текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Љиљана Вулетић
у мојој књизи о Аници. У њему Црњански изражава изузетно дивљење за њену
личност и изузетно поштовање за њену поезију. То писмо можда је једно од најсуптилнијих
љубавних писама српске књижевности и одиста је вредно, не само
због тога што је упућено Аници Савић Ребац, већ и по себи.
Међутим, без обзира на то што је подржавао Аницу и дивио се њеној поезији,
Црњански је у једном моменту написао њеном издавачу Цвијановићу негативан
коментар о њеној збирци песама Вечери на мору. И, Цвијановић га је послушао:
није објавио ту збирку која је, изгледа, требало да буде публикована године 1920.
То је, свакако, било негативно за Аницу, односно за ту збирку - променило је рецепцију
те збирке, јер се она није појавила на таласу послератне модерне него
десетак година касније. Ипак, Аница Савић Ребац остала је у српској литератури
упамћена и као песникиња. Она има своје место, помиње се и у историјама српске
књижевности и у најновијим издањима тих историја, као што је она Деретићева,
а ушла је и у више антологија од којих су неке оцењене као врхунске; таква је, на
пример, она Миодрага Павловића, где је Аница Савић Ребац представљена са три
песме, а Црњански са две.
Међутим, Аница је своју дилему, да ли да се посвети поезији или науци, решила у
корист науке. Од двадесетих година она ће се много више посвећивати класичној
филологији, превођењу и препевавању, а много мање писању оригиналних стихова.
Године 1921. Аница се удала за Хасана Ребца који је био веома образован човек
– завршио је студије у Француској, на Сорбони. Био је политичар, али и ратник,
учествовао је у српском националном покрету, био је прогањан и затваран.
Уопште, био је врло прогресиван човек. Заслужан је, на пример, за оснивање београдског
Гајрета, за увођење световних предмета у муслиманску духовну наставу,
за оснивање Велике медресе краља Александра I у Скопљу.
До 1930. године, Аница живи у Београду, професорка је латинског језика у Трећој
женској гимназији. Постаје чланица српског ПЕН клуба, друга по реду међу
женама – прва је била Исидора Секулић. Такође, у управи је Удружења униврзитетски
образованих жена. Године 1930, када је њен муж Хасан Ребац премештен у,
како се онда говорило, Јужну Србију, у Скопље, да би био управник муслиманских
вакуфских имања, она напушта посао у Београду и заједно са њим полази у
Скопље. У Скопљу остају десетакак година. То је један изузетно плодан период
Аничиног живота, иако је била далеко од културних центара. Она каже, како су
се београдске библиотеке попуниле за њу занимљивом литературом баш негде
крајем двадесетих година, али, ето, она мора да буде у Скопљу. Међутим, управо
током боравка у Скопљу, изузетно је много постигла. Године 1932. одбранила
је докторску тезу Предплатонска еротологија у Београду, и објавила је, исте
године, у Скопљу. Ова књига је нешто одиста сасвим посебно у нашој класичној
филологији а Јован Дучић, коме је она послала ту књигу, написао јој је пророчки:
„Вашу ће књигу прећутати у нашој критици, али само зато што не знам ко би умео
да о њој каже праву реч“.
Аница Савић Ребац је живећи у Скопљу, успоставила изванредне комуникације
са многим истакнутим европским уметницима и интелектуалцима. Њена преписка
није сачувана у целини, али колекција коју поседује Универзитетска библиотека
веома је репрезентативна и на основу ње може се реконструисати део
оних комуникација које је Аница Савић Ребац имала са светом. Имена која се ту
90