirajuća banka najbliži 

pravnom institutu zastupanja koje nastaje na osnovu punomoćja, jer avizirajuća banka 

istupa kao zastupnik akreditivne banke i sve radnje koje preduzima u granicama 

svojih ovlašćenja proizvode pravno dejstvo neposredno prema akreditivnoj banci. 

Nominovana banka može imati širi spektar obaveza i ovlašćenja u odnosu na 

avizirajuću banku. Nominovana banka može imati obavezu prijema i prosleđivanja 

dokumenata akreditivnoj banci, obavezu pregleda dokumenata koje je podneo 

korisnik, ali može imati i ulogu isplatne banke (u tom slučaju akreditivna banka mora 

blagovremeno da obezbedi novčano pokriće akreditivne sume). Koje će konkretne 

obaveze imati, zavisi od ugovora sa akreditivnom bankom. Nominovana banka (isto 

kao i avizirajuća) ne nalazi se u pravnom odnosu sa korisnikom akreditiva. Pravni 

odnos između akreditivne i nominovane banke je takođe najbliži zastupanju na 

osnovu punomoćja. 

Pravni položaj konfirmirajuće banke je bitno drugačiji od pravnog položaja 

avizirajuće i nominovane banke, jer ova banka nakon što izvrši konfirmaciju 

akreditiva pristupa postojećoj obavezi akreditivne banke koju ova već ima prema 

korisniku. Obaveze konfirmirajuće banke su u najvećoj meri, identične obavezama 

koje ima akreditivna banka u odnosu na korisnika. Da bi jedna banka imala status 

konfirmirajuće, neophodno je da se ispune sledeće pretpostavke: 1. da prihvati nalog 

akreditivne banke, 2. da postupa u skladu sa instrukcijama akreditivne banke i 3. da 

pristupi obavezi akreditivne banke u pogledu honorisanja ili negociranja nakon što se 

konstatuje usklađena prezentacija dokumenata. 

226

Kada je reč o pravnoj prirodi odnosa između akreditivne i konfirmirajuće 

banke, u teoriji preovlađuju dva stanovišta. Prema jednom shvatanju ovde je reč o 

ugovoru o komisionu, dok prema drugom ovaj pravni odnos je najsličniji ugovoru o 

delu. Pre donošenja zaključka o njegovoj pravnoj prirodi trebalo je ovaj pravni odnos 

uporediti sa nekim vrstama ugovora obligacionog prava, sa kojima ima dodirnih 

tačaka, i to prvenstveno sa jemstvom, ugovorom o delu i ugovorom o komisionu. 

Nakon izvršene komparacije sa pomenutim ugovorima, došli smo do zaključka da 

pravni odnos akreditivna – konfirmirajuća banka predstavlja ugovor o komisionu, 

gde konfirmirajuća banka istupa za račun i u interesu akreditivne banke kao 

komitenta. 

Što se tiče odgovornosti akreditivne banke i korespondentskih banaka, čini 

nam se da Jednoobrazna pravila ovu odgovornost nisu regulisala na zadovoljavajući 

način. Pri tome mislimo na član 37. a. Jednoobraznih pravila prema kome banka koja 

koristi usluge druge banke da bi sprovela instrukcije nalogodavca, čini to za račun i na 

rizik tog nalogodavca i na član 37 b. Jednoobraznih pravila prema kome akreditivna 

banka ili avizirajuća banka ne preuzima nikakvu obavezu ili odgovornost u slučaju da 

instrukcije koje je prenela drugoj banci ne budu sprovedene, čak ako je sama preuzela 

inicijativu u izboru te druge banke. Ovde je zapravo reč o isključenju od odgovornosti 

akreditivne i korespondentne banke i prevaljivanju njihove odgovornosti na 

nalogodavca. Ako se posmatraju samo obaveze banaka kao učesnika u ovom poslu, 

može se steći utisak da ova vrsta isključenja od odgovornosti odstupa od osnovnih 

principa obligacionog prava. Međutim, ako ovu problematiku posmatramo u jednom 

širem kontekstu odgovornosti banaka prema drugim učesnicima, kao i mogućih rizika 

koje ovaj posao nosi bankama, možda bi se ovakvo isključenje od odgovornosti 

moglo smatrati kao izvesna protivteža ovim prisutnim rizicima. U svakom slučaju, 

kada prodavac i kupac ugovore plaćanje putem dokumentarnog akreditiva, a naročito 

kada se angažuje korespondentna banka, moraju biti svesni da će se primeniti 

Jednoobrazna pravila, pa samim tim i odredbe kojima se isključuje odgovornost 

banaka prilikom sprovođenja instrukcija. 

