текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Живот Анице Савић Ребац
била генијално дете. Урош Предић пише Милану Савићу, задивљен Аничиним
способностима, називајући је, у једном писму, Чудом. Пита га: ‘’Како се Ти осећаш
у близини и свакидашњем опхођењу са тим – Чудом?’’ Чак је и забринут за
Аничину будућност, и саветује њеном оцу да мало суспреже њену разиграну
машту и даровитост.
Аница Савић Ребац почела је рано да објављује оригиналне радове и преводе.
Прве своје песме објавила је у Бранковом колу, као и прве преводе. Аница има
тринаест година, кад, 1906. године, у Бранковом колу, излазе њене песме, прво
„Пан“, а убрзо потом „Ренесанс“. Њен први објављени превод, одломак из Бајроновог
спева Манфред са насловом „Ноћни призор код Рима“, и у данашње
време се оцењује као врло успешан. Пре пунолетства, почела је да се бави и књижевноесејистичким
радом, где ће она, такође, постићи врло велики успех. Као
седамнаестогодишњакиња написала је есеј о Емилу Верхарену – до тада је он био
непознат код нас. Тај есеј о Верхарену има и вредност Аничиног програмског
текста, јер се она управо у њему определила за слободни стих, рекавши да је он
прва потреба модерног доба, значи знатно пре 1908–9, када је Милош Црњански
написао онај свој познати програмски текст о слободном стиху. Са осамнаест година
Аница је већ била позната и као песник и као преводилац.
Матурирала је у Новом Саду 1909. године. У генерацији матураната Српске православне
велике гимназије из 1909. године Аница је једина девојка. Те године,
Аничини родитељи, желећи да јој пруже највише образовање, продају имовину,
напуштају Нови Сад и селе се у Беч где Аница уписује класичну филологију код
чувеног класичног филолога, професора Лудвига Радермахера. Постаће Аница
његова бриљантна ученица. Успоставиће трајну везу с њим; дописиваће се све до
краја Радермахеровог живота, 1952. године. Део тих писама сачуван је управо овде
у трезору Универзитетске библиотеке. У једном од њих, много касније, Радермахер
ће јој рећи по чему ју је запазио као суденткињу. Он јој пише: „Кад сте били
млади, уочио сам Вас по Вашој способности уживљавања која се управо може
наћи само код жена, по изузетној надарености за језике (која је уопште, кажу,
својствена словенским народима), али онда и по надарености да се ствари виде на
оригиналан начин, што, пак, није ни женска ни словенска особина, већ небески
дар“. Овде се не мисли на способност уживљавања у психологију другог човека,
него на способност уживљавања у античку епоху.
Аница је у Бечу школске 1913/1914. апсолвирала класичну филологију и, почетком
Првог светског рата, породица се враћа у Нови Сад, да би у њему провела рат. Године
1919/20. Аница дипломира класичну филологију у Београду. Тада се нашла
пред животном дилемом: да ли да се посвети поезији или науци? Једном приликом,
она је ту дилему описала рекавши да је одувек горела између две ватре – између
поезије и науке.
Тих година Аница се креће у круговима модерних песника, у круговима београдске
књижевне авангарде, и може се рећи да је она њен запажени представник. Њој
најближи песник из тог круга управо је онај који ће касније бити и најславнији
представник модерне: Милош Црњански. Они су били изразито блиских песничких
сензибилитета, у њиховим песмама може се наћи много сличних осећања,
много сличних речи, чак и доста сличних стихова. Био је то занимљив однос. Ја
сам, овде, у Универзитетској библиотеци, у њеној оставини, пронашла писмо Милоша
Црњанског које је било педесет година непознато, и које сам публиковала
89