текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Љиљана Црепајац
За познији развој Ероса као један од философских извора хришћанске љубави,
ἀγάπη, посебно су важна она извођења и препознавања развојне линије Еросове у
Емпедокловој филији, свеопштој љубави међу бићима, која је једнака љубави међу
елементима из којих се састоји свет, јер је „козмичка и човечанска љубав једна“.
Лична и осећајна страна човечанског Ероса нашле су свога израза у новој лирској
субјективности грчког VI века, док је духовна и мисаона садржина појма Ероса,
која проистиче из његове козмичке природе и делатности и која је у философску
спекулацију прешла из мистичке козмогоније, одиграла, према овим
истраживањима, веома крупну улогу у трагедији.
Једна посебна линија води преко не увек јасно испољеног ратничко-агоналног
елемента у Еросу – а тај елемент стоји, као код Аполона и Митре, у тесној вези са
Еросовом првобитном вегетативном и, нарочито, светлосном природом – даље
до бојотског и Пиндарова Ероса ратничког другарства, спортске и моралне дисциплине.
Та дотада неуочена друштвено-етичка црта Еросова могла је да доведе до
Ероса учитеља морала и мудрости код Еурипида и Сократа, и даље, до Ероса као
највише тежње за сазнањем код Платона. Ипак, многи знаци говоре за то да се
Ерос као Метис, као мисао и мудрост сама, развио у орфизму V века.
Тако између орфичког козмогонијског Ероса и Платонова вође ка свету идеја
и чину сазнања стоји Еурипидов и Сократов мудри Ерос, васпитач и учитељ
„кроз љубав која је племенита и која оплемењава“. Контраст између мудре и умерене
љубави која је блиска духовној и безумне, маничке љубави, заснива се код
Еурипида на преношењу двоструког Ероса, личног и универзалног, у „чисто животну
област“, како каже Аница Савић Ребац, јер спекулативни карактер универзалног
Ероса није се могао уклопити у изражајна средства трагедије.
Та духовна природа позитивног Ероса и његова веза са софијом и софросином могла
је потицати из оног правца развоја који се огледа у еросу ратничког пријатељства,
оличењу храбрости, и на крају, опште врлине и мудрости. Транспоновање етичких
и васпитачких елемената, тако карактеристичних за Сократов круг, у интелектуалне,
извршено је касније код Платона. То што се десило касније, код Платона,
налазимо у интерпретацији Платонових естетичких погледа у Античкој естетици.
Далеко би нас одвело да овде покушамо да, макар и у најопштијим цртама, прикажемо
све значајне резултате истраживања Анице Савић Ребац изложене у књизи
Античка естетика и наука о књижевности. Зато ћемо се ограничити на одељак
о Платоновој доктрини о лепоти, на његово поимање Ероса.
Платонова доктрина о лепоти била је много чвршће повезана са сржи његове философије
– теоријом идеја, него његова осуда уметности и поезије и баш та Идеја
лепог била је једина која је „могла имати свој видљиви одраз у чулном свету“, а
Ерос је „неопходни вођа ка њој самој“. Ту је Платон једино допустио µέϑεξις, тј.
учешће у Идејама, а Ерос је једини посредник између стварности и идеје лепог а
преко ње и свих осталих Идеја. У вези са идејом лепоте је један од најтежих проблема
Платонове естетике – проблем форме, до којег се долази преко једног вишег
стадија философског разматрања, кад се апстрахује биће, и форме, преко
које чулно сазнајемо свет Идеја. Тај проблем двојне концепције форме није ни
овде решен и, мада Аница Савић Ребац сматра да Платон нигде не каже ништа
о „естетском или пластичном карактеру Идеја“, она ипак допушта „да у њима
96