9. Kada govorimo o pravnim odnosima između banke i korisnika, mislimo na 

pravne odnose koji se uspostavljaju između akreditivne banke i korisnika i 

konfirmirajuće banke i korisnika, s obzirom da avizirajuća i nominovana banka imaju 

obaveze samo prema akreditivnoj banci. Posebnost ove grupe akreditivnih pravnih 

odnosa se ogleda u tome da samo akreditivna i konfirmirajuća banka imaju obaveze 

227

dok druga strana – korisnik ima samo pravo (ne i obavezu) da traži izmirenje duga po 

osnovu akreditiva. Da bi ostvario svoje pravo, on mora da ispuni sledeće uslove: 1. da 

blagovremeno preda dokumenta, 2. da preda dokumenta na mestu koje je određeno od 

strane akreditivne banke i 3. dokumenta moraju biti saobrazna akreditivnim uslovima. 

Na osnovu saopštenja o otvaranju akreditiva, odnosno konfirmacije, banke 

imaju obavezu pregleda dokumenata koja joj podnese korisnik i obavezu da izmire 

dug po osnovu akreditiva. Tokom razvoja dokumentarnog akreditiva, pitanje pregleda 

dokumenata bilo je uzrok brojnih sporova između učesnika ovog posla. Radi 

izbegavanja spornih situacija kod pregleda dokumenata, vršene su i izmene 

Jednoobraznih pravila. U važećoj reviziji Jednoobraznih pravila najveći broj odredbi 

odnosi se upravo na problematiku pregleda dokumenata. Najznačajniji uticaj na 

izgradnju jasnih i preciznih kriterijuma za pregled dokumenata izvršen je donošenjem 

Međunarodne standardne bankarske prakse za pregled dokumenata (ISBP). Ova 

pravila pomažu prilikom tumačenja odredbi Jednoobraznih pravila koje se odnose na 

pregled dokumenata, ali istovremeno i dopunjuju ove odredbe. 

Kod pravnih normi kojima je uređena problematika pregleda dokumenata 

možemo razlikovati dve grupe normi: 1. opšte norme za pregled dokumenata koje su 

zajedničke za sve vrste dokumenata koji se koriste u akreditivnom poslovanju i 2. 

posebne norme koje se odnose na pojedine vrste dokumenata. Opšte norme, u suštini 

predstavljaju razradu načela poslovanja dokumentima a ne robom i odnose se na: rok 

za podnošenje dokumenata, rok za pregled dokumenata, upotreba originala i 

fotokopija, podatke o izdavaocu, način dokazivanja ispunjenosti pojedinih 

akreditivnih uslova, pitanje jezika na kome treba da budu sačinjeni pojedini 

dokumenti i dr. Druga grupi normi sadrži kriterijume za pregled pojedinih vrsta 

dokumenata, i to: transportnih dokumenata, komercijalne fakture i dokumenata o 

osiguranju. Kriterijumi za pregled transportnih dokumenata klasifikovani su prema 

vrsti transporta, pa tako postoje kriterijumi za pregled: konosmana (teretnice), 

neprenosivog tovarnog lista, čarterparti konosmana, transportnog dokumenta koji 

pokriva najmanje dva različita vida transporta, vazdušnog transportnog dokumenta, 

dokumenata o transportu drumom, železnicom ili unutrašnjim vodama. 

Prilikom proučavanja obaveznih elemenata koje pojedini transportni 

dokumenti sadrže, primetili smo da postoji veliki broj obaveznih elemenata koji su 

zajednički za sve transportne dokumente, čime je olakšan rad bankarskih službenika 

koji vrše pregled dokumenata. Mišljenja smo da je u Jednoobraznim pravilima, ipak 

228

ostala izvesna pravna praznina, kada je reč o dokumentima koji se mogu pojaviti u 

akreditivnom poslovanju, a koji ne spadaju u transportne dokumente, komercijalnu 

fakturu ili dokumente o osiguranju. To mogu biti certifikat o poreklu, certifikat o 

kontroli robe ili neki drugi dokument koji se odnosi na robu. Za certifikat o poreklu 

robe, kasnije je nađeno rešenje tako što su standardi za pregled ovog dokumenta uneti 

u Međunarodnu standardnu bankarsku praksu. Smatramo da su Jednoobrazna pravila 

trebalo da sadrže odredbu koja bi dala opšte smernice bankama kod tumačenja pojma 

»saobraznosti« drugih dokumenta čija je prezentacija predviđena saopštenjem o 

otvaranju akreditiva. 

