текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Живот Анице Савић Ребац
То су били моји први сусрети са Аницом Савић Ребац и први, у неком смислу,
заједнички рад. Јер у то време, у том периоду између 4. августа 1953. и 7. октобра
1953. кад год сам бивала код ње, као што сам рекла била сам бар једном недељно,
користила сам прилику да је приупитам за неке проблеме везане за њен рукопис.
И после сам се доста често враћала, у разним приликама, њеном делу. Мене су
моја научна интересовања и наклоности касније одвела у другом правцу, у правцу
науке о језику, али никада нисам престала да се интересујем за све оно што је у
вези са Аницом.
И тада ми се указала прилика да се бар мало одужим Аници за све оно што је она
пружила мени и свим студентима и што нам је заиста несебично давала. То је
било када је Даринка Зличић, моја некадашња студенткиња, а потом и колегиница,
одлучила да се на неки начин удружимо – ми некадашњи ученици Анице Савић
Ребац са њом, која није била њена ученица јер је била млађа, али која се много
интересовала и за живот и за рад Анице Савић Ребац, и да објавимо Сабрана дела.
Даринка Зличић је била spiritus movens тог великог и тешког подухвата. Она је
чак дала велику финансијску подршку за штампање тих Сабраних дела. А који је
био наш задатак? Наш задатак је био да обезбедимо све оне студије, предговоре,
пропратне текстове, коментаре уз ова Сабрана дела.
Као да је постојао неки судбински печат – и ова дела су остала недовршена. Античка
естетика и наука о књижевности је такође остала недовршена. Иако је она
рекла, као што сте чули, да њен живот представља једну заокружену целину, ипак
мислим да он то није био, јер њен живот је прекинут у напону њене стваралачке
снаге. Она је сигурно пред собом имала још много година, али ето до тога није
дошло. Чак и ова Сабрана дела носе тај судбински печат, јер је изашло, шест
књига, последња је двотомна – Огледи и студије, али нису изашле још две које
би чиниле комплет, зато што је наша колегиница Дара Зличић умрла пре тога и
није до краја обавила тај посао. Ми смо покушавали, али нисмо имали тих веза
у Новом Саду које је имала Даринка Зличић, па нисмо успели да још те две последње
књиге објавимо. Једна је требало да буде Историја римске књижевности,
коју смо ми имали као скрипта, а друга је требало да буде њена велика и значајна
кореспонденција. Те две књиге никада нису објављене, тако да је заиста цели њен
живот био у знаку те судбинске недовршености.
Када се појавила књига наше колегинице, биографа Анице Савић Ребац Љиљане
Вулетић, мене су многи пријатељи и ближи знанци питали како је могуће да је
Аница Савић Ребац тако мало позната и призната, па чак и мало уважавана у
нас. Ја сам им објаснила да постоји више разлога за то. Један разлог је положај
жене у првој половини двадесетог века, па чак и после 1945. године. Жена, ма
колико да је способна, даровита и креативна била, није могла лако да стекне
униврзитетску каријеру. То се види и по Аничиној биографији: она је после
Предплатонске еротологије заиста заслужила да пређе на Универзитет, али се то
није догодило; она је релативно касно дошла на Универзитет. Па чак и ту је она
имала великих тешкоћа. Када погледате колики је њен опус, нарочито научни,
а да она никада није била изабрана за редовног професора, то делује не само
изненађујуће, него просто и невероватно. Замислите да она није могла да постане
редовни професор на Филозофском факултету! А други разлог је био тај што
су стварно њени текстови изузетно есотерични. Да би човек тачно прочитао и
разумео њене текстове морао је да има велика претходна знања. И то је одбијало
85