текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Живот Анице Савић Ребац
најчешће јављају: Лудвиг Радермахер, Дени Сора, Ханс Лајзеганг, Гершом Шолем,
Ребека Вест и Томас Ман, са којим се Аница Савић Ребац дописивала, са којим је
сарађивала и који је у роман Јосиф и његова браћа инкорпорирао извесне делове
њеног текста „Калистос“. Преписка са Томасом Маном можда је и богатија него
што се може закључити на основу онога што данас имамо у Универзитетској библиотеци
и, колико је мени познато, професор Томислав Бекић истражује даље ту
преписку и, верујем, да ће доћи до нових врло занимљивих открића о односима
Томаса Мана и Анице Савић Ребац.
Почетком Другог светког рата Аница Савић Ребац и њен муж беже из Скопља
у Србију. Једно време задржавају се у Трстенику, потом у Врњачкој бањи, да би
после дошли у Београд где су дочекали крај рата. Аница је после рата професор
у Четвртој београдској гимназији, а потом је премештена у Сарајево, такође за
професорку гимназије. Уствари, изгледало је да се понавља оно што јој се догађало
током скопских година, када је променила шест запослења, радила у медреси,
потом у неким гиманзијама покушавајући да се запосли на скопском Филозофском
факултету на којем није било расположења да она постане доцент, без обзира на
то што је имала све квалификације, и докторску дисертацију. Напокон, октобра
1946. она постаје ванредни професор Историје римске књижевности и латинског
језика на Филозофском факултету у Београду и посвећује се са великим успехом
наставничком раду.
После Другог светског рата наступа један веома плодан период Аничиног живота.
Велики део своје радне енергије и времена посветила је Аница Његошевом делу,
проучавајући елементе Кабале и богомилства у његовом мистичко-филозофском
спеву Луча микрокозма. Она је Лучу микрокозмa, још пре Другог светског рата, превела
на немачки језик и то зато да би себи омогућила адекватну комуникацију
са Хансом Лајзегангом с којим је желела да се консултује о кабалистичким елементима
које је открила у том спеву. После Другог светског рата, препевала је
Лучу микрокозма и на енглески језик и написала више студија о Његошевом делу.
Превела је и партизанске песме на енглески језик, а такође и Лукрецијев спев,
дугачак и замршен De rerum natura на српски језик. Овај превод је оцењен као
једно изузетно и непревазиђено достигнуће.
Аница Савић Ребац писала је много и о нашим и о страним песницима. У ствари,
њени есеји су углавном посвећени песницима, из чега се, такође, види да је поезија,
на неки начин, била њена велика љубав, иако се, после објављивања збирке Вечери
на мору, 1929, више није бавила писањем стихова.
Пишући о домаћим песницима, она је улазила у најделикатније теме и проблеме.
Рецимо, врло компетентно, занимљиво и оригинално, тумачила је сукоб који су,
почетком двадесетог века, имали Лаза Костић и Змај. Tо је једна од тема коjом се
мало ко у српској књижевности бавио. Она их је обојицу познавала, и врло продубљено
тумачила сличности и разлике између њих.
Последње године живота Aница је посветила својој књизи Античка естетика и
наука о књижевности. Припремајући се за трагичан крај, била је свесна величине
жртве коју приноси, и последњих година њеног живота пред очима јој је лебдело
питање судбине њенога дела. Она је као стваралац веома жалила што ову књигу
неће моћи да заврши. Одлучивши да се убије после смрти свога мужа, она је рекла
нешто врло занимљиво и о свом делу и о свом животу: „Касно започето, моје дело
91