Obaveza banke da izmiri dug po osnovu akreditiva obuhvata obavezu 

honorisanja i obavezu negociranja. Obaveza honorisanja može biti izvršena na tri 

načina: 1. plaćanjem po viđenju; 2. preuzimanjem obaveze za odloženo plaćanje i 

plaćanjem na dan dospeća; 3. akceptiranjem menice vučene od strane korisnika i 

plaćanjem na dan dospeća. U toku izvršavanja svojih obaveza, banke su odgovorne za 

štetu, ako pogrešno ocene da dokumenta nisu saobrazna sa akreditivnim uslovima ili 

ako honorišu dokumenta koja ne sadrže sve potrebne elemente. Kao protivtežu ovom 

visokom stupnju odgovornosti banaka, koje one imaju prema samoj prirodi ovog 

posla, Jednoobrazna pravila uvode četiri grupe isključenja od odgovornosti: 1. za 

ispravnost dokumenata, 2. kod transmisije i prevođenja, 3. u slučaju više sile i 4. za 

postupke strane kojoj su date instrukcije. 

Kada govorimo o problematici određivanja pravne prirode pojedinih pravnih 

odnosa koji postoje između učesnika dokumentarnog akreditiva, čini nam se da je 

najteže bilo odrediti pravnu prirodu odnosa između akreditivne banke i korisnika 

akreditiva. U teoriji postoje dva shvatanja o pravnoj prirodi odnosa banka – korisnik. 

Prema jednom shvatanju reč je o ugovornom odnosu (s tim da ne postoji saglasnost o 

vrsti ugovora), dok prema drugom shvatanju izvor obligacije banke predstavlja 

jednostrana izjava volje. Sam nastanak obaveze akreditivne banke, podseća u izvesnoj 

meri na jednostranu izjavu volje. Međutim, prema našem pravu postoje samo dve 

vrste jednostrane izjave volje (javno obećanje nagrade i hartije od vrednosti), a 

obećanje banke da će honorisati usklađenu prezentaciju ne bi mogli kategorizovati ni 

u jednu od ove dve vrste. S druge strane, ovaj pravni odnos ne možemo posmatrati ni 

kao dvostrano obavezan ugovor jer korisnik nema obaveze, već samo pravo da traži 

honorisanje ili negociranje, pod uslovom da je izvršena usklađena prezentacija. Došli 

smo do zaključka da je pravni odnos akreditivna banka – korisnik po svojoj pravnoj 

229

prirodi jednostrano obavezan ugovor sui generis, u kome samo banka ima obaveze i 

gde se saopštenje o otvaranju akreditiva može smatrati ponudom za zaključenje 

ugovora, dok se prihvat ponude može manifestovati na više načina, kao npr. 

sačinjavanjem fakture, predajom robe prevoziocu, obezbeđivanjem transportnih 

dokumenata. 

230

LITERATURA 

1. Antonijević Zoran, Petrović Milan, Pavićević Božidar, Bankarsko pravo, 

Savremena administracija, Beograd, 1982. 

2. Banks L. Jim, The Standby Letter of Credit: What it is and how to use it, 

Montana Law Review, Vol. 45., 1984., str. 71 – 86. 

3. Barnes G. James, Byrne E. James, Letters of Credit, The Business Lawyer, 

Vol. 62, August, 2007., str. 1607 – 1615, 

4. Bejatović Milorad, Bankarsko pravo i hartije od vrednosti, Privredna 

akademija, Novi Sad, 2008. 

5. Berman J. Harold, Kaufman Colin, The Law of International Commercial 

Transactions (Lex Mercatoria), Harvard International Law Journal, Vol. 19, 

1978., str. 221 – 277. 

6. Borrie Gordon, Commercial Law, Butterworths, London, 1980. 

7. Butler G. Michael, Hamilton Neil, Lucas Neil, Business Law, Polytech 

Publisher Ltd, Lancashire, 1983. 

