текст - Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

Рибарство Михаила Петровића Аласа
да он воли свој „аласки ‘леба“, да не може да га се одрекне, и да није то за њега.
После још мало убеђивања, „капелник“ се повукао. Мој отац није могао да се
суздржи од смеха, сав се надуо и потрчао је из салона да би на палуби могао да се
смеје као луд. Међутим, „капелник“ је изашао за њим и рекао му: „Госн’ капетане,
наговорите га ви, вас ће да послуша. Ма свира, бре, нема му равна, а види како
живи и где живи и какав је“. Мој отац је одговорио смејући се: „Слушај, он је
бандоглав, знам га одавно, остави човека на миру и више немој да му се обраћаш.“
Циганин се разочарано повукао.
То је био тај догађај када је одушевио циганску музику, али и све друге, када није
одао свој идентитет, остајући бандоглави алас који одбија толико бољи живот да
би се ломатао по Дунаву са аласима. То је једна сличица о његовој личности.
Друга слика је била када је мени већ било 13 година, пред сам рат. Ишао сам преко
Теразија, био је неки празнични дан, прелазио сам од хотела „Москва“ до хотела
„Балкан“ и поглед ми се пружао низ ону улицу која води према Зеленом
венцу и на кафану „Златно буренце“ – све се то видело са тог теразијског прелаза.
Али прелазећи улицу и идући према хотелу „Балкан“ да бих продужио ка Кнез-
Михаиловој улици где је требало да обавим неку куповину коју ми је мајка дала
у задатак, видим да одоздо, тротоаром, од „Златног буренцета“ иде једна група
људи, доста крупних, и да иза њих иду Цигани свирачи и неки људи у гуменим
чизмама као да су аласи.
Ја сам застао, а са мном је на том прелазу између два хотела застало више људи.
Група је дошла сасвим близу, а неко од оних који су се ту затекли је рекао: „Па
то је професор Мика Алас са његовим друштвом.“ Београд није тада био мали,
али су се ипак многи познавали међусобно. Напред је ишао Михаило Петровић,
други је био човек кога су Београђани из милоште звали „директор земљотреса“,
управник Сеизмолошке опсерваторије Јеленко Михаиловић, трећи је био такође
позната личност чијег имена не могу тачно да се сетим. Тада ја нисам толико
обратио пажњу на њихова лица колико на оно што су око врата носили: као што
туристи на Хавајима носе венце од цветова, тако су они носили венце љутих,
сувих, црвених паприка, а Цигани су за њима помало гудалима додиривали жице,
тако да је испао као неки „лумперај у ходу“.
Оно што ће ми заувек остати у сећању то је одушевљење београдске средње класе,
симпатија и разумевање коју је она показивала према тим људским радостима
славних суграђана. Људи су почели да пљескају док су они прелазили преко Теразија,
идући у Пашићеву улицу, данашњу Нушићеву, да би се спустили у Скадарлију
где је био наставак неке прославе (радило се о неком аласком јубилеју). Даме су
биле у врло лепој одећи и ја никад нећу заборавити једну са изванредним шеширом
и костимом како скида убрзано рукавице да би могла да пљеска, поздрављајући
ту елиту београдских људи од науке који су толико блиски народу да им је забава
тако љупка и драга, иако крајње неконвенционална.
Дошао је рат. Михаило Петровић је био шеф Шифрантског одељења Врховне
команде. Био је заробљен и пуштен је из заробљеништва на иницијативу, како
је професор Трифуновић нагласио, принца Ђорђа који је писао црногорској
краљици да интервенише код Немаца да га пусте. Он је умро јуна 1943. а у касно
пролеће био је код нас гост на вечери. То више није била вила „Вишеслава“ на
Црвеном крсту, названа по имену моје мајке, у којем је било друштво „Суз“ и
прве лумперајке у време мог детињства, већ кућа у Хаџи-Милентијевој улици на
Котеж-неимару.
73