текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Предраг Ђуричић
Мој отац је ишао да га поздрави чим је чуо да је дошао из заробљеништва, а затим
су се договорили да Михаило Петровић дође на једну седељку, на вечеру, у
нашу кућу. Он је дошао, био је наравно осетно старији, помало измучен заробљеништвом
мада су се Немци, како је рекао, према њему – заробљеном потпуковнику,
понашали коректно. Мој отац је имао два балона одличног вина у подруму које
је чувао за изузетне прилике – била је окупација, није било лако доћи до доброг
вина, као ни до доброг меса. Углавном, било је све спремно, спремао се пијани
шаран код нас у кујини, а један је припреман и у комшпилуку ако овај буде брзо
поједен. Михаило Алас је тражио да види као тече спремање и дошао је у кухињу,
моја мати је отворила рерну, он је погледао и рекао да је добро. Појавио се мој отац
дошавши из подрума са балоном да „мајстор“, односно Михаило Алас проба да
ли му се допада. Пробали су вино ту у кухињи, сипајући из балона у чашу и он је
рекао: „Ух, боље се пожелети не може“, и кренуо је да се врати у трпезарију где се
већ седело, пошто је видео како стоји ствар. Мој отац је кренуо за њим заједно са
балоном, на шта је моја мајка повикала: „Млађо, нећеш ваљда с балоном у трпезарију!“
Михаило Алас се окренуо и рекао: „Госпођо, баш као да је у чамцу, нека
балона поред стола.“ И тако је и било.
Сати су пролазили, Михаило Алас је причао врло занимљиво о свим аспектима
свога интересовања и рада. Приближавао се, међутим, полицијски час. Како је
вечера, која је била и ручак и вечера, тек упола била завршена (добро се јело и
добро се пило, а и расположење је било такво), и како су комшије живеле у непосредној
близини тако да се нису плашили претрчавања улице и после полицијског
часа, одлучено је да се седељка продужи до ујутру. Ја сам се дивио како се тај
човек који је зашао у озбиљне године добро држи, добро подноси пиће и не мења
расположење, како је пун лепих успомена и за слушаоце драгоцених утисака о
свету, људима, науци итд.
Полицијски час је тада био скраћен и почињао је у 5 часова. Много млађи колега
мог оца из младости и још увек активан капетан Драгутин Линић, др Лаза Стефановић
наш први комшија, тадашњи управник Железничке болнице на Дедињу, и
Јоксић, општински инжењер и управник водовода кренули су заједно са оцем да
испрате Михаила Петровића. Михаилу Петровићу је, управо док су прилазили
капији, позлило и то тако јако да су капетан и доктор Стефановић нашли превоз
и одвели га кући. Капетан ми је после причао како се он, иако му је било јако лоше,
добро држао и колико је то чврст човек и духом и здрављем, онолико колико га је
могао сачувати. То је био његов последњи излазак, а по свему судећи и и последњи
домаћи лумперај.
Изузетно јак утисак о његовој мудрости и скромности подсећа ме на дефиницију
господина коју је познати хроничар италијанске ренесансе Балтазаре Кастиљоне
дао у 16. веку: Господин је онај који својом величином, и гестом и речју, не вређа понос
других људи око себе. Михаило Алас, чини ми се, никад и ничим није увредио
ничији понос и, без истицања себе, остао велики у очима света који познаје праве
вредности.
Предраг М. Ђуричић, публициста, рођен је 1927. године у Београду. Студирао је на
Правном факултету у Београду.
Већ у двадесет и другој години постаје професионални новинар. Године 1969. постаје
уредник и коментатор недељника Економска политика, где ради преко 30 година.
Писац је књиге Новинарство – филозофија, морал, занат.
74