8. Carić Slavko, Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Centar za privredni 

consalting, Novi Sad, 1996. 

9. Carić Slavko, Vilus Jelena, Šogorov Stevan, Đurđev Dušanka, Međunarodno 

privredno pravo, Centar za privredni consulting, Novi Sad, 2000. 

10. Carić Slavko, Hribovšek Franc, Spoljnotrgovinska plaćanja, Naučna knjiga, 

Beograd, 1990. 

11. Carić Slavko, Šulejić Predrag, Jankovec Ivica, Trajković Miodrag, 

Saobraćajno pravo, Centar za privredni consulting, Novi Sad, 1998. 

12. Carlson Gray David, Widen H. William, Letters of Credit, Voidable 

Preferences, and the »Independence« Principle, The Business Lawyer, Vol. 54, 

August, 1999., str. 1661 – 1736. 

13. Chorley Robert Samuel Theodore, Law of banking, Sir Isaac Pitman & Sons, 

London 1955. 

14. Divljak Drago, Praktikum za međunarodno privredno pravo, Visio mundi 

accademic press Novi Sad, 2004. 

231

15. Divljak Drago, Međunarodni okviri spoljnotrgovinskog poslovanja, Zbornik 

radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 3/2005, Novi Sad, 2005., str. 309 – 

323. 

16. Đurđev Dušanka, Doprinos Ujedinjenih nacija unifikaciji pravila 

međunarodnog privrednog prava, Glasnik Advokatske komore Vojvodine, 

oktobar 1995., broj 10, Novi Sad, str. 376 – 381. 

17. Eberth Rolf, Ellinger Peter, Deferred Payment Credits: A Comparative 

Analysis of Their Special Problems, Journal of Maritime Law and Commerce, 

Vol. 14., No. 3., July, 1983., str. 387 – 416. 

18. Ellinger Peter, Neo Dora, The Law and Practice of Documentary Letters of 

Credit, Hart Publishing, Oxford and Portland, Oregon, 2010. 

19. Ellinger Peter, Lomnicka Eva, Hooley Richard, Modern Banking Law, Oxford 

University Press, 2002. 

20. Ellinger Peter, Does a Documentary Credit Constitute Absolute Payment?, 

The Modern Law Review, Vol. 24/1961, str. 530-533, 

21. Folsom Ralph, Gordon Michael, Spanogle John, Međunarodni trgovački 

poslovi, West Publishing, Eagan, Minnesota, USA, prevod s engleskog Dragan 

Golubović, Visio mundi accademic press, Novi Sad, 1997. 

22. Gillette Clayton, Negotiable instruments & payments systems, Emanuel 

Publishing Corp., Larchmont, New York, 1999. 

23. Gloginić Aleksandar, Priručnik o primeni Zakona o menici, Službeni glasnik, 


24. Goldštajn Aleksandar, Pravo međunarodne kupoprodaje, Institut za uporedno 

pravo – Beograd, Informator, Zagreb, 1963. 

25. Goldštajn Aleksandar, Privredno ugovorno pravo, Informator, Zagreb, 1980. 

26. Golubović Miodrag, Kozar Vladimir, Lekić Ivanka, Sudska praksa Privrednih 

sudova, 1000+ sudskih odluka, Intermex, Beograd, 1998. 

27. Goode Roy, Kronke Herbert, Mc Kendrick Ewan, Wool Jeffrey, 

Transnational Commercial Law, Oxford University Press, New York, 2007. 

28. Griffin Bernadette, The Law of International trade, Oxford University Press, 

2004. 

29. Harfield Henry, Identity crises in Letter of Credit Law, Arizona Law Review, 

Vol 24, 1982., str. 239 – 254. 

232

30. Houte van Hans, The Law of International Trade, Sweet & Maxwell, London 

2002. 

31. Ingraham A William, Escrow Agreements, Miami Law Quarterly, Vol. 8, 

1953-1954, str. 75 – 83. 

32. Jankovec Ivica, Mićović Miodrag, Privredno pravo, Pravni fakultet 

Univerziteta u Kragujevcu, 2006. 

33. Jovanović Jasmina, Todorović Svetlana, Rečnik pravnih termina srpskoenglesko-francuski, 

Savremena administracija, Beograd, 2004. 

34. Kapor Vladimir, Carić Slavko, Ugovori robnog prometa, Centar za privredni 

consulting, Novi Sad, 1996. 

