текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

ЉИЉАНА ВУЛЕТИЋ
[Живот Анице Савић
Ребац као склад
лепоте и добра]
Аница Савић Ребац изузетна је личност. Данас, педесет година после њене смрти,
она не престаје да нас фасцинира својом личношћу, својим делом, својим животом.
Била је она чест посетилац баш ових простора, нарочито последњих година
свог живота, испуњавајући их својим гласом, својом енергијом, својом духовитошћу.
Она је, одиста, од упамћених личности, посетилаца Универзитетске
библиотеке.
Аница Савић Ребац јесте личност која вас све више привлачи, како је више упознајете.
Наравно, није нимало необично, што једна таква личност привлачи велику
пажњу, мада није увек једноставно одредити, именовати, најфиније моћи њеног
магнетизма. Одувек ми се чинило, да у животу Анице Савић Ребац има нечег изразито
естетизираног. Размишљајући изнова о том феномену, рекла бих да је Аница
у свом бивствовању природно, можда чак нагонски, досегла старогрчки етички
идеал калокагатије, у којем се оно што је лепо сједињује са оним што је добро. То
је оно што, поготово данас, у ово суморно и хаотично време, кад високе тежње и
вредности нису баш на цени, не може да не фасцинира.
Рођена је у Новом Саду, српској Атини, како се некад говорило, 4. октобра 1892.
године, у имућној грађанској породици Милана Савића и Јулијане, рођене Давидовац.
Била је јединица. Од најранијих дана, Аница је испољавала изузетне
способности и добила изврсно образовање; управо, образовање по мери тих способности.
Проговорила је рано главне европске језике - немачки, француски,
енглески, као матерњи језик, а испољила је таленат и за класичне језике, нарочито
старогрчки и латински. Одрастала је у изузетном амбијенту, окружена најпознатијим
књижевницима, уметницима, интелектуалцима који су навраћали у
кућу њених родитеља. Дом њених родитеља био је, својевемено, најпознатији
књижевни салон Новога Сада. Иначе, њен отац, Милан Савић, био је значајан
културни радник, књижевник, преводилац, уредник Летописа Матице Српске,
а истовремено и Матичин секретар. У дому својих родитеља Аница је од малих
ногу сретала Лазу Костића, Уроша Предића, Змаја. Кум јој је биo Сима Матавуљ
и имала је прилике да из живе речи ових великана српске културе, посматрајући
их, формира свој поглед на свет, образује се. Милан Савић и ови људи, вероватно
још неки други исто тако значајни, били су јој, у неку руку, и ментори у њеном
формирању као уметнице и интелектуалке.
Занимљиво је, на пример, да на овој изложби можемо да видимо и ону Аничину
свеску у којој су њени књижевни првенци које она није за живота публиковала.
На маргинама те свеске, Лаза Костић је уписивао примедбе, саветујући јој како
да пише боље. Веома су, као сведочанство, занимљива и писма Уроша Предића
упућена Аничином оцу о њеној феноменалној даровитости, јер она је одиста
88