текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Љиљана Црепајац
обичног људског знања, па чак и изнад моћи пророштва, изнад сваке делатне
љубави („И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а
љубави немам, ништа ми не помаже“), већ, што је за хришћанско поимање сасвим
неочекивано и необично, и изнад саме вере („И ако имам сву вјеру да и горе
премјештам, а љубави немам, ништа сам“).
Порекло таквог схватања мистичке љубави која је највише сазнање, Аница Савић
Ребац, заједно са већим бројем испитивача, тражи и налази у платонско-неоплатонској
мистици чији су елементи уграђени у саме темеље хришћанства, па је
спој хеленизма и хришћанства изведен већ код апостола Павла и писца Јеванђеља
по Јовану, да би касније, код Оригена, Синесија и Псеудо-Дионисија Ареопагита
ово спајање било изведено свесно и потпуно.
Тако је ерос, већ на самим почецима хришћанства, чинио један вид, онај мистички
и философски, хришћанске љубави, а агапе други, Божју и човечанску свеобухватну,
делатну љубав.
Није толико важно хоће ли се за оба та вида употребити први или други израз, јер,
како примећује Аница Савић Ребац, и сам Августин залагао се за свеобухватни
израз amor, позивајући се на свете списе, као што је и Псеудо-Дионисије нагласио
да се „неким обрађивачима Светог писма назив ерос чини божанскијим од назива
агапе“.
Оно што је најоригиналније и најзначајније у овој студији то је, свакако већ у
Предплатонској еротологији назначено, тражење и налажење веза између Платоновог
учења о љубави, као тежње за сазнањем и вође људског духа у наднебесни
свет идеја, преко неоплатоничара који су љубав изједначавали са Богом, до Дантеа
код кога је лична љубав на чудесан начин обједињена са религијско-философском
љубављу, Богом.
Чак и када не бисмо у потпуности прихватили тезу да између свих ових појавних
облика Ероса постоји нека генеалошка веза, а такву везу тешко је не прихватити
поред свих утврђених суштинских сличности, морали бисмо се дивити дубинском
погледу којим Аница Савић Ребац посматра и истражује ове појавне облике у
распону од много векова, идући увек за елементима сличности, јединства и везе
који спајају а не растављају, који повезују а не раздвајају људску мисао заокупљену
овом најважнијом од свих идеја.
Идући за својом тако плодном мишљу о изналажењу дубоких унутарњих веза и
сличности између великих философских и песничких доктрина о љубави, Аница
Савић Ребац је у својој студији „Љубав у философији Спинозиној“ отишла даље од
истраживања која је назначила првобитним планом Предплатонске еротологије
и достигла сопствени врхунац у испитивању и разумевању садржине и развоја
великих духовних покрета који су обележили целокупну досадашњу историју
људског духа. У том изналажењу сличности између Плотинова схватања Бога
као љубави, Екхардове формулације о љубави којом Бог сам себе воли и којом
воли сва створења, или Спинозине дефиниције интелектуалне божанске љубави,
Аница Савић Ребац непосредним доказима показује неоплатонски, чисто духовни
карактер љубавне мистике Спинозине и указује на неоплатонизам као на њен
главни извор, остављајући питање о мислиоцима и делима овог правца, који су
непосредно утицали на Спинозу, још увек отвореним. Наиме, трактат Спинозиног
савременика и сународника Јуде Абраванела (alias Леона Јеврејина) Дијалози
98