35. King Richard, Gutteridge & Megrah's Law of Bankers' Commercial Credits, 

Europa Publications, London and New York, 2001. 

36. Kolyer Steven, Judical Development of Letters of Credit Law, a Reappraisal, 

Cornell Law Review, Vol 66, 1980., str. 144. – 166. 

37. Koudriachov Serguei, The Application of the Letter of Credit Form of 

Payment in International Business Transactions, International Trade Law 

Journal, Vol. 10., 2001., str. 37. – 43. 

38. Kozar Vladimir, Sudska praksa Privredni sudovi, Vrhovni sud Srbije, Savezni 

sud 2000+ sudskih odluka, Intermex, Beograd, 2000. 

39. Kozolchyk Boris, Legal Aspects of Letters of Credit and Related Secured 

Transactions, Lawyer of the Americas, Vol. 11, 1979., str. 265 – 284. 

40. Kozolchyk Boris, The Financial Standby Letters of Credit, International 

Business Law Journal, Vol. 1995., Issue 4., str. 405 – 436. 

41. Kreindler Richard, Transnational litigations, Oceana Publications, New York, 

1998. 

42. Laušević Ljubica, Spoljnotrgovinsko poslovanje i instrumenti plaćanja, 

Visoka poslovna škola strukovnih studija, Valjevo, 2008. 

43. Longman Business English Dictionary, Pearson Education Limited, England, 

2000. 

44. Madl Ferenc, Vekas Lajos, The law of conflicts and foreign trade, Akademiai 

Kiado, Budapest 1987. 

45. Mann Ronald, The Role of Letters of Credit in Payment transactions, 

Michigan Law Review, Vol 98, str. 2494-2536. 

233

46. Maas van der Grader, Handbuch der Dokumenten – Akkreditive, Gustav 

Fischer Verlag, Stuttgart, 1963. 

47. Mc Curdy William, Commercial Letters of Credit, Harvard Law Review, Vol. 

XXXV, 1921-1922., str. 539 – 592. 

48. Mead Carl, Documentary Letters of Credit, Columbia Law Review, Vol. XXII, 

1922., No 4., str. 297 – 312. 

49. Murray Daniel, Letters of Credit in Nonsale of Goods Transaction, The 

Business Lawyer, Vol. 30, July 1975., str. 1103 – 1123. 

50. Pavićević Božidar, Bankarska garancija u teoriji i praksi, Službeni list SRJ, 


51. Pavićević Božidar, Stakić Budimir, Instrumenti plaćanja i obezbeđenja 

plaćanja u međunarodnom prometu, Dečje novine Gornji Milanovac, 1989. 

52. Perović Slobodan, Stojanović Dragoljub, Komentar Zakona o obligacionim 

odnosima, Kuilturni centar Gornji Milanovac, Pravni fakultet - Kragujevac, 

1980. 

53. Petrić Silvija, O nekim vrstama dokumentarnih akreditiva, Zbornik radova 

Pravnog fakulteta u Splitu, XXVII/II, 1990., str. 127. – 141. 

54. Pravna enciklopedija, Glavni redaktor Borislav Blagojević, Savremena 

administracija, Beograd, 1985. godina 

55. Rosenberg Ljudevit, Pravo Međunarodnog dokumentarnog akreditiva, 

Informator, Zagreb, 1965. 

56. Schutze Rolf, Fontane Gabriele, Documentary Credit Law throughout the 

world, ICC Publishing, Paris, 2001. 

57. Shattuck Warren, Guernsey Lisle, Letters of Credit – a Comparison of Article 

5 of the Uniform Commercial Code and the Washington Practice, Washington 

Law Review, Vol. XXXVII, 1962., str. 325 – 366. 

58. Stakić Budimir, Petrović Rodoljub, Ilić Zoran, Međunarodni platni promet, 

NIP Eksportpres Beograd, 1992. 

59. Stanivuković Maja, Đundić Petar, Međunarodno privatno pravo, posebni deo, 

Centar za izdavačku delatnost, Novi Sad, 2008. 

60. Stojiljković Vladimir, Međunarodno privredno pravo, IP Justinijan, Beograd, 

2003. 

61. Stojiljković Vladimir, Međunarodni dokumentarni akreditiv, Pravni život, broj 

11/2003., Udruženje pravnika Srbije, Beograd, 2003. godine, str. 535 – 544. 

234

62. Stone Bredford, Uniform Commercial Code, West Publishing Co, St. Paul, 

Minnesota, 1984. 

63. Stoufflet Jean, Payment and transfer in documentary Letters of Credit: 

Interaction between the French general law of obligations and the Uniform 

Customs and Practice, Arizona Law Review, Vol. 24, 1982., str. 267 – 276. 

64. Sudska praksa privrednih sudova, Bilten br. 1, »Grmeč« »Privredni pregled«, 


65. Šogorov Stevan, Bankarsko pravo, Poslovni biro SB, Novi Sad, 2004. 

66. Šogorov Stevan, Pravna priroda bankarske garancija (doktorska disertacija), 

Pravni fakultet u Novom Sadu, 1979. 

67. Šogorov Stevan, Dokumentarni inkaso – poseban bankarski posao, Zbornik 

radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. IX, 1975., str. 147 – 163. 

68. Tešić Milorad, Savremeni modeli plaćanja i naplate u spoljnoj trgovini, 

Intermex, Beograd 1998. 

69. Thayer Philip, Irrevocable Credits in International Commerce: Their Legal 

Nature, Columbia Law Review, XXXVI, 1936., No. 7, str. 1031 – 1060. 

70. Tomić Milorad, Dokumentarni akrediiv – Rad sa dokumentarnim akreditivima 

i akreditivnim dokumentima, PS »Grmeč« - »Privredni pregled«, Beograd, 

1996. 

71. Trimble James Rufus, The Law Merchant and The Letter of Credit, Harvard 

Law Review, Vol. 61/1948., str. 981 – 1008, 

72. Varadi Tibor, Bordaš Bernadet, Knežević Gašo, Međunarodno privatno pravo, 

Forum, Novi Sad, 2003. 

73. Vasiljević Mirko, Poslovno pravo, Udruženje pravnika u privredi Srbije i Crne 

Gore, Beograd, 2004. 

74. Vilus Jelena, Carić Slavko, Šogorov Stevan, Đurđev Dušanka, Divljak Drago, 

Međunarodno privredno pravo, Pravni fakultet u Novom Sadu – Centar za 

izdavačku delatnost, Novi Sad, 2008. 

75. Vujaklija Milan, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1975. 

76. Vukadinović Radovan, Pravni odnosi iz međunarodnog dokumentarnog 

akreditiva, Naučna knjiga, Beograd, 1989. 

77. Vukadinović Radovan, Anđelković Cvijeta, Vuković Dragoslav, Garancije na 

prvi poziv u međunarodnoj praksi, Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, 

2000. 

235

78. Vukadinović Radovan, Standby akreditivi, Privreda i pravo, časopis za 

privredno-pravnu teoriju i praksu, Savez pravnika u privredi Jugoslavije, 

Zagreb, broj 9 – 10, 1987. godina, str. 445 – 458. 

79. Vukmir Branko, Pravo međunarodnih plaćanja – Instrumenti osiguranja 

plaćanja, RRiF – plus, Zagreb, 2007. 

80. Žepić Milan, Latinsko – hrvatski ili srpski rječnik, Školska knjiga, Zagreb, 

1989. 

PRAVNI AKTI: 

1. Incoterms 2010 – Pravila MTK za korišćenje termina u unutrašnjoj i 

međunarodnoj trgovini, Pariz, 2010. 

2. Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, Revizija 1993., 

Publikacija MTK 500, Udruženje banaka Jugoslavije, Jugoslovenski 

nacionalni odbor MTK 

3. Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, Revizija 2007., 

Publikacija MTK 600, Nacionalni odbor MTK Srbije 

4. Jednoobrazna pravila za Inkaso iz 1995., Publikacija MTK 522 

5. Jednoobrazna pravila MTK za ramburs Banka – Banci po dokumentarnim 

akreditivima iz 2008. godine – Publikacija MTK br. 725. 

6. Jednoobrazni trgovački zakonik Sjedinjenih Američkih Država od 1962. 

godine, (prevod Vilus J. i dr.) Institut za uporedno pravo, Beograd, 1966. 

godine, Uniform Commercial Code – 1962. Official text, The American Law 

Institute; National Conference of Commissioners of Uniform State Law. 

7. Zakon o obligacionim odnosima. 

1. www.bankersaccuity.com 

2. www.swift.com 

INTERNET SAJTOVI: 

236

Disertacija - Univerzitet u Novom Sadu

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?