текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Љиљана Црепајац
чак је налазила у себи снаге да се шали са нама студентима. Из њеног држања,
из њеног понашања, са њеног лица никада нисмо могли ни да наслутимо каква
се страшна бура догађа у њеној души, јер она је знала да је Хасан неизлечиво болестан.
Колика је то била духовна снага у том њеном крхком телу! А када је дошао
4. август 1953. године – дан када је Хасан умро, ми студенти нисмо тада знали за
њену одлуку да оде заједно са њиме.
Заиста смо били дубоко поражени и изненађени када смо дознали да је она истога
дана покушала да себи пререже вене и да је у болници. Ми смо отишли у болницу,
једна група нас, стајали смо крај њеног кревета, али болница није била место где
смо могли о томе са њом да разговарамо. И ми смо је просто погледима питали
„зашто, зашто сте то учинили“, а она је нама на онај свој префињени начин, такође
погледом, одговарала, онако како обично родитељи и одрасли одговарају деци која
не могу да схвате дубински смисао нечега. И тада, баш ту у болници, рекла ми је
да очекује да дођем да је посетим непосредно чим изађе из болнице. Наравно, ја
сам то учинила, мада ми је заиста било врло тешко, јер сам тада схватила да она
неће одустати од своје одлуке. У исто време када сам ја њу посећивала, а то значи
последња два месеца њеног живота, била сам бар једном недељно код ње у кући,
долазили су и многи други њени пријатељи и ја сам била врло почаствована, јер
је она мене представљала: „Ово је моја мала пријатељица.“
Наравно, и ја сам покушавала, често са сузама, да јој кажем, као студент и као
пријатељ, зашто треба да живи, да настави овај свој рад, знала сам да пише Античку
естетику, да заврши своје дело. Али то све није имало неког утицаја на њену
чврсту одлуку да кад-тад пође за Хасаном.
А онда је једнога дана она донела рукопис Античке естетике и показала ми га.
Ја сада знам да је она то учинила зато што је желела да провери да ли ћу ја моћи
да приредим рукопис за штампу. То је био рукопис пун разних измена, допуна,
уметака; најтежи проблем је представљало то што напомене нису биле означене
у самом тексту рукописа. Ја сам имала 22 године, завршила сам трећу годину
студија и наравно, моја знања су тада била врло скромна. Али ја сам толико то
желела да сам, када је она мени први пут поменула да ли бих ја то примила, заједно
са старијим колегом Душаном Мирковим, који је био један изузетно образован и
обдарен човек, да ли бих дакле прихватила да тај рукопис припремимо за штампу,
ја сам то оберучке прихватила. Знала сам да ће то бити јако тешко, али сам то
оберучке прихватила.
И заиста, Душан Мирков и ја смо – када је дошло до тог страшног 7. октобра 1953.
прихватили тај аманет. Наравно били смо обоје веома жалосни, иако смо знали да
је њена одлука неминовна. Иако смо били припремљени, ипак нам је било веома,
веома, тешко. И да бисмо некако тугу савладали, ми смо свим снагама прионули
на посао, да тај рукопис приредимо за штампу. Посао није био лак, али смо ипак
успели да га завршимо. Ја сам толико била обузета том књигом да сам неколико
месеци после пријавила свој дипломски рад – Есеј о „Античкој естетици и науци о
књижевности“ Анице Савић Ребац, иако та књига још није била изашла из штампе.
И тада се десило нешто врло интересантно – да је есеј изашао пре него књига.
Моји професори су оценили да делови тог есеја (није могао цео бити одштампан)
треба да буду објављени у часопису класичних филолога Жива антика, који је
тада излазио у Скопљу. Тако се десило да је приказ њене књиге објављен пре него
што је књига изашла – књига је изашла 1955, а мој приказ 1954. године.
84