текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Живот Анице Савић Ребац
Мени се тада у мом одушевљењу чинило да је тај превод раван оригиналу. Тада
ми је то тако изгледало.
Онда долази један период који је за мене био изузетно значајан. То је период када
сам, нарочито за време семестралних распуста имала приликe да још чешће бивaм
у Аничиној кући. Једном приликом замолила сам је да ми објасни грчке анапестичке
стихове. Јер, као што знамо античка версификација се јако разликује од
новије версификације, јер је такозвана квантитативна версификација за разлику
од савременије, односно модерније која је квалитативна. За нас студенте било
је прилично тешко да се навикнемо на то да није исто читати стихове и читати
прозу јер је акценат потпуно занемарен, већ се јавља такозвани иктус у грчким и
римским стиховима. Она је мени то објаснила мало поближе. Рекла ми је: „Ја ћу
Вама сада цитирати једну немачку песму у анапестима“ и онда ми је навела – то
су Шилерови стихови из његове познате песме „Graf von Habsburg“
„Zu Aachen in seiner Kaiserpracht,
Im altertümlichen Saale,
Sass König Rudolfs heilige Macht
Beim festlichen Krönungsmahle“
Казала је: „Запамтите те стихове и сваки пут када будете читали грчке анапесте,
сетите се тог ритма, те мелодије песничког језика и биће Вам лакше да скандирате
и грчке анапесте.“ Ја сам наравно, те стихове запамтила за цели живот. Оваквих
примера бих могла да наведем безброј, јер сам тада имала ту ретку срећу да релативно
често будем у њеној кући и да са њом разговарам. Шта ми је остало жао?
Остало ми је жао што нисам бележила то што је она мени тада говорила. Јер, млади
људи само јуре за новим сазнањима, за новим доживљавањима и не мисле каолико
су ти тренуци значајни, не могу да оцене вредности тих тренутака, какве сам ја
проводила са Аницом Савић Ребац. Стога ми је остало жао што нисам ништа од
тога тада бележила, јер би то било сада већ драгоцено. Човеково памћење је врло
крхко и одлази заједно са њиме из овоземаљског живота.
Када говорим о својим посетама Аници Савић Ребац, хтела бих да истакнем један
моменат који се односи на њу и њеног мужа Хасана. Хасан је тада већ био тешко
болестан, везан за постељу и она га је заиста веома, веома пожртвовано неговала.
Када бих ја дошла, имала је обичај да ме уведе код њега у собу да га поздравим.
У почетку је он са мном и прозборио понеку реч, али касније је био толико слаб
да више није могао ни да говори, него би ми само онако погледом отпоздрављао
на мој поздрав. Тако је једнога дана лежао на постељи, на високом узглављу, како
се тада препоручивало срчаним болесницима, и могу да кажем – био је врло леп.
Чак ни старост ни болест нису могли да избришу лепоту са његовог лица. Она је
мене увела код њега у собу а његова глава је склизнула била са узглавља. Аница
је пришла да му подигне главу, и ја заиста сада не налазим речи да вам опишем
са колико је она бескрајне нежности држала његову главу, као да држи нешто
најдрагоценије, што за њу и јесте то било, и вратила је натраг на узглавље, а он
је погледао само једним веома захвалним погледом. Ја сам схватила тада колико
она њега заиста воли. Тада нисам ни слутила да ће та њена љубав њу да одведе
заједно са њим.
Она није волела да неко други негује Хасана – само она. Али за све то време Хасанове
тешке болести – а то је трајало две пуне године – она никада није отказала
ниједно своје предавање, никада није отказала ниједно семинарско вежбање